Tužilaštvo je samostalno, a sudstvo je to koje nije nezavisno. Nije nezavisno, iako smo sudije birali i postavljali mi. Bar koliko i drugi. I zato ne treba da bude reči o tome koliko je naprednjačkih porodičnih članova dobilo posao sudija u pravosudnom sistemu Srbije. U sudovima ne rade samo sudije, tako da je članstvo u sudovima daleko brojnije i zaista je teško govoriti o nezavisnosti sudstva. To jeste tema, i evo Predsednik Vučić je to nabacio kao problem svom partijskom kolegi, Aleksandru Martinoviću.
Samostalnost, nezavisnost, autonomija. Vlast i njene kategorije podele ili račvanja uticaja koji je kapilaran koliko i glasovi. Mikropolitika Srpske napredne stranke je važnija od svih makro zahvata kojima ništa epohalno ne postiže niti odgovara na izazove koji su od globalnog značaja. Biće kako bude, a kako sada stvari stoje nismo uspeli da čujemo iz javnog obraćanja koje se nastavilo odgovorima na pitanja novinara. Baš u trenutku kada je počelo da biva jasnije zašto je Trampova adminstracija bolji sagovornik, iako oštar i grub, od svakog demokratskog, a na koji Prizrenska liga vrši pritisak preko Madlen Olbrajt i sličnih lobista, Martinović je odlučio da interveniše. Obratio se okupljenima i preneo im šta je čuo da Predsednik poručuje i najpre otpustio pridošle u znak podrške kućama, pa se tek onda obratio i povodom svoje odluke o nastavku štrajka glađu. Militantkinju stranke je ohrabrio da posluša Predsednika i da se vrati svojim majčinskim obavezama, a na sebe je preuzeo da se sam nosi sa predsednikom Vučićem, koji će se ovaj put morati suočiti ne samo sa ravnopravnim sagovornikom kakav je Martinović, već i sa principom pred kojim će sam Vučić, prema sopstvenim rečima, morati da ustukne.
Princip koji je na strani Martinovića je sledeći. Tužilaštvo nije nezavisno, ono je, kao uostalom i sudstvo, zavisno i tome treba stati u kraj. Država je oteta ako tako stoje stvari i konačno je vreme da ljudi koji njom upravljaju – odlučuju o pravu koliko i pravdi – pokažu svoju odlučnost, ako je imaju, ili svoje pravo lice, ukoliko je nemaju. Međutim Vučić je poručio da sudstvo nije nezavisno – ali da tužilac jeste samostalan i da bi svaki pritisak na njega bio protivan… Ostalo je nejasno čemu. Principu? Ali on je na Martinovićevoj strani. Protivan principu po kom tužilaštvo i sudstvo nisu isto?
Šta je tužilac, a šta sudija u jednoj, pa onda i Vučićevoj zemlji? Tužilac je samostalan organ i na njega ne moramo praviti pritisak veći nego što je to nužno. Narodna volja, u čije ime, i čijom voljom se u skupštini odlučuje o članstvu u Državnom veću tužilaca, već je dovoljno jasno artikulisana da uveri republičkog tužioca, sasvim slučajno je to danas žena, da mu ne preostaje ništa nego da se drži slova ustava i smatra samostalnim. Moć je na strani vlasti u ovom odnosu i zato je neprimereno da neko ko vlada, a to je Martinović, sada vrši i dodatni pritisak na preostalu autonomiju ovog organa srpskog pravosuđa.
Sudstvo pak, to je nešto drugo. Tu se nema šta prigovoriti pritiscima ni kada dolaze od vlasti, pa samim tim i naroda, odnosno njegovog predsednika. Predsednika svih građana, kako je Vučić naglasio, i to ovaj put toliko uverljivo da se može spekulisati o razlogu smelosti koju je pokazao. Predsednik je pozvao ljude da izađu na izbore, da izađe ko mora i da se pazi ko ne sme. Pozvao je i da se ne glasa za podmetnute „udice za fašiste“ (Levijatan ili ono Vacićevo društvo) i da se angažovani okupe u što većem broju, jer ovaj, po svemu sudeći neće biti uobičajen. Sa druge strane, ohrabrio je sve da istraju u svojim principima, ali samo kada je u pitanju pravosuđe, jer po svemu sudeći ništa se ne dešava dok on, lično, ne pozove na mir i obustavu nasilja. Sudovi zapravo neće morati ni da postoje ukoliko ne budu nezavisni, tako da se o njihovom statusu pod imenom autonomije ne mora ni raspravljati. Sud je za osudu kada izvršna vlast mora donositi sudove, odnosno odluke u vanrednom stanju koje je aktuelno u zemlji koja nezadrživo napreduje u pobedi nad susedima, a možda i šire.
Predsednik je pozvao na izbore i obećao pobedu onih koji na njih izađu. Većina neće biti bitna pod vlašću koja će se uspostaviti i u kojoj će svako imati mogućnost da učestvuje na svakodnevnom nivou. Na nivou svakodnevnog života, onog koji preziru svi mrzitelji demokratije. Izvršna vlast je jedini sudija kada je reč o odlučivanju o prioritetima, i to se uvek može smatrati i jedinim pravim, strogim, pa kako onda ne i pravednim suđenjem.
Zoran Gajić, GKP
Foto izvor: Republičko javno tužilaštvo
