Vlast je po pravilu daleko od istine ljudi – Istina može biti na strani ljudi
Komentar i refleksija predloga grupe « Nekoliko nas », Pariz, Francuska
„U politici vlade protiv koronavirusa (odluka o održavanju opštinskih izbora neposredno pre zatvaranja, skandal u staračkim domovima, nedostatak maski, nesposobnost na svim nivoima), država je doživela veliki neuspeh u pogledu zdravlja ljudi koji su bili izloženi riziku.“ Ovo je jedan od uvida koje je iznela grupu Nekoliko nas (Quelques-uns) zajedno sa antropologom i političkim aktivistom iz Francuske, Silvenom Lazarisom (Sylvain Lazarus). Kako GKP sa njim sarađuje godinama, ovi uvidi su predočeni i nama. Oni se tiču aktuelne situacije u Francuskoj vezano za pandemiju, i činjenice da je država podbacila u sprečavanju širenja virusa i u brizi za zdravlje ljudi. Ali se tiče i ljudi pred koje će biti stavljen predlog: šta je moguće uraditi u ovoj situaciji?, jer se ne može smatrati dovoljnim ukoliko kao jedini ishod ove situacije budemo imali revoltiranost ljudi postupcima i politikom vlade.
Da li uvid o neposobnosti vlasti da se nosi sa pandemijom može da se izjednači sa situacijom u Srbiji? A potom, da li sličan predlog ima smisla izneti pred ljude ovde i koji bi to predlog bio?
Širenje virusa je učinilo situaciju globalnom, a njegovo suzbijanje je lokalizovano i svedeno na mere koje svaka država putem zdravstvenog sistema i odluka vlade uvodi i sprovodi. Maske i sredstva za dezinfekciju su i u Srbiji nedostajale na početku pandemije, respiratori takođe; i dan danas postoji opravdana sumnja da vlast manipuliše podacima o broju zaraženih i umrlih; medicinari su izloženi pritiscima ukoliko iskažu bilo šta što bi odudaralo od onoga što javnosti predočavaju njihove kolege u državnom Kriznom štabu; nakon vanrednog stanja, mere zaštite su naglo ublažene zbog izbora i fudbalskih derbija nakon kojih se situacija sa brojem zaraženih i umrlih otela kontroli što je rezultiralo proglašenjem vanredne situacije u preko 30 gradova u Srbiji. Reakcija ljudi je takođe bila slična onima koje smo mogli da vidimo u drugim zemljama pogođenim pandemijom, u Francuskoj takođe: u 20 h se aplaudiralo i istovremeno uzvikivalo „Makron, ostavka!“, što je parola koju su neposredno pre pandemije na protestima izneli Žuti prsluci. U Srbiji se takođe u 20 h aplaudiralo medicinarima, a pet minuta posle se lupalo u šerpe da bi se izrazilo nezadovoljstvo zbog restriktivnih mera vlasti. Ali, desilo se još nešto, specifično, a to je da je u 20:30 h vlast organizovala svoje proteste kao reakciju na proteste ljudi, paljenjem baklji na krovovima posebno izabranih zgrada. Revanšizam vlasti prema ljudima koji su iskazali svoje nezadovoljstvo je evidentan i možda predstavlja srpski (ili pak i istočnoevropski?) specifikum, po kojem „narod nikada nije u opoziciji“, što znači da vlast deli ljude na one koji su joj verni (uglavnom članovi većinske partije, ali su to i ljudi uhvaćeni u kapilarne mreže koju ova stranka razvija) i na opoziciju (onaj ko nije uz vlast, ne samo da se ne ubraja, već biva isključen i prokazan).
Naše kolege iz Francuske smatraju da „denunciranje laži države nije beznačajno, i možemo se zapitati hoće li ono što se dogodilo (…) transformisati odnos ljudi prema kredibilitetu države.“ On je tu jasan: izazivanje države zbog njenih laži i njihovo osporavanje predstavljaju reakciju ljudi i ta reakcija je važna, ali sama po sebi ne predstavlja „subjektivni kapacitet ljudi“, dakle, nešto što bi ljudi sami inovirali i izgradili. Recimo, Žuti prsluci su bili ti koji su izneli pitanje morala koji je na njihovoj strani a ne na strani vlasti, kao i pitanje legitimiteta koji su oduzeli od države i pripisali ga sebi. Tokom perioda pandemije, jedan od iskaza ljudi je bio „Vlast neće da čuje našu istinu!“, dakle, ljudi smatraju da imaju istinu i da je znaju.
U Srbiji postoji snažna reakcija vlasti na svako izraženo nezadovoljstvo, a gotovo je osvetnički sklona revanšizmu prema ljudima, što znači da je njen antagonizam snažan i da je uperen prema svemu što nije pod njenom kontrolom. Međutim, to ne sprečava ljude da nastave da joj se antagonizmom suprotstavljaju, što znači da se praktično vode principom politike vlasti. Zato nam se često čini da je u pitanju beskonačni rat između države i ljudi, koji nema izgleda da se završi mirom. Ali da li se situacija može, upravo zbog obostranog i simetričnog antagonizma, smatrati pogodnijom za ljude i za formiranje njihovog potencijalno drugačijeg odnosa prema vlasti, antagonizmu i denunciranju laži države? U ovom trenutku ne, kao što nije sasvim jasno ni da li će se njihov odnos prema kredibilitetu države promeniti, jer politike koja bi bila na strani ljudi nema, dok je veliko pitanje šta je sa njihovom intelektualnošću.
Ovo je uvek teško čuti i prihvatiti, ali je neophodno suočiti se sa tim kako bi se videlo šta je ono što postoji i šta se s obzirom na to može uraditi. Ljudi su izrazili nezadovoljstvo najpre zbog teških mera izolacije (vanredno stanje, policijski čas, potpuna zabrana kretanja za starije od 65 godina) a zatim zbog preranog popuštanja tih mera; takođe povodom manipulacije glasovima na izborima na svim nivoima vlasti, zbog laži o broju zaraženih i umrlih od virusa i pokušaja ponovnog uvođenja policijskog časa. Ono što se pojavilo na nivou akcije je poziv opozicije da se izbori bojkotuju, a zatim i okupljanje na nedavnim nasilnim protestima.
Izbori – bojkot izbora
Jedan od retkih predloga koji se pojavio je predlog opozicije da se izbori na sva tri nivoa vlasti bojkutuju (održani su u junu), jer uslovi za fer i demokratske izbore ne postoje. To je sasvim tačno i vladajuća partija je to potvrdila osvojivši većinu glasova putem kapilarne izborne mobilizacije – kupovinom glasova, posrednim i neposrednim ucenama ljudi, organizovanjem članova vladajuće partije da svoje potpise za izborne liste daju nekim od opozicionih partija koje su ipak odlučile da izađu na izbore. No bojkot se može smatrati i uspešnim, jer je upravo on pokazao grubo kršenje izbornog procesa, malu izlaznost i nelegitimnost vlasti, i pored toga što su izborna komisija i sudske instance odbile sve primedbe opozicije. Daljeg organizovanog pristupa osporavanju legitimnosti izbora i vlasti nije bilo, ni od strane opozicije niti od strane ljudi. Jedna od okolnosti koju treba uzeti u obzir je da ljudi izražavaju ogromno nepoverenje prema svim političkim partijama i da odbijaju reč „politika“, bez obzira da li su glasali ili bojkotovali izbore i bez obzira da li se na neki način organizuju (obično se to dešava na nivou lokalnih problema).
U Francuskoj su Žuti prsluci ostavili slobodu svakome od njih da odluči da li glasa ili ne na evropskim i opštinskim izborima, što za Lazarisa znači da su postojala „dva odvojena (subjektivna) individualna prostora“: kao Žuti prsluk i kao francuski državljanin sa pravom glasa. Ta odluka je bila na svakom pojedincu a generisali su je sami ljudi, dok je u Srbiji predlog za bojkot došao od dela opozicionih partija naspram kojeg su se ljudi opredeljivali, glasali ili pak ne. Dominantna organizacija je partijska, a na strani ljudi se nije generisao bilo kakav predlog osim sopstvenog opredeljenja da glasaju ili bojkotuju izbore. Zato bismo mogli reći da je postojao samo jedan subjektivni i individualni registar – srpski državljanin sa pravom glasa koga će ovaj dati ili ga uskratiti. S obzirom na podelu ljudi koja postoji u Srbiji (preko 2 miliona glasača vladajuće partije i svi ostali) i s obzirom da se pravom glasa manipuliše, možda je ovo teren na kojem bi bilo moguće raditi: glasanje na izborima ili bojkot kao praktikovanje prava svih (punoletnih) građana i insistiranje da oni budu prepoznati kao srpski državljani, jer sada nije tako. Građani sami sebe ubrajaju? Pojavio se poneki iskaz vezan za ovo, ali sporadičan i nije vodio bilo kakvoj organizaciji, a ako ga građani i izgovore, on se uglavnom odnosi na dolazak drugih, novih i boljih predstavnika koji bi ih konačno ubrojali u srpske državljane sa pravom glasa.
Pitanje grupe « Nekoliko nas » je konkretno: da li je moguće uspostaviti novi način razmišljanja o izborima i o odnosu ljudi prema glasu na izborima? Jer pored saznanja da su izbori pokradeni i da se glasovima manipulisalo, ljudi i dalje izbore smatraju važnim mestom svog izjašnjavanja. Umesto da to upisujemo u registar saglasja sa državom i njenom politikom, da li je tu praksu moguće posmatrati kao „singularnu intelektualnost“ ljudi? Oni se nadaju da „pod uslovom identifikovanja ovog mišljenja i njegovih operacija intelektualnosti možemo predložiti kritičko distanciranje od izborne prakse – i pre svega: predložiti druge prakse.“ U tom smislu postavljamo pitanje da li je moguće u Srbiji raditi na kritičkom distanciranju od izbornih praksi i šta bi to značilo? Mogu li postojati drugi predlozi?
Protesti – spontanost ili manipulacija
Da li bi distanciranjem od izborne prakse mogli da se smatraju protesti koji su nedavno održani u Beogradu, Novom Sadu i u nekoliko drugih gradova povodom najave ponovnog uvođenja policijskog časa? Teško, iako su se opozicija i kritički mediji složili da su oni predstavljali spontano okupljanje građana. Protesti su se odvijali ispred državnih institucija u nekoliko gradova i ispred Narodne Skupštine u Beogradu, gde je teren nedeljama unazad sopstvenim protestom pripremao nezavisni poslanik sa svojim pratiocima. Čak je pokušao da uđe u zgradu Skupštine, što je bio prvi sukob sa policijom, koji se nastavio tako što ga nisu inicirali ljudi već organizovane grupe bliske vlasti i policija u civilu. Po našem mišljenju, izazivanjem nasilja na protestima, dakle njihovom zloupotrebom i manipulacijom, vlast ih je oduzela od ljudi koji su izašli na ulicu da bi iskazali svoje nezadovoljstvo. Oni nisu imali mogućnost da sami odluče kakvi će protesti biti – nasilni ili ne. Zbog toga smatramo da je protestna organizacija našeg nezadovoljstva iscrpljena, što predstavlja osnovu javnog poziva koji je GKP uputio svima, poziva na međusobne dogovore i iznošenje predloga na svakom mestu života i rada, kako bi, s obzirom na tešku i neizvesnu političku i zdravstvenu situaciju, utvrdili šta je to što bi za njih bilo moguće i što bi trebalo uraditi. Mogli bismo čak reći da smo indirektno dobili odgovore na ovakav predlog: od medija koji uglavnom saopštenje nisu objavili i od ljudi koji su odobravali proteste jer smatraju da međusobni razgovor i dogovori nemaju efekta. „Dokle ćemo samo sedeti i pričati!“, jer potrebno je direktno se suprotstaviti vlasti. Dakle, naznačena je potreba za akcijom, za mobilizacijom, ali bez zahteva, predloga i organizacije koja bi ih podržala.
Na protestima je policija uhapsila i pretukla mnoge, i huligane i građane koji su mirno protestovali, čime je generalizovala nasilje na protestima i sakrila nasilnike. Da li bi bilo previše reći da je vlast manipulacijom nasiljem i protestima želela da skrene pažnju sa činjenice da je odgovorna za novo širenje virusa (proglašenje pobede nad virusom da bi izbori i fudbalski derbiji mogli da se održe) tako što će odgovornost podeliti sa građanima?
Istina može biti na strani ljudi – da li je ljudi žele?
Ako je, kako tvrde naši sagovornici, pandemija otkrila da je laž deo politike vlasti, da li od nje onda možemo zahtevati da kaže istinu? Oni su sigurni da „ne možemo niti očekivati niti tražiti od vlade bilo kakvu istinu o situaciji i životu ljudi“; posle toliko laži, iluzija je pitati one koji su na vlasti da kažu istinu. Međutim, na nedavnim protestima u Srbiji, jedan od retkih zahteva demonstranata je upravo bio upućen vlasti od koje se tražilo da konačno kaže istinu. Dakle, i pored toga što znaju da vlast laže, od nje ipak očekuju istinu. Da li se istina onda očekuje od druge, bolje vlasti? Verovatno, i zato i dalje postoji poverenje u izbore, vlast i državu. To je saglasje koje postoji među ljudima, koje je sadržano u često upotrebljavanoj sintagmi, a to je „zarobljena država“. Ako se slažemo sa mišljenjem da ovu poziciju ne moramo nužno upisati u registar saglasja sa državom i njenom politikom, onda se postavlja pitanje na koji način je možemo posmatrati kao „singularnu intelektualnost“ ljudi, da bismo došli do drugačijeg predloga. Za početak, treba videti šta ljudi misle i rade kada smatraju da je država „zarobljena“. Šta bi se na osnovu toga moglo predložiti – da država pripada svima? Da bude „deljena“? Ili pak da bude „istinita“? Međutim, to nam ne daje ništa što bi bila istina na strani ljudi, već samo istina „dobre vlade“, pošto ništa od onoga što ona radi ne može pripadati „mogućem sa stanovišta ljudi“.
Počev od iskaza ljudi da „vlast neće da čuje našu istinu“, grupa « Nekoliko nas » je predložila osnivanje diskusionih i akcionih grupa ljudi u okviru kojih je jasno postavljeno da je „istinit govor zadatak koji se tiče samih ljudi“, a ne više vlasti koja je nekompatibilna sa njom. „Reći-istinu“ [le dire vrai] među ljudima, sa naglaskom da je „ono što je rečeno – istina“. To bi trebalo da budu iskazi koji situiraju i uspostavljaju nove prakse, gde se „reći istinu“ susreće sa pitanjem principa i delovanja, kao i efekata na upravljanje i vlast. Ovde se radi o premeštanju pitanja istine i sa države koja nije kompatibilna sa njom, i sa naučne eksperimentalne potvrde za koju se obično smatra da daje istinu. Grupa smatra da je tokom izolacije rečeno i urađeno mnogo pravednih i korisnih stvari, a da počev od toga mora biti ozbiljnog razgovora među ljudima i izgradnji kapaciteta koji bi bio na njihovoj strani, kako bi mogli da se suprotstave laži i nasilju vlade i njenih partija. Jedan od predloga je krenuti od pitanja koje se tiče zdravlja: „kako učiniti apsolutno nespornim da ono ne može i ne bi trebalo da bude podložno zakonima tržišta?“.
Ovaj predlog je podržan kategorijama koje Silven Lazaris razvija godinama, baveći se „politikom sa stanovišta ljudi“, čiji se temelji nalaze u knjizi „Antropologija imena“. Pošto smatra da danas nema politike u interiornosti (politike sa stanovišta ljudi), zajedno sa « Nekoliko nas », on postavlja pitanje kako misliti intelektualnost sa stanovišta ljudi, kada ona više nema podršku ni političke organizacije koja bi podržavala subjektivni kapacitet ljudi, ni pomenute politike. Ljudi nešto misle i nešto govore, ali jedna od njegovih kategorija, iskaz „ljudi misle“, danas se ne može pripisati takvoj politici. Situacija je teška jer je reč „politika“ danas na strani politike države i parlamentarizma. Prema njihovim rečima, iskaz da ljudi misle politiku danas strogo znači da ljudi misle državnu politiku. Međutim, to nipošto ne označava sam subjektivni kapacitet ljudi, njihove principe i prakse, i ne govori ništa o onome što je na strani ljudi. Stoga postavljaju pitanje: šta ljudi misle ako to nije politika? Kako se toj intelektualnosti danas može pristupiti? Za njih su to operacije intelektualnosti, mišljenja, koje su specifične za trenutnu subjektivnu singularnost i smatra da ih je neophodno identifikovati.
Nije li i kod nas situacija takva – ako ljudi misle politiku, misle je isključivo kao državnu politiku? Zato i s pravom postavljamo pitanje da li je moguće rehabilitovati reč „politika“ tako da ona bude na strani ljudi, a ne da se pripisuje samo izbornoj, partijskoj i državnoj praksi. Nepoverenje prema vlasti je sve jače (ili samo prema aktuelnoj vlasti?), prema političkim partijama i svim predstavnicima i poslanicima koji se smatraju kompomitovanim i korumpiranim, a reč „politika“ nije operativna među ljudima. Kako tvrde naši sagovornici, nije potrebno naći reč koja bi je zamenila, već pokušati identifikovati koje bi to singularno mišljenje ljudi bilo s obzirom na vlast, na državu, izbore i vladu. Šta bi to značilo u današnjoj situaciji i kako pristupiti intelektualnosti ljudi kojima je diskusija među njima samima nepotrebna? Za početak, tražiti ljude koji misle da je potrebna, diskutovati sa njima i izneti predloge. Jedan od njih je u pripremi.
Branka Ćurčić, GKP
Link na tekst Grupe NEKOLIKO NAS & SYLVAINA LAZARUSA: Razmišljanja i predlog o intelektualnosti sa stanovišta ljudi
