Prvi deo
Razmišljanja
Nacrt za intelektualnost sa stanovišta ljudi
Treba da radimo na intelektualnosti sa stanovišta ljudi. Iscrpljenost vlasti otvara nešto na strani intelektualnosti sa stanovišta ljudi, ali to nije dovoljno za stvaranje kapaciteta, moći. Počeli smo sa istraživanjem prvog nacrta koji se tiče intelektualnosti sa stanovišta ljudi.
Važna stvar je da ta „intelektualnost sa stanovišta ljudi“ nije potpuno ista kao pitanje „politike sa stanovišta ljudi“. I na to ćemo se još vratiti.
Istina – reći istinu
Da li postoji centralno, odlučujuće mesto za pitanje „istine“ u ovoj intelektualnosti ljudi koju želimo da identifikujemo? To je ono što smo istražili. Pitali smo se kako pronaći uslove za jedan dispozitiv ankete u ovoj konjunkturi. Možemo li se fokusirati na intelektualnost kao praksu sa stanovišta ljudi? Ovo bi bilo zanimljivo kao projekat. Kako se intelektualnost konstituiše pomoću praktičnih procesa? Šta ta intelektualnost govori?
Iz iskustva znamo koliko je važno reći istinite stvari: „radnici“ kao istina onih koji su označeni kao nedokumentovani radnici (bez papira – les sans-papiers), ili čak: „radnik broji radnika“, tj. reći da je to istinit govor ljudi u njihovo sopstveno ime. Znamo političku snagu iskaza koje su izumeli ljudi: to su iskazi o mobilizaciji i intelektualnosti.
Vlast je po pravilu daleko od istine ljudi
U politici vlade protiv koronavirusa (odluka o održavanju opštinskih izbora neposredno pre zatvaranja, skandal u staračkim domovima, nedostatak maski, nesposobnost na svim nivoima), država je doživela veliki neuspeh u pogledu zdravlja ljudi koji su bili izloženi riziku. U 20 časova na balkonima ste mogli istovremeno da čujete aplauz i „Makron, ostavka!“. Na njima su bili vidljivi rečiti transparenti. Ali dugo već znamo da je prozivanje države zbog njenih laži i osporavanje državne laži reakcija i da je ona važna, ali sama po sebi ne predstavlja subjektivni kapacitet ljudi.
Denunciranje laži države nije beznačajno, i možemo se zapitati hoće li ono što se dogodilo (posebno oko skandala sa maskama) transformisati odnos ljudi prema kredibilitetu države. Međutim, još jednom, denunciranje laži države kao takvo ne predstavlja subjektivni kapacitet.
Uzmimo još jedan registar istine u kontekstu demonstracija protiv policijskog nasilja u SAD i mladih u Francuskoj: „Istina i pravda za Adamu“. Sa ubistvom Džordža Flojda (George Floyd) u SAD je uspostavljen princip jedinstva: „svaki život se računa“, život je život – to je ovde ideja. Rekvalifikacija ubistva (pogoršanje optužbe) izraz je potrebe da se naznači da ništa neće biti kao ranije: u tom smislu, zahtev za istinom i reći istinu od strane ljudi može imati efekte na vladanje. „Oni (država, vlastodršci) ne žele da čuju našu istinu!“ Subjektivni kapacitet je na strani onoga „reći istinu“, između ljudi, a ova javna afirmacija da se kaže istina (između ljudi) afirmiše legitimitet na strani ljudi koji se protivi navodnoj legitimnosti vlasti (onome što je legalno). Sa Žutim prslucima se postavilo pitanje sukoba legitimiteta. Postoji takođe i istrajnost koja je specifična za ovu hrabrost da se kaže istina.
Principi i prakse u reći-istinu, to je ono što imamo pred sobom
Naravno, reći istinu, invencija je za mnoge, ali samo zato što je nešto rečeno mnogima ne znači da je to istina. Sve zavisi od toga šta je rečeno. Postoje mnoge lažne i sramotne stvari koje su rečene mnogima. Stoga se u reći-istinu susrećemo sa pitanjem principa i prakse. Kada postoje efekti reći-istinu ljudi o vladanju, to je povezano sa onim što još nazivamo pitanjem mogućeg. Koji su efekti i moguće u reći-istinu od strane ljudi? Pod kojim uslovima se ono odvija?
Intelektualnost sa stanovišta ljudi
Vraćamo se na naše pitanje: kako misliti intelektualnost sa stanovišta ljudi kada ova intelektualnost više nema podršku jedne „politike sa stanovišta ljudi“? Očigledno je to veoma složeno pitanje. U ovom trenutku, iskaz „ljudi misle“ više se ne pripisuje politici (sa stanovišta ljudi). Reč „politika“ pala je na stranu političara, parlamentarizma, politike sa stanovišta države. Subjektivni kapacitet ne podržava nikakva organizacija.
Nakon Žutih prsluka, od novembra 2018. godine, i nakon štrajkova protiv zakona o penzijama u decembru 2019. godine, a onda i tokom razdoblja Kovida, čini nam se da je teško doznačiti „politiku“ onome što nazivam „politika sa stanovišta ljudi“. Teško je naći njenu upotrebu koja nije pripisana vlasti i državi. Reč politika je (privremeno?) za nas lišena važnosti. Konsekvence su neprijatne.
U vreme Političke organizacije, rekli smo da „ljudi misle“ i da, ako politika pripada poretku subjektivnog, onda može postojati i mišljenje ljudi koje je mišljenje politike (u interiornosti). Ako se danas „politika“ ne može koristiti kao reč-podrška subjektivnom kapacitetu ljudi, to znači da iskaz ljudi misle politiku strogo znači da ljudi misle državnu politiku, ali to nipošto ne označava sam subjektivni kapacitet koji su izumeli ljudi na bazi svojih principa i praksi. Ali ako ljudi ne misle politiku u interiornosti, šta oni misle? Koja je hipoteza alternativa mišljenju politike u interiornosti? Kako onda možemo održati iskaz „ljudi misle“? Kakva bi to intelektualnost bila?
Pored toga, to što ljudi misle državnu politiku ne govori ništa o onome što je na strani ljudi, jer svako može imati mišljenje i prosuđivanje o državi i njenoj politici. Dakle, ako politika u interiornosti više nije kategorija mišljenja ljudi i ako se ipak držimo iskaza „ljudi misle“, pitanje bi moglo biti formulisano ovako: šta ljudi misle ako to nije politika? Pitanje je složeno i ne sastoji se samo iz pronalaženja reči ili kategorija koje bi zamenile politiku. Ono se tiče operacija mišljenja ili operacija intelektualnosti za koje verujem da su specifične za trenutnu subjektivnu singularnost i da se zato moraju identifikovati.
O mnoštvenosti
U svetlu Žutih prsluka i poslednjih nekoliko meseci, mi možemo održati hipotezu o moći ljudi na njihovom sopstvenom mestu, u sopstvenom prostoru, ali šta je sa njihovim odnosom prema vlasti? Da li još uvek možemo da koristimo reč „mišljenje“ u odnosu ljudi prema vlasti? A da govorimo o mišljenju odnosu stvarnosti? Ono što „dobra vlada“ treba da radi ne pripada mogućem sa stanovišta ljudi.
Ono što ovde čini problematiku, jeste uzeti u obzir da na strani ljudi postoji mnoštvo mišljenja. Svako od njih deluje u više odvojenih registara mnoštva intelektualnosti. Postoji veoma kratak, vrlo jasan odlomak u knjizi „Antropologija imena“ o mnoštvu intelektualnosti i mnoštvu mišljenja (citirano na kraju teksta). Očigledno je da ono što je mišljenje ljudi u reći istinu, mnogima (više nego „kolektivnima“) koji istinu govore onima koji je i sami kažu (ekvivalent politici u interiornosti u vreme politike), možda može da bude novi registar mišljenja u interiornosti: reći istinu među ljudima. Pitanje je: s obzirom na vlast, državu, izbore, vladu itd., postoji li singularno mišljenje ljudi? Možemo istražiti hipotezu da bi trebalo da postoji potres, novi način razmišljanja o pitanju izbora, o odnosu ljudi i glasa na izborima, da ih više ne upisujemo u registar grešaka, promašaja ili saglasja sa državom, već kao da oni dolaze iz singularne intelektualnosti. To bi se moglo nastaviti praćenjem većinskih fenomena. Naša nada je da pod uslovom identifikovanja ovog mišljenja i njegovih operacija intelektualnosti možemo predložiti kritičko distanciranje od izborne prakse – i pre svega: predložiti druge prakse.
Žuti prsluci su ostavili svu slobodu glasanju na evropskim i opštinskim izborima: kao da u ovom registru svako računa na sebe. Stoga bi postojala dva odvojena (subjektivna) individualna prostora: kao Žuti prsluk, i kao francuski državljanin sa pravom glasa.
Predlozi za novi početak
Evo nekoliko predloga za pristup novom ulazu. Ideja bi bila, kada je to moguće, formiranje radnih grupa; njihovo ime treba da se precizira; diskusiona grupa, kao i grupa za akciju, praksu. Nekoliko nas bi moglo da bude inicijativa/inicijator ovih grupa. Da bi se ovo učinilo, potreban je uvodni tekst, orijentacija koja bi poslužila kao osnova za poziv na prve sastanke.
Da li je ovo politički predlog? Ali, da li je to pravo pitanje u ovom trenutku? Da li je to politička inicijativa koja se nalazi pod onim što se nazivalo politikom sa stanovišta ljudi? Pitanje je takođe: možemo li još uvek upotrebiti reč „politika“ tako što ćemo je razdvojiti od vlasti, od države, političara, partija, parlamentarizma ili čak kontradikcije i klasicizma?
Reći–istinu ljudi, da li je to intelektualnost?
Naš trenutni predlog je da zadržimo reći–istinu na strani ljudi kao specifičnu intelektualnost. Nije stvar „reći istinu“, već da je istina ono što je rečeno. Kao kad su Žuti prsluci tvrdili da su respektabilni (da treba da budu poštovani) i da je država postupajući prema njima bila duboko nemoralna, a da su oni, Žuti prsluci, otelotvorili hrabrost, moral i legitimitet … Dakle, postoji pomak u pitanju istine, a ne tačnost činjenica ili takozvane naučne eksperimentalne potvrde da bi se rekla istina. Ono što je rečeno je istina, to je istina onih koji to kažu ili je istina onih koji hoće reći istinu. Ovo reći-istinu je izum mnogih, i hteti reći istinu, to su iskazi koji struktuiraju praksu. Mogli bismo reći da su to izumljene prakse koje se hrane novim iskazima.
Druga tačka ankete tiče se odnosa ljudi prema državi i vlasti, posebno prema parlamentarizmu i izborima. Dve referentne situacije – prva: Žuti prsluci i izbori koji svakom Žutom prsluku daju slobodu da glasa ili da ne glasa. Druga: granice iscrpljenosti mnogih zbog Makronove vlade, njenih mera. Da li je reći–istinu ljudi operativno na mestu vlade? Možda, ali pod kojim uslovima? Da li reći–istinu može imati efekte vladanja? Evo nekoliko tačaka koje stavljamo pred vašu lucidnost.
Drugi deo
Predlog
Novi ulaz bi se sastojao iz formiranja grupa za diskusiju, ali i praksu, koje su relevantne za reći–istinu. Opsežan program. Što se tiče mišljenja ljudi, to bi bila propozicija kojom bi trebalo specifikovati singularnu intelektualnost reći–istinu mnogima, posebno u pogledu teze „ljudi misle“ i „mišljenje ljudi je odnos stvarnosti“. Evo tekstualnog predloga koji bi mogao da se predstavi grupama za diskusiju o tome šta može da se misli, kaže, u određenom periodu.
1) Tokom epidemije, vlada nije prestajala da laže: o opasnosti od epidemije, o nedostatku bolnica, maski, testova, lečenja, o situaciji u staračkim domovima, itd. Sva ozbiljna svedočenja to pokazuju: oni su sistematski koristili masovne medije da bi sakrili istinu. Vlada nije samo pokazala nesposobnost niti amaterizam u ovom periodu: tvrdoglavo je sledila svoju politiku. Njene izjave i odluke imale su dva cilja: nametnuti sve veće bezbedonosne mere (krivica, uvrede, pretnje, vanredno stanje, izolacija, kontrola, suzbijanje bilo kakvog izraza besa…) i zaštititi interese tržišta. I to je potpuno ista politika laganja koju ona primenjuje u aktuelnom trenutku, koji se zove otvaranje (izlazak iz izolacije): ćutanje i manipulacija katastrofalnim bilansom njenog tretmana epidemije, napuštanje ljudi bez primanja, laži o budućnosti zdravlja i bolnica, o kriterijumima za ukidanje zabrana, o korišćenju aplikacija za „praćenje“, o projektima velikih industrijalaca, o sramotnoj propagandi kako bi se podstakla potrošnja, pa sve do mera prijavljivanja čak i srednjoškolaca koji bi kritikovali ove vladine laži itd.
2) Ono što je epidemija nasilno potvrdila jeste da je laž deo politike. Pitati one koji vrše vlast ili su kandidati da kažu istinu je iluzija. Ne možemo ni očekivati niti tražiti od vlade bilo kakvu istinu o situaciji i životu ljudi. Istinit govor je zadatak koji se tiče samih ljudi. To je ono što su Žuti prsluci hrabro uneli u situaciju i u mnenje zemlje: govorili su istinu o brutalnosti i korupciji vlasti, o grubosti prema životima ljudi, birali su i upražnjavali poštovanje, dostojanstvo i međusobnu pomoć. Bez obzira na kom nivou se primenjuje, vlast nije kompatibilna sa istinom. Istina se traži i govori među ljudima, sa iskrenošću i poverenjem, suprotno od bilo kog projekta autoriteta i vlasti.
3) Izlazimo iz perioda epidemije i zatvaranja još više revoltirani politikom vlade: ali to, po našem mišljenju, ne može biti jedina posledica ili jedini ishod ovog perioda. Na hiljade pravednih i korisnih stvari je rečeno i urađeno tokom zatvaranja, ali počev od toga i prateći iste vrednosti, takođe moramo ozbiljno da razgovaramo o mogućnosti izgradnje kapaciteta na strani ljudi, da se suprotstavimo laži i nasilju vlade i njenih partija. Legitiman, uzajamno podeljen kapacitet, nemoguće je preneti na predstavnika ili izabranog zvaničnika, potpuno autonomnog, to može proizaći samo iz mišljenja ljudi, to jest iz činjenice da oni misle i onoga što misle. Šta svako ima da kaže i šta misli o mogućem i korisnom u vezi sa trenutnom situacijom u zemlji? Sa tim radom tek treba eksperimentisati, izumeti ga. Sva uverenja, sva iskustva tu imaju svoje mesto, ali naše uverenje je da je situacija toliko godina bila tako radikalno nova i teška da niko ne može tvrditi da ju je moguće zameniti nekom drugom. Ova tačka je nesumnjivo jedna od onih koja zaslužuje slobodnu debatu.
4) Po nekoliko važnih tačaka, ovaj rad već može pružiti sredstva za postupanje u situaciji.
Što se tiče zdravlja: kako učiniti apsolutno nespornim da ono ne može i ne bi trebalo da bude podložno zakonima tržišta? Šta to znači u smislu potrebe za bolnicama, za ozbiljnošću i transparentnošću njihove administracije, za posvećenošću administratora i negovatelja, za poštovanje pacijenata i onih koji ih neguju, za lekovima i brigom izvan bolnica, za pažnjom prema onima koji nemaju primanja ili socijalno osiguranje?
Kada je škola u pitanju: kako vrednovati i poštovati, pre svega, princip škole za sve, u trenutku kada vlada odlučuje da ga uništi u korist divlje konkurencije u obrazovanju, usmerene na selekciju mladih za „pravljenje karijere“ političkog i ekonomskog osoblja države, dok ostale napušta i kontroliše? Šta danas znači podučavati, držati čas, preneti znanja i metode koje omogućuju da se svako dostojanstveno i slobodno orijentiše?
I kada su sledeća pitanja posredi: smeštaj starijih osoba, prava na rad i briga o ljudima bez primanja, prihvatanje onih koji potraže utočište u našoj zemlji, itd.
Prevod sa francuskog jezika: GKP
Antropologija imena, strana 89-90.
„Da li će se tvrditi da je iskaz ljudi misle inkompatibilan sa iskazom naučnik misli, naime sa iskazom ‚nauka je mišljenje‘? Zacelo hoće, u scijentističkom smislu, ali ne i u ovde predloženoj antropologiji. Mišljenje i mišljenje o mišljenju će to obrazložiti. Ali zasad treba naglasiti da nas kategorija intelektualnosti navodi da budemo nepoverljivi prema homonimiji između mišljenja i mišljenja. Dva iskaza, ljudi misle i naučnik misli, apsolutno su razdvojeni i različiti. Postoji mišljenje i mišljenje. Dva jukstaponirana iskaza (ljudi misle i naučnik misli) ni u kom slučaju ne dopuštaju da se tvrdi da je nauka u stanju da promišlja ono što ljudi misle. Postojanje jedne mnoštvenosti intelektualnosti je neposredna posledica teze o intelektualnosti koja postulira da neko mišljenje
postoji a da pri tom nije nužno da bude identifikovano mišljenje mišljenja.
Intelektualnost, to jest razdvojenost mišljenja od mišljenja o mišljenju, uvodi jednu problematiku mnoštvenosti intelektualnosti, poput mnoštvenosti mišljenja.
…Mi smo se smesta situirali u mnoštvenost intelektualnosti. Iskaz ljudi misle nužno vodi toj mnoštvenosti: ne postoji jedna, već više intelektualnosti, i svaka je singularna. Nesvodivost svake intelektualnosti na bilo šta drugo osim na nju samu konstituiše njenu singularnost.“
Komentar Grupe za konceptualnu politiku na predlog Sylvaina Lazarusa pročitajte ovde: Vlast je po pravilu daleko od istine ljudi
