VLAST PROTIV GRAĐANA – Šta nije u redu sa predlogom Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi?
Mnogo toga, a pre svega to što je predlog ovog važnog zakona protivustavan, iako je vlast izjavila da ga menja upravo zato da bi ga uskladila sa najvišim aktom Republike Srbije. Ovaj potez vlasti je već postao manir – na perfidan način, ona uzima nešto specifično, a u ovom slučaju je to tumačenje Ustava, da bi ga uopštila i načinila od njega normu, ne samo za sve oblike referenduma koje predlogom zakona propisuje, već i da bi po svojoj meri normirala i sam njegov duh. Rečju, da bi preinačila Ustav. Ako se, pak, smatra da se duh zakona ne može normirati, onda moramo politički gledati na ovaj potez koji nam ukazuje koliko je današnja srpska vlast u ratu protiv građana, jer sistematski radi na oduzimanju njihovih političkih i ljudskih prava. Time pravi još jedan protivustavni čin, jer ljudska i politička prava, koja su već stečena i izborena, po Ustavu ove zemlje ne mogu biti umanjena. Ovaj zakon i njegov duh se nalaze u osnovi suverenosti same države, jer suverenost potiče od samih građana koji je vrše upravo putem referenduma i narodne inicijative; dakle, neposredno, a ne samo preko slobodno izabranih predstavnika. Pošto je “sloboda” biranja predstavnika građana na izborima već opevana i uveliko problematizovana, ovde se fokusiramo na neposredno učešće građana koje je nedvosmisleno demokratska tekovina, a koje, uveravamo se svakodnevno, postaje stvar prošlosti.
Svi oblici referenduma koji su propisani predlogom novog zakona – obavezni, referendum na zahtev skupštine, potom onaj koji je na zahtev birača i, konačno, savetodavni referendum – objedinjeni su načelom da je odluka koja se njima donosi obavezujuća ukoliko je za nju glasala većina izašlih birača. Dakle, ne većina građana sa pravom glasa, već većina od onih koji su izašli da glasaju. Razlika je ogromna i čini srž problema koji vlast i Srpska napredna stranka podmuklo prave, pod izgovorom da samo žele unaprediti zakon koji je zastareo i navodno nestimulativan za ljude koji bi želeli da upotrebe sredstva neposrednog učešća u odlučivanju. “Usklađivanje” ovog zakona sa Ustavom znači da je uzet jedan stav koji se odnosi na referendumsko učešće u promeni Ustava i koji se potom primenjuje na sve oblike referenduma. Radi se o republičkom referendumu koji skupština može da raspiše kako bi potvrdila promenu Ustava koju je već dvotrećinskom većinom izglasala i usvojila, a za koju nije obavezna izlaznost većine birača. Praktično, radi se o savetodavnom referendumu kojim vlast traži od građana da potvrde ono što je ona već usvojila i za to joj je sasvim dovoljan glas većine izašlih birača. Neobavezna izlaznost u ovom slučaju pokazuje da volja građana povodom već završene, usvojene i zatvorene stvari takođe postaje neobavezujuća, što znači da će generalizacijom neobaveznosti takav ubuduće biti i svaki oblik referenduma – obesmišljen i izlišan.
Ali, zar ovo ne ide u prilog i građanima, koji, ako pokrenu inicijativu za sazivanje referenduma i narodne inicijative, mogu da se izbore za svoj predlog tako što im je u suštini potreban glas većine izašlih birača, a ne većine građana sa pravom glasa koji je daleko veći? Da je vlast o ovome mislila kao o “ustupku” građanima, jasno je po načinu na koji je propisala sazivanje referenduma. Ubuduće, građani će moći da pokrenu referendum ukoliko imaju obezbeđenih više desetina miliona dinara za overu potpisa kod javnih beležnika i to novca koji ne dolazi iz javnih fondova, fondacija koje podržavaju rad organizacija civilnog društva, niti bilo kog subjekta čiji se rad može tumačiti kao javni. Dakle, sredstva moraju poteći iz čisto privatnih izvora osiromašenih ljudi, koji će morati da prijave vođenje kampanje za referendum ili narodnu inicijativu Agenciji za sprečavanje korupcije, što znači da će se trošenje (privatnih) sredstava kontrolisati i propisna kazna propisati ukoliko se posumnja da su pravila po kojima se vodi kampanja povređena. Ovako definisan predlog zakona se nikako ne može smatrati podsticajnim za građane kojima se na teret stavlja odgovornost utvrđivanja autentičnosti potpisa koje prikupljaju, što je suprotno praksama u zemljama EU, ali ne i samo to. Zakonom, koji treba da bude jasno usmeren na prava građana koji referendumom i narodnom inicijativom vrše i obezbeđuju suverenitet ove države, vlast zapravo uvodi pretpostavku zloupotrebe koja se pripisuje građanima, što je ne samo u materijalnom već i u političkom smislu nedopustivo.
Nedopustivo, ali gotovo već realizovano, jer postaje jasno da ova vlast ima nameru da olakša sprovođenje referenduma i narodne inicijative isključivo samoj sebi. I to možda već u vrlo bliskoj budućnosti, jer je u odnosu na prethodni Nacrt ovog zakona iz 2019. godine, o čijoj javnoj raspravi nije napravila ni izveštaj, uvela sasvim novu odredbu – “Glasanje u posebnim situacijama”. Ovom odredbom vlast propisuje posebna pravila u situaciji epidemije kako bi zaštitila bezbednost i zdravlje glasača, ali to konkretno znači da izborna komisija može odlučiti da glasačku proceduru i materijal seli i premešta na bezbednu udaljenost ne samo od izvora opasnosti (elementarne nepogode ili epidemija), već i od izabranih predstavnika naroda koji imenuju članove izbornih komisija i biračkih odbora. Rečju, članovima 36. i 37. nacrta ovog zakona otvara se prostor za manipulaciju odlukama izabranih predstavnika naroda, a ne samo odlukama naroda, koji bi morao da ima pristup čitavoj proceduri neposrednog odlučivanja.
Da je reč o praksi kojoj i nije potrebna zakonska osnova dokazuju nedavno održani izbori za članove saveta mesnih zajednica u više mesta u Vojvodini. Na njima su izborne komisije sa glasačkog mesta odnosile kutije sa glasovima ljudi koji su imali svoje kandidate i onda sa “bezbednijeg mesta” proglašavale pobedu kandidata SNS-a. Sve se ovo dešavalo jer nezavisni, a zapravo neposredno predlagani i birani kandidati, po neustavno izmenjenim i usvojenim statutima, nisu imali pravo na predlagače svojih kandidatura koji bi bili i posmatrači tokom glasanja i brojanja glasova. Dokaz da je u pitanju podešavanje normi u interesu vlasti je i činjenica da u Nacrtu Zakona o referendumu i dalje postoje predlagači inicijative za referendum – bilo bi nelogično da ne postoji subjekt – ali im je ukinuto pravo da posmatraju proces glasanja i brojanja glasova – što dokazuje da logika i pravo nisu isto. Ali da vlast i politika takođe nisu isto, dokazuje to što oni o čijem se pravu na naposredno odlučivanje radi, ne moraju da budu čak ni pridruženi članovi izbornih komisija i biračkih odbora, već da umesto njih u njima sede ljudi koje su imenovali skupštinski odbornici. Prema tome, iako je ovim Nacrtom već ukinuta mogućnost za prisustvo nezavisnih posmatrača tokom glasanja i brojanja glasova, vlast je morala da zaigra na sigurno i da legitimiše čak i premeštanje glasačkih kutija, što ukazuje na nedvosmislen interes vlasti da sprovođenje referenduma formuliše isključivo u svoju korist, a ne u korist građana.
Da li je namera vlasti da u bliskoj budućnosti organizuje referendum povodom najavljivane promene Ustava, Rio Tinta ili pak Kosova, ne možemo znati, iako se u javnom prostoru uveliko špekuliše o tome. Ono što je izvesno jeste da će vlast ovim zakonom obezbediti “podršku” građana za svaki referendum koji bude raspisala i napraviti instrument kojim će se uspešnije nego do sada sakriti iza “volje naroda”, pošto je sada zasukala rukave da dezavuiše najvažniji instrument učešća građana u neposrednom odlučivanju i upravljanju. Pitanja za koja vlast traži izjašnjavanje građana su uvek osetljiva, ali uslovi za realizaciju referenduma koje ovim zakonom uspostavlja govore o tome da ona ni na koji način ne delegira i ne distribuira odgovornost uključenjem građana, već da vešto manipuliše i samim principom suvereniteta. Ovo neće biti prvi put da se zlodela vrše u ime naroda i da se vlast naše zemlje skriva iza kolektivne odgovornosti nabacujući nam uz to i krivicu. Slutimo da će se ova dela ticati našeg prava na život i zdravo životno okruženje, kao što su se u nedavnoj prošlosti ticala rata koji je u naše ime vođen.
Sa druge, i na drugoj strani, onoj građana, stvar nije ohrabrujuća; ne samo zato što su im zakonodavne procedure nepoznate i udaljene, već i zato što se nadaju da je vlast promenljiva. Ali ne u smislu da je zamenjiva putem izbora, jer ono što ljudi danas mahom govore je da žele da “ovi odu, a da se oni ne vrate”, već da je moguće urazumiti je i privoleti da sa građanima uspostavi drugačiji odnos – izravan, posredovan isključivo institucijama upravljanja i bez političkog organizovanja i organizacija civilnog društva. Ovakva, gotovo “starorežimska” (Ancien régime) postavka, zaista nas vraća u vreme pre republike, pa onda i takvim sredstvima – nasilnim (“prvobitnim”) prisvajanjem suvereniteta građana. Razvlašćenje ljudi i ukidanje garantovanih političkih i ljudskih prava koje se obavlja manipulacijom zakonima, poput ovog o referendumu, govori o višestrukom potiskivanju (ekspulzija) ljudi – najpre iz njihovih prava, a u narednom koraku i sa teritorije koju naseljavaju.
Može li nas onda zadovoljiti Fukoovo obrtanje Klauzevica, posle kojeg znamo da je državna politika nastavak rata drugim sredstvima? Nama se ipak čini da se rat i država događaju istovremeno i da je tridesetogodišnji rat koji se vodi protiv ljudi na ovim prostorima oličen upravo u državnim politikama vlada koje njima upravljaju. Možda je to ono što donosi savremeni, ipak akademski izraz: autoritarni liberalizam. Međutim, ako kažemo da je za naš režim karakteristično razvlašćenje ljudi i da je suverenost države i građana uveliko dovedena u pitanje, pomirićemo se sa činjenicom da je namera vlasti da ukine građanima svako pravo kako bi ih oterala, a ne više upravljala njihovim životom. Možda smo onda na kraju ciklusa upravljanja, iako se on dovršava Zakonom o referendumu i narodnoj inicijativi. Ako je tako, onda zaista ništa ne može da se uradi. Međutim, reči poput “pravo”, “suverenitet”, “građanin” i “referendum” još uvek postoje u Ustavu i na nama je možda da napravimo njihovu novu kombinaciju, onu kojom ljudi neće pristati na razvlašćenje i sopstveno istiskivanje pozivanjem vlasti na slovo Ustava. Možda je moguće da se na slovo i reč pozovemo međusobno i odbacimo uverenje da je vlast nešto što treba menjati na izborima. Možda smo došli do trenutka kada je razumno prihvatiti predlog da vlast nije ulog politike i da nam nisu potrebne smene, već promena načina na koji se organizujemo.
Grupa za konceptualnu politiku
Foto: Nezavisne novine
