U četvrtak uveče 21. novembra 2013, u prostorijama Mesne zajednice ‘Jugovićevo’ održana je prva javna tribina na kojoj su zajedno sa predsednicima skupština stanara MZ i predstavnicima MZ i Saveta MZ učestvovali članovi kolektiva Grupe za konceptualnu politiku i kuda.org koji su ujedno inicijatori ovog događaja i koji svoje prostorije imaju na Detelinari, na kojoj i deluju. Cilj tribine bio je, s jedne strane, da članovi grupa i saradnici na projektu pod nazivom ‘Lokalne politike i urbana samouprava‘ ukratko iznesu ciljeve, zadatke i plan izvođenja projekta i, sa druge, da se oni na koje se taj projekt odnosi (a to su predsednici skupština stanara, kao i stanari sami) upoznaju sa projektom, ali i da sami progovore o svom potencijalnom mestu u svakoj od etapa projekta. Na taj način je javni karakter događaja upotrebljen da se u njega aktivno uključe oni kojima je prvobitno i namenjen, u čemu se u velikoj meri i uspelo.
Kao kolektivi koji već duže ili kraće vreme (kuda_org je na Detelinari preko trinaest godina, a GKP je kao lokalna organziacija sa Detelinare od osnivanja, pre dve godine, u istim prostorijama u Braće Mogin 2) rade ‘u lokalu’ baveći se projektima koji su neposredno vezani za kulturni život grada i njegovu urbanu strukturu, opredelili smo se za pokretanje projekta čiji je glavni cilj oživljavanje prostora na kom zajednički živimo što nije moguće ostvariti ukoliko se ne doprinese menjanju načina na koji se odnosimo prema tom prostoru. Kultura i politika stanovanja u svemu ovome imaju veliki značaj pa smo se opredelili da projektom pokrenemo mnoga zanemarena pitanja u vezi sa svakodnevnim aktivnostima koje kao stanari obavljamo.
Već je prva izgovorena rečenica bila dovoljna da pokrene salve pitanja u vezi problema koje imaju svi oni koji su imali priliku da se susretnu sa načinom na koji funkcionišu naše zgrade kao jedinice za kolektivno stanovanje. Opšta kriza, besparica i deindustrijalizacija (praćeni onim što se najčešće naziva ‘divljom tranzicijom’) samo dodatno ubrzavaju tendencije ka raspadu tih jedinica i rastakanju infrastrukture čije se održavanje u sve većoj meri prebacuje na teret onih koji troškove za njeno održavanje ne bi mogli da podnesu ni u uslovima pune zaposlenosti. Ideologija ‘privatnog vlasništva’ po kojoj smo svi mi srećni mali posednici kapitala (u vidu naših stanova) pada na tlo sveopšte apatije i nemaštine proizvodeći katastrofalne posledice po kvalitet života u kraju, a država se u svemu ponaša onako kako se od nje i očekuje: kao dežurni policajac koji je sve svoje zadatke sveo samo na jedan – da nadgleda transformaciju svojinskih odnosa i naplaćuje kazne za neispunjene obaveze koje stalno narastaju.
U takvoj situaciji, a pritešnjeni činjenicom da su i formalno-pravno Skupštine stanara preko noći postale pravni subjekti (sa svojim PIB-ovima, računima i statutima), mi smo se suočili sa opipljivim vakuumom između ’onoga što bi trebalo’ i ‘onoga što se može’ i jedini izlaz iz situacije u kojoj se svi jednako nalazimo vidimo u povezivanju ljudi od nižih ka višim instancama života u lokalu. Zato je za nas upravo Skupština stanara ona jedinica civilnog društva od koje mislimo da ima smisla početi. Predsednici skupština stanara najčešće su prepušteni sami sebi i samo od njihove individualne umešnosti zavisi kako će zgrada da funkcioniše. Po rečima mnogih prisutnih predsednika stanara (a to je utisak i iskustvo članova grupe) danas se predsednikom skupštine stanara najčešće postaje zato što se niko drugi ne želi latiti tog posla. Sve obaveze, pa i kaznena odgovornost u slučaju da nešto u zgradi nije kako treba, na kraju padaju na predsednika koji je sve manje jedan od stanara, a sve više postaje neplaćeni činovnik državnog aparatazadužen da drži u ravnoteži izmirenje stalno rastućih obaveza, dok se infrastrukturni problemi od čijeg rešavanja zavisi normalno funkcionisanje same zgrade stavljaju u drugi plan, a neretko iznosi potrebni za njihovo rešavanje premašuju nekoliko desetina hiljada evra – što je suma nedostižna za većinu kolektivnih stambenih zajednica u zemlji. Ukoliko se u skorije vreme ne pokrene inicijativa za stvaranjem neke vrste asocijacije predsednika skupština stanara rešavanje problema za sve nas biće sve komplikovanije i teže izvodljivo.
Zbog toga projekat ’Lokalne politike i urbana samouprava’ i postoji. Njegov primarni cilj je da, kroz nekoliko tematskih blokova (zakonodavstvo i pravna strana života u lokalu, arhitektonsko-urbanistički razvoj lokalne zajednice, skupština stanara kao udruženje građanai osnovna jedinica lokalnog organizovanja…) poveže znanja i prakse ljudi koji su se do sada okušali u vođenju skupština stanara ili su za to zainteresovani i da na taj način, kroz deljenje iskustava, uspostavi veze iz kojih bi bilo moguće iznedriti nešto novo po pitanju organizacije naše lokalne zajednice.