Živimo u društvu u kojem su stanovnici, kao deo tranzicije ka perifernom kapitalizmu, obespravljeni kroz rat i privatizaciju, i kao radnici i kao građani. Radnički protesti i građanske akcije su uglavnom ignorisani i mnogo puta direktno potisnuti. Zapošljavanje je, i kada je dostupno, pod kontrolom različitih stranaka i najvećim delom je na nivou radničkog siromaštva – nesiguran posao za platu dovoljnu tek za opstanak bez ikakvih radnih prava, često u sivoj i crnoj ekonomiji. Većini ljudi nedostaje početni kapital za otvaranje malih i srednjih preduzeća, koja su takođe veoma često pogođena korupcijom i pod partijskom kontrolom. Atomizacija i osiromašenje radničke klase i niže srednje klase učinili su gotovo nemogućim organizovanje da bi se stvorila kritična masa za političke promene. Zbog de-industrijalizacije i zapošljavanja na ugovor, sindikati su izgubili veliki deo svojih članova, jer se obraćaju ljudima koji su zaposleni na neodređeno vreme, pa se zato danas fokusiraju na javni sektor. Većina nevladinih organizacija nije zasnovana na članstvu i funkcionišu kao profesionalne organizacije koje pružaju društvene ili socijalne usluge tamo gde ne postoji politička volja da ih država obezbedi bez obzira na to koja stranka je na vlasti. Osim toga, efektivna moć građana je ograničena činjenicom da su partije i „izabrana“ vlada mnogo više posvećene međunarodnim finansijskim institucijama kao što su MMF i Svetska banka; EU, kao i svetskim silama kao što su SAD i Rusija, nego svojim građanima i biračima.
Oni su razočarani u demokratski sistem u kojem nijedna stranka ne razmatra njihove potrebe i težnje a kamoli vrednosti kao što su sloboda i participacija. Ekonomska tranzicija, koja je obećavala šire učešće u upravljanju kompanijama kroz vlasništvo, zapravo je poražavajuće lišila radnike njihovih prava i privatne svojine. Na globalnom nivou konstantovano je u Smernicama MOR-a (Međunarodna organizacija rada) za zadružno zakonodavstvo: „Mi doživljavamo neviđeno socijalno, društveno i političko isključivanje velikog broja ljudi širom sveta. Sredstva za proizvodnju i vlasništvo nad drugim sredstvima su koncentrisani na globalnom nivou u rukama sve manje ljudi i anonimnih lica kao rezultat komunikacionih tehnologija i deregulacije tržišta“.
Ljudi danas traže ekonomsko-društveno-politički „izlaz“ u pukom postojanju, odnosno u težnji da zarade za pristojan život na osnovu sopstvenog rada, i u povratku svoje moći kao radnika i kao građana u interakciji sa svojim neposrednim okruženjem na više ili manje predvidiv način. Drugim rečima, ljudi traže ekonomsko-društveno-političku bezbednost i blagostanje, u kojima zadruge imaju za cilj da obezbede svojim članovima artikulaciju u „vrednostima zadruga za samopomoć, samoodgovornost, demokratiju, ravnopravnost, vrednost i solidarnost; kao i etičke vrednosti iskrenosti, otvorenosti, društvene odgovornosti i brige za druge“ a kako se u Smernicama MOR-a izjavljuje: „Princip otvorenih vrata omogućava stvaranje ekonomije obima imajući u vidu ciljeve zadruga, kao i njihove modele distribucije viškova, za širu raspodelu bogatstva i time društvene jednakosti. Ovo je strukturno sredstvo za efikasnu materijalizaciju prava na učešće u političkim procesima odlučivanja: stvaranje neophodne ekonomske moći za najveći mogući broj građana, što je neophodno da se omogući ljudima da svrsishodno koriste ova ljudska prava“.
Iako se u Srbiji zadruge smatraju zastarelim poslovnim oblikom i delom socijalističkog režima, statistike iz celog sveta pokazuju suprotno: u Francuskoj 21.000 zadruga zapošljava preko milion ljudi što je 3,5% radno aktivnog stanovništva (Izvor: Coop FR, Top 100 des Entreprises Coopératives et panorama sectoriel, 2010); u Danskoj su potrošačke zadruge u 2007. godini okupile 36,4% potrošača maloprodajnog tržišta (Izvor: Coop Norden AB Godišnji izveštaj 2007); u Japanu poljoprivredne zadruge prijave proizvodnju od 90 milijardi dolara sa 91% svih japanskih farmera, a u 2007. godini potrošačke zadruge su prijavile ukupan promet od 34,048 milijardi dolara ili 5,9% učešća na tržištu hrane (Source: Co-op 2007 Facts & Figures, Japanese Consumers’ Co-operative Union); u Sjedinjenim Američkim Državama 30.000 zadruga obezbeđuje više od 2 miliona radnih mesta (National Co-operative Business Association /http://ica.coop/en/whats-co-op/co-operative-facts-figures/). Generalno, popis Ujedinjenih nacija iz 2014. Godine u 145 zemlje je pokazao: 2,6 miliona zadruga imaju više od milijardu članova i klijenata; 12,6 miliona zaposlenih radi u 770.000 zadružnih službi i biroa; 20 triliona dolara zadružne imovine generišu 3 triliona dolara godišnjeg prihoda(http://www.un.org/esa/socdev/documents/2014/coopsegm/grace.pdf).
Zadruge su poslovni oblik u kojem su rad, finansijski i društveni kapital udruženi i koji ne zahteva veliki početni kapital, a na radnom mestu je moguće sticanje veština. Zadruge su, kao prilično lako dostupan organizacioni oblik, registrovane kao pravno lice i noseći element stabilnosti. Zadruge osim toga imaju idealno ugrađen sistem ranog upozorenja kroz redovno kooperativano određene finansijske, menadžment/performanse, socijalne, društvene revizije i profesionalni savet.
Univerzalno prihvaćena definicija zadruge je navedena u MOR R. 193, stav 2: „Zadruga je autonomna asocijacija ljudi ujedinjenih dobrovoljno da ispune svoje zajedničke ekonomske, društvene i kulturne potrebe i aspiracije kroz zajedničko vlasništvo i demokratski kontrolisano preduzeće“. U MOR R.127 stav 12 glasi: „[Zadruge su] udruženja lica koji su se dobrovoljno okupili radi postizanja zajedničkih ciljeva kroz formiranje demokratski kontrolisane organizacije, unošenje jednakih delova potrebnog kapitala i prihvatanje fer učešća u riziku i beneficijama od preduzeća u kojem su aktivni članovi“.
Obe definicije zadruga naglašavaju svoju posvećenost slobodi okupljanja, a prvi zadružni princip (načela i vrednosti zadruga su preuzeti od Međunarodnog zadružnog saveza: Izjava o zadružnom identitetu) naglašava: „[Zadruga je] otvorena za sva lica koja mogu da koriste njene usluge i spremna su da prihvate odgovornosti članstva, bez rodne, socijalne, rasne, političke ili verske diskriminacije“; o demokratiji i učešću kao drugom zadružnom principu kaže se: „Zadruge su demokratske organizacije kontrolisane od svojih članova, koji aktivno učestvuju u određivanju svoje politike i u donošenju odluka. Muškarci i žene koji služe kao izabrani predstavnici odgovaraju članstvu. U osnovnim zadrugama članovi imaju jednaka prava glasa (jedan član, jedan glas), zadruge na drugim nivoima su takođe organizovane na demokratski način“. Dakle, učešće i prava na kontrolu imaju svi članovi, a njihove obaveze nisu povezane sa iznosom njihovih finansijskih ulaganja.
Jer, ljudi su u centru zadruga, član-korisnik pokreće, određuje transakcione odnose, oni ne služe kapitalističkim ekonomskim interesima, odnosno dobiti, ali „zajedničke ekonomske, društvene i kulturne potrebe“ dele sa okolnom zajednicom (7. zadružni princip: „Zadruge rade za održivi razvoj svojih zajednica kroz politike odobrene od strane njihovih članova“), zadruge su pre svega posvećene dobrobiti i održivom razvoju svojih članova i njihovom neposrednom okruženju, kao i širenju građanskog aktivizma za demokratiju, različitosti i građanska prava – osnovnih sloboda i socio-ekonomskih prava u okviru zajednice u celini i poslovne zajednice sa kojom rade. To znači da zadruge imaju poseban način raspodele prihoda, a pored toga su posvećene i dobrobiti svojih članova na manje monetaran način u oblastima kao što su uspostavljanje programa za obrazovanje, uzajamna podrška i solidarnost, razvoj zajednice, rodna ravnopravnost, omladina, ekologija ili bilo kojoj drugoj na koju se članovi demokratski odluče.
Za razliku od akcionarskih društava, zadružni kapital, sastavljen od ulaganja članova, varira sa brojem članova. Obrazloženje je da se time izbegava konflikt između interesa investitora i interesa članova i omogućuje karakter udruženosti članova, dakle zadružni odnosi imaju prednost nad mogućim dodatnim ugovornim odnosima. U „rast ili imovina“ alternativi zadruge naginju prema imovini, a neutrališe se uloga kapitala. Pored toga, karakteristike glavnih sastavnih delova kapitala, ulaganje članova i rezerve, sprečavaju dislokaciju i samim tim omogućuju bolje izračunavanje lokalnih socijalnih potreba.
Četvrti kooperativni princip glasi: „Članovi doprinose ravnopravnosti i demokratski kontrolišu kapital njihove zadruge. Barem deo tog kapitala je obično zajedničko vlasništvo zadruge. Članovi obično dobijaju ograničenu naknadu, ako je ima, na kapital upisan kao uslov za članstvo. Članovi izdvajaju višak za neke ili sve od sledećih potreba: razvijanje zadruge, moguće uspostavljanje rezervi, najmanji deo koji će biti nedeljiv; izdaci članovima srazmerno njihovim transakcijama sa zadrugom; i podržavaju druge aktivnosti koje je odobrilo članstvo“. I smernice MOR-a: „Zadruge bi trebalo da razlikuju sastavne delove ovog pozitivnog rezultata, t.j. profit (potiče od transakcija sa ne-članovima) i višak (dobijen prema zadružnim principima iz transakcija sa članovima). Prema strogim zadružnim principima, dobit će biti prebačena na nedeljiv rezervni fond; višak treba raspodeliti među članovima, barem delimično, u srazmeri sa svojim transakcijama sa zadrugom tokom određenog vremenskog perioda“. Zaključanom kapitalu zadruga (nedeljive rezerve), dok je pod kontrolom članova, ne može se pristupiti“.
Postoje različita tumačenja termina zadružna svojina. U nacrtu zakona o zadrugama koji je Učitelj neznalica i njegovi komiteti sastavio 2016. definisana jena sledeći način: „Zadružna svojina je zajednička i nedeljiva svojina zadrugara, koja kao takva služi očuvanju održivosti i kontinuitetu zadruge kao ekonomskog poduhvata i koja zastupa svoje članove i posluje u skladu sa zajedničkim ekonomskim, društvenim, kulturnim i drugim potrebama“ (član 63), […] „U zadružnoj svojini su sredstva ostvarena radom zadrugara, poslovanjem zadruge, poklonima“ (član 65), […] „U zadružnoj svojini su i nematerijalna dobra kao na primer ‘dobra volja’, ugled, komercijalna prepoznatljivost, itd. kao i društveni kapital stečen društvenim angažmanom i obrazovanjem.“ (član 65).
Nedeljive rezerve, odnosno zadružna svojina služi tekućim i budućim članovima. Ovaj međugeneracijski aspekt je takođe u osnovi rasprave o održivom razvoju i dodaje se u većini slučajeva na ekonomsku sigurnost lokalnih zajednica. Sa uvođenjem neoliberalizma 1980-ih, posebno u Evropi, od zadruga je traženo da postanu više kapitalističke, odnosno na dobit orijentisane, konkurentne i efikasne. Zatim, mnoge su se odrekle principa nedeljivih rezervi i principa dobrobiti članova i demokratskih principa. Međutim, 2007. svetska ekonomska kriza je pokazala da zadruge koje su se održavale na ovim principima bile manje pogođene i da se regenerišu brže, tako da danas mnoge zadruge obnavljaju ove nedeljive rezerve i vraćaju ove principe. Nažalost, novi zakon o zadrugama u Srbiji 2015. godine, iako citira zadružne principe, i dalje se drži neoliberalnih vrednosti i dizajnira zadruge kao kapitalistička društva. Iz tog je razloga „Učitelj neznalica i njegovi komiteti“ video da je neophodno da se pripremi novi nacrt zakona koji bi bio posvećen principima zadruge i posebno se obraćao specifičnim potrebama radničkih zadruga, kao i mogućnostima upravljanja zajedničkim dobrima kao zadrugama. Nastaviće se…
—
Noa Treister je umetnica, kuratorka, teoretičarka i aktivistkinja koja od 2011. godine deluje u okviru udruženja i platforme za samo-obrazovanje „Učitelj neznalica i njegovi komiteti“ iz Beograda.
