U Srbiji je nemoguće srušiti vladu u vreme vanrednog stanja, a upravo to je učinjeno na Kosovu. Iako na Kosovu nije proglašeno vanredno stanje, ono se u našim glavama podrazumeva i na tu samorazumljivost smo ohrabreni. Zašto bi nam, dakle, zvučalo nelogično kada kažemo da je Kurtijeva vlada srušena u uslovima kada se prava građana suspenduju i da su ti uslovi ništa drugo do vanredno stanje? Nije li „sve počelo“ tako što je Aljbin Kurti zatražio drugog kandidata za člana vlade i za mesto ministra, na Kosovu redovno problematičnog ministarstva unutrašnjih poslova, pošto je i ovaj pokazao da ne drži do vlade ili bar ne do mišljenja njenog predsednika? Začuđujuće, a posebno kada se uporedi sa Srbijom i srpskim odnosima u vladi. Srpska posla su očigledno lakša, pa je lakše bilo i uvesti vanredno stanje bez talasanja i smena u organima vlasti. Nekakva struka je sigurno zavela red, pa se i vanredno stanje može smatrati redovnim ukoliko se stručnjacima konačno prepusti reč. „Stručnjak“ je od uvrede postala reč za alibi koji će očigledno zbog nečega biti potreban, ali da ne bismo unosili paniku, nećemo reći ni da to ostaje da se vidi.
Kurtijeva vlada je srušena, a to što je on i dalje na njenom čelu nije jedini razlog da se nadamo da će odnosi na Balkanu biti pod budnom pažnjom jedne važne pištaljke, a ne samo tajnih i podzemnih službi koje operišu na ovim prostorima. Razlozi za optimizam postoje i u činjenici da ljudi protestvuju iako su u samoizolaciji. Ne tapšu i ne aplaudiraju vlasti niti njenim institucijama – čak ni ako su to zdravstvene. Ljudi sa prozora i balkona poručuju da ne pristaju na odluku nove skupštinske većine i da su spremni da je naprave iznova. Politika uvek započinje iznova. Stanovnici poručuju i da su svesni da je situacija ne samo vanredna, već je takvo i stanje u kome su njihove političke slobode izigrane, a poručuju i da su spremni da ih brane. Pitanje je da li bi ih bilo kakvo proglašenje obeshrabrilo, jer oni ne računaju samo na svoj izborni glas, već i na razum kojim će, nadam se, drugačije pristupiti situaciji.
Srbija zaista nije Kosovo. Sve je obrnuto i teško je reći da jedna strana dubi na glavi, dok je druga na nogama i visoko uzdignutog čela. Za vlast iznova budućeg premijera Kosova se ne može reći da je u panici niti da je on uverenja da je njegova glava vrednija od drugih i da iz nje treba da izlaze sva rešenja, odluke i mere. Niti mu je vlada slaba. Jer ako i nema snage da se uspostavi i započne sprovođenje mera, ona ne pregovara niti ucenjuje slabošću, već snagom kojom raspolaže donosi odluke i sprovodi mere koje su svakakve, ali vanredne i nehumane nisu. Ni one koje su najavljene programskim i ideološkim opredeljenjem – samoopredeljenjem – niti one koje su naložene u nezapamćeno kratkom mandatu za prostore na kojima se autoritarno-policijski upravlja decenijama i kada je diplomatsko sredstvo slabost, o kojem sve vreme moramo govoriti ako mislimo reći nešto što ima veze sa stvarnošću, a ne sa fantazmama balkanskih šefova – pa onda i šefova vlada.
Zašto ne reći i ne tvrditi da je kosovska vlada srušena u vanrednom stanju kada smo, bar mi u Srbiji, relaksirani po tom pitanju? Po pitanju razlike koja bi postojala između vanrednog stanja i vanredne situacije. Nije li nam rečeno da je to isto, samo smo se mi odlučili za stanje da bismo po Ustavu mogli da odložimo izbore i da je bolje da disciplina bude veća pošto drugih sredstava u borbi protiv Korone nemamo. Uljez je stigao, ne zna mu se poreklo, ne zna se ni kada će otići, a na nama je da to disciplinovano i u izolaciji dočekamo. Stanje je, manje-više, isto što i situacija. U čemu je problem?
Alen Badju je metapolitički objasnio njihovu razliku, i to je možda instruktivno u našoj situaciji: u situaciji koja je naša, dakle u vanrednoj situaciji, ili u situaciju u kojoj je stanje ponovo neodređeno i teži prekomernosti moći države. Svaka situacija je ontološki beskonačna, govorim sada po sećanju i u slobodnom stilu, dok je stanje situacije konačno i stoga značajno – ne samo znak koji bi bio predmet tumačenja i analize – jer je to trenutak u kome je politika odredila meru prekomernoj moći države. To je situacija u kojoj se pojavljuje vlast, a za politiku je ona državna. Državna vlast, dakle, izlazi na videlo. I nje nema bez politike kojoj se država suprotstavlja svojom prekomernošću, a zapravo stanjem kojim nadmašuje situaciju delovima na koje se raspada i onda uređuje, čak i u vanrednom stanju. Vanredno stanje je dakle stanje, a ne situacija, jer je stanje, iako izazvano politikom koja mogućim priziva beskonačnost situacije, državno uređena situacija. Vanrednost se ogleda samo u tome što se arbitrarno i učestalo smenjuju kriterijumi podela ljudi kojima država odgovara na beskonačnost ishoda situacije ili mogućih koja ljudi mogu predložiti i pokušati nešto sami i iznova. Prema tome, ako kažemo da vanredno stanje nije isto što i vanredna situacija, onda najpre želimo reći da državna i politika na strani ljudi nisu iste politike. Jedna je u eksteriornosti, a druga u interiornosti, iako su obe nešto subjektivno – dakle nešto što se tiče mišljenja, a ne samo prava i zakona. Stanje ukazuje na politiku države, a situacija na politiku koja je na strani ljudi. Vanredno stanje je ekstremni i prekomerni odgovor na politiku ljudi koji su u stanju da misle situaciju i svaku, u skladu sa svojim mišljenjem i mogućim, proglase vanrednom. Situacijom koja se misli kao odnos mogućeg, a ne kao nešto što se izvodi (logički ili pravno) iz nekog stanja. I to je ono što je Kurti uradio: on je proglasio vanrednu situaciju u zdravstvu, a ne stanje, i dozvolio zdravstvu da samo preuzme kontrolu nad uslovima koji su mu potrebni, ali koji ne mogu i ne smeju ići nauštrb politike, dok je Vučić proglašenjem vanrednog stanja represivno odgovorio na politiku ljudi – prekomerno reagovao i nametnuo stanje situacije kojim je u ime zdravstva i zdravlja (sistema i ideje), suspendovao politiku (a ne samo prava građana) i sakrio se iza struke. Kurti nije rekao da zdravstvo nešto od njega traži, dok se u Srbiji sve predstavlja tako da vlada i predsednik samo formalno izvršavaju ono o čemu odlučuje medicinsko znanje, pa tako i o našoj slobodi da kažemo šta mislimo i sa drugima to podelimo. Zbog toga u Srbiji svaka misao lako može biti proglašeni za vest, pa onda lažnu, a predlog kao namera da se podriva bezbednost.
No Kurti je zbog toga i srušen, ali je na svetlost dana izneo nešto što bi trebalo da imamo na umu i kao ljudi, a ne samo kao građani ili subjekti prava; nešto što ni jedan pravnik verovatno ne bi potpisao, ali mi se ne skrivamo iza mišljenja bilo koje struke: vanredno stanje je redovno, a svaka situacija je vanredna i ona bi mogla biti ključna za shvatanje politike koja je uvek singularna, neponovljiva i podrazumeva sva sredstva koja ne diraju u samu politiku ili u političke slobode, da to tako kažemo ako od pravnika ipak očekujemo razumevanje. Moje je mišljenje da je Kurti odbio da uvede vanredno stanje znajući da je ono redovno i da je na snazi već trideset godina na Balkanu. Da je ono redovno stanje situacije i da se zato na Balkanu ne može više opstati, što migracije, natalitet i mortalitet redovno pokazuju. Ako i nismo najstariji ljudi u Evropi, sigurno smo najbolesniji. Tvrdim to iz primarnog iskustva, intuitivno i bez pardona. Ovo je pamflet, a ne statistički izveštaj.
Kurti je odbio da uvede vanredno stanje, predložio je i naložio vanrednu situaciju, i ukazao se rat koji će to uraditi umesto vlade. Imali smo dovoljno vremena za njegovu personifikaciju i sada većinu Kurtijevih oponenata predstavljaju ratnici i ratni profiteri, kojima Balkan obiluje i koji čine političku elitu i nadodređuju ono što se poslednjih godina publicistički otmeno naziva establišment. I ako do sada rečeno prihvatimo, onda možemo uočiti još jednu inverziju: vladu u kojoj se vodi rat vodi čovek koji se zalaže za mir i čiju politiku i neprijatelji smatraju pacifističkom i utopijskom, dok ovu, u kojoj vlada srpska sloga i mir, vodi čovek koji se zalagao za rat i podržavao ratne zločince. Ono što je zajedničko ovim vladama je to što su i jedna i druga izložene pritisicima koji su im spoljašnji ili heterogeni, ali se pritisak u Srbiji taji, dok se na Kosovu pojavio čovek koji o tome ima hrabrosti i da progovori.
Međutim, politika je mirotvorna aktivnost. Nje nema u vladama u kojima dominira rat – najpre u glavama suverena koje su pred pucanje, a potom i među ljudima koji se u javnosti predstavljaju kao tim. Mir je moguć samo sa vladama koje su politička organizacija, a ne podređena i hijerarhijski uređena grupa. Sada je jasno da ni kosovska vlada ne može biti mesto politike i pobornika mira. Pomirenje je svakako propalo kao politički projekat i za njim više ne vredi žaliti – nove generacije su stekle politička prava, ni sa kim se nisu svađale da bi se sada mirile, i od njih je pametnije zahtevati mir. Ali to sa zahtevima nikada ne ide jednostavno, te je možda bolje pristupiti miru sa političkim predlogom za nas. Osim toga, novim generacijama još uvek ne dozvoljavaju pristup mestima odlučivanja, a one koje su još uvek na vlasti su postraumatski stresno poremećene, pa im i sama pomisao na mir teško pada jer izaziva snažno osećanje krivice koje ih čini istrajnim u otporu lečenju i eventualnom oporavku. Pomirenje je propalo jer je mir počivao na primirju, a ovo je po definiciji ratno određenje situacije. Ratno stanje situacije ili državna vlast koja počiva na ratu. Meni se čini da politika nije nastavak rata drugim sredstvima, i rado bih iskočio iz obrta kao načina mišljenja. On je možda dobar kao uvid, ali ne i kao predlog. Moje je mišljenje da je državna vlast nastavak rata, te je onda rat taj koji pacifikuje i razoružava one nad kojima se uzdiže. Primirje je mir rata, a ne naš ili mir među nama. Primirja su učinjena trajnim samo po cenu legitimacije vlasti onih koji su ratove vodili ili na njih huškali ljude. Balkan je to pokazao čitavom svetu, ali samo zato što je bio osvetljen. Mnogo sličnih se događalo istovremeno, pa je, kao u slučaju svakog otkrića, na više mesta stvarano nešto što Meri Kaldor naziva novim ratom, ratom u kome se borba vodi protiv civilnog stanovništva i običnog ljudskog života – protiv demokratije. U tim ratovima su žrtve civili, a ne naoružani momci ili mobilisani rezervisti armija koje su odavno odslužene i koje više ne postoje.
Zašto je onda teško poverovati čoveku čija politička reč je od početka govor o slobodi, autonomiji i samoopredeljenju? Ne razumem zašto je poverenje uskraćeno čoveku koji se od početka ratova na ovim prostorima zalagao za mir? Zašto bi ljudi u Srbiji radije da njihovi predstavnici pregovaraju sa ratnicima nego sa pacifistima? I da više od ovoga ne znamo, ne izgleda li pravednije da stanemo u odbranu onog protiv kojeg su svi zaverenici krvavih ruku? Ovo je, srećom po Kosovo, retoričko pitanje. Ali po nas, to je pitanje koje nedostaje jer simptomalnih odgovora ima koliko hoćeš, a odlučujući je ćutanje: prekid govora koji nastupa čim se dotaknemo pitanja Kosova, o čijem statusu niko u Srbiji nije smeo da se izjasni afirmativno ni pre vanrednog stanja. Svi to pitanje prepuštaju Vučiću, koga nameravaju da osude zbog odgovora koji će morati da da i koji neće biti odgovor na pitanje koje sami, autonomno, slobodno i samoopredeljujući se, postavljamo.
*
Srbija bi trebalo da bude Kosovo. Trebalo bi, ali nažalost nije. To se jasno vidi kada na nju bacimo pogled sa Kosova. Kosovo nije Srbija. Na Kosovu imamo vladu koju vodi čovek kojeg ruše u varednom stanju u kome se svi nalazimo i koje se kod nas ne razlikuje od redovnog stanja situacije, dok je za Samoopredeljenje jasno da je reč o vanrednoj situaciji koju proglašavaju ljudi koju uzimaju meru apsolutnoj moći države. Države, u odnosu na koju se ljudi, koji učestvuju u politici ove političke organizacije, opredeljuju za slobodu i samoodređenje i tako izumevaju politiku na teritoriji kojom vladaju države i vlasti koje ih nadilaze. A srpska vlast nije poslednja u nizu: za njom su se izređale i druge odnarođene vlasti, koje se i dalje roje na Kosovu i špartaju ga ne samo paralelnim institucijama, već i organizacijama i organizovanim aktivnostima koje stanovništvom upravljaju kao otmičari.
Na Kosovu se jasnije vidi da je na ovim prostorima zarobljeno društvo, a ne država. Skupština je izglasala nepoverenje vladi. Nečija situacija je navodno naložila da politika bude suspendovana, kako bismo se posvetili merama koje su neophodne u njoj. Od političkih, do zdravstvenih i sanitarnih. Ali kada su u pitanju mere, onda tu nema politike, već samo policije i vršenja vlasti. Takvo je bilo i izvršenje nečije naredbe, mere u nečijoj situaciji (koja je subjektivno uvek vanredna), da se vladi uskrati poverenje. Nikakve odlučnosti, odnosno hrabrosti odlučivanja nije bilo u skupštini koja je izglasala nepoverenje. Odluka je doneta na drugom mestu, a državna vlast se dogodila na prepad. Vanredno stanje na Kosovu očigledno mora biti proglašeno i vlast će sve učiniti da Kurti napusti politiku ili pak da stupi u službu države koja zarobljava društvo i ljude drži u strahu i pokornosti. Ukoliko u tome ne uspe, postoji opasnost da se sa čovekom i krvavo obračuna. Treba li da zauzmemo mesta?
Zoran Gajić, GKP
Ilustracija: Detalj dela Apstraktna slika, Slobodan Stošić, GKP
