Proglašeno je vanredno stanje, osnovani su krizni štabovi koji sada upravljaju državom, gradovima i opštinama, i koji izdaju naredbe o ponašanju i delovanju kako građana tako i različitih službi i institucija. Od vrhovnog do lokalnih kriznih štabova takođe možemo čuti zahteve da aktuelnu situaciju ne politizujemo, da to naročito ne radimo kada o njoj govore stručnjaci na koje se vlast poziva i na osnovu čijeg znanja tvrdi da donosi odluke; upravo oni stručnjaci koji kratku pauzu u borbi protiv virusa koriste da u afirmativnom smislu citiraju izjave predsednika, jer zdravstvo nikada nije dobilo ovoliku podršku države. Konvoji aviona pomoći pristižu iako se do sanitarnih sredstava ne dolazi lako, jer je konkurencija na svetskom tržištu prevelika i nelojalna, ali se za nju vrhovni krizni štab bori i o težini tog poduhvata čujemo u prečestim javnim obraćanjima predsednika. Da je teško ne sumnjamo, pogotovo siromašnoj periferijskoj državi čiji je zdravstveni sistem odavno na kolenima, kao i svaka institucija onoga što obično nazivamo demokratskim političkim uređenjem, nadajući se i da je srpsko takvo.
Zahtev vlasti da se sadašnja situacija ne politizuje nije moguće normirati, ali je zato moguće kazniti onoga za koga se oceni da to radi i to javnom osudom kojom u ovom trenutku vlast još više deli ljude na poslušne i one koji to nisu. Kako ćemo videti, na one lojalne vlasti, zapravo lojalne partiji na vlasti, i na neposlušne koji nisu članovi vladajuće partije i koji već trpe osude, bilo da su opozicija, penzioneri, migranti, ili povratnici sa rada u inostranstvu. Šta ona zapravo radi dok nam poručuje da ne politizujemo situaciju? Vlast, valadajuća partija i koalicija se ne usuđuje da nam kaže da u vanrednom stanju ne suspenduje samo zakone koje sama namerava da krši, već i politiku. Jer politika je ona koja okuplja ljude a ne ona koja ih deli. Politička organizacija i akcija ljudi je neophodna čak i da bi se branili zakoni i da bi se država naterala da ih poštuje. Danas vlast svaku političku akciju zabranjuje nazivajući je protivdržavnom aktivnošću dok nas poziva na sabornost u onome što pokušava da prikaže samo kao biološko-sanitarnu krizu. Stoga, kada vlast zahteva da se situacija ne politizuje, ona zapravo govori da je u ovoj situaciji samo njoj dozvoljeno da se bavi politikom. Međutim, ona to nastoji da prikrije pozivanjem na struku – medicinsku i biološku – i tvrdi da na osnovu njenog objektivnog i stručnog znanja donosi političke odluke. Čim je posredi naučno znanje možemo postaviti pitanje njegove autonomije u odnosu na vlast, jer su uslovi njegove produkcije već upisani u samu vlast. Takođe se s pravom možemo upitati kakve ambicije vlasti stoje iza objektivnog znanja nauke, i koja drugačija znanja i javne govore ona diskvalifikuje, potcenjuje i pokorava dok ćuti o tome da je i sama pokorena. Medicina, bilo kao nauka, javno dobro ili aparat države, svojim objektivnim i naučnim znanjem je upisana u hijerarhiju vlasti. Reći da je medicinska struka doborovoljno politizovana u svojoj osnovi je redundantno jer ona već pripada poretku vlasti i konstitutivno je upisana u disciplinarne mehanizme upravljanja i njenog vršenja. Ali ju je istovremeno bitno naglasiti, jer je učestalost apela vlasti da se struka ne politizuje iritantan pokazatelj da u periferijskoj državi kakva je Srbija politizacija može da funkcioniše jedino kada je vrši država. Međutim, država nema snage da sprovodi temeljne i dosledne mere biopolitičke uprave i svodi se na disciplinske postupke i sredstva koja su još preostala. Potrebno je naglasiti da ona to radi iz slabosti i nemoći da održi legitimitet vlasti, koja jedino postoji za članstvo i kroz organizaciju partije na vlasti.
U uslovima koji nam se mogu učiniti mirnodopskim, i to samo zato što su postojali pre ekspanzije epidemije, partijski funkcioneri su pokušali da prikažu svoje partijsko članstvo kao sekundarno u odnosu na važnost državne funkcije koju obavljaju. Ali već tada smo iskusili da institucije ne rade i naslutili da je u pitanju njihovo paralelno funkcionisanje, i to ne samo na Kosovu. Partijska organizacija rada institucija i mimo institucija pokazuje svoju snagu, i u odnosu na nju je država slaba. Iako skrivana, dominacija partije u odnosu na državu je deo ratnog stanja koje je postojalo i pre vanrednog, a sa njim je nedvosmisleno izašlo na videlo da je partija danas jedini parametar političke organizacije. Indikativno je da i kada odbija da govori o opoziciji, predsednik države ne propušta priliku da je prozove za neorganizovanost, nedostatak infrastrukture i volontera, čime zapravo govori da je njegova partijska organizacija jedina koja infrastrukturu ima. A već je poznato da partijsku infrastrukturu može imati samo partija na vlasti, jer svoje članstvo jedino ona može da zaposli i to u državi i njenim institucijama. Građane koji nisu članovi partije vlast vidi kao nelojalne, bilo da krše uvedene mere, za šta sleduju kaznene reperkusije, ili da pristaju na izolaciju čime im je ograničena mogućnost da pruže pomoć drugima na način koji vlast smatra da je legitiman. Partijsku politizaciju situacije funkcioneri ne mogu da prikriju iako nastoje da je potisnu, i ona im se pojavljuje u obliku simptoma, odnosno neurotičnih dvostrukih poruka. Navedimo samo dve: izoluj se pod obavezno ali si zbog toga kukavica; nećemo govoriti o opoziciji, ali joj nedostaje partijska infrastruktura. Međutim, u novoformiranim javnim volonterskim službama ne može da učestvuje niko osim članova partije u koje se jedino ima poverenja u obavljanu odgovorne volonterske funkcije brige o drugima. Dakle, da bi bilo koja institucija uopšte funkcionisala u vanrednom stanju, nju moraju da vode isključivo članovi partije na vlasti jer je među njima već uspostavljeno poverenje. Pomislili bismo da to znači da su oni već na političkom zadatku i da su politički organizovani, ali su zapravo samo međusobno lojalni i ucenom obavezani. To znači i da je partijska organizacija slaba, aljkava i dezorganizovana budući da je kriminalizovana i klanovska. I to je ono što čini motor institucija države u vanrednom stanju i zbog čega nam s pravom izgleda da je država nedorasla situaciji u kojoj se našla, ma koliko striktne i stroge mere uvodila. Ona jednostavno nije u stanju niti ima moć da ih primenjuje.
Ova situacija nam otkriva da je država i njena vlast danas u dubokoj krizi, ne samo zbog uvođenja vanrednog stanja koje je izravno suspendovalo institucije, već i zbog onoga što delovanje vlasti u vanrednom stanju čini, a to je da institucije i njihovo funkcionisanje svodi na partiju i njen način funkcionisanja. Ako je politka države u krizi, onda je i politika partije u njoj. Dok dominacija partijskog organizovanja u vanrednom stanju otkriva nemoć države, iz perspektive ljudi ona radi još nešto, a to je da nas deli više nego ikada ranije. U ovom trenutku smo ili samoizolovane kukavice ponekad još i neposlušne, ili partijski vojnici. Međutim, iz perspektive dobrovoljno samoizolovanih, postavlja se pitanje šta je ono što možemo da uradimo. Ima li predloga osim onih koji ukazuju na potrebu za većim ulaganjem u zdravstveni sistem što je upravo ono što je država u toku pandemije počela da radi, ako ne i kasno a ono u poslednjem trenutku i na jedini način na koji osiromašena i kriminalizovana država to može da uradi. Nacionalizovanje zdravstva nije tema u državi čija zdravstvena zaštita i dalje spada u javne službe, pa je ona upravo onakva kakva je i država, slaba i nemoćna. Opservacija, a zatim i zahtev da u ovoj situaciji državi promiču oni najugroženiji socijalni slučajevi, formira listu slabosti državnog upravljanja koje je potrebno humanitarnim akcijama ublažiti. Mesto detekcije slabosti je mesto vlasti i države, a ne politike koja podrazumeva predlog i preskripciju, pogotovo ne one koja bi bila na strani ljudi i njihove organizacije. Ukoliko su to jedini predlozi, onda je sigurno da zazivamo snažniju, bolju državu i da nismo u stanju da vidimo da se možda čak bespovratno nalazimo izvan domena ljudskih prava i demokratskih institucija, te je upitno da li će posle pandemije i vanrednih mera imati smisla boriti se za njih. Vanredno stanje je stanje čistog upravljanja bez odlučivanja, u kojem je učestvovanje ljudi u tim procesima kao stečeno političko pravo nemoguće, a borba za njih obesmišljena. Tešiti se nabrajanjem kratke liste prava koja su nam preostala može služiti i služi samo krpljenju legitimiteta vlasti. Nakon završetka vanrednog stanja, vlast će tražiti naknadu za svoje zasluge bez obzira kakvi su njeni postupci bili, pa možemo očekivati da će joj pozivanje na odigranu kartu preuzete odgovornosti u teškoj situaciji biti argument da nastavi sa suspenzijom prava ljudi i demokratije institucija. Merama države izolovani građani svedeni su na svoje privatno, a mišljenje koje bi bilo političko, organizacijsko i javno, na vest u medijima i kao takvo najčešće pozvano da ne politizuje zdravstveno-sanitarnu situaciju. Ako bi moglo bilo šta da se predloži u ovoj situaciji, predlažemo da reč politizacija koja nam je umela biti operativna kada smo mislili, odnosno, teoretizirali politiku, ostavimo državi i partiji makar i u smislu njene negacije, a da pokušamo da vidimo da li politike koja bi bila na strani ljudi može biti u situaciji u kojoj se kao objekat mišljenja a potom i politike nameće država u krizi.
Branka Ćurčić, GKP
Foto-kolaž: GKP
