BILTEN STANAR #7: Da li znamo šta se planira u komšiluku?

Posmatrajući prostor u kom živimo, kao i samim svojim delovanjem u njemu, možemo uvideti koliko graditeljske intervencije imaju veliki i jak uticaj na javna dobra. Ova moć graditeljstva ne ogleda se samo u uticaju na urbana javna dobra, niti samo u urbanim sredinama, već su veoma često u pitanju prirodna, kulturna i druga zajednička i javna dobra. Njihovo postojanje, opstajanje i kvalitet, usko su isprepletani, koliko i potrebe za njima u jednom društvu, i u svakom pojedincu, a pravna sredstva kojima kao građani raspolažemo u njihovoj odbrani, ograničena su. Dešava se da je u borbi protiv izgradnje minihidroelektrana koje nepovoljno utiču na rečna bogatstva i okolni biodiverzitet jedan od ključnih momenata izdavanje građevinske dozvole za izgradnju takvog objekta. Na sličan način, najjači zakonski argument za građanski uticaj na nepovoljnu gradnju u urbanom tkivu biva prisutnost zaštićenih prirodnih vrsta koje bi izgradnjom neželjenog objekta bile uništene.

Slušajući tokom 2018.godine iskustva aktivista i aktivistkinja iz zemlje i regiona koji su se u svom radu susretali sa ovakvim problemima, kao izrazito važan momenat istakao se prvi kontakt stanovništva sa informacijom o prostornim promenama koje se planiraju u njihovom okruženju. Scenariji koji su se u najvećem broju slučajeva odvijali tako što je „pojedinac slučajno načuo“ da se tako nešto planira, jasno ukazuju na neadekvatnost i neefikasnost u metodama obaveštavanja građana o budućim promenama koje ih se najdirektnije tiču.

Pravni i društveni mehanizmi koji se sprovode kako bi se regulisalo ovo pitanje omogućuju (ili pak ne!) građanima da se uključe u procese donošenja odluka i pravovremeno reaguju i time karakterišu uređenost i razvijenost društva u celini, kao i njegove prioritete i tendencije daljeg razvoja. Ovo je bio motiv za sprovođenje istraživanja o Modelima informisanja građana o promenama u prostornom i urbanističkom planu na nivou mesne zajednice u Novom Sadu, početkom 2019, koje je imalo za cilj da kroz analizu trenutne prakse ispita praktične i u ovom trenutku ostvarive mogućnosti za poboljšanje informisanosti, samim tim i povećanje participacije građana u prostornom planiranju grada Novog Sada.

Zašto informisanje o prostornim i urbanističkim planovima?

Prostor, kao fizička manifestacija vrednosti jedne zajednice, verno oslikava najdominantnije uticajne faktore u njoj. U kapitalističkim društvima, to je akumulacija kapitala, a do koje mere će ostale potrebe korisnika prostora uspeti da budu zadovoljene zavisi od mnoštva ostalih, manje uticajnih faktora, koji skupa takođe reflektuju sveukupne vrednosti te zajednice. U većim, pa time i kompleksnijim zajednicama poput gradova, zadovoljenje ličnih kriterijuma svakog člana zajednice u prostoru koji svi delimo svakako nije lak zadatak i predstavlja stalni izvor oprečnih stavova i mogućih konflikata, ali time naglašava i potrebu za stalnim i otvorenim dijalogom.

Mehanizmi za komuniciranje sa građanima i njihovim potrebama imaju za cilj da usaglase različite uticajne faktore, podstaknu institucije da pronalaze najbolja moguća rešenja te minimiziraju greške, koje su u oblasti urbanizma nedopustive zbog neposrednosti i dugotrajnosti njihovih negativnih posledica na svakodnevni život ljudi. Manjak dijaloga, sa druge strane, pored direktnih negativnih posledica razvoja grada koji ne ide u pravcu zadovoljenja stvarnih potreba stanovništva, takođe povećava, u određenoj meri uvek prisutan otpor stanovnika prema novom i drugačijem, ka neminovnoj transformaciji gradskih prostora, zato što se svaka intervencija, nezavisno od njenog kvaliteta, opravdano doživljava kao nametnuto rešenje. Uz to, ovakve okolnosti dodatno smanjuju motivisanost građana da se interesuju za razvoj grada i promene u neposrednom okruženju jer se utvrđuje utisak o predodređenosti i nemoći pojedinca da utiče na donošenje odluka, što rezultira potpunom desubjektivizacijom građana u ovim procesima.

Važno je istaći da smo kao članovi zajednice odgovorni i za sve ono što (odlučimo da) ne uradimo, te da se vrednosti zajednice ogledaju (u ovom slučaju u prostoru) i kroz sve što, bilo kao pojedinci ili institucije, u okviru svog polja delovanja nismo artikulisali i uredili.

Tokom predavanja „Participativno upravljanje prostorima“, održanog 16. maja 2016. u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, Đovani Alegreti nam govori o dvema vrstama međusobno isprepletanih participativnih praksi: participaciji pozivanjem – od strane institucija, i participaciji irupcijom – samoorganizovano građansko okupljanje i zauzimanje javnog prostora (fizičkog, medijskog ili virtuelnog), sa ciljem jasnog izražavanja svog stava, koje nastaje zbog nepostojanja adekvatnih otvorenih mehanizama posvećenih tome od strane institucija (predavanje možete pogledati posredstvom sledećeg linka: https://www.youtube.com/watch?v=DUFMn6QY5wE&authuser=0).

Pored neodobravanja i težnje da se održi ekskluzivnost u bavljenju prostornim planiranjem, postoji tendencija institucija da diskredituju i kriminalizuju pokušaje participacije irupcijom, a logično je uvideti da će se oni pojavljivati utoliko više ukoliko su priznati legitimni načini za uključivanje građana smanjeni, nejasni ili nefunkcionalni. Po Alegretiju, međutim, ove dve vrste participacije uvek idu jedna uz drugu (mada ne nužno i istovremeno), jer uključivanje građana u proces planiranja podrazumeva i vrstu suprotstavljanja – sukobljavanja mišljenja ljudi različitih interesa i ideja, ali i poziva na dijalog, neophodan da bi se došlo do održivih i optimalnih rešenja za sve učesnike u zajednici.

Ohrabruje saznanje o praksama koje priznaju obe pomenute vrste participacije, i možemo samo zaključiti da dinamika suprotstavljenih strana doprinosi živosti i autentičnosti razvoja gradova. Od nje je svakako nemoguće pobeći, ona je neizostavni i nužni element unapređenja i društva i prostora. Stoga ovu dinamiku, u kojoj informisanost građana kao početni uslov ima fundamentalni značaj, treba podići na što viši nivo, poboljšati, otvoriti za nove mogućnosti i uključiti sve neophodne subjekte za dostizanje što viših ciljeva na što efikasniji i ugodniji način.

Zašto informisanje na nivou mesnih zajednica?

Kako participativno prostorno planiranje nalazi svoj oblik u sve većem broju gradova u svetu, a modeli komunkacije bivaju sve raznovrsniji i direktniji, raste i broj različitih pokušaja da se obaveštavanje građana sa ciljem uključivanja u proces planiranja modernizuje i poboljša (različite vrste platformi, aplikacija, dežurnih telefona i sl.) U Novom Sadu, međutim, do sada nema značajnih pomaka u ovom pravcu.

Pri ovoj konstataciji isključujemo novine koje je sa sobom donela opšta digitalizacija institucija, čineći informacije dostupnim putem interneta. Prostorni planovi time jesu donekle dostupniji građanima, ali to ne znači da smo mi o njima i promenama koje donose bolje obavešteni, pošto ih moramo sami, vrlo ciljano i prethodno upućeno, potražiti na adresama institucija. Obaveštenja o aktuelnim planovima koji su u izradi mogu se naći u prostorijama i na internet stranicama institucija, ali se čitav trud gradskih struktura da ovakve informacije dođu do stanovništva kojeg se to direktno tiče svodi na rad mesnih zajednica.

To mesne zajednice čini izuzetno važnim institucionalnim subjektom i kanalom informacija, kako u smeru od institucija ka građanima, tako i od građana ka institucijama, naročito kada uzmemo u obzir pokrivenost svih socijalnih grupa. Praksa i zakonski okviri podrazumevaju da su gradske institucije, odnoso uprava Grada, u obavezi da, mesnoj zajednici, koja je obuhvaćena urbanističkim planom koji se menja, proslede planove i obaveštenje o trajanju javnog uvida (za rani javni uvid od marta 2019. u obavezi su samo da ih postave na svom sajtu u elektronskom formatu). A mesna zajednica je, sa svoje strane, u obavezi da javnost o ovome obaveštava kačenjem obaveštenja na oglasnu tablu mesne zajednice.

Kako se u Novom Sadu još uvek čeka Odluka o mesnim zajednicama koja će biti usklađena sa novim Statutom, teško je precizno navesti zakonske mogućnosti delovanja i zaduženja mesnih zajednica danas. One postoje sa ciljem da građanima služe u procesu upoznavanja sa promenama u neposrednom okruženju, ali pre svega u definisanju svog kolektivnog stava kroz rad Saveta i organizovanje Zborova građana kako bi se demokratski komuniciralo sa nadležnim institucijama, međutim, u kojoj meri se danas ovo zaista i događa, bila je tema istraživanja.¹

Intervjuisane su mesne zajednice užeg gradskog područja (bez prigradskih), i predstavnici 5 aktivnih građanskih inicijativa nastalih udruživanjem građana oko neslaganja sa planovima promena u neposrednom okruženju. Od pomenutih pet inicijativa, jedna je nastala 2015. godine („Sačuvajmo park kod Muzeja Vojvodine“), jedna 2017. („Sačuvajmo parkić u Futoškoj“), i tri inicijative 2018.godine („Ne damo livadicu“, „Sačuvajmo Liman od betona“ i „Sačuvajmo zelene površine – Telep“). Svih pet inicijativa nastaju sa ciljem zaštite zelenila na do tada javnom (ili korišćenom kao takvom) prostoru.

Analiza rezultata

Zaključak koji dele službenici u mesnim zajednicama i predstavnici građanskih inicijativa je da se isticanje relevantnih obaveštenja događa prema minimalnom zakonskom okviru, i da se dodatne metode ne osmišljavaju i ne upotrebljavaju. Obe grupe ispitanika govore da je kačenje obaveštenja na oglasnoj tabli mesne zajednice nedovoljno, i da je poželjno raditi na povećanju obaveštenosti o ovim pitanjima, ali i ističu da građani ne primećuju i ne reaguju na obaveštenja koja ih se naočigled ne tiču lično. Uz to se slažu da obaveštenost građana otežavaju prečeste izmene u planovima na određenoj teritoriji, manjak resursa mesnih zajednica da ovu praksu unaprede, nedovoljna angažovanost medija oko ovih tema, kao i generalno nepoverenje građana u institucije.

Kao jedina istaknuta razlika među mišljenjima može se navesti generalni utisak mesnih zajednica da problem obaveštenosti građana nije prioritetan, i da unapređenje prakse po tom pitanju ne zavisi u značajnoj meri od rada same mesne zajednice, dok predstavnici inicijativa ističu da je poštovanje postojećih procedura na nivou mesnih zajednica i njihovo unapređenje od ključne važnosti za građansko uključivanje u proces planiranja grada i njegovo poboljšanje.

Obe grupe ispitanika nude konkretne predloge metoda kojima bi se moglo raditi na povećanju obaveštenosti građana. Ti predlozi su međusobno uskladivi i dopunjuju jedni druge, a podrazumevaju pojačane aktivnosti mesne zajednice, medija, zajednica stanara, ali i edukaciju i podizanje svesti građana o važnosti i mogućnostima njihovog uključivanja u procese odlučivanja o prostornom uređenju. Za sve navedene predloge potrebna je podrška institucija i Gradske uprave.

U periodima kada postoje otežavajući uslovi za delovanje u cilju unapređenja funkcionisanja zajednice, važno je izdvojiti pogodne praktične mogućnosti za poboljšanje, najlakše ostvarive u datom trenutnku.

Metode koje bi zahtevale značajne resurse i uvođenje radikalno drugačijih procedura rada Saveta i referenata uprave u mesnim zajednicam se procenjuju malo izvesnim u trenutnoj situaciji.

Ono što je značajno lakše izvodljivo, a jednako važno, jeste unapređenje već postojećih kanala. Od svih istraženih, ističe se već uspostavljen kanal sa potpuno neiskorišćenim potencijalom koji se može veoma lako iskoristiti:

Iako su predstavnici mesnih zajednica u izrazito malom broju slučajeva to spomenuli, 21 od 47 MZ (45%) ima već napravljenu Facebook stranicu, koja u manjoj ili većoj meri funkcioniše. Ove stranice nisu standardizovane, i nejasno je ko ih vodi, ali svakako predstavljaju svojevrstan kanal komunikacije koji već postoji. Broj pratilaca ovih grupa je od 26 do 1115, u proseku 344. Ono na šta bi se moralo uticati jeste da se obaveštenja vezana za promene u prostoru nađu među objavama na ovim stranicama, što do sada nije slučaj, a što bi moglo da se uredi odlukom na nivou Grada ili Statutom svake MZ ponaosob. Važno bi bilo da ove objave obaveštenja budu obavezne i da sadrže jasna i jednostavna uputstva za zainteresovane građane, kakve akcije mogu poduzeti.

Kako stvarna obaveštenost građana o promenama planova ne podrazumeva puko prosleđivanje informacija građanima kao pasivnim primaocima, već i mogućnost da se ti planovi zaista razumeju, da se na njih reaguje i prati njihov dalji razvoj i status, mesnim zajednicama se savetuje da se zainteresovanim građanima predoči mogućnost pristustva tumača planova; da organizovanjem zborova građana podstiču građane da ispitaju, odrede i artikulišu stavove većine po pitanju promena u njihovom okruženju i da se Saveti mesnih zajednica što aktivnije uključe kao posrednik u komunikaciji između građana i nadležnih institucija kroz dalje faze izrade i implementiranja planova.

Druga preporučena intervencija, daleko radikalnija ali možda i hitnija, bila bi pojačana pravna zaštita svih preostalih javnih (ako ne i privatnih) zelenih površina u gradu, koja podrazumeva pre svega formiranje katastra zelenih površina u gradu. Procenjuje se da je ova mera neophodna i urgentna, kako iz razloga da se dovede u ravnotežu nepovoljni uticaj koji manjak zelenila već ima na trenutne uslove života u gradu, tako i da bi se uvažio sve izraženiji stav građana da sačuvaju zelenilo u svom okruženju i po ovom pitanju ostvare svoju potrebu da utiču na prostorno planiranje.

Možemo zaključiti da, iako nemaju mogućnost direktnog uticaja na odlučivanje o promenama u prostoru koji administrativno obuhvataju, mesne zajednice bi trebalo da taj prostor prepoznaju kao svoj važan resurs, sa svim njegovim kvalitetima i praktičnim i simboličkim značajem za zajednicu, i da odgovorno koriste sve mogućnosti svog delovanja u cilju njegovog adekvatnog i održivog korišćenja i razvoja.

Uz ovo treba napomenuti, da se odgovornost mesnih zajednica ne svodi samo na probleme u okviru granica jedne jedinice, već da se stanja i delovanja svih mesnih zajednica u gradu međusobno prožimaju kao i njihovi prostorni i društveni procesi, te da proces samoupravljanja i samoorganizovanja mora ići i u pravcu povezivanja i stvaranja jedinstva i celine sa opštim i zajedničkim interesom.

Milena Đinić