Isterati na čistac ono što ima smisla reći? Formulacija je problematična bar iz jednog razloga: zašto je potrebno isterivati nešto što je smisleno i što ima smisla reći? Šta znači imati smisla reći nešto? Imati smisla nešto reći? Sve gore zvuči. Ali ako je smisao potrebno isterati kao zeca iz šume, onda smo tek ugasili, jer ili smo lovci, ili neki veći zlikovci.
Ima li smisla bilo šta reći u situaciji u kojoj se nalazimo i koja je globalna koliko i lokalno značajna, specifična, i o kojoj ne znamo dovoljno, ali se nadamo da može biti prelomljena drugačije od onih refrakcija kakve vidimo u Italiji, Španiji i Americi? Zašto se ne nadati da će nas, koji smo na periferiji svih zbivanja osim ratnih, zaobići nešto što se tiče razvijenog ili proizvođačkog sveta? Kina je, i to se nadamo, završila svoju avanturu i isplatila dug eksperimentu koji je sigurno u osnovi ovog događaja. Ne znamo puno o poreklu ove pošasti, ali recimo da je tačno da je virus životinjskog porekla, da je mutirao u oblik fatalan po čoveka i da je dospeo u njegovo telo konzumiranjem egzotične i retke hrane u koju je, u posebnim uslovima, dakle eksperimentalnim, dospela životinja. Slepi miš, zmija ili nesretni ljuskavac, svejedno je. Bestijalnost ovog iskustva, ovog iskušavanja novih užitaka i zadovoljstava, ne umanjuje njegovu racionalnost. Racionalnost i odgovornost eksperimentatora retkim zadovoljstvima koja simbolizuju moć i ugled, direktno upućuje na vlast. Moje pitanje je, pre svega, ako je tačno da je meso ljuskara toliko skupo – kilogram je, kako se moglo čuti, preko 200 dolara – zanima me ko je taj, nulti magarac, koji je sebi odlučio da priušti zadovoljstvo proždiranja živog bića koje do sada nije bilo na meniju ni iz jednog kulturnog razloga koji bi se oslanjao na elementarne egzistencijalne uslove i potrebe? Da smo ga jeli od pamtiveka, imali bismo dovoljno vremena da steknemo imunitet na sve što ova zver i zveri koje sama proždire mogu progutati. I zašto ne poverovati u mit koji sami možemo napraviti klasističkim rasizmom i spakovati bogatunima i moćnicima supstancu kakvu zaslužuju? Da li je on manje politički upotrebljiv od nalaza koje možemo dobiti objektivnim saznanjem o načinu proizvodnje koji je doveo do mutacija i širenja virusa u industrijskom uzgoju životinja za ljudsku upotrebu posredovanu tržištem? Da li nam je za politiku potrebna i kritika političke virusologije ili je dovoljno popizdeti od nesagledivosti posledica nesagledive kompleksnosti odnosa koje smo razvili i koji sada nalažu socijalnu distancu spontane sociologije vlasti i njene administracije? Hoćemo li se sa njima naučno nadgornjavati ili nešto preduzeti, a što neće ići bez masovne mobilizacije ljudi čije su sociologije u još gorem stanju, ako ih uopšte i ima?
Zašto ne reći da je problem nastao iz obesti, iz jeftinih simboličkih razloga, iz razloga vlasti i potrebe da se demonstrira moć koja se globalno proširila kao posledica užitka koji je evidentno to što jeste: uživanje do gađenja i mučnine, do bola, kako kažu simptomatolozi – koji i sami postajemo čim započnemo sa osluškivanjem i evidencijom osećanja pri pomisli na virus, a pravi majstori patnji kada nas sastavi sve što je pobrojano u medijima i sada predstavlja uputstvo za delovanje i kontaktiranje viših instanci organizacije lečenja i medicinske pomoći? Kada zaključujemo da naše stanje odgovara definiciji slučaja i hoćemo li, kao što se već dogodilo, pokušati da nasamarimo medicinsko osoblje kada ne odgovori na naš poziv u pomoć? Kako se zaključuje i misli u strahu i postoji li definicija slučaja panike koja bi nam poslužila kao objektivno merilo stvari ili istina stanja u kome se nalazimo i kojim na temelju istine upravljamo i sami? Nije li simptomalno značajno i to što nam se prepušta deo uprave, delegira ili ostavlja deo nadležnosti, ali ne i odlučivanja? O kakvoj politici je reč ako smo isključivo na terenu upravljanja i izvršavanja vlasti – mera i naredbi – o kojima ništa ne odlučujemo niti znamo oko čega se vodi ili može voditi spor?
Ok, možda virus nije tako prešao u telo ljudi, i možda je sve što sam rekao „širenje lažnih vesti“, a sasvim sigurno i neprimereno ponašnje, odnosno uvreda onih koji bi se mogli prepoznati u slici, a u situaciji su da njihovu čast može štititi i državni razlog, istina koja nije zastarela sa nastankom onoga što Fuko naziva upravljanjem jer ona i dalje tinja pod merama vlada, i od svog povlačenja sa trona ne napušta narative kojima oni koji vladaju, sebi i nama, objašnjavaju kako i zašto stvari stoje kako stoje i zašto bi bilo neracionalno i neodgovorno da je drugačije. Još gore, možda je govor (diskurs) o vlasti i obesti, koji je u osnovi ove priče o poreklu pandemije, opasna po Suverena, a posebno kada smo mi oni kojima je dodeljen status i ugled tvorca ovozemaljskih zakona. Međutim, republika i suverena vlast u njoj, iako narodna, podrazumeva one koji su po dužnosti u obavezi da nas kazne, zatvore i usmere na pravcu koji je zacrtan kao jedini mogući put kojim se može ići, a pogotovo u vanrednom stanju koje je uvedeno za naše dobro, odnosno za dobro nacije koja se brani od spoljnog neprijatelja. Spoljašnjost neprijatelja je neophodna lokalizacija, čak i kada se, po drugim odbrambenim kategorijama i merama, neprijatelj smatra unutrašnjim. U vanrednom stanju on je po definiciji spoljašnji jer je Suveren, tj. onaj koji odlučuje o vanrednom stanju, uvek izvan, a ne samo iznad zakona. Iznad u slučaju suverena je prostorna metafora kojom se ne može objasniti izvanjskost Suverena jer je i ona predstava problema, ali je taj neuspeh, u slučaju podanika ili onih nad kojima se vrši suverena vlast čak i kada su to oni sami u deklarativnom smislu (smisao uvek može biti deklarativan), dokaz da je teško objasniti odluke koje su posledica nevolje u kojoj se nalaze njihovi predstavnici. Reprezentativci i legitimno izabrani ljudi koji preuzimaju odgovornost i ulogu pastira osećaju i skrivaju nelagodu, što je i navelo neke da kažu kako On uživa u vanrednom stanju. Objasniti podanicima da ono što je suvereno nije iznad, već izvan, znači priznati im da oni više nisu vezani odnosima vernosti, pomoći, poštovanja ili časti i da je Suveren stranac, iako ga svi očekuju. Mit po kome su građani Suveren, u vanrednom stanju dobija drugačiji oblik racionalnosti, a ovaj pripada poretku vlasti koja misli da nije od boga, niti smatra da joj je bog potreban kao spoljašnjost, pa onda ni kao neprijatelj. Međutim, u pitanju je sekularna vera koju je samo poljuljala sumnja u transcendenciju. Postojanost religije je zbunjivala mnoge koji su poverovali u republikanski projekat, a za utehu je onima koji mu se još uvek opiru, no država i crkva od svog razdvajanja više nisu u neprijateljstvu. Ratovi su iza njih i pobednik se zna. Međutim, podanici koji su nedavno, po medicinski propisanom rastojanju stali u red za pričest, pokazali su svoju odanost vlasti koja ima više izgleda da ih izbavi iz nevolje u kojoj su se sa virusom našli i svesno su, dakle racionalno, negirali deo zdravstvene i ovozemaljske mere ili naredbe: biti na propisnom rastojanju od bližnjeg ne znači da moramo biti i na većoj udaljenosti od boga. Ljubav prema bližnjem treba ostaviti njima i njihovoj veri, a mi se možemo opredeliti za solidarnost i zajednički rad u timu, što nam vlada, predsednik i njegovi lekari savetuju. U vanrednom stanju nam se predlaže da timski doživimo naš odnos sa vlašću i vladom, i sa njima podelimo odgovornost za mere koje nad sobom sprovodimo. Imanentna priroda suverenosti – da smo tvorci čina kojem se pokoravamo i da ipak nema ničega spoljašnjeg u odnosu na suverenost – traži svoj izraz na svakoj krivini vanrednog puta kojim smo se uputili.
Vidimo, dakle, da vlast ne podnosi najbolje to što je suverena i da joj je potrebna naša pomoć i objašnjenje koje bi bilo u skladu sa običajima, koji se stvaraju koliko i prenose. Običaj ili uobičajenost, navika ili naviknutost, sprečava nas da vidimo prelom koji nastaje sa suverenitetom kao kategorijom iako ova ima svoje materijalne učinke i dotiče se ljudi, a ne samo filozofa i njihovog teorijskog života. Potrebno je poreći želju da se ne bude od ovog sveta, iako se ne pripada božanskom, i to da je suverenitet nesnosan, uprkos užitku koji pruža. Teško je sa istinama na koje moramo referisati i u okviru zadatih koordinata tražiti izgovore, načine da se izvučemo i sačuvamo dostojanstvo. Zbog toga nas i ne čudi da suveren reaguje na uvredu, u šta se možemo uveriti svako drugo veče, iako smo to znali i pre vanrednog stanja. O njegovom karakteru su se izjašnjavali mnogi, no u našem je interesu da shvatimo da je to karakter vlasti u situaciji u kojoj smo svi nedorasli zadatku pred kojim smo se kolektivno našli. Sveopštu infantilnost, ljudi i njihovih vladara, u vremenu u kome živimo – a najkraće rečeno to je vreme globalnog širenja tehnologije upravljanja vanrednim stanjem (uz njegovu pomoć) okolnostima i situacijom koju čovek ne kontroliše niti misli da je to moguće kontrolisati čak ni u lokalu – prepoznaje svako ko se dovoljno distancira i odbije da učestvuje u nadmetanju. Svako ko se sam izolovao. Infantilnost je stanje koje je u osnovi nelagode, zazora ili gađenja koje vidimo na licu svakog ko pređe granicu zakona kojim se utvrđuje odgovornost. Odgovornost koja se svojevoljno prihvata i preuzima u političkom smislu neizdrživa je bez cinizma i resantimana kojim se nastoji sublimirati nagon za osvetom. Osvetom deteta za sve patnje koje su se morale podneti na putu do vrha, nakon čijeg osvajanja se događa uznesenje do mesta Suverena. Akt zasnivanja suverenosti je uvek vanredni akt, i uvek se njegovo nasilje sprovodi nad sobom. Ni Suveren toga ne može biti pošteđen jer je reč o subjektu vlasti, a ova je uvek vlast ljudi, ne i životinja. Virus kao zverka nema potrebu da vlada, već samo da živi, što u našem slučaju znači da se prostire koliko god može i da biva u drugom od sebe pretvarajući ga isključivo u sebe kojim ne vlada niti upravlja. Suverenovo širenje je nešto sasvim suprotno. Suveren se svojom pojmovnom samoupravom odvaja od drugih, reflektuje jer je subjekt i svest, i onda izoluje i realno nad drugima vrši nasilje koje ne može stišati ni apsolutna poslušnost podanika, pošto njegova izvesnost ostaje fenomenološka. Suveren filozofski misli i on je, za razliku od spontanih sociologa svojih pomoćnika iz uprave, spontani filozof. Mir podanika i tišina u narodu zloslutni su za taj misaoni rad osluškivanja koliko i galama i širenje „lažnih vesti“. Suveren je paranoičan i zatvoren u sebe, svestan da je sobom sebi sve i da mu za zasnivanje nije potrebno više od slobode koju teško podnosi jer je i sam opterećen običajima i odgovornošću koja nije od sveta politike, već od sveta očeva i običaja koji grade zakon koji onda nesretno dete ima osećaj da krši. Ali u stvarnosti, Suveren je zatvoren u svetu kojim upravljaju drugi i kojim se upravlja sa tačaka vlasti kojih je koliko i mesta svake proizvodnje kojom dominira strah odnosno manjak. Zato njegovo realno ne treba smatrati i našim, a pogotovo je nepotrebno naučno ga dokazivati u političke svrhe. Do problema dolazi baš tada, kada Suverena treba uzeti za ozbiljno i poverovati njegovim strahovima, a ne onome što govori. Treba ga čuti, ali ne da bi ga se razumelo. To što bi imao da nam kaže znamo i sami, i problem nastaje kada to što znamo moramo dokazivati njemu kako bi ga se uverilo u nešto što i sam zna, ali se sa tim ne uspeva i nositi. Isto tako zaludno je i Suverenu nešto predlagati. Ko god se time zanosio iskusio je nedoslednost čoveka koji se uplašio snage pritisaka kojima je izložen kao Suveren po dužnosti, jer je utemeljen tuđom, a ne svojom voljom i iz nečega, a ne naprotiv ničega, kako bi dolikovalo Ideji suverenosti, koja je sloboda i misao, a ne stvar. Ali ne treba sebe samo filozofski misliti jer subjekt je uvek i afekt neke radnje ili čina. Mišljenje je takvo biće, i ono za predmet nema sebe kao predmet, već sebe kao subjekt i kao slobodu da odluči i onome što oseća, čime se iz ropstva samosvesti jedino i izlazi. Možemo je zvati ego, ali ni to ne moramo. Dovoljno je dogovoriti se oko izgovorenog i videti da li smo nešto propustili ili pogrešno zaključili, i rešićemo problem koji smo sami postavili. Ali to možemo samo sa nekim koga ne smatramo suverenim, niti on nas. Imanencija je politički gledano filozofski simptom principa jednakosti, dok je transcendencija religijski simptom nejednakosti. I imanenciju je moguće držati za Jedan, a transcendencija počiva na sabiranju pod njim, nad kojim se on, Jedan, uzdiže kao osnov brojanja, iako ga u stvarnosti, kada je u pitanju političko mišljenje, koje je takođe mišljenje stvarnosti, ali na način odnosa kao raporta (rapport du réel), znamo tek kao drugog: jednog od nas.
Da li će javni govor o tome šta mislimo i osećamo postati lažna vest odlučeno je onog trenutka kada misli i reči ne postaju više od vesti. Svesti ono što se želi reći na vest već duže vreme znači skratiti i ne palamuditi previše. Reći, ako se ima šta za reći, ili ćutati. I to nisu, ni Vitgentšajn, niti Niče. Prvi je rekao da treba ćutati o onome o čemu se ništa ne može reći, a drugi da o uzvišenim stvarima treba govoriti patetično ili ćutati. Međutim, mi smatramo da je svaki govor (ili tekst) u višku i da je sekundarno to što ponekad smara. Nepodnošljivost viška nam je došla od manjka, a ovaj se smatra poticajem za sve što čovek čini. O tome su progovorili mnogi nakon Bataja, ali do danas je malo onih koji su to i uzeli za ozbiljno. Shvatiti znači promeniti se (Sartr), ali koliko uspevamo ispratiti javni govor i govor kojim se misli politika, mi ne vidimo da neko tome pridaje vrednost ili značaj sa kojim bi se nešto moglo i napraviti. Manjak je, kako je napisano u etičko-političkom priručniku koji nosi naslov Anti-Edip, rezultat eksploatacije. Kao što je istinska proizvodnja, napisano je u jednom drugom priručniku, ona koju niko ne eksploatiše (Marks). Prema tome, reći i kada se nema šta za reći je nemoguće i nije ga potrebno – koga ili šta? – ućutkivati jer, da ga nema, ne bi ga bilo ni na način da se o njemu postavi pitanje. Odsustvo smisla, mi smo rekli smislenosti govora, nešto je što je danas aktuelnije nego juče. Ako je i ono smisao jer upućuje, kao što Nansi kaže, na kolanje među nama koji jesmo smisao – ali ne zato što smo krajnja svrha ili smisao bilo čega, već zato što smi mi ti/oni koji smo smisao u biću i čija je bit smisao pošto se samo mi o njoj možemo zapitati – onda se treba zapitati kome može biti stalo do ćutanja i ućutkivanja.
„Lažne vesti“ su način širenja panike, reći će se na sudu. A uvrede? Sasvi sigurno bi i one bile osuđene za podrivanje bezbednosti. Međutim, ko još u to može poverovati? Ne mislimo li svi da vlast, barem ova u Srbiji, nije u stanju da sprovede ni one najneophodnije mere za svoje očuvanje? Za očuvanje legitimiteta kao principa, na kome bi i sama htela da počiva, potrebna je moć. Vlast u državama poput naše je ništavna, i ta slabost je jedino sredstvo kojim se služi. Otud grimasa plača koja se ne skida sa lica onog koji vlada, i koja zaliči na cinizam, ali za koji takođe treba imati dovoljno snage da se njime ljudi drže u pokornosti i strahu. Ljudi su se danas uplašili virusa, a ne vlasti. Uplašili su se i preduzeli sve mere da se zaštite, spram kojih mere vlade izgledaju neubedljivo. Komičnost mera ćemo otvoreno priznati čim se kriza okonča, jer po svemu sudeći njen završetak će biti „prirodan”. Proizvodnja vakcine će računati sa proverljivim istinama do kojih smo došli u pokušaju da se sklonimo sa puta reprodukciji živućeg kakav je i virus, ali su svoj rudimentarni izraz one dobile već u policijskim i disciplinarnim merama izolacije. Ako saznanje i jeste društveno konstruisano, ono nije pod ingerencijama ove vlasti, kao što ni podanici lokalnih Suverena to odavno nisu. Policijski nadzor koji im je poveren privremenog je karaktera i to ljudi znaju, i na ovaj ili onaj način to izražavaju. Jedan od izraza ovog uvida je i samoizolacija. Sklanjamo se jedni od drugih i, baš zato što to ne činimo svi, disciplina koju sprovodimo je autonomna. Potrebu za boljom upravom iskazujemo i kritički, i praktično, i teorijski. O politici još nema govora, a da li će je biti – ostaje da vidimo. Kritika loše uprave se sprovodi žešćim merama od onih koje postojeća uprava donosi i sprovodi, i zato danas možemo ponovo čuti da nam je država potrebna. Bolja i organizovanija. Od zarobljene, kritičari, pa i oni svega postojećeg, vraćaju se na ideju o tome kakva bi država trebalo da bude. Načelno politički, a to znači teorijski, predlozi su upotpunjeni praktičnim i državi se predlažu neke mere, ali su i one načelne: zahteva se briga o socijalno ugroženim grupama koje će najviše biti izložene zdravstvenim i biološkim rizicima. Stari i bolesni su prepoznati od strane države, ali mnogi drugi prolaze ispod njenog radara, pa se misli da je potrebno i javno upozorenje, iza kojeg navodno stoji solidarnost a ne isprazna kritika, kako bi vlast na prvi pogled mogla pomisliti. Kritika upravljanja i ne može biti drugačija, jer se bazira na popisu slabosti i nedostataka, iz čega je nemoguće izumeti novu politiku, a potreba da se i ona danas ublaži nije nagoveštaj nove i drugačije budućnosti, već isključivo znak spremnosti na saradnju sa vlašću i državom koja se učvršćuje na svom mestu – u imaginarnom zajednice u pokornosti. Mesto detekcije slabosti je mesto vlasti i države, mesto na kome se pravi popis žalbi i nedostataka, pa sve i dalje ostaje u manjku. Kako se toga osloboditi, ne znam. Socijalna država, odgovorna država, socijalistička država i planska, a pre toga nacionalizovana privreda, kako se može čuti na strani naših prijatelja, nije politički predlog već zahtev koji je u svojoj logici ambivalentan i zbog toga primamljiv spekulativnom nagonu koji goni svaku kritiku. Ali dijalektičnost je neprimerena drugačijoj racionalnosti i slobodi, a kakvu je takođe moguće misliti. Zahtev u sebi sadrži nedostak i naredbu, a politika i njena racionalnost ne pripadaju tom registru, odnosno takvoj intelektualnosti. Zahtevom se nešto traži ili nalaže, no politički se nešto predlaže i odlučuje. Ali ne državi, već nama i između nas.
Nelagoda Suverena. Nemoć ili slabost ljudi da preuzmu na sebe zadatak koji nalaže jedno ništa i čije izvršenje nije ni od koga naloženo, niti pušteno u rad, uzrok je nelagode o kojoj je bilo reči u mnogim delima koja su spevana slobodi, a nisu bila iz rukava liberalne ekonomske doktrine i upravljanja. Preskirptivnost mišljenja, u čemu se ogleda sloboda, silovito je ponašanje i odgovor na ideju o automatskoj „prirodi“ aparata. Aparata koji ne pokreću mašine, neophodne proizvodnji o kojoj je u krajnjoj instanci reč. Ali politika nije mašina. Čuli smo već da upotreba metafora kojima se služe filozofi, pa i kada ima aktivista među njima, dosađuje kao ispričan vic i izaziva gađenje kao užitak koji smo prerasli. Prerasli i napustili potiskivanjem koje je pogon ukoliko u njemu sagorevaju objekti kojima se gradi predmet problematizacija kojima nadilazimo neki horizont. Ali ukoliko nema rada na potisnutom, očekuje nas njegovo izbijanje u vidu zahteva očajnika koji traže spas i pomoć. Tada smo najranjiviji i predajemo se suverenitetu, odnosno očajniku kojeg je zatekla situacija i koju nam on mora vratiti u vidu vanrednog stanja. U vidu istine vlasti u kojoj sami učestvujemo i nesvesno započinjemo iz ničega. Svest o ničemu (o neosporno indistinktnom) koje stoji iza svega je početak i kraj misli i zato je potrebno ohrabriti ljude da govore šta im je volja. Predlozi koje očekujemo se jedino tako mogu čuti i pokazalo se da vlast u vanrednom stanju osluškuje pažljivije sve što kažemo i u skladu sa tim menja svoje odluke. To jednostavno drugačije i ne ide. I zato nam ne treba vlast da bismo vodili politiku – potrebno je da se između sebe dogovaramo i predlažemo jedni drugima šta mislimo da je potrebno učiniti, a odavno viđen kao prepisivač, Suveren će već odlučiti ono što želimo, jer mu je potrebno da nam se dopadne. Predlažem zato da zaboravimo na njega.
Zoran Gajić, GKP
