IZVEŠTAJ 3: Tekst KRIMINALNA HIPOTEZA u novoj publikaciji GKP

Kriminalna hipoteza

9. januar 2021. godine

Zoran Gajić

Ova godina će biti duža od kalendarske. Iako je počela tek u martu 2020, sigurno se neće završiti u martu 2021. godine. Da hronologiju ne diktira samo kalendar, rečeno je više puta, ali ako ni vreme nije osnova merenja, teško je oslonac potražiti u istoriji. Istorija ipak podrazumeva događaje koji su se desili, no moguće je da se ono što je bilo nije dogodilo kao istorija. I toga je dosta u našem iskustvu, u našoj hronologiji, koju izlažemo kao razloge i motive naše sadašnjosti – sadašnjosti sa kojom se suočavamo bez obzira na vreme, zbog čega onda ne govorimo ni o savremenosti.

Biti savremen i biti aktuelan nije isto, ali biti u sadašnjosti nije ni jedno ni drugo. Sadašnjost o kojoj govorim nije vreme niti je u vremenu. Ona je u prostoru koji nije fizički, iako je sasvim izvesno da se dajem locirati u prostoru i vremenu. Hronologija o kojoj pokušavam nešto reći je naša reč o onome što jeste i kako stvari stoje, a što će takođe progutati Kronos, o kojem je mnogo toga rečeno, pa i da je vrana koja proriče budućnost. Kada joj je u službi logos kao znanje, onda ne treba očekivati da će onaj koji guta decu koja mu mogu doći glave progutati sve što mu se podvali kao rođeno dete. Rea, sestra Kronosova, tako je i spasila nekoliko čeljadi koje je dobila sa bratom, ali budući da je ovaj u međuvremenu postao i Otac vremena, verujemo da se njegovo proricanje hrani i vremenom. U prevodu, hronologija je način da svarimo prošlost koja nas progoni proricanjem budućnosti kojom pokušavamo ovladati.

Vreme je religijska i metafizička kategorija, a naša reč o njemu je uvek reč o sadašnjosti sa kojom se suočavamo. Kada to činimo, izlažemo razloge koji su pre svega naši, pa tek onda viđeni našim očima. Jer interes za naše viđenje stvari ne pokazujemo samo mi. Čitav univerzum disciplina interesuje se za nas i naše mišljenje, tako da ono i ne mora dobiti reč (logos). Ona se čuje i kada ne znamo da smo je izgovorili. Od špijunaže i praćenja koje krši zakone o zaštiti podataka o ličnosti do stručne i kliničke analize simptoma u koji se čitavo naše biće pretvara zahvaljujući izrazu koji nije samo govor, već i naše celokupno ponašanje i delovanje. Prema tome, nije reč o našem viđenju razloga, kojem, kao što rekoh konkurišu i viđenja drugih, već o razlozima koji su naši i koje želimo izneti kao predlog, a ne kao ispovest.

I sada je stvar možda jasnija. Predlozi koje iznosimo su naše viđenje stvari i razloga za takvo viđenje koji su naši i koji su isto tako viđeni kao predlozi koje smo iznosili pred druge i uz pomoć njih se kretali u sadašnjosti koja je uvek tu kada se sa njom suočavate odolevajući proricanju, ali i ne izbegavajući da kažete ono što vam se čini mogućim u datoj situaciji. To je onda nešto kao politička metodologija, ako je tako nešto moguće reći a da se ne upadne u znanje o politici koje pretenduje na objektivnost. I da zaključim, sve što ću reći jeste kako se meni čini da stvari stoje i u tom ključu bi trebalo čitati sve što kao aktivista pišem o politici i političkoj situaciji.

1.

Kakva godina! Podsetila je na one koje već znamo, ali koje možda slabo pamtimo. U mom slučaju, slabo ih se i sećam. To su naravno godine rata. „Borba protiv nevidljivog neprijatelja“ nas je podsetila na nimalo slavne godine NATO intervencije kojoj smo sami nadenuli ime „Milosrdni anđeo“ i kojim smo očigledno želeli da doprinesemo cinizmu situacije u kojoj smo se našli i u koju smo doveli druge. I to nije jedina godina rata u našem životu. Od devedeset prve mi vodimo ratove i o njima najpre ćutimo, a kada se oni navodno završe, proglašavamo pobede. Evo i korona virus smo tako pobedili, međutim rat i dalje traje. Novi ratovi izgleda da samo tako i završavaju: primirjima u kojima se sabiraju snage i traže novi saveznici za nastavak rata, a pobeda služi ovekovečenju stanja u kome je svaki otpor takvom stanju izdaja i znak saradnje sa neprijateljem koji i dalje rovari svojim nastojanjem da nas pokori.

Ali može li vreme rata biti i vreme politike? Da li je politika koja je nastavak rata drugim sredstvima politika na strani ljudi ili državna politika, odnosno ona politika koju sprovodi vlada? I šta bi značilo Fukoovo obrtanje Klauzevica (Clausewitz) ako na umu imamo Klastra (Clastres) uprkos njegovom neprevladanom evolucionizmu i za kojeg je rat bio usmeren protiv države? Mi smo uvažili sugestiju Degatarileza (de Guattarileuze): rat nije u poreklu države, ali joj on i ne prethodi, što se Klastru ipak nametalo kao zaključak. Rat i država su istovremeni i usmereni jedno protiv drugog. Jesmo li u tom slučaju u iskušenju da afirmišemo rat koji se nastavlja kroz politiku usmerenu protiv države i šta bi značilo usmeriti se protiv, kada je država ta koja se suprotstavlja zahvatanjem: držanjem, deobom, zatvaranjem, disciplinovanjem, upravljanjem i kontrolom? Protivproizvodnju iz vremena kada je pisan Anti-Edip zamenila je država Hiljadu platoa: protivproizvodnju, koja je bila mišljena kao prisvajanje i proizvodnja manjka, zamenila je država kao aparat koji prisvaja ratnu mašinu koja joj se opire, ali ponekad i poistevućuje sa njom. Prisvajanje rata od strane države ima svoj pandan u poistovećivanju rata sa državom. To je stanje neodređenosti i događaja koji pokreće dinamiku između polova vlasti, koje su, na tragu antropoloških i filoloških istraživanja, prepoznati u figurama kralja i sveštenika. Fuko je tako i mogao pretpostaviti da je pastirska vlast misionarska prethodnica sekularnoj vlasti upravljaštva u kojem su prinčevi i kraljevi odložili svoje oružje i pripremili teren za vitezove industrije, o kojima je, opet, govorio Marks. Kraljevstva liberalizma danas možemo videti i na istoku i na zapadu i zovemo ih autoritarnim liberalizmom. U narodu i medjima se ponovo govori o diktaturi, a politologija nam nudi nešto što naziva hibridnim režimima. Međutim, da li je još uvek reč o upravljanju i, ako jeste, da li je i ono nešto čega ima samo u izlogu, ali ne i u radnji?

U godini koja traje Kronos bi mogao progutati nekoliko ciklusa. Onaj od najsmešnijeg virusa do vakcine – koje sada nema u količinama koje su potrebne i pitanje je kada će je biti (verovatno ćemo se do tada prokužiti, da će zaista kovid-19 postati sezonski grip, odnosno, bolest imena koje se ne pamti i nema ga razloga znati); potom je tu krug u kojem od vanrednog stanja, tokom kojeg nismo poznavali nikoga ko je zaražen, dolazimo do situacije koja je čak redovna i u kojoj su svi oko nas zaraženi ili bili zaraženi, uključujući i nas same; zatim je tu ciklus koji počinje sa izbornom mobilizacijom, zbog koje su i odložili proglašenje pandemije, a zaključuje se najavom novih izbora koja je ograničila mandat skupštine i vlade i pre no što je ova sastavljena; a bio je tu i jedan kosovski ciklus: od Kosovske vlade koja se nije povinovala predsednikovom kadriranju, do hapšenja Hašima Tačija i novih izbora na kojima najveću šansu opet ima Samoopredeljenje, iako je već na početku Kurti diskvalifikovan kao maoista i to od strane zamenika ministra unutrašnjih poslova koji očito ne mari za to što je Tači, „zvani Zmija“ (Suroi), nekada bio marksista-lenjinista. I konačno, tu je naše kružno kretanje od bojkota republičkih izbora u Srbiji do odluke o stvaranju izbornih kolona.

Sve ove krugove progutaće vreme ukoliko se iz njih ne izvuče iskustvo kojim se nešto može i zaključiti. Političkih analiza godine će sigurno biti i one su jedan od načina da saznamo šta u narednoj možemo očekivati, no ono što se iz naše perspektive može već sada reći, iduća godina ne bi morala biti samo nastavak državne politike, uprkos iskustvu koje nam govori da državnoj politici nisu skloni samo političari, već i ljudi. Iako je politika za većinu ono što radi vlada, a u prostoru države se ostaje čak i kada se tvrdi da politike ima na svakom mestu na kome ljudi slobodno govore i iznose svoja mišljenja, ipak je moguće izaći pred ljude sa zaključkom koji je u politici predlog, i na nama će biti da to i pokušamo.

Šta je taj „prostor države“ i šta sa njim nije u redu? Samo izjašnjavanje o državi i stavovi u vezi sa njom su dvosmisleni, ali se njihovo razlikovanje po osovini „za i protiv“ može identifikovati isključivo na liniji koja razdvaja omladinski akademski govor od svih drugih diskursa, uključujući i akademizam odraslih. Akademci u ozbiljnim godinama, tzv. zreli ljudi, sebi više ne dozvoljavaju anarhističke mušice i svoju ukroćenu netrpeljivost prema državi danas iskazuju kroz otpor režimu ili, nešto suptilnije, zadovoljstvo pronalaze u žaljenju nad njenom sudbinom. Država je danas, smatraju oni, ukradena ili oteta, a do nedavno je bila nešto što je razoreno ili nešto što smo izgubili jer se raspalo. Međutim, o stvaranju država na prostoru bivše Jugoslavije su govorili svi osim nas. Samo u Srbiji dominira iskustvo raspada države, iako je svako ko se dočepao vlasti prestao da misli na Jugoslaviju. Jugoslavija je za srpsku državnu politiku, ili politiku ljudi koji pretenduju na državnu vlast, nestala i ja u tome vidim potiskivanje u kojem nije samo socijalizam onaj kojeg je trebalo zaboraviti, već i potreba za državom koju je trebalo zadovoljiti. Nije samo socijalizam morao biti potisnut kako bi se vratilo u demokratski kapitalistički svet, već je bilo potrebno povratiti vlast i hegemoniju koja je u socijalizmu izgubljena rušenjem monarhije i srpske hegemonije na koju su Karađorđevići dobili pravo nakon Prvog svetskog rata. Ako verujete bližnjim, dakle susednim državama, čućete da je baš to bio razlog napuštanja Jugoslavije. Međutim to je loša diplomatija. Napuštena je Srbija i to je u osnovi resantimana koji ovu zemlju i ljude drži i vezuje za tamnicu čiji su ključevi u rukama razbojnika.

2.

O socijalizmu za sada znamo da je bio režim u kojem su protivrečnosti između rada i kapitala dospele do svog vrhunca i da se na mestu neradnika, umesto kapitaliste, pojavila partija, pošto je ona, a ne privatni preduzetnik, upravljala procesom proizvodnje. Odnosi proizvodnje, vlasništvo i stvarno prisvajanje (Aneignung), bili su takvi da su sredstva za proizvodnju i dalje bila u rukama neradnika iako je pravno, bar u Jugoslaviji, svojina bila društvena. Ideja jugoslovenskog samoupravljanja i subjektivacija ljudi kao radnog naroda postojala je samo u programima ideologa i funkcionera. Bilo je to vreme kada je postojala preskripcija, ali je ona bila partijska. U praksi, pa onda i u proizvodnji, ona nije zaživela jer je podela rada bila važnija od politike. Socijalističko pristajanje uz tržište i privredu bilo je izraz dominacije ekonomskih funkcija države, što je baš u to vreme Nikos Pulancas (Nicos Poulantzas) video kao dominaciju države. Polovinom sedamdesetih on piše o autoritarnom etatizmu i dominaciji slabošću, što je bio način na koji je on govorio o neoliberalizmu, novim društvenim klasama i procesima koje ćemo mi, tek nakon raspada Jugoslavije i tokom devedesetih, početi i da nazivamo neoliberalizmom. Danas, kao što rekoh, ovaj oblik vlasti nazivamo autoritarnim liberalizmom, a politički se o njemu govori i kao o desnom populizmu.

Stvari se, dakako, menjaju i od sedamdesetih do danas promenilo se dosta toga – a dobar njegov deo ostao je zatrpan traumatskim doživljajem kakav je bio rat devedesetih. O njemu će još biti govora, ali trideset godina od njegovog početka mi računamo da bi istorija već mogla dobiti reč. Ali mi nismo istoričari, već aktivisti koji slobodno i na svoju odgovornost iznosimo mišljenje, pa i o stvarima koje su bile. Kao što rekosmo, koje su bile – dogodile se one ili ne kao istorijske ili sociološke činjenice. Znamo šta smo iskusili i to što smo iskusili se prerađuje pri svakom osvrtu na ono što smo iskusili i mislili, a koji se pravi kad god se suočavamo sa sadašnjošću i, u ovom trenutku, ja zato želim da iznesem jednu tezu, koju slobodno možete smatrati neprihvatljivom. Formulišem je kroz dva niza pitanja:

1. Ako je privatizacija u Jugoslaviji razlog raspada države i ako je ona posledica neoliberalne ofanzive koja je počela osamdesetih godina prošlog veka, šta je sa ratom kao njenim posrednikom? Sa subjektivne strane, ako je raspad Jugoslavije bio u interesu nekih sila – velikih, moćnih i mračnih, šta je sa izvođačima radova? Otkud oni među nama, koji nismo bili za razlaz među Jugoslovenima?

2. Šta je sa privatizacijom kao tvorcem države? Pitam, jer znamo kakvu je ulogu imao ordoliberalizam u Nemačkoj nakon Drugog svetskog rata, ali i „osnivački“ liberalizam osamnaestog veka u SAD. Postojale su, dakle, liberalne „ofanzive“ koje su stvarale državu i taj Fukoov nalaz, po kojem je liberalizam oblik upravljanja i vlasti, mogao bi nas približiti ratu u Jugoslaviji kao tvorcu a ne samo uništitelju jedne države.

Narativi osamostaljenja i konačno izborene nezavisnosti takođe zamračuju ovu ekonomiju stvaranja država, koja nije ni samo ekonomska, niti isključivo libidinozna. Strasti koje su se raspalile tokom ratova i ljubav prema državi, u procesu koji će ih na kraju ponovo uspostaviti, govori nam o složenom odnosu ljudi prema državi i njihovom prećutnom pristajanju na vlast u kojoj se vidi jedini smisao i prostor politike. Poznato vam je: uspešna politika podrazumeva donošenje odluka koje će se poštovati, a za to je jedino sredstvo vlast. Sve drugo je moral ili čista fantazija: anarhistička utopija primerena mladima ili ostarelim gubitnicima koji se ne mire, više sa godinama, nego sa stvarnošću.

Sadašnjost sa kojom se suočavam doživljavam kao rat i možda je rat kao utemeljivač osnova utiska koji mnogi danas imaju, a taj je da smo, barem mi u Srbiji, „ponovo u devedesetim“. Mi od tada lamentiramo nad gubitkom države koja se raspala, nestala ili prestala da postoji, a nešto kasnije, nad državom koju nam je onda neko uzeo, oteo i zarobio. U Hrvatskoj se možda misli da je nezavisnost države izgubljena u Evropskoj uniji, ali nisam čuo da govore o krađi i zarobljavanju. Zarobljavanje je ipak reč koja podrazumeva oružanu intervenciju, a za Evropljane je ona prekogranična. Zbog toga prizori naoružanih ljudi na obe strane podeljene Amerike, i po boji i po naravi, danas izazivaju nelagodu uprkos iskustvu koje smo sa oružjem već mogli steći, i to ne samo mi, zahvaljujući primarnom iskustvu, već i svi drugi, vaspitavanjem kroz medije i IT zabavu u kojoj je „pucanje“ najatraktivnija igra zanosa i za odrasle.

Ali mi se danas možemo i obavestiti o tome kakav je to rat. Meri Kaldor (Mary Kaldor) je uvela termin „novi ratovi“ da bi objasnila kakvi su to ratovi koji su počeli sa padom „Gvozdene zavese“ i koji se od tada vode po čitavom „multipolarnom“ svetu u kome su humanitarne ili bezbednosne intervencije samo jedan od učesnika. Izvođači se od tada umnožavaju i svi mogu biti naoružani, a ne samo vojnici. Novi ratovi više nisu ratovi između država i sada se postavlja pitanje ne samo Klauzevicu, već i Fukou koji je obrnuo njegovu tezu. A pošto smo i mi prihvatili Fukoov predlog, naše pitanje glasi: o kakvoj politici je reč kada se kaže da je ona nastavak novog rata? I šta ako je državna politika bila ta koja je nastavak rata drugim sredstvima? Šta je sa politikom koja bi bila na distanci i od rata i od države? Da li je ona moguća?

Mislim da je predlog koji se može čuti i pročitati kod Meri Kaldor homologan onom koji smo čuli od tužilaca i istražitelja Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju. Naime, tužilaštvo suda se žalilo na politiku mira i primirja po cenu istražnih radnji i procesuiranja ratnih zločina. Mir je, prema njihovom uverenju, bio u funkciji geopolitičkih aranžmana sila kojima žrtve nisu značile više od sredstva pritiska na one koje je trebalo smestiti za pregovarački sto, a ne iza rešetaka. Isti prigovor je uputila i Meri Kaldor. Za nju je uslov demokratije bila bezbednost stanovnika i zaštita civilnog društva od gospodara rata, a ne mir koji bi ratnici uspostavljali i na njemu započeli izgradnju demokratskih institucija. Ideja globalnog civilnog društva je odgovor koji su ona i njeni istomišljenici ponudili na pitanje bezbednosti i ratova u kojem su žrtve civili, i taj predlog je bio politički uprkos ratnim uslovima. Međutim, prostor politike je do globalnog nivoa dominantno državni i u tome treba tražiti specifičnost, kako tokova koji dovode u pitanje suverenitet nacionalnih država, tako i smisao suverenističkih politika koje možda i ne dovode u pitanje globalne procese sa kojima se suočavaju. Predlog da se zaštiti civilno stanovništvo, pa onda i društvo, bio je moguć, ali je ambijent u kome se mogao čuti bio isključivo diplomatski. Iako na terenu i u direktnom kontaktu sa ljudima, pokušaji vođenja politike „globalnog civilnog društva“, nisu uspeli. Državama na Balkanu zavladali su gospodari i psi rata, čije je mišljenje politike bilo i ostalo kriminalno.

Kada kažemo da se država nudi i doživljava kao jedino mesto politike, to najpre znači da je ona mesto mišljenja i da se politici kao mišljenju pristupa kategorijama modusa i mesta. U pitanju su kategorije jedne antropologije imena koju je Silven Lazaris predložio ljudima koji se interesuju za politiku, a ne za nauku o njoj, i mi o tome govorimo i pišemo u nastojanju da približimo ljudima nešto što smatramo važnim za sve nas. Kao aktivisti, mi se obraćamo ljudima i sa njima nešto pokušavamo napraviti, odnosno preduzeti, a to onda znači i da sa ljudima nešto moramo dogovoriti i odlučiti. Mišljenje koje se u tim situacijama razvija i među nama deli je nešto bez čega nema politike. O tome smo takođe pisali i zainteresovana javnost zna o čemu govorimo. Sada, međutim, govorimo o državi kao mestu – jedinom mestu politike – što znači da se i mišljenje koje je na strani države mora smestiti u mišljenje, odnosno u subjektivno, da bi se razumelo o čemu govorimo.

Da bismo razumeli šta kažemo kada tvrdimo da se danas misli da je država jedini prostor politike, treba reći da to znači da je država nezaobilazna kategorija mišljenja politike. Odmah ću dodati i vlast. To smo takođe uočili i o tome pisali: ljudi misle da ukoliko nemaju vlast, ne mogu imati ni uspešnu politiku. Iza reči „uspešna“ treba čuti odlaganje zaključka i oklevanje da se zapravo misli da je vlast uslov politike. Kada smo govorili o mesnim zajednicama i o tome šta ljudi misle o njima, rekli smo da ljudi misle da su one bezvredne i beznačajne jer nisu organ vlasti, a odluke koje se tamo donose su obični zaključci ili mišljenja bez ikakve obavezujuće norme ili posledice. Argumentacija kojom smo branili mesne zajednice i moć građana prelazila je automatski na simboličku ravan na kojoj se interpetacija odvija kroz marketinšku analizu i utvrđivanje značaja mišljenja koje neko ima po donosioce odluka koji isključivo vode računa o rejtingu i raspoloženju građana čije glasove nastoje osvojiti na izborima.

Ustupak takvom govoru je ustupak prostoru i kategorijama u kojima se politika obično misli i služio nam je isključivo ubeđivanju sagovornika da ne odustanu od akcija učešća u radu mesnih zajednica, a danas smo pred novim zadatkom, a to je izlazak na izbore za njihove savete, na koje ćemo pozvati ljude. Ovo je predlog koji stoji u osnovi svega što ovih dana govorimo i pišemo i iz njega se okrećemo budućnosti koju mislimo kategorijom mogućeg. Ne moram sada i čitaoce ovog teksta ubeđivati u ispravnost naše odluke i nadam se da sam dovoljno „ilustrovao“ ono što sam na početku rekao o našoj hronologiji i sadašnjosti.

Inspiracija za mišljenje sadašnjosti i njene hronologije dolazi sa drugog terena našeg rada. Naime, u međuvremenu smo preveli tek napisanu i na izvornom jeziku još neobjavljenu knjigu Silvena Lazarisa, koju je pisao u saradnji sa Kler Nioš (Claire Nioche), no o kojoj razgovaramo od kada se poznajemo, jer naše prijateljstvo i saradnja počinju u trenutku kada je prošlo skoro dve decenije od objavljivanja Antropologije imena i traju već sedam godina. Naslov predavanja koja smo objavili nose naslov Hronologije sadašnjosti, sa jednim kalendarskim dodatkom: 2018-2019. Čitaoci će imati priliku da je čitaju, pa onda i naš predgovor kojim se zajedno sa autorom smeštamo u problematiku kojom se bavimo, tako da ne moram ulaziti u njene detalje i u ovom tekstu. Ali ono što mi je važno da ovde spomenem, jeste uvid kojem možemo pridružiti naše iskustvo. Država kao prostor mišljenja je istovremeno izazov i ograničenje mišljenja ljudi jer se nameće kao realno politike. Odnos prema državi je karakteristika političkog mišljenja, iako ono nije istorija. Istorija je u Antropologiji imena „mišljenje odnos-države“, a ne politika, a ja ću na svoju ruku reći da je realno politike moguće, imajući na umu jedan od iskaza ove knjigekoji glasi: mišljenje je odnos-realnog (stvarnog). Moguće je nešto što čini politiku mišljenjem i sada se pitam kakvo moguće postoji na strani države? Šta je za nju moguće i čije moguće u njoj čini politiku države? Ali na koga mislimo kada kažemo država, jer znamo da država ne misli i da je ona za nas mesto, a za teoretičare još mnogo toga drugog (mi smo se svojevremeno držali termina aparat i definicije: „kondenzacija odnosa snaga“)? Da li je to vlada, da li je to partija, da li su to pojedinici koji se u njoj organizuju čak i protiv nje, te ne moraju biti odgovorni nikome, pa ni svojim partijskim saborcima? O odgovornosti prema građanima je možda i neumesno govoriti, naročito kada su dominantne reči „zarobljavanje“ i „krađa“.

Moguće je uvek moguće ljudî čije je to moguće ili moguće je ono što su ljudi u stanju uraditi u datoj situaciji. Ali u kakvoj se ko od nas situaciji nalazi? Jedna je situacija u kojoj je Vučić, za kojeg mnogi misle da je izložen pritiscima koje je teško izdržati i da mu je upravo u zadacima koje mu je neko postavio potrebno tražiti legitimitet njegove vladavine, a ne u izborima ili javnosti kojoj bi morao da udovolji po slovu marketinga, politologije ili političke filozofije. Ako tako postavimo stvari, onda razumemo i naprednjake koji smatraju sramotnim zapitkivanje građana o procedurama i javnosti rada koja se od vlasti očekuje, ali i opoziciji koja i ne očekuje podršku od naroda već od onih koji su Vučiću poverili zadatak koji, po mišljenju opozicije, ne izvršava baš najbolje. Možda u tome treba videti i razlog zašto ne odlaze u Brisel da se žale i demonstiraju pred Evropskim parlamentom, kako im to Bojan Pajtić već duže vreme savetuje. Kao da svi znaju kako stvari stoje i kako se radi posao politike, uključujući onda i građane koji isto misle i zbog toga odustaju od svog mogućeg. Kao da smo svi u Srbiji na čekanju jer znamo šta treba da se desi i da mi na to ni na koji način ne možemo uticati jer ne raspolažemo vlašću.¹

3.

Da li je onda odsustvo politike i mogućeg na strani ljudi, kao i utisak da je država jedino mesto politike, stvar konjunkture ili nečeg što je u subjektivnosti? Nečeg što je moguće teoretski imenovati kao volju i odluku, ali i zadovoljiti se nazivima kao što su voluntarizam i decizionizam?

Rekli smo na početku – o našem mišljenju mogu govoriti i drugi, a sada dodajemo: mogu, i to veoma učeno i teorijski, ali politički mi na to ne moramo i da pristanemo. Nema čoveka koji ne misli da je nešto uvek moguće uraditi, jer je preduzeti bilo šta onda kada je teško i kada je najmanje izgledno, barem nešto dobro. I to nije samo stvar etike, odnosno morala, već i politike. Moral i politika se dodiruju i često mešaju, bar koliko se ukrštaju i mešaju nauka i politika.

Zbog potrebe za razlikovanjem nečega što bi bilo mišljenje odnosa države od mišljenja o državi, ja sam pokušao da istaknem Lazarisovo razlikovanje istorije od nauke i filozofije, ali kada sam napravio razliku između socijalizma koji se raspao i onoga koji je prestao da postoji, uveo sam pitanje subjektivnog države, koje je takođe politika, ali u onome što u Antropologiji imena Lazaris naziva mišljenjem ili subjektivnim u eksteriornosti. U pitanju je razlika u pristupu stvarnom, ali i razlika u cilju koji sam pred sebe postavio odlučivši se da o ovome što pišem uopšte i govorim. Ulog je, da ponovim, suočavanje sa sadašnjim koje ima svoju hronologiju, koja podrazumeva konsultovanje iskustva kao oblika mišljenja, a ono je ratno i nakon tri decenije od početka „mračnog raspada“.

Raspad Jugoslavije, konkretnog socijalističkog sistema, kao što sam rekao, već je mišljen kao posledica ili učinak nekih sila. Unutrašnjih ili spoljašnjih, svejedno je. Međutim, razlikovanje unutrašnjeg i spoljašnjeg ne odgovara razlici između pristupa subjektivnom i onog pristupa koji pretenduje na objektivnost. Objektivno, to znači da je po prirodi stvari nešto što tvrdimo da znamo, dakle naše mišljenje, iako je to nešto subjektivno i samo naše, principijelno proverljivo i tvrdi postojanje nečega što nije samo i isključivo ono sâmo. Međutim subjektivno koje je bez odnosa sa objektivnim, ali ne i bez odnosa sa stvarnim, jeste mišljenje koje ne traži proveru, već saglasnost. To je, čini mi se, ambis političkog preko kojeg treba pažljivo preći kako bismo se zadržali na politici kao nečem subjektivnom (ne strukturalnom) s jedne strane, dok s druge strane ne smemo dati za pravo ni stručnjacima da naše mišljenje smatraju arbitrarnim i već u sledećem koraku dogmatskim ili pak konsenzualnim.

Znamo da je Pulancas, koji nam opet može biti od pomoći, razlikovao političko od politike i tvrdio da ove kategorije ne pripadaju homogenom prostoru, odnosno prostoru homogenosti. Političko je za njega odgovaralo strukturi, a politika praksi. Sva je stvar analitičara, klasnog ili istorijskog teoretičara, po Pulancasu (strukturalisti i altiserijancu), u tome da se praksa privede strukturi tako što će se opisati njeni limiti. Njeno realno. Na drugom planu svog izlaganja, Pulancas je realnim nazivao društvene formacije, koje su uvek singularne i istorijske, a to su Francuska, Nemačka, pa samim tim i Jugoslavija, dok je apstraktnim ili konceptom imenovao ono što od Marksa nazivamo načinom proizvodnje. I upravo taj koncept predstavlja spoznajni predmet kojim je Altiser (Althusser) rekao da svaki istorijski materijalist, dakle marksista, zahvata stvarnost. No ne i realno (stvarno) – ono je i za njega, kao lakanovca na sebi svojstven način, bilo nemoguće, odnosno, nešto što je nemoguće simbolizovati, ali i oslonac materijalizma kao saznanja na koje je stvarnost nesvodiva. Ali na koji način nesvodiva? Samo na način neiscrpnosti interpretacija budući da postoji mnoštvo oblika mišljenja i delovanja koji imaju svoj ontološki problem, odnosno svoje realno i svoju stvarnost koju saznaju „zahvatanjem“. Zato to i nije realno ili stvarno, kojim se Altiser i marksisti neće baviti i zbog čega ćemo ih danas s pravom smatrati idealistima. Ali najpre idealistima jer su među idealima imali i ideal nauke. A „zahvatanje“ o kojem su govorili, samo je konceptualizacija kojom se obrađuje predmet kao u proizvodnji, dok je predmet koji se obrađuje za njih bila stvarnost, a ne i stvarno, odnosno realno. Ta stvarnost su, da ponovimo, predstave i naše mišljevine, a ne mišljenje, do koga je nama danas stalo i sa kojim želimo da se sretnemo, a ne da ga spoznamo. Dakle, pristup mišljenju i onome što je mišljeno u mišljenju je ulog teze da je politika mišljenje, a ne praksa. To je onda i mesto na kome se odvajamo od Pulancasa i svih drugih teoretičara društva i istorije.

Prema tome, Jugoslavija se raspala, i to je tačno, međutim, Jugoslavija je i prestala da postoji kao politika jugoslovenstva. Isto važi i za socijalizam. I njega možemo tretirati razlikujući subjektivno i objektivno, ne dovodeći ih pritom u vezu i ne objašnjavajući ih uzajamnošću, bila ona logička ili empirijska, jer to činimo samo ukoliko nameravamo da objektivno saznamo šta se dogodilo, a ne šta je, da to naivno kažemo, stvarno bilo. To što je stvarno bilo je ono što su ljudi hteli, a ne nužno i postigli. Postignuće, odnosno, uspeh ima svoje učinke i priziva objektivizam koji će ga uzeti u razmatranje i podvrgnuti proveri nalaz do kojeg je došao, a to su činjenice i sve raspoložive procedure njihovog utvrđivanja. Međutim, naivnost pitanja o onome što je stvarno bilo nalazi se u jednom prostoru homogenosti – homogene mnoštvenosti mestâ, kako bi to rekao Lazaris – u kome se misli mišljenje koje je u prošlosti nešto mislilo i imalo nameru, nešto je htelo i to predlagalo. To nije veberijanska hermeneutička zapitanost, pošto je i ona imala za cilj spoznaju prvomislećeg, Vebera (Weber) lično, koji je istražujući društveno delovanje nastojao da odmeri efekte njegovog smisla svojom racionalnošću. Veber je bio naučnik i objektivista, ma koliko se razlikovao od Dirkema (Durkheim) i njegovih pozitivističkih prethodnika i sledbenika, i njegove su ambicije bile spoznajne, a to znači i objektivističke.

Zbog toga bismo mogli da kažemo da postoje događaj i događaj. Dva puta isto, ali ne na istom mestu, kako to Badiju kaže, odnosno klackalica, odskok, ponavljanje, zauzimanje mesta, izmeštanje, kako to mi sada želimo reći dok mislimo na Lazarisovu „klackalicu“.² Distanciranje i mišljenje na distanci. Mišljenje koje se odnosi na stvarno ne pitajući se o uslovima spoznaje, već o mogućem u datoj situaciji kada ona nije oslonac, već prepreka koju treba zaobići.

Socijalistička Jugoslavija se raspala jer je kao država dospela u stanje krize iz kog se kao država nije izvukla. Personifikacija, kojom od države činimo svesno biće, govori nam da mislimo na nešto drugo, a to je da je politika ona koja je prestala da postoji i koja je možda i poražena, ali to onda nije država, sistem ili ekonomija. No, da bi se to utvrdilo, morali bismo identifikovati onoga ko je poražen, iako je za politiku, kao mišljenje, važnije da shvatimo da je ona prestala da postoji.³ I šta onda tvrdimo kada kažemo da danas nema klasne politike radnika, iako radnike viđamo, barem mi na periferiji, svuda oko nas? (Doduše ne tako često i proletere, jer je klasnom analizom ustanovljeno da su to isključivo radnici u materijalnoj proizvodnji pod kontrolom i upravom vlasnika kapitala: dakle, nečeg privatnog, a ne javnog ili državnog.)

Naravno, i dalje se možemo baviti istorijskim materijalizmom, ali to neće odgovarati stvarnosti. Videćemo da je ključni momenat izostao, a to je klasna borba koja je bila motor istorije, a istorija je predmet teorijske obrade istorijskog materijalizma. Političke konsekvence odbijanja da se ovo prihvati su krucijalne. Ne samo za nas danas, već je tome tako od 1968. godine, kada se s leva pitalo komuniste za junačko (proletersko) zdravlje. Ukoliko bismo danas nastavili sa konceptualnom obradom stvarnosti, mnogo toga bismo morali da izostavimo, a još više izmislimo.⁴ Nedostajala bi nam praksa na koju se ipak oslanja ova analiza, kao što se lingvista mora oslanjati na govor koji analizira i dovodi u relacije elemente značenja ukoliko se bavi živim jezikom. Drugim rečima, ne nedostaju mesta kapitalističkog odnosa proizvodnje – njegova struktura je još uvek tu – pa čak se ni broj (masa) ljudi koji ih zauzimaju nije bitno promenio jer i dalje je kapitalistički način proizvodnje način masovne proizvodnje i eksploatacije u našem vremenu i svetu, već nedostaje borba koja se politički vodi povodom i oko tih mesta i zato kapitalisti više ne moraju da reaguju ili odgovaraju na nju. U tome je problem. Kako za marksističke klasne analitičare, tako i za sve one koji bi da shvate i saznaju šta se danas događa i „šta da se radi?“.

4.

Ako bismo sada želeli da priđemo subjektivnom države, mišljenju jedne državne politike, za koju smo rekli da joj je i narod u Srbiji privržen, i ako je moguće pretpostaviti da je u njenom poreklu rat, i to novi rat koji se vodio na prostoru bivše Jugoslavije, trebalo bi da mu pristupimo subjektivno, a ne objektivno. Ako smo prihvatili predloge Antropologije imena, onda ćemo imati na umu da subjektivno može biti u eksteriornosti i u interiornosti, što znači da pred nama imamo mogućnost ili moguće politike čije se mišljenje oslanja na drugo od sebe samog i ono koje se oslanja isključivo na sopstvenu snagu.⁵ A šta je drugo (od) sopstvene snage u politici, nego vlast? Nasuprot snazi ili moći ljudi, stoji vlast, odnosno „legitimna moć“, koja ni mišljena ne mora biti kao narodna. Države nisu oduvek počivale na narodnom suverenitetu, kao što ni svaka vlast nije bila, niti je, državna, a ipak je povlačila za sobom racionalizaciju svog opravdanja. Mislilo se o vlasti i prihvatala se vlast i kada nije bilo države kakvu znamo, ali kao što smo rekli: u našem pristupu pitanje porekla nije relevantno. Možemo ga sebi postavljati, ali kada iz politike pokušavamo misliti politiku, to nam nije potrebno. Tu smo – gde smo i zato svaku racionalizaciju treba tretirati kao mišljenje, a ne kao mnjenje (ili ideologiju), pa bi trebalo biti pažljiv i sa rečju simptom, jer diskurs u kome je simptom operativna kategorija je klinički, a ne politički. U kliničkoj situaciji čoveku pomaže drugi čovek jer ovaj sebi više ne može pomoći, ali u političkoj nema toga. U političkoj situaciji ljudi jedni drugima pomažu i u saradnji se organizuju s obzirom na vlast, a rekao bih, i s obzirom na rat.

Međutim, ako je država u „problemu“ i ako je ona danas „ugrožena“, a mi mislimo da nije samo srpska država u krizi i da je termin Svetske banke „zarobljena država“ samo izgovor za nemoć svetske ili globalne politike na teritorijama (najpre) bivšeg Sovjetskog saveza, a potom i drugih delova sveta među kojima smo se našli i mi, onda je moguće pretpostaviti da je u krizi čitav sistem ili prinicip vlasti koji počiva na upravljanju i kontroli, odnosno na liberalnom tržištu na kojem privilegiju ima krupni kapital zahvaljujući politikama najmoćnijih država. Zemlje Istočnog bloka i „periferije“ su tonule u korupciju i kriminal koji je zahvatio čitav svet i, budući povezane u realnom vremenu sa državama centra, stvorena je prilika za enormno bogaćenje i organizovano kriminalno delovanje ljudi koji su u prilici da u njima vladaju. Subjektivno, takve politike, pa onda i njihovo moguće, oslanja se na njihov koruptivni kapacitet i spremnost na zloupotrebu vlasti kojom raspolažu.

I ako sada uključimo rat, ali i njega kao nešto subjektivno, mi imamo potrebu da ustanovimo ima li u njemu mišljenja i šta je mišljeno u mišljenju ljudi koji su ga vodili. Reći da je u pitanju postfordistička organizacija rata kojeg vode male jedinice sa lakim naoružanjem – lakim za upotrebu i nošenje, ma koliko im velika razorna moć mogla biti – bila bi duhovita opaska da nije reč o dispozitivima koji su uspostavljeni na bazi koja i dalje može biti osnova analize društva. Niko nam ne brani da budemo postoperaisti i da se onda složimo i sa Robertom Savijanom (Saviano) koji kaže da su napuljski klanovi upravo postfordističkom organizacijom odgovorili na nove zahteve tržišta kojem nije do policijske i medijske pažnje, već do robe i usluga koje im mogu ponuditi.⁶ Možemo se, naravno, pitati i organizaciji materijalne proizvodnje u kriminalnom sistemu rada i upravljanja, pa i to onda pročitati u Gomori, no to je i dalje teorijska analiza koja barata konceptima, a ne mišljenje mislivog i mogućeg za ljude. Pitanje koje sam sebi postavio, kao što rekoh, glasi: kakav je oblik vlasti i države nastao na prostorima na kojima su se vodili novi ratovi? Ponavljam ga jer mi još uvek imamo državu, ali nam ne odgovara termin „zarobljena država“, za koji je evidentno da se postavlja i nalazi u prostoru države i da ga može koristiti samo neko ko iz države – dakle u eksterironosti – misli politiku, bio on u vlasti ili opoziciji.

Politika takođe podrazumeva analizu, ali je njena analiza analiza situacije, a ne konjunkture. Kada se događa da prilikom analize situacije, u nekoj političkoj prilici, pa onda i situaciji, uvedemo analizu konjunkture, onda se to često pretvara u rasprave o tome kako generalno stvari stoje i dovršava se u kontemplacijama koje kao da za cilj imaju odustajanje od akcije. Uvidi prelaze u lamentacije nad stanjem stvari i nad svim onim nad čim žalimo i što nam nedostaje da bi to što smo pomislili da bismo mogli učiniti mogli i da postignemo. U pitanju je očito, kako bi Bruno Latur (Latour) rekao, ukrštanje različitih putanja, odnosno modusa života. Teoriji, drugim rečima, nije mesto u politici, ali politika ipak ne isključuje analizu. Situacija je ulog. Stanje situacije i situacija u kojoj se nalazimo i iz koje treba naći izlaz.     

Prema tome, moje pitanje je političko, a ne teorijsko. Mišljenje ljudi koji su vodili ratove na prostoru bivše Jugoslavije je operativno, odnosno, ljudi misle i kada ratuju, pa samim tim i kada se organizuju kao kriminalci, a to čine i danas jer su isti ljudi i iste procedure na delu od devedesetih, kada je i započela transformacija razaranjem, deregulacijom, privatizacijom i pljačkom. Ali je pitanje da li je to mišljenje i političko? Rat je bio mesto dijalektičkog modusa politike u interiornosti, no taj modus je završen,⁷ a ovo što se danas događa, događa se u prostoru eksteriornosti, u heterogenoj mnoštvenosti reči i stvari, u kojoj se političko mišljenje oslanja na drugo od sebe, a rekli smo da je to vlast. Vlast gospodara rata i kriminala u kojoj su dramske uloge političke filozofije dobili glumci koji menjaju i teatar, i publiku. Zbog toga bih rekao da to jeste politika, ali svakako ne i ona koja je na strani ljudi. Legitimitet vlasti koja je i zakone upravljanja – zakone političke ekonomije (sve je tu: pravo, politika, ekonomija) – počela da menja (to je smisao zarobljene države) ne počiva na demokratskim principima iako i dalje ima pristanak većine.

Javnost i trasparentnost su zbog toga i postali tema, ali tema koja traži i svoju političku artikulaciju, a ne problemsku, odnosno teorijsku elaboraciju. Ljudi zahtevaju javnu i odgovornu upravu, vladavinu ljudi koji su stručni i pošteni, a od medija da istinito obaveštavaju i daju jednaku priliku svim pretendentima na vlast, kako bi građani mogli da donesu što objektivniji sud o tome ko zaslužuje da upravlja zemljom kao preduzećem. Koliko smo to puta čuli do sada! Kao da se ništa nije promenilo od Miloševićevog vremena demontaže Jugoslavije i famozne tranzicije socijalizma u demokratski kapitalizam, što smo svi čuli i doživeli kao pleonazam.

Međutim, mi smo toliko puta imali priliku da čujemo i one koji drugačije misle. Takođe odgovorne, ali ne i javnosti. Tajnost rada i zavera ćutanja osnova su stabilnosti sistema koji se brani od silâ koje liberalizaciju tržišta nude kao jedini teren vladanja i upravljanja, na kojem su svi koji su slabi, ili gube, nestručni i neodgovorni, kao da su svojom voljom ostali bez posla i šanse da ga nađu, pa samim tim i nepošteni jer pokušavaju da se snađu u svetu koji više nije njihov, a za nove generacije kao da to nikada nije ni bio. U pitanju su ljudi kojima nije potrebno objektivno informisanje jer znaju istinu. Ona je gorka i traži svoju čašu meda da bi se progutala. Ako ih ne zabavljaju i ne hrabre, mediji im nisu potrebni. Vođa se mora čuti i videti svaki dan jer je to znak da su na dobrom putu i da im se niko ni blizu nije primakao, te da će ipak preživeti i dokazati da su bili u pravu za sve što su govorili i činili do sada, a što je čitav svet nepravedno osudio. Dokaz za to je to što im Svet i dalje sudi i ne pruža šansu za normalan život, već ih neprestano ucenjuje i otkida im parče po parče zemlje koja je natopljena krvlju hrabrih i časnih predaka.

Sve ovo slušamo decenijama unazad, ali u tome još nismo čuli ni jedan predlog. Obe strane Srbije, i takozvana građanska i ova narodnjačka, koja je jednako napredovala koliko i prva, obraćaju se državi kada nešto traže i zbog toga obe pobeđuju na izborima i preživljavaju pomoću vlasti koja ih koristi za ciljeve o kojima ništa ne znamo i nećemo znati dok se u njoj i sami ne nađemo. A tada se izveštaji poput ovog našeg ne pišu, već podnose, i daleko su pikantniji od ovih uvida kojima sebi pokušavamo osvetliti put kojim idemo kroz lepljivi mrak Kronosove utrobe. Zbog toga mi se čini da su kriminal i rat vesnici promene režima vlasti koja više neće biti tržišna, a svetom u kome ćemo osvanuti vladaće se drugačijom kombinacijom svih dosadašnjih oblika vlasti i kojima će se samo pridružiti novi.

5.

Mišel Fuko je istraživao veštinu upravljanja, a ne strukturu političkog. Njegov raskid sa KPF se dogodio davno pre njegovih predavanja o biopolitici i sa načinom proizvodnje više nije imao posla, ni kao istraživač, ni kao aktivista. Tih godina, više puta spomenuti, Pulancas piše svoje poslednje delo Država, vlast, socijalizam, kojim nas upozorava na dominaciju države kakvu čovek ne pamti u svojoj istoriji, uprkos svom savremenom načinu pojavljivanja, a taj je slabost. Dominacija slabošću je strukturalna i dijalektičarima prihvatljiva konstrukcija misli kojom se izražava konjunktura tog vremena, a kao što rekoh, to je vreme „neoliberalne ofanzive“ koja će rasturiti socijalističke sisteme i sisteme države blagostanja nastale u Evropi nakon Drugog svetskog rata.   

Fuko nije govorio o strukturama, već o dispozitivima i epistemama, o iskazima koje je arheološki slagao i pravio dijagrame kojima je i dalje opisivao, odnosno tumačio stvarno istorije, nastojeći da zanemari ljudski govor. Nije bio istraživač jezika, već iskaza, a iskazi su dispozitivi ili aparati diskursa. Ako postoje institucije u mišljenju, onda su one bile predmet njegovog istraživanja. Ono kako Se misli,⁸ ali stručno i sa efektima kakve ima vlast. Arheologija humanističkih nauka je prešla u arheologiju intelektualnosti vlasti, tačnije svih onih disciplina koje su u vlasti imale oslonac i svoje realno. Međutim, o tome kako ljudi misle, pa i oni ljudi koji su na vlasti, mimo ovih dispozitiva – smatranim za ograničenje ili granicu svakog mogućeg mišljenja uključujući i mišljenje mogućeg – Fuko nije mislio. To kako se odvija realna politika, nije bilo predmet njegovog interesa. Kao ilustraciju za ono što pokušavam reći navodim ove reči iz predavanja održanog 10. januara 1978. godine na Kolež de Fransu, koje bih potom želeo da prokomentarišem: 

„Kao i do sad, ove godine jedino ću uzeti u obzir upravljanje ljudima i to samo u onoj meri u kojoj se ono pokazuje kao vršenje političkog suvereniteta. Tako dakle uzimam reč ‘upravljanje‘ u užem smislu, isto kao i ‘veštinu‘ i ‘veštinu upravljanja‘, jer nisam čuo da je ‘veština upravljanja‘ način na koji vladari zaista vladaju. Nisam proučavao, niti želim da pručavam realnu državnu praksu, takvu kakva danas postoji i koja svuda određuje situaciju o kojoj se raspravlja, postavljene probleme, izabrane taktike, korišćene instrumente, izmišljene ili promenjene itd. Moja je namera bila da proučim veštinu upravljanja, tj. najbolji promišljen način upravljanja, a istovremeno i refleksiju o najboljem mogućem načinu upravljanja. Odnosno, pokušao sam da obuhvatim instancu mišljenja u državnoj praksi i o njoj. U jednom smislu, želeo sam da izučim samosvest vlade, ali sama ta reč ‘samosvest‘ mi smeta tako da je neću više upotrebljavati, jer bih radije želeo da kažem da ono što sam pokušao i što bih ove godine pokušao da dosegnem je način na koji su unutar i izvan vlasti pokušali da konceptualizuju državnu praksu. Pokušao bih da odredim način na koji je utvrđena oblast državne prakse, njene različite predmete, opšta pravila, sveukupne ciljeve da bi se upravljalo na najbolji mogući način. Sve u svemu, ako hoćete, ovo je studija o racionalizaciji državne prakse u vršenju političkog suvereniteta.“⁹

Vidimo da je ipak reč o nekakvom mišljenju, ali šta bi bila „realna državna praksa“, ako nije nešto što je u njoj i o njoj ? Da li je baš ona mišljenje koje je na strani ljudi? I kojih ljudi? Da li onih koji su na vlasti? Sasvim sigurno, jer Fuko kaže da ga ne interesuje „realna državna praksa“. A da li je to rečeno samo da bi se metodološki uspostavila razlika između njegovog, arheološkog pristupa, i pristupa istoričara, koji imaju posla sa onim kako je stvarno bilo, odnosno realno? Realno je za nas očigledno nešto višeznačno.

U svakom slučaju, u pitanju je praksa za koju bismo mogli reći da se odvija s obzirom na državu i s obzirom na mišljenje prema kojem je za ljude politika ono što „vlada čini“. Sa druge strane, da li je ono čime se Fuko odlučio baviti, a to je mišljenje kao „instanca“ koju će „pokušati da obuhvati“, u Lazarisovim terminima preskriptivno politike u eksteriornosti? Meni se tako čini. Mišljenje koje je čvrsto oslonjeno na nauku i sve što je disciplinski izgrađeno kao objektivno znanje, uključujući i samu nauku, bilo bi mišljenje o državnoj praksi koliko i mišljenje u njoj. I možda baš zato mišljenje dobija status instance? Jer, ako je mišljenje u interiornosti, subjektivno u interiornosti o kojem govorimo kada sa Lazarisom mislimo politiku na strani ljudi i na distanci prema državi, onda je ono i na distanci prema svim disciplinama, koje i nisu ništa drugo drugo do država i vlast na terenu mišljenja: instancionalnost na terenu mišljenja, pošto je ono podeljeno saobrazno konceptu kojim se obavlja njegova operacionalizacija i provera, a zapravo kontrola prema različitim kriterijumima nadležnosti. A gde su instance, tu su odmah i famozni stručnjaci.

Kako god, ostaje nam „realna državna praksa“, odnosno ono što političari i njihovi saborci misle i čine, a vidimo i da u njihovom društvu ima ljudi koji su organizovani u i oko kriminalnih aktivnosti u pokušaju se distanciraju ne samo od najboljeg, već i od svakog institucionalog promišljanja i obavezivanja na promišljanje o najboljem načinu upravljanja. Realna državna praksa bi tako bila isto što i kriminalna praksa, a za mnoge je ona već takva ukoliko se odvija na distanci od ljudi, koje u žargonu javnog govora nazivamo javnošću. Ali sa tim još uvek ne možemo biti načisto, jer, kao što rekoh, tajnost rada države za mnoge je isto što i naša i njena bezbednost. Vučićevo odbijanje da kaže ko ga prisluškuje najnoviji je primer takvog rezona, ma koliko se delu javnosti činio nerazumnim. Sa druge strane, taj deo javnosti nema nikakav problem sa tajnošću glasanja, koje ne bi trebalo da tretirati kao zaštitu privatnosti, a osim toga, baš u tom taboru su ljudi koji misle da je politika javna stvar.

Da li to znači da je mišljenje u eksteriornosti uvek konceptualizacija? Nisam u to siguran, jer moguće je možda i bez koncepata dovoditi u vezu praksu i strukturu koja je ograničava, a danas vidimo da konceptualizacija nije isključivo strukturalna. Spomenuo sam Latura, a on, recimo, barata mrežom kao konceptom. Kako god, mislim da nam je Fuko pokazao kako izgleda to preskriptivno politike koje je izvršavanje jednog programa i koje je u eksteriornosti ne samo zato što je iz vlasti i pozicije da misao kao odluka bude sprovedena i obavezujuća, već i zato što ona podrazumeva alate kojima je za to potrebno raspolagati – a ovi su tehnike vlasti i upravljanja u najširem smislu te reči. Vršenje političkog suvereniteta je samo jedan, onaj politički aspekt vlasti, i stoga državni, no vlasti koje se sprovode nisu samo državne niti od države i sreli smo ih u svim drugim „sferama“ upravljanja kao prakse za koju bismo takođe mogli da kažemo da je samosvest dok god je povratno ne konceptualizuju humanističke i kliničke discipline, koje će priteći u pomoć vlasti i pomoći joj da ne bude isključivo sudska – zakonska – već i disciplinarna i kontrolna. Danas, međutim, mi nemamo preksripcije i stanje konsenzusa je postalo ono kako Se misli na strani ljudî. Ljudî kojima se i dalje upravlja na svim planovima, pa ćemo reći i instancama, ukoliko baš želimo da ovim planovima priđemo analitički.

Drugim rečima, danas i u vlasti ljudi misle kako Se misli, odnosno da je politika ono što vlada čini, ali i to je mišljenje na strani ljudi i možemo ga čuti čak i kada nema politike na njihovoj strani. Međutim, to je onda i stanje opše kriminalizacije – stanje njegove normalizacije – koje koristi sva sredstva prinude, praćenja i kontrole, bez ambicije da se sprovede bilo kakvo upravljanje, a pogotovo ne ono koje bi bilo „u javnom interesu“. Raspad države blagostanja doveo je i do raspada države ekonomije koja je bila program i ograničenje vlasti, i to se dogodilo baš tokom „neoliberalne ofanzive“ na nju. Kako je oslobođena, ekonomija više ne ograničava državu i država se raspada na mnoštvo vlasti bez potrebe za legitimacijom i suverenitetom kao kategorijom. Suveren je kao kategorija nestao i zato danas imamo suvereniste koji je žele oživeti. Bregzit i Tramp (Trump) na Zapadu, bezbroj „autoritarnih liberala“ po čitavom svetu, sve je to moguće i potrebno dovesti u analitički red ako mislimo i dalje razvijati koncepte, ali za politiku će nam ipak nedostajati organizacija. Ne postavljam, dakle, pitanje smisla konceptualnog i analitičkog rada, već politike na distanci od koncepta koji je za mišljenje politike isto što i vlast.

6.

U odsustvu preskripcija na strani države, dakle u konsenzualnom mišljenju koje dominira javnim govorom i politikom (deliberacija je samo jedan od načina refleksije o njemu), mi imamo tajnost realne prakse države i danas se postavlja pitanje tajnosti mišljenja na strani ljudi. Jesmo li se zaista našli pred nečim novim kada kažemo da politika više ne podrazumeva javnost kao javno istupanje? Laganrijevu (Geoffroy de Lagasnerie)¹⁰ hipotezu bismo pre mogli smatrati ratnom nego političkom. Uostalom, Asanž (Julian Assange) je javno istupio i u javnost izneo dokumente a tajnost delovanja i akcije, kao što rekoh, imamo već na glasačkim kutijama. Njegova maksima: „javnost za moćne, a privatnost (tajnost? – z.g.) za slabe (ljude? – z.g.)!“ zadržava politiku u prostoru države, a možda je samo ova rat nastavljen drugim sredstvima.¹¹ Realna politička praksa ostaje i dalje državna i ratna, to nam govori da se na strani ljudi još uvek ništa ne događa i nikakav način organizovanja koji bi bio na distanci od opozicije rat/država. Asanž nije krio da iznosi podatke i Vikiliks kao organizacija je javno objavljivao sve tajne do kojih je dolazio akcijama koje su insajderi obavljali u tajnosti. Njegova operacija nije bila tajna i zato je bežao, pa se Laganriju i bekstvo učinilo kao mogućnost za novi prostor i subjekt politike iako Asanžovo i Snoudenovo (Snowden) bekstvo nimalo nije filozofsko i meni još uvek liči na ratno izbeglištvo i povlačenje, odnosno na zahtev za azilom koji im ipak mora pružiti (i uskratiti) država. I kao što vidimo, danas je Asanž na robiji i, po svemu sudeći, biće oslobođen ili rušenjem zatvora Njenog veličanstva, ili spektakularnim egzibicionističkim aktom vlasti. Narcizam koji mu se prišiva kao dijagnoza možda je simptom kritičkog mišljenja koje bi da kaže da je moral ono što se menja i da u budućnosti vlast neće imati ništa od naše privatnosti i podataka o njoj, a mi ćemo slobodno i bez odgovornosti zaključivati šta banda na vlasti može misliti i činiti – po sistemu „mo‘š misliti, okupili se kriminalci na vlasti i sada očekuju da ih slušamo i da im verujemo“.

Nepoverenje u vlast je simptom našeg vremena, ali je tu i prećutno pristajanje uz nju. Ako simptom podrazumeva dva takta, onda ga možda i zaista imamo pred sobom. Populizam o kome danas govorimo je već mišljen psihoanalitički kao politička činjenica ili činjenica onog političkog. Levi ili desni, svejedno je, dokaz je nepoverenja u institucije i nezadovoljstvo vlašću. No ako situacija i jeste politička, to ne znači da tu nužno ima i politike. Koncept hegemonije mi se čini problematičnim, ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što je to koncept vlasti. Dakle, ne zato što je u pitanju teorija ili analiza diskursa inspirisana psihoanalizom ona koja ga obrazlaže, pa ni to što teoretičari takve analize glasaju na izborima i svoj politički angažman misle isključivo kao birači ili stranački organizovani ljudi, već zato što je hegemonija oblik vlasti i dominacije, oblik vladavine nesvesnog. Laklau (Laclau) i ostali „eseksovci“ u vladanju vide osnovu politike, a ne u mišljenju, pošto je za njih mišljenje isključivo nesvesno vladanje. Vladanje kao postupanje i ponašanje, ali i kao dominacija (označitelja). Kao što već rekoh, politika ipak nije psihoanaliza, a status fundamentalne ontologije, koji oni dodeljuju psihoanalizi, samo je antifilozofski način da se o politici i dalje filozofira.¹²   

Zbog toga mi se čini da su nam potrebne nove metode i nov pristup istraživanju politike. Ona nije predmet istraživanja, niti objekt koji problematizacijom treba učiniti predmetom saznanja. Politika je aktivnost pronalaženja saradnika i saboraca, ljudi sa kojima se otvoreno razgovara i zato mi se čini da problem javnosti nije naš – nije politički. Norme i institucije su efekat politike i one moraju biti javne i „komunikativne“ ako očekujemo da se drugi ponašaju u skladu sa rešenjima koja donosimo. Ali ako svi učestvujemo u njihovom donošenju, onda javnost iščezava kao „instanca“, kao i svaka instancionalnost mišljenja. Zakon i institucije danas više nisu političke kategorije. One su to bile, kao i spomenuti rat. Sen-Žist (Saint-Just) i Mao su vlastita imena modusa politike u kojima su ove reči bile operativne – institucija kao neimenljivo ime revolucionarnog modusa Francuske buržoaske revolucije, a rat kao mesto dijalektičkog modusa Maoove politike. Neimenljivo ime nije prazni označitelj, kao što lutajuće ime nije ime koje pluta. Nema pozicija ili mesta koja prethode subjektima i imena se ne prazne od značenja, ona su problematične reči kojima ljudi u akciji utvrđuju singularno značenje, a ono što se uspostavlja nije ime, niti posledica performativnog čina, već mesto političke akcije koja se događa i na kojem se misle predlozi koji se izvlače iz „značenja“ reči. Suspenzija polisemije, višeznačnosti, događa se mišljenjem – raspravom koja nije deliberativna aktivnost raspravljanja, već dogovaranja i organizovanja povodom reči iza kojih onda stoji jedno „mi“ i jedno „idemo!“. To je ono što bi, čini mi se, trebalo podrazumevati pod organizacijom u interiornosti. Dakle, organizacijom kao nečim subjektvnim, a ne objektivnim i saznatljivim.

I šta onda ostaje od kriminala kada se zasiti (saturira) tajnost kao princip? Ništa drugo do nasilje i njegov simbolički izraz: vlast; jer, da bi se preživelo, mora se pokoriti, a da bi se pokoravanje podnelo, ono se mora nekako sebi objasniti i opravdati. Potiskivanje nije nužno, ali je sigurno poželjno. I za pacijenta, i za lekara koji će mu se već naći pri ruci. No za politiku na strani ljudi realno nije vlast, već moguće, a za predloge je potrebno napraviti mesta. To bi trebalo da bude osnova političkog istraživanja kao veštine koja nije analiza iskaza pacijenata, već iskaza ljudi čije predloge treba čuti i kada su neizgovoreni. Sa njima se onda mora diskutovati i investirati sopstvene predloge, koji uvek treba da su predlozi saradnje. Vlast je realnost, ali ne i realno takvog mišljenja, jer moguće – kao realno – nije stvarnost koja se nastoji promeniti i kojoj nastojimo uteći. Bekstvo nije nečasno i nije oružje koje usput tražimo dokaz junaštva, već oruđe kojim ćemo se služiti u odbrani, a moguće je moguć put ili izlaz iz ratne situacije koja je postala kriminalna i kriminalno nepodnošljiva.

Prema tome, „zarobljenu državu“ ja doživljavam kao državu kriminala. Za mene je to država na periferiji sistema koja je organizovanjem kriminala priključena na njegov centar, a ne više privredom i izvlačenjem viška vrednosti putem ekonomske prinude. Eksploatacija na periferiji je izvan tržišta i na njoj se vide posredovanja vlasti, ali i nazire okvir u kojem se odvija i takozvana tržišna ekonomija centra. Na periferiji je daleko vidljivije da je monopol nasilja istovremeno i monopol zapošljavanja, a onda i da su migracije ljudi više posledica progona i bekstva, nego tržišnog kretanja radne snage. Netransparentnost rada uprave (odlučivanja, finanisranja itd.) je oblik vladanja koje više nije „vršenje suvereniteta“, već izvršavanje direktiva koje nisu demokratski donete odluke. Mesta odlučivanja su izvan institucija, ali su ona i dalje u vlasti. Država na periferiji je u dubokoj krizi jer se rat odužio i stvorio prostor u kojem su prestup i norma u stanju nerazlučivosti koje više nije vanredno stanje, već stanje situacije iz koje svi traže izlaz – najpre oni nad kojima se vlada, a potom i oni koji vladaju.

*

Jesam li onda uspeo da formulišem hipotezu? Kriminalna hipoteza je teza po kojoj je rat u osnovi države i sve nelegalne radnje koje se tokom rata izvršavaju prestaju da budu krivične i prestupničke. Vanredno stanje to svakako nije ni bilo, već je uživalo dignitet revolucionarnog i zasnivačkog čina politike i predstavljalo je sadržaj pojma suverenosti – suverene vlasti. Sa inkriminacijom ubistava u ratu počelo je ljuljanje poretka. Simptomalno izbijanje potisnute želje koja danas izbija na drugoj strani: tajnost operacija koje nisu samo ratne, već i ekonomske, čine od njih kriminalnu zonu i na strani mira. To su rat i država u stanju mira. Organizovani kriminal je supstitut za stabilnost koju je pružala planska privreda. U uslovima globalnog tržišta, tržišta koje uređuju daleko moćnije korporacije od malih država i njihovih javnih preduzeća, stabilnost može da pruži samo lojalnost ortačke i bratske ekonomije. Šta bi država bila bez pouzdanih i lojalnih ljudi? Reći da je to princip Demohrišćanske stranke u kojoj Vučić pronalazi uzor, malo je. Autoritarni liberalizam je pokazao da je država kriminalna po sebi i time prestaje da bude kriminalna. Ona je nelegalna samo za naš moral i navike, što je opet ukrštanje putanja koje ne primećujemo, ali nas to i dalje pogađa i vređa. Ratni zločini i kriminal će nestati u novom obliku vladanja, odnosno rata koji se neprestano odvija. Umesto revolucije i politike, mi ćemo imati ratnu logiku, u koju se uklapa i ovo što Laganri tumači kao znak nove politike. To je prostor nove vlasti, koja možda i ne mora biti državna. Anonimusi, Mening (Manning), Snouden i novinari poput Asanža vode rat, ali to je rat koji nisu izazvali – već rat protiv državne ratne mašine. Uostalom, kada su nagazili vojno-industrijski kompleks, njihov progon je i počeo.

Da li su onda tajnost, bekstvo, nelegalne insajderske aktivnosti – hakeri postaju insajderi na nivou kôda – odlika kriminala na strani ljudi? Ali prestupništvo je oduvek bilo naša stvar – ne u smislu da smo mi utvrđivali šta je nelegalno, već smo samo mi mogli biti oni koji mogu biti kažnjavani i krivično gonjeni. Danas, kada je država uhvaćena u prestupu, prestupništvo se briše iz registra zala i tabua. Događa se opšta demoralizacija, na koju se mnogi žale, ali da li se otvara i mogućnost nove politike, ostaje da vidimo. Antropologija se već pitala o politici društava bez države i ništa je ne sprečava da se sada okuša i na nama.