Iz perspektive organizovanih građana, udruženja građana i različitih građanskih inicijativa, mesne zajednice konačno ulaze u fokus političkog interesa ljudi. Kao mesta koja mogu poslužiti zadovoljenju autonomnih političkih i realnih socijalnih potreba ljudi u lokalnim zajednicama, one su ponovo prepoznate kao institucije i organi lokalnih samouprava čiji rad podrazumeva neposredno uključivanje građana sa teritorija koje obuhvataju. Ovakav interes za aktiviranje lokalnih zajednica mogao bi se shvatiti i kao deo šireg talasa politika od dole koji je dospeo do nas i našeg neposrednog okruženja. Politike odozdo se u krajnjoj instanci odnose na neposredno iskustvo i potrebe ljudi koje se politički artikulišu i usmeravaju ka organima vlasti s ciljem da u njoj učestvuju ljudi kojih se njihovi problemi zaista i tiču. Reprezentativnost u političkim procedurama je šire shvaćena i nije jedini način učešća ljudi u politici. Autentični problemi ljudi ne mogu biti rešeni partijskim programima, niti državnim planovima upravljanja – i to je istorijski i empirijski dokazana stvar i politička činjenica od koje počinje svako mišljenje politike koje, i to nije zgoreg ponoviti, nije isključivo saznajne orijentacije. Iako se oslanja na stvarnost – stanje situacije – mišljenje ljudi, kada je političko, razvija se u njihovoj saradnji s ciljem da pronađu moguće u datoj situaciji. Politički problem je formulisan pitanjem: Šta je to što možemo učiniti u ovoj situaciji, koja je situacija vladavine upravljanjem i koje nije na strani ljudi, već upravljača koji čak i misle uz pomoć države? Ta situacija je svakome dobro poznata i svako je već imao prilike da čuje državno „mišljenje“ u iskazima tipa: „zakon je po tom pitanju jasan“. Poseban je problem kada i sami ljudi moraju pozvati državu (jasno je da su to onda državni službenici) da poštuju zakon, a političko u toj sutuaciji je onda organizovano zahtevanje da se zakon poštuje. Kretanje u rasponu od nepoštovanja do samorazumljivosti i famozne „jasnosti“ zakona je kretanje u političkom kako ga mi shvatamo i ono je, priznajemo, daleko od revolucionarnog preloma mišljenog kao uništenje postojećeg društveno-ekonomskog i političkog poretka, odnosno načina proizvodnje.
I u Srbiji se dole množe problemi. Problemi koji su na dnu i daleko od očiju partijskih političara i funkcionera, čak daleko i od očiju njihovih službi upravljanja i kontrole, pa se tako pored komunalnih pojavljuju i socijalni i ekonomski problemi stanovanja koje bi trebalo rešavati drugačije od uobičajenog načina tretmana realnih problema ljudi koja se svode na njihovo senzacionalističko prikazivanje, a pre svega ih treba rešavati brže i efikasnije, budući da ljudi žive isključivo svoj život, a ovaj niti je večan, niti je zagrobni. Deložacije su sada najteži problem i za njih niko osim pokreta udruženih i organizovanih građana ne traži rešenje. Koliko su one učestale nakon donošenja novog Zakona o stanovanju trebalo bi istražiti i o tome doneti politički stav. I to bi trebalo učiniti što pre, pošto su sada na meti ljudi koji su žrtve prevara i otvorenih kriminalnih namera da im se oduzme krov nad glavom. Sutra već, svi ćemo biti na meti politike održivosti stambenog fonda koja počiva na platežnoj moći vlasnika stanova koji su ili nedovoljnih prihoda, ili su bez posla i bilo kakvog prihoda. Ali ako je problem ljudi njihova stvar, onda bi i kompetencija za njihovo rešavanje trebala biti njihova star. Pitanje kompetencija je uvek političko, i njegovu tehnološku i metodološku stranu treba raskrinkati u svakom trenutku i na svakom mestu. Ljudi su ti koji treba da kažu šta mogu i šta se od njih može očekivati. Zakon je gluv na potrebe ljudi i njihove mogućnosti, ali je na sreću i nem. Tumačenje zakona je osnovno sredstvo pregovaranja i političke prakse, ali je ono danas u rukama advokata, špekulanata i razbojnika koji ih plaćaju, kao i uprave koja im udovoljava nečinjenjem. Tehnika vladanja podrazumeva upotrebu pravnih sredstava i na nama je da i tom tehnikom ovladamo. Pokreti, inicijative i udruženja građana to uglavnom i čine, ali i kombinuju upotrebu pravnih sredstava sa sredstvima drugih tehnika upravljanja i vladanja, te ne bi trebalo da nas obeshrabre neuspesi. Pristupa jednom problemu je koliko i mesta koje on zauzima u tokovima koji ga presecaju. Problem je uvek nekakav čvor, i on se da preseći ukoliko odustanemo od razvezivanja. Obeshrabrenje je čitljivo na nivou slabosti i ono je dokaz da postoji sila koja je još uvek jača od nas, ali to nije razlog da se uzajamno optužujemo za neuspehe. Shvatili smo i složili se da u bekstvu nema ničega kukavičkog.
Interesu ljudi, i za sada specifične javnosti za pitanje lokalne samouprave, doprinosi i mnoštvo publikacija, smernica i istraživanja posvećenih ovom fenomenu čijoj deskripciji doprinose i aktivističke grupe i udruženja građana sa svojim inicijativama. Država je takođe uključena u procese saradnje sa građanima i njihovim udruženjima, ali samo zato što je bila prinuđena da to učini i čak osnuje Kancelariju za saradnju sa civilnim društvom. Kako onda pokrenuti ovaj organ vlade, kancelariju koju sama osniva, i pridobiti je na stranu ljudi i njihovih udruženja – udruženja koje ljudi sami osnivaju i koje ne organizuje država? Ova realnost je sada samo zamrznuta slika spektakularne projekcije politike vlade: u pitanju je portal samopromocije vlade koja jasno izražava nameru da organizuje i civilno društvo. Na lokalnom nivou i u rukavcima različitih domena upravljanja možemo sresti masu udruženja koje osnivaju ljudi koji su bliski vlasti i koji u saradnji sa ljudima iz vlasti zloupotrebljavaju zakonom propisane načine podrške civilnom društvu. Konkursni poligon je samo jedno od stratišta na kome ostaju autentične inicijative i udruženja koja nije organizovala država u promotivne i pljačkaške svrhe. Autonomna i autentična udruženja građana se organizuju i na tom planu i nastoje pokrenuti različite inicijative koje bi jasno formulisale politiku civilnog društva ili politiku udruženja građana koja je na distanci prema državi.
Ono što je novo i zbog čega i pišemo ovaj tekst, jeste jedan drugačiji pristup udruženih i organizovanih građana politici, i koji smo imali prilike da vidimo na delu na nedavnim lokalnim izborima u Beogradu. Da li je u pitanju nov pristup starom problemu ili se njime otvara mogućnost za nov problem, teško je u ovom trenutku reći. Nove kategorije su se mogle čuti, ali još uvek nije jasno gde su se one gradile i koliko će mesta njihovog mišljenja biti operativna u politici koju najavljuju. Naime mnoge od ovih inicijativa organizovanih građana, čiji je osnovni interes bio da aktivizmom učine javnim interes za oživljavanje i osnaživanje lokalnih zajednica i neposredno odlučivanje građana u njima, poslednjih godina (kod nas je to bilo pre nekoliko meseci) je dobio svoj programski izraz, a organizacija partijski ili oblik izborne liste. Ali je pre toga o ovoj politici progovorila Demokratska stranka. Stranka koja je na lokalnim izborima za mesne zajednice u Novom Sadu napustila ring i iz beogradske centrale na usta predsedničkog medijuma prokazala lokalne politike i proglasila politike skupština stanara, mesnih zajednica i stvarnih ljudi i njihovih udruženja nepostojećim, prepustila je tako i stvarnost onima koji je tek ne razumeju budući da od nje beže od kad znaju za sebe kao deprivilegovane. Mislimo naravno na Srpsku naprednu stranku, i odgovorno govorimo o deprivilegovanima, jer dobro znamo da je ona mobilisala narod i ponudila mu vlast, utvrdivši ga tako u resantimanu osujećenih ljudi koji bi da su po svaku cenu državotvorni i, ako je potrebno, lojalni samo jednom vođi. Da li zato što ga vole ili mrze, uvek je sve jedno. Ljubav je ambivalentno i protivrečno osećanje i treba mu dati za pravo i na volju, jer uverenja smo da samo kada je ona slobodna može poroditi mnogovođstvo.
Dakle, krajem prošle godine je našu sredinu zahvatio talas izborne mobilizacije ljudi koji su se umeli organizovati i udruživati – protestno i kroz udruženja, projektno i kroz aktivizam – i koje niko nije morao predstavljati jer su se predstavljali sami. Ovaj pokret je relativno nov iako bi se mogao istoricistički projektovati i u dalju prošlost, ali to nije namera ovog teksta. Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd je okupila i pozvala ove ljude, takođe pripadnike naroda koji ovde živi, ali onog njegovog dela koji nastoji da odoli zovu vlasti, no ovaj put političkim programom koji nije program partije, već onoga što se, pre no što je teorijski obrađeno, imenovalo rečju platforma. Trenutak je inspirativan i svi smo pozvani da mislimo čega je ona ime, ali nam je možda važniji zadatak da identifikujemo ima li ovo ime mesto, i ako nema, treba li se imenom baviti ili zanositi? Nema sumnje da nam reč platforma dolazi iz kibernetskog žargona i da je u vezi sa društvenim mrežama, ali i, kako kaže Nevidljivi komitet, da je kibernetika direktan naslednik političke ekonomije kao tehnike vlasti i upravljanja. U pitanju je sigurno vlada i oni nas direktno upućuju na koncept „otvorene vlade“ koji razvila Obamina administracija. Ali nadahnuće nije doslovna primena naloga da učestvujemo u generisanju informacija potrebnih nekome ko bi nama upravljao, ovaj put uz našu pomoć i učešće. Samouprava može imati i druge ideje u svom sadržaju i otvaranje za njihov protok je jedini način da se utekne upravi koju ne želimo, i kojoj ne moramo nužno suprotstavljati drugačiji (uvek bolji) način upravljanja. Prvu božiju zapovest možemo ostaviti vernicima, ali i od njih zahtevati da nas oslobode vlažnih pastoralnih snova kada se sa nama misle udruživati oko zajedničke, dakle političke stvari.
Platforma se, dakle, može analizirati i promišljati u saznajnom smislu, ali saznajna glad je samo simbolička zamena za onu realnu, koja je opet simbolizovana tako da se želja u njoj tek treba pokazati i pozvati da zauzme stav. Ovaj je onoliko dosledan koliko je prihvaćen među ljudima koji nastoje nešto uraditi i zajedničkim snagama nešto stvoriti, i tu ne bi trebalo da bude mnogo državnih, a još manje sakralnih problema. Drugim rečima, postoji li politika iza programskih i javnih iskaza o potrebi za drugačijim organizovanjem ljudi u parlamentarnom sistemu, koji, kao što znamo, može obesnažiti svaku inicijativu i pokazati se kao mehanizam reprodukcije legitimiteta sistema koji je u osnovi svih naših problema? Stanovišta smo da se rekuperiraju ljudi, a ne ideje, ali će se onda nužno morati postaviti pitanje politike ljudi u parlamentu ili nekim drugim institucijama parlamentarne demokratije. Mesta mogu biti na različitim mestima jer ova nisu nužno ni institucije, ni fizički prostori. Mesto je ovde mišljeno kao politička organizacija ljudi, i nju ne iscrpljuju sociološke definicije. Nesvodivost slobode je u njegovoj/njenoj (mesto/organizacija) sadržini (i to nije sadržina pojma), i ona se događa u onome što ljudi misle svojom glavom, u najjednostavnijem smislu te reči: ono što ljudi predlažu i obrazlažu argumentima kojima se istovremeno dogovaraju i organizuju da nešto urade zajedno je sloboda i mišljenje koji se identifikuju i bez filozofskih i naučnih kategorija.
Govoriti o izbornom rezultatu – uspehu – i kampanji odvelo bi nas na teren koji nije naš i na koji nismo želeli stupiti, iako smo podržali ljude koji su se za to odlučili. Podržali ih u njihovoj želji, računajući da je i to u skladu sa našom politikom. Grupa za konceptualnu politiku neće izlaziti na izbore, niti će se kandidovati za parlament, kao što nemamo nameru ni da se kandidujemo za izbore za savete mesnih zajednica. Ovo je izjava koja može zvučati programski, iako je pre reč o obećanju koje sebi dajemo da nećemo napustiti brod koji uporno potapaju čak i oni koje smatramo saveznicima u borbi. Računamo da je dovoljno nesvesnog u ponašanju ljudi, da bismo jedni drugima otežavali ionako tešku situaciju i zagorčavali život i borbu. Govorimo samo o našoj politici i onome kako mi vidimo moguće u nečemu što je i naša politika kada sa ljudima koji izlaze na izbore nešto zajednički radimo. Naše komšije su takođe birači i izlaze na izbore, ali smo na terenu lokalpolitika zajedno na poseban način. Na način politike svakodnevice i problema koji se pojavljuju i koje je potrebno rešavati i između izbornih ciklusa. Između izbora, ali i između redova svakog programa napisanog na nekom drugom mestu od onog koje zauzumamo radeći zajedno na nekom problemu. Platforma je, pretpostavljamo, tako i zamišljena: u pitanju je, ne partijski život jedne organizacije, već platformni život jedne izborne liste ili liste delegata koji su delegati udruženja, njihovih mreža i asocijacija; delegati inicijativa i pojedinaca koji ekspertizom primarnog iskustva i učešća u procedurama rešavanja konkretnih i pojedinačnih problema artikulišu probleme koje delegati u skupštinama onda iznose pred druge članove parlamenta. Pretpostavljamo takođe da je iz perspektive takvih parlamentarnih delegata svaki parlamentarac viđen očima koje nisu partijske, čak i kada je partijski kandidat – odbornik – pred delegatom platforme.
Ako dobro razumemo ono što smo imali prilike da čujemo u razgovoru sa ljudima koji su se upustili u parlamentarne procedure (u Zagrebu i Beogradu), onda to što mislimo o platformi nije samo naše moguće u situaciji u kojoj su izbori i izborne politike i mobilizacije ljudi stanje situacije. U tom slučaju mi smo na istom zadatku i zauzimamo mesto koje smo odabrali sami i na kom onda delujemo. Ali se postavlja pitanje gde se vodi ova politika? Jesu li to naši susreti i razgovori, tribine na kojima zajednički učestvujemo ili nakon njih neformalno razgovaramo? Da li je to ovaj tekst ili bilten u kome je možda objavljen? Jesu li to lokalne zajednice i institucije lokalne samouprave ili su to mesta okupljanja ljudi koji se autonomno organizuju i sa parlamentarnim delegatima dogovaraju zajedničke akcije? Konačno, na šta se svodi parlamentarna akcija kada do nje i dođe?
Mi se sa ljudima krećemo kroz institucije, a ove mogu biti sudske, upravne ili javnog komuniciranja. Politike na strani ljudi su u kontaktu sa državnim ustanovama – u to uračunavamo i preduzeća, pa i kad su ona privatna (danas su organizatori upravljanja zgradama uglavnom privatni i to su novi akteri u polju stanovanja) – pošto su privatna preduzeća još uvek aparati države, i to će ostati dok god sa državom budu morala računati kako bi uopšte poslovala, i pošto kapitalizam i država idu zajedno jer je u osnovi kapitalističke eksploatacije novčanica koja nosi pečat vlasti koja danas teritorijalizuje tokove proizvodnje (proizvodnje, potrošnje, razmene i raspodele) a ne samo geografske i fizičke prostore. Slažemo se u još jednom sa Nevidljivm komitetom koji kaže da „novac nije ekonomski instrument, već suštinski politička realnost“. I sami smo upozorili da u Marksovoj smeni vitezova mača vitezovima industrije nije trebalo pratiti mač, već viteštvo eksploatatora, a sa nama je danas i Niče, koji je u plemenitosti tražio isključivo trag plemstva. Koliko se slažemo i oko ideje revolucije ostavimo za neku drugu priliku. Rad sa ljudima je manje spektakularan i ne trpi maksimalističke zahteve pred kojima bi smo se pravdali i dokazivali doslednost postupaka. Male politike su politike ljudi i na strani ljudi koji izvlače maksimalnu korist za sebe dokazujući jednakost koja se samo podrazumeva čak i kada je postavljena kao princip. Principi su dakle kao propozicije ili predlozi – postavljeni uvek za datu situaciju koja je pojedinačna (singularna) i koje onda treba dokazati. Jasno je tada da ovo dokazivanje može naići na zid nerazumevanja koliko i odbijanja da se argumenti čuju i prihvate, što onda lako vodi do rata kao neuspele razmene, ali argumenata kojima se raskriva dominacija koja uvek računa sa naredbom reči. Da, argumenti mogu sresti vlast, i ova im ide u susret da bi ih ućutkala i, u vreme mira, da bi ponudila stručno rešenje za problem kojim je susrećemo. I to je situacija koju svako od nas neposredno iskušava i koja od svake situacije čini potencijalno političku relaciju. Dovoljno je samo prekoračiti granice pristojnosti i običaja, i naći ćemo se pred sudovima u pratnji policije. U pitanju su dakle prostori koji nisu parlamentarni, niti je reč o pravu odlučivanja. Vlast je prva koja će reći da se ono podrazumeva i da je ono razlog zbog čega smo sami odgovorni za prestup koji započinje prekršajem, a dovršava se krivicom. To je još jedan razlog zbog čega ne treba verovati porazima, već računati sa slabošću koja je u njima i nastaviti za potragom za prijateljima koji će nas osnažiti.
E sad, kakva je situacija u parlamentu? Šta se tamo događa i ima li ljudi u državi? Može li se tamo misliti svojom glavom i kako se manifestuje to mišljenje? Šta se može učiniti za sebe i ko smo to mi, odnosno o čijem i kakvom sopstvu je reč u parlamentu i drugim institucijama vlasti i upravljanja? Priroda stvari, a zapravo moral koji kola ovim insitucijama – nastao spontano kako to sa običajima i biva: poslušnošću i osećajem za mesto koje nam pripada (stid, sharam) – ne traga sam za svojom etikom. Za to su potrebni ljudi, ali su oni, bar u dosadašnjim parlamentima, partijski disciplinovani. Srpska situacija u kojima je poslanik vlasnik mandata ne menja bitno ovu situaciju: članstvo se prodaje uvek partijama, ili, ako to nisu više partije već organizovane bande i kriminalci, članstvo se prodaje da bi se pristalo na disciplinu glasanja i ćutanja. Sa druge strane, organizovani ljudi koji se opiru ovakvoj disciplini i koji uvode novi oblik organizovanja i političkog života organizacije, susreću se sa disciplinarnim formacijama u kojima moraju tražiti sagovornike. Situacija je nešto izglednija kada parlamentarci imaju svoje predstavnike i u vladi, ali tada je reč o uslovima u kojima deluju članovi vlade i odnosima sa ljudima ministarstava koja su im data na upravljanje. Kako znati kako stvari stoje u tom svetu ako se u njega ne upustimo?
Nije nam namera da spekulišemo na nametnutu temu, ali ovo je problem sa kojim smo se suočili pošto su naši prijatelji odlučili da izađu na izbore i da zakorače barem u parlamentarno predvorje vlasti; vlasti koja se onda poseduje i kojom se kreće iz nje i sa njene strane u relaciji sa ljudima. Tragati za ljudima u državi ostaje problem za obe strane susreta sa njima: i kada se sa njima susrećemo s polja, i kada su to kolege ili, budući da se u državi može kretati i sa vrha, kada su to podređeni izvršioci upravnih zadataka. (Zamislimo da su naši prijatelji, recimo, u vladi i da sada tragaju za ljudima među onima kojima upravljaju, bar u resorima koje su osvojili. Ali kako? Koalicionim dogovorom ili apsolutnom vlašću?) Politika na strani ljudi bi se mogla tražiti među njima, i njihov bi položaj onda morao biti kao i naš: na distanci prema državi. Zajedno sa svojim kolegama, ljudi u upravi, počev od ministra i njegovog ministarstva, morali bi tragati za mogućim i to činiti sa ljudima sa kojima moguće mogu da ostvare. Zašto bi to bilo nemoguće? Ali pitanje mogućeg nije ni spekulativno ni metafizičko. Rezultati izbora su neumoljivi, iako su, ako makar za trenutak stanemo na stepenik parlamenta, oni dobri. Osvojen procenat liste Ne da(vi)mo Beograd govori o tome da je mobilizacija inicijative, koja je iz protestne prešla na izbornu organizaciju, jednako snažna, ako ne i jača od partijske bez vlasti. To nam dovoljno govori o odnosu vlasti i partije, odnosno o pokretima i inicijativama i vlasti koju ove nameravaju neposredno iskusiti. Ono što bismo zadržavajući se još malo na ovom stepeniku mogli reći jeste da je rezultat bolji od svakog partijskog (partije bez vlasti) jer je u pitanju obećanje vlasti ali ne narodu kao takvom – državotvornom i državnom – već narodu koji je pobunjen: narodu u protestu ili protestnom narodu. Protestna organizacija je dakle većeg mobilizacijskog kapaciteta od partijske i to bi moglo biti ohrabrujuće za ljude. Opštiti sa vlašću preko protesta je možda izgledniji način da se nešto promeni, ali i dalje ostaje izazov vlasti koji je zapravo njen zov. Ali srećom, i kao što rekosmo, rezultati su neumoljivi i ova neumoljivost baca novo svetlo na našu slabost jer nas ne gura u samookrivljivanje: politika iz vlasti ostaje s one strane mogućeg koje je naše.
Grupa za konceptualnu politiku
