Na javnim sednicama Komisije za planove mistični temelj autoriteta se može napipati, ali ne i čuti, odnosno videti. Dotaći ga – najčešće znači otisnuti se o moć kako bi se izbegla odgovornost, koju bi takođe trebalo ispitati. Izrecivo i vidljivo i dalje misteriozno izmiču volji ljudi kada pokušavaju nešto da kažu i kada su dovedeni pred komisiju koju je ispred njih stavila sila zakonodavne vlasti. Moć imenovanja komisije skupštinu ne čini govorljivom, a poslednje decenije parlamentarizma u Srbiji dokazuju da su poslanici, kao i njihovi birači, isključivo poslušni glasači. Diskusija i razmene argumenata u skupštinama ne postoje ukoliko to nisu razmene uvreda i laži, a ni one više nisu presudne za izborno opredeljivanje građana, koji i dalje ostaju samo birači. Legitimacija se danas, kada smo svi dovoljno cinični, sprovodi drugim sredstvima dobrovoljog pokoravanja, a jedno od njih je i obavezan izlazak na izbore. Zbog toga se nedavno i mogao čuti predlog, a sada i od strane opozicije, da se uvede zakonska obaveza izlaska na izbore. Iako ni to nije zaustavilo apstinencijalni trend u zemljama koje ovakvu obavezu imaju u svojim zakonima, birači su jedino što partijski ljudi misle da im nedostaje.
Istini za volju, autoritet ili moć o kojoj ovde govorimo, više je vidljiva nego izreciva. Urbanistički planovi su samo na korak od toga da po njima hodamo, pa su slušljivost i čitljivost manje važni od uvida. Zbog toga se i organizuju javni uvidi, a ne rasprave, kako i dalje narod naziva mesto na kome se susreću sa stručnjacima koji brane vlast i njene javno neizrečene namere. Dovoljno je poraniti, i u 9 ujutro sesti u Plavu salu Skupštine grada i prisustvovati farsi transparentnosti i participacije u procesu planiranja i izgradnje grada. Tačnije: “razvoju grada”, jer tako govore branitelji i obrađivači planova koje treba progurati ne bi li se zadovoljili interesi onih koji su po opštem mišljenju jedini koji u ovom društvu nešto rade, a to su građevinski investitori. Državni urbanisti i arhitekte, pod vođstvom Gradske uprave i samo njoj znane volje Gradskog veća, u kome opet kuca isključivo jedno srce predsednika, smatraju ih jedinstvenim po mnogo čemu jer više ni među njima nema opozicionih esnafskih sučeljavanja. U pitanju su dakle jedinstveni i jedini gradograditelji, pred koje je moguće izaći samo autoritetom vlasništva, koji je sve manji kako se spušta lestvicom kapitala. Sigurno je to razlog zbog čega će u Novom Sadu i brodogradnja biti zamenjena gradogradnjom koja izlazi na reku, ali dok to ne dođe do očiju javnosti, ovde bismo se radije posvetili izveštaju o tome kako se taj silni posao odvija kroz upravne i stručne, urbanističke i zakonske procedure, i to onako kako se one daju videti i čuti na javnim sednicama, koje su mnogi aktivisti prepoznali kao važno mesto svog pojavljivanja. Građani su takođe ohrabreni i pozvani na ove jutarnje susrete, za koje nije predviđen doručak, pa čak ni sendvič. Na njima se može identifikovati politički kapacitet ljudi jer oni tamo govore, nikoga ne biraju da ih predstavlja, a o nečemu možda mogu i odlučiti. Ljudi tamo nešto predlažu, na nešto se žale i iz toga izvode svoju kritiku – konačno, ljudi tamo traže svoje pravo, ali i da država poštuje zakone koje je sama donela. Personifikacija je dozvoljena u političkom govoru i zato nema potrebe inistirati na konceptima koji objašnjavaju da je država kondenzacija odnosa snaga i sistem aparata koji su rezultat dominacije vladajuće klase i njenih slojeva i frakcija koje su svesne da se ne učestvuje samo na izborima kako bi se vladalo i raspolagalo sredstvima prinude koja tako i postaju osnova za mišljenje materijalnosti države, a onda i svake društvene činjenice. Stanje stvari ili činjenice – zahvatanja su koja su istovremeno saznanje i izgradnja države od kada je čovek odlučio da za predmet saznanja ima društvo, i što je konačno legitimisalo oblike uprave pod kojom se još uvek nalazimo.
Komisija za planove
Pravo na grad je fraza koja je davno izašla iz akademskog prostora i mi smo imali prilike da je srećemo po ulicama i društvenim platformama čitavog regiona iza slogana Ko gradi grad i Čiji grad! Ova retorička pitanja su zapravo političke parole kojima se nešto pokušalo reći i na ovoj javnoj sednici, a što nije naišlo na razumevanje stručnog tima koji je, kako rekosmo, „komisijom“ imenovala takođe jedna instanca s pravom nestručnih, a to je Skupština narodnih poslanika, koje u gradovima zovemo odbornici. Da su svesni svog političkog prava na nestručnost, političari i funkcioneri bi manje bili opterećeni sticanjem titula i diploma, ali očigledno simbolička dimenzija političkog delovanja trpi uticaje koji nisu samo politički i demokratski. Prema tome, kada javno sedničimo i raspravljamo, imamo nestručne ljude sa obe strane Komisije, a koju od sudbine magarca niko ne može sačuvati kada se dva čobana potuku osim njenih članova koji će se konačno subjektivirati i priznati svoje želje – jednoj ili drugoj strani – i konačno zauzeti svoj nesnosan položaj za koji su, uvereni smo, mizerno plaćeni i neadekvatno nagrađeni. Demokratija podrazumeva vladavinu onih kojima vlast nije objekt želje, već nešto drugo i mnogo toga drugog. Naime sve ono što ljubitelji vlasti preziru i smatraju državnički nedostojnim. Demokratski čovek je čovek iz naroda i njemu se vlast mora kockom stavljati u zadatak, jer sve drugo je ucena – čak i kada stavlja obrazinu zasluge i zaslužene nagrade. Kada bi članovi komisije prihvatali ovakvo stanje stvari – a građani im u tome na javnim sednicama iskreno pomažu – na javnim sednicama bi se dogodila politika koja je na strani ljudi.
U razvoju grada
Ko gradi grad? znači i pitati šta je grad: kaznionica, hotel ili nečija stambeno-poslovna zgrada? Šta se razvija kada se kaže razvoj grada? Ljudi su predložili parkove, i to nisu nazvali šumarstvom. Ako u Stražilovskoj treba sagraditi Specijalni sud – uzvišenost Apelacionog suda je direktor Urbanizma sam stavio u drugi plan – onda je urbanizam ono što se za njega od početka govori: službenik vlasti čija je uloga da učestvuje u izgradnji infrastrukutre sistema čija realnost nije samo materijalna. Izgradnjom suda ne grade se samo zgrada i garaže u dvorišnom parku, već se u komšiluk doseljava aparat fizičke prinude čiji je Urbanizam prvi izvođač radova i stručni ideolog. Po stručnom urbanističkom ponašanju ispada da bi kazneni blok odlično pristajao centru Novog Sada. Građani su imali priliku da se uvere da gradski urbanisti misle da vlast mora biti u centru grada, pošto je očigledno u samom središtu života ove struke. Da je kojim slučajem bio u pitanju hotel, razvoj hotelijerstva bi se obrađivao i branio kao odličan strateški plan razvoja turizma u gradu koji je svoju kulturnu politiku okitio prestoničkim titulama Evrope. Asfaltiranje, garažiranje i izgradnja rekreativih i poslovnih odmarališta i konaka su sigurno dobra preporuka za sve koji bi na kraći ili duži put, odnosno boravak u tuđini, ali koji će i nadalje biti samo privremen, pošto više niko ne očekuje migracije stanovništva bogatog dela sveta u siromašne krajeve koji su postali sve samo ne egzotični. Smetlišta i deponije, presušena korita spakovanih reka u robu, i to onu energetsku, neće biti nešto što bi trebalo predstaviti ni u onome što se zove turistička ponuda, a kamoli kao mesto za život kome je već sada potrebna samo šaka zraka i malo bele, jutarnje rose. Ne treba zaboraviti da se ovde uvek može pevati posle rata. Konačno, stambeno-poslovni objekti bi po sličnom principu, a zapravo u dispozitivu vlasti – njenoj organizacionoj strukturi i postavkama koje sami pravimo zauzimanjem mesta koje nam je dodeljeno, mestâ na kojima smo viđeni a da to sami možda i ne uviđamo, pa ih onda i ne zauzimamo odlučno – pokazali urbanističku ambiciju da izađu u susret građevinskoj industriji koja stanovništvo snabdeva mestom stanovanja i rada, iako je i ono takvo da je u njemu sve teže i stanovati i raditi. Zaludnost ovakvog urbanističkog preduzeća je posredovana radom Gradske uprave za urbanizam i građevinske poslove, i ona je ta koja stoji na raspolaganju članovima skupštinske Komisije za planove. Njen zadatak je samo da isprati da li je ovaj zaludni posao u skladu sa regulativom koju je potrebno uzeti u obzir, a pošto je Komisija sačinjena od mase stručnjaka iz najrazličitijih oblasti, računa se da je ona to i u stanju.
Na kome svi rade
Građani se na javnim sednicama susreću sa ovim i ovakvim akterima. Pored Komisije, u diskusiju su uključeni urbanisti, a među njima, gotovo na svakoj sednici, i najveći i najodgovorniji stručnjak – direktor JP Urbanizam, koji je, i kao politički odgovoran čovek, član vladajuće stranke u gradu. Opozicioni aktivizam bi bio nedovoljno ozbiljan za takvog pregaoca, a potpuno odbijanje partijskog rada bi ga možda učinilo i nedostojnim direktorskog posla. On je zato tu – u ime, i ispred svih obrađivača, uključujući i onog Glavnog, za čiju se reč onda narod mora boriti. Građani su na poslednjoj sednici pokazali da imaju volje i za učešće u kolegijalnim odnosima u ovom javnom preduzeću, svedočeći na javnom mestu o njihovim odnosima autoriteta i stručnosti. Komisiju bi zato trebalo razumeti kada okleva sa uplitanjem u pitanja koja nadilaze nemi jezik propisa. Njihov duh (kako propisa, tako i pitanja) je neuhvatljiv u prepirkama koje su rezultat izbegavanja odgovornosti na koju građani pozivaju jednostavnim pitanjem ko stoji iza svega, čiji je to plan i ko je taj koji ovako misli da gradi? Neka to bude rečeno i jezikom urbanista: ko razvija ovaj grad?
Rasprave se obično i odvijaju u tonu izlaganja vizija kojima su primedbe samo dale priliku da se eksponiraju pred komisijom. Naročito je tako na javnim sednicama koje organizuje benigna i nešto transparentnija uprava za kulturu. No na sednicama koje su sastavni deo izrade i donošenja urbanističkih i prostornih planova, tama uprava koje sprovode ovaj postupak čini da se diskusije odvijaju u atmosferi zagrantovanog neuspeha i poraza mišljenja. Razumnog i hrabrog sagovornika je teško pronaći u mraku uprave koja sprovodi postupak donošenja plana – Gradska uprava za urbanizam i građevinske poslove – a još manje u naslednicima crne kutije kakva je bio ZIG (Zavod za izgradnju grada), a danas Gradska uprava za građevinsko zemljište i investicije, i koja je, u ime Grada, misteriozni naručilac čitavog ovog posla. Znamo već kako stoje stvari: niko nije odgovoran jer su i naručilac i organizator posla izrade i donošenja plana izvršioci – u pitanju su aparati izvršne vlasti i u njima nema nikog osim stručnih aparatčika. Stručnjaci su samo manje ili više stručni, pa ih o odgovornosti ne treba ništa pitati. Sa druge strane, partijski život u Srbiji je takav da je članstvo u partiji isto što i pripadnost porodičnoj i klanovskoj organizaciji. Zbog toga mislimo da tu nema ni govora o autonomiji urbanističke delatnosti i organizacija u kojima se ona odvija, uključujući i institucije u čijem radu njeni akteri povremeno učestvuju, pa tako i radu različitih komisija koje imenuju različite grane vlasti.
Dok Komisija za planove spava
Dakle skupštinska komisija (za planove) je telo koje je element i akter procesa donošenja i izrade nekog plana, ali koji svoje mesto u tom procesu nipošto ne želi zauzeti. Ona uporno odbija da reflektuje svoju ulogu kao normu i propis koji sama pravi, a ne samo tumači. U to smo imali priliku da se uverimo više puta, a samo dvaput smo im se po tom pitanju i direktno obratili na javnim sednicama. Iako na delu, komisija uporno odbija da shvati šta čini baveći se isključivo gotovim propisima, uslovima i planovima koje joj serviraju ljudi iz pomenute crne kutije, odnosno uprave za građevinsko zemljište, invsesticije, urbanizam i sve druge građevinske poslove, a koja je na liniji sa još jednim igračem u ovoj, ne zaboravimo, političkoj postavci. Pitati je da li je svesna i spremna da čuje da se javni uvid ne sprovodi ni po zakonu, ni po zaključku nekog od organa vlasti, niti po statutima koji uređuju rad uključenih organizacija u čitav sistem koji takođe treba sagledati, znači buduti je iz sna. Sna koji uporno nastoji sanjati kako je realnost ne bi probudila i suočila sa ulogom koja joj je dodeljena, a to je da ćuti dok se ovaj grad uništava i možda pljačka koliko se kome hoće. Govor o kapitalu koji se oplođuje i njegovom organskom sastavu, proširenoj reprodukciji i krizi, klasnoj borbi i analizi, potreban je za teoriju istorije i načina proizvodnje kojom se obračunava sa ideologijom, pa čak i za analizu stanja situacije, ali se stanje situacije uspostavlja politikom i političkom voljom, dakle subjektivacijom i u subjektivnom. Ničeg objektivnog nema u jednom Idemo!
Upitan po drugi put o proceduri javnog uvida i o problemu komunikacije sa građanima tokom javnog uvida u institucijama koje su zadužene za njegovo sprovođenje, predsednik Komisije je kao kroz san izjavio da on nije zadužen za rad mesnih zajednica te da ih ne može on naterati da sprovode javni uvid. Ne baš tim rečima, ali ga se dalo razumeti. Na taj način priznao je da postoji nešto što je iza slova zakona, nešto što ga može i ne mora pustiti u pogon, ali smo još uvek ostali u domenu duha i njegovih agregatnih stanja i ne zahvatamo u temelj mističnog autoriteta s početka ovog izveštaja. Kao što smo rekli, napipano je nešto o čega se komisija samo otisnula i što će njeno buđenje zadržati snenim ukoliko ne izdrži pritisak na dnu racionalizacija kojima ljudi pravdaju svoj nesnosan položaj. Položaj u koji su stavljeni tuđom voljom i nasiljem, a prinuđeni da sami snose za to odgovornost.
Namera mu je možda bila da se izvlačenjem od odgovornosti pomeri na sigurniji teren optužbe građana da su sami krivi za vlast kakvu imaju, iako je bilo reči samo o mesnim zajednicama i njihovoj ulozi u javnom uvidu. Da je uspeo, možda ne bismo čuli samo odjek reči koje smo već imali prilike da čujemo od predstavnika vlasti: “pobedite na izborima, pa radite kako hoćete”. Ali računajmo i dalje sa probojem komisije na slobodnu teritoriju rezignacije na kojoj je sigurno lakše razgovarati o odgovornosti na manje sakralan način od onog koji je inače u opticaju, čak i u analitičko-političkom govoru. Odgovornost se događa u susretu sa ljudima i otvorenom pristupu stvarima oko kojih se očekuje dogovor, a ne izvršenje naredbe. No komisije su isprepadane koliko i svi oni koji su duže vremena ucenjeni. U ovoj državi (ne i društvu!), i sa ovom državom, teško je bilo šta raditi a da ne budete na nešto primorani, i to nadilazi tržišnu konjukturu i narativ o višku ponude nad tražnjom radne snage. Ispresecanost monopolom prinude kojem država nije jedini označitelj ne čini je manje prinudnom i oštrom. U Srbiji su najamni odnosi uistinu najamnički, što ovaj prostor ponovo čini graničnim, i u kome će za bezbednosni urbanizam biti sve više prilike. Špekulativno-građevinski kompleks je ovdašnji odgovor na sistem kojim dominira vojno-industrijski, i on nadodređuje način proizvodnje na periferiji.
A ljudi na sednici je bezuspešno bude.
Stvar je, dakle, složena i za većinu nas nesaglediva, pa bi odgovornost trebalo podeliti sa ljudima koji se međusobno dogovaraju. I na javnoj sednici su građani bili spremni da ohlade odnose toplim preporukama da saslušamo jedni druge i usporimo malo sa razvojem, ako se već mora tako reći, iako znamo da tempo diktiraju fraze, a ne promišljena i demokratski dogovorena dela. Nije bilo učesnika na građanskoj strani koji nije rekao da nije protiv razvoja grada niti protiv toga da se nađe neko rešenje koje bi bilo prihvatljivo za sve ljude, a pre svega za one kojih se najdirektnije tiču promene plana. Jedino što je bilo van svake diskusije jeste očuvanje zelenila, pedesetogodišnjeg drveća koje je životni ambijent više generacija stanara i stambenih zajednica u bloku Radničke, Stražilovske i Maksima Gorkog.
Krajnje razložno ljudi govore, iznose svoje stavove i mišljenje pred stručnjake koje je okupila Skupština, ali samo da bi se odbranila od svake razumne primedbe. Pre no što je oslabila politički kapacitet ljudi, glasačka poslušnost je postala tehnološki postupak mašine za izglasavanje zakona koje serviraju sve druge vlasti osim lokalne i zakonodavne. Uprava za urbanizam i građevinske poslove priprema reči, protokole i formalizovane uslove, među kojima su planovi i zakoni najreprezentativniji. Gradi se dakle i pravna arhitektura vlasti, i njom se tumači svaki govor ljudi na način koji je u funkciji odbijanja razumevanja poruke koja se želi preneti. I ljudi su toga svesni. Oni se zato svađaju, podižu ton i atmosferu, protestuju i dobacuju na javnim sednicama. Ironije ne manjka ni na strani branilaca neodbranjivog. Po svemu sudeći će tako biti sve dok se ne zauzme jasna pozicija, odnosno mesto sa kog se govori. Mesto, koje ostaje kao da nam ga je neko smestio dok god ga ne zauzmemo sami. Do svesti o tome da treba staviti prst na čelo i stati sa nadmetanjem i nepromišljenim planovima može se doći. Ali ukoliko se i to odbija, onda javne sednice ostaju besmislene, i daleko od mesta politike. Forum za kulturu je postao takvo jedno besmisleno mesto, odnosno mesto države, koje i dalje posećuju ljudi koji se prave ludi, računajući da će im san obezbediti sigurnost zaposlenja, pa bilo ono i projektno i zaludno u isto vreme.
Naša Komisija za planove se dakle ne pita gde su ljudi artikulisali svoje primedbe i da li su imali priliku za to, a pomoglo bi joj da čuje ljude koji joj govore da procedure javnog uvida zapravo nije bilo. Pozivanje na duh normi kojima se prati regularnost procedure izrade i donošenja plana nadahnulo bi je i možda ohrabrilo na zauzimanja najpre sopstvenog mesta u proceduri kojoj i sama može odrediti meru i načiniti korak. I nikakav poslovnik rada komisije za takvu subjektivaciju nije neophodan. Skupštini, takođe po duhu zakona, treba pomoć stručne komisije, i za očekivati je da joj ona bude zahvalna za teško obavljeni posao stručne pripreme upravljana gradom koje će uslediti nakon skupštinskog usvajanja plana. I Skupština je ta koja je u krajnjoj instanci odgovorna. Zbog toga je bila prva na udaru i ostala pod udarom svih drugih grana vlasti, koji je danas, zbog takvog položaja, i ismevaju. Izvršna vlast se ruga poslušnoj skupštini jer je u stanju da njom manipuliše, čak i kada ova ima moć i pravo da angažuje stručnjake za komisijske poslove. Uprava muti ovaj proces gurajući pred Komisiju JP Urbanizam i različite propise i uslove koje ekskluzivno arhivira i tumači, i Gradonačelnik je zato čist. Odbornicima preostaje samo da se povuku u anonimnost i posvete razvoju karijere kroz partiju, koja podrzumeva i preletačke manevre. Grad ostaje nama, a on je takav da u njemu neće biti nikoga kome bismo bili potrebni osim kao birači.
I da zaključimo umesto komisije: kada ljudi pitaju ko gradi grad, izbegavanje odgovornosti skriva se iza procedura koje su tu samo da omeđe nadležnosti, a ne da budu unapređene i na veću uslugu svakom budućem planiranju, koje, kao što se iz čitave ove drame može zaključiti, ne ide nimalo lako. Mit o zatvorenim vratima direktora i funkcionera je već deo folkolora koji se neguje po hodnicima institucija koje su uključene u čitavo ovo preduzeće. Mesto Komisije je prazno, pošto mu njeni članovi uporno nastoje umaći. Sve to doprinosi situaciji u kojoj smo svi bez mogućnosti da situaciju sagledamo kao stanje, a ne kao nužan i neizbežan tok stvari. Komisija zapravo magijski računa sa potpuno nerazumnim nastavkom svog rada jer nakon sednice, koja je javna i na kojoj ima priliku da čuje mišljenje javnosti i da razgovara sa ljudima, ona ponovo odlazi pred sve ovde navedene učesnike, a koji su već pripremili njen zaključak, kao uostaom i sam plan koji je trebalo usvojiti.
Grupa za konceptualnu politiku