Sinoć su palili navijačke baklje na krovovima zgrada i sve je zaličilo na scene iz serija koje bindžujemo ili besplatno gledamo na internetu: na krovove Sekondiljana i na banditske straže koje osmatraju sa njih. Ali srećom, samo zaličilo. Spektakularno, a to znači wannabe. Kiriminalni klanovi u Srbiji su drugačijeg porekla od italijanskih, pa su na krovovima samo omladinci koji pale baklje u znak podrške vlasti koja ih na to ohrabruje i za osmatranjem teritorije nema potrebe. Policija će se već snaći, a u džepu su nam i dozvole za kretanje koje su nam šefovi ovih prašinara i izdali. Sve kriminalne aktivnosti u Srbiji su odavno patriotski čin i priznat način preživljavanja u svetu od koga smo napušteni, u kome smo u večitoj izolaciji i pod stalnom opsadom. Opsednuti opsadom. Nije onda čudno što smo i pandemiju shvatili kao rat. Rat je naša politička situacija, a opsada modus operandi koji sada oprobavamo i na sopstvenoj koži. Pitanjem ko smo to mi? – ne bih se više bavio. Mi, to su ljudi koji ovde žive i koji su odgovorni za svoje ponašanje i po poslednjem zaključku i odluci „struke“. Od subote, 2. maja, od zaraze se čuvamo sami i odgovornost za zdravlje nacije je samo naša. Nas kao svakog ponaosob. Konačno podeljena, odgovornost nam stiže u pravi čas – u vreme kada svi mogu da tumače vanredno stanje i kada se suverenost misli kao moć odlučivanja o životu i smrti, o tome kome će se dati da živi, a ko će se ostaviti da mre. Endemsko umiranje kao metoda suzbijanja pandemije. Trijaža je konačno počela i nikada neće biti priznata kao strategija „imuniteta stada“. To je ipak stvar ekscentričnog Engleza.
Sve je to bilo noćas, a ja pišem tekst koji bi trebalo da bude za bilten koji bismo, isto tako trebali, da objavimo do kraja juna. Bilten u kome pišemo o lokalnoj samoupravi, stanovanju, lokalnoj zajednici, politici civilnog društva i politici na strani ljudi. Šta o njoj reći u vreme Korone i šta će o njoj ljudi želeti da čuju pošto se iz Korone izađe? Šta reći o lokalnoj samoupravi i našim borbama za civilno društvo u njoj? Šta će ljudi misliti kada su po ko zna koji put osujećeni i kada su pokrenute akcije da nešto promene – po ko zna koji put! – prekinute i obesmišljene? Šta reći o situaciji u kojoj smo se našli kada smo u njoj postali predmet psiholoških istraživanja u kojima stručnjaci, famozni stručnjaci, pokušavaju da saznaju kako se osećamo i koliko smo rezilijentni? Evo ja sam pristao da odgovorim na anektu koja se pojavila na društvenim mrežama i u elektronskim medijima – na portalu 021 – a koje su organizovali psiholozi sa novosadskog univerziteta. I tamo sam, u tri navrata, dao potrebne informacije, ali i napisao po koju reč koja mi je data u vidu pitanja na koje nije obavezno odgovoriti da bi se upitnik uspešno zaključio. Logično: reći kako se osećamo nije obavezno u upitniku koji se raspituje o našoj sposobnosti da odolimo stresu, krizi i traumatskom pritisku. Naša osećanja su predmet istraživanja, a ne politike.
I evo kako sam na to neobavezno pitanje odgovorio:
Korona je okupirala i vreme i prostor. Kantovi čisti opažaji su natopljeni afektima koji ih mute, ali i koji nas održavaju u biću – što opet zavisi od moći koju imamo, a imamo je i kada smo najslabiji. U tom vremenu zastoja, zaustavljanja, obustave kretanja koju sam sebi sam nabacio i za koju mi nisu bile potrebne mere države, osim u svrhu opravdanja za odložene poslove i obaveze koje sam imao, stekao sam utisak, ne znam da li da kažem i uvid, da je izolacija stanje u kome sam bio i pre Korone. Tako sam pretpostavio da ću u njemu biti i nakon nje. Ako je nešto traumatsko takvo ili traumatsko takvo nešto, da u njemu ne vidimo prekid sa stanjem situacije u kojem smo bili pre njega, onda ono ili nije traumatsko, ili traumatsko znači nešto drugo od onoga što smo o njemu mislili. Intuicija da ni nakon korone stvari neće biti drugačije nameće se po logici stvari – ništa se nije dogodilo. Pandemija očigledno nije događaj i u njemu se nema čemu ostati veran. Ni njemu, niti bilo čemu što je dospelo u nju kao… Šta? Šta to dospeva u situaciju ako to nismo mi i ako situacija nije progonjena stanjem koje na otuđen način, a dugo već kažemo strukturno, objašnjava slobodu kao volju koja suvereno vlada sobom pre svakog ovladavanja drugim i u tom samovlašću pronalazi temelj svakog zakona, pa i onda i zakona prirode.
Priroda. Pojavili su se psihoanalitičari koji o Realnom već govore kao o nečemu, a to znači i zakonom uređenom, što govori da smo i od tog lečenja odustali. Telo je prepušteno tehnici, a duša mišljenju zakona kojim se sve saznaje i kojim je konačno saznato sve što je trebalo znati. Svemoćni smo – pred nama su samo zakoni prirode i mi smo priroda koja može slobodno preći u neorganski način postojanja, jer života se očigledno nismo dotakli na način koji bi od njega učinio mišljenja vrednu stvar. Čudi me da glavonje nisu skovale sintagmu „jeftina vitalizacija“, jer je bi, po sledu stvari – zakona koji um sebi propisuje – ona mogla da odmeni jeftinu psihologizaciju, kao uvredu istine nedostojnog ispitanika. Sublimno je postalo stvar subliminalnih poruka koje nam šalje svaki aparat oko nas i mi se uklapamo u mašinu strojeva koji proizvode višak stvari, odnosno smrti, jer koliko smo produžili život, toliko smo smrti, odnosno stvari, na tom putu morali izumeti i sresti. E ovde već ne mislim na nas koji živimo na ovim prostorima. Šanse za preživljavanje neće biti distribuirane kao odgovornost koja nam je „stručno“ udeljena. Sa avanturom susreta sa smrtima u produženom životnom veku ostaće samo privilegija moćnijih i spremnijih na ubistvo od nas. Hegel je nažalost mislio samo o spremnosti na umiranje, a ne i o spremnosti na ubijanje – o čemu će nemušto govoriti mnogi posle njega.
Korona je zaustavila vreme i pokazala prostor nekakve homogenosti u kojem je sva prozaičnost života izašla na sunce. U svoj nemoći ultraljubičastog zračenja da uništi virus ono je dovoljno snažno da crnim svetlom obasja stanje u kome se već nalazimo. I nije bitno koliko dugo. Od trajanja i istorije nemamo ništa, a pogotovo ništa u smislu koji bi trebao da nam pomogne u izvlačenju iz situacije u koju nas je stanje, u kome smo, smestilo i u sebi zadržalo. Stanje kao ipseitet (sopstvo, sebstvo, neka mi filozof oprosti), poslednji je subjekt od čije ontologije treba odustati ako još uvek mislimo na slobodu i ako je slobodno mislimo.
I da li je sloboda ono što nam nedostaje u ovom trenutku? Ili je to pre jednakost? Možda zdravlje? Život? I kakva sloboda, ako se ostale stvari podrazumevaju? Sloboda se više ne podrazumeva, ali ne zato što se sada misli na drugačiji način i u drugim kategorijama. Sloboda je nešto što ne donosi ništa kada nas treba zaštititi, odnosno kada se ne možemo zaštititi sami. I pokazli smo da smo svi spremni da je se odreknemo i da joj se ponovo narugamo kao formalnoj i ispraznoj kategoriji koja ne donosi ništa osim slobode izbora, a to znači tržišta i slobode da eksploatišemo jedni druge. Paradoksi sa kojima smo se u pandemiji suočili govore u prilog tezi o njenoj izlizanosti. Ljudi su siti slobode i ispucavaju je kao reč kojom brane nešto do čega im zapravo i nije stalo, a to su sloboda kretanja i sloboda okupljanja. Samoizolacija na koju smo spremni i bez intervencije moći postala je osnov legitimiteta vlasti koju imamo jer ni sami ne znamo šta bismo uradili da smo na mestu vlasti – da smo mi na vlasti i da mi moramo doneti odluke o tome šta učiniti u krizi izazvanoj korona virusom, a pritom u vlasti nad ljudima čiji zdravstveni sistem nije u stanju da izdrži njegovo širenje. Civilna zaštita u državi sa tržišnom ekonomijom ne može postojati drugačije nego na način da izbegavamo jedni druge. I u to smo se uverili: juče je doneta odluka da se sa restkriktivnim merama prestane za prvomajski praznik, iako je u pitanju vikend, koji je bio najefikasniji interval policijskog časa. Zadržati ljude u domovima 60 sati značilo je ne regrutovati ni jednog pacijenta koji bi napao zdravstveni sistem pod opsadom, barem u tih 60 sati. Dobijalo se na krevetima, dobijalo se na respiratorima – iako su oni u velikom procentu samo predvorja smrti.
Ali nisu li i domovi mesta umiranja, pošto su u njih vraćani bolesni koji ne odgovaraju definiciji slučaja? Odlaganje prijema obolelih služilo je isključivo statističkoj borbi za rezultate koji ničemu drugom nisu trebali da posluže osim vlasti i onima koji nipošto ne smeju da ostanu bez nje. Uveren sam da niko, a posebno „struka“, nije verovala da će uveriti međunarodnu javnost, a pogotovo ne onu stručnu, da su statistički podaci koje ponderišu sa vlašću, validni i ubedljiv dokaz veštine upravljanja u vanrednoj situaciji. Ta svima je jasno da smo se opredelili za stanje i da je to učinjeno ne samo da bi se izbori mogli odložiti, veći da bi sva vlast bila u rukama predsednika, šefa – ali ne vlade! U pitanju je, dakle, isključivo ravnoteža „struke“ i vlasti, pa se i ona, za srpsko zdravstvo u kriznom štabu, završila odustajanjem. Odustajanjem od slobode. Sloboda ionako nije stvar nikakve struke, pa što bi onda bila potrebna zdravstvenim radnicima kojima je takođe potrebna pomoć i zaštita? Tako su se onda stručnjaci iz zdravstva i složili sa odlukom koja nije bila njihova i nastavili da ćute o načinu odlučivanja u kome su ipak odlučili da učestvuju. Sumnjam da je i u kriznom štabu postojala radna obaveza. Pa to je pitanje časti i svega što čast sutra može doneti. Regrutacija u organizaciji koja vlada Srbijom je dobrovoljna, dakle slobodna, i to problem slobode čini tako teškim za mišljenje i politiku jer je u neraskidivoj vezi sa voljom. Slobodnom voljom koja želi isključivo svoje htenje i sebe, a ne druge. Narcistički poremećaji su nam se zbog toga, a pre pandemije, učinili zarazniji od svih bioloških koje smo izazvali načinom proizvodnje koji, uprkos masi stvari koje izbacuje na tržište, ne služi potrebama ljudi, već izvlačenju viška iz rada koji je na tom tržištu. Kada se rad ponovo bude mogao eksploatisati bez posredovanja slobodnom voljom, mi ćemo imati i bolje klimatske uslove i manje biološke poremećaje, jer će se manjina, koju ćemo ponovo neekonomskom prinudom opsluživati, hraniti zdravo i umereno. I zato mi je dosadilo da govorim o tržištu. Zato ne želim reći da je rad posredovan tržištem na kome zauzima mesto robe, već da je posredovan slobodom koja nije samo sloboda izbora – već sloboda volje kao htenja koje hoće i zakon koji sama postavlja, i kojeg zato sledi. Kauzalitet i sled koji kauzalitet ne može objasniti čini nerazumljivom slobodu koja je mišljenje i koja bi slobodu itekako mogla razumeti ali samo ako ostavi prostor za nju – slobodan prostor za slobodu. Taj prostor je poseban i nalazi se u vremenu koje sebi dajemo i kada nam je oduzeto, i kada nam se nudi.
Da li je onda trenutak samoizolacije metafora takvog prostora ili slika zatvora bolje odgovara prikrivanju istine, čije je ime karantin? Klinika kao prva struka do vlasti održava nas u životu i pušta da umiremo i, u poređenju sa njom, pitanja mesnih zajednica, samouprave i autonomije gube svu težinu i važnost za građane kojima je sada isključivo do života. Može li život postati politika? – sada ima drugačije značenje od onog koje je umetnost postavljala kao pitanje, i čije je simptome isporučivalo svako umetničko delo koje u sebi nikada nije brisalo trag intencionalnosti i slobode. Trag mišljenja koje je stvaralo i uživalo u delu i koje zato nikada nije bilo stvar. Smrta autora sigurno nije bila i smrt pisca. Delo politike je isto tako naročito i nije stvar, iako se dotiče svega kao stvari mišljenja, jer mišljenje i jeste jedan odnos stvarnosti. Odnos koji se uspostavlja u stvarnosti i povodom nje, i koje polaže račun o stvarnosti o kojoj govore, udružuju se i organizuju, oni koji odlučuju. Koji se odlučuju odlučujući i koji se odvajaju od sebe – luče se od sebe krećući se napred i u susret drugima koji ih traže u sadašnjosti, a ne sutra ili juče.
Zoran Gajić, GKP
