Zoran Gajić, GKP
Treba li opisati događaj ili ga iznova izvesti? Možda započeti sa parolom: Ja=čitač? Ništa od toga, idemo sa citatom.
„U utorak uveče u drugom izdanju TV dnevnika bili smo obavešteni da je novosadska grupa ‘Februar’ u Domu omladine u Beogradu održala višečasovni program ispunjen pretežno usmeno ili pismeno saopštenim psovkama i radnjama usklađenim sa psovkama. Taj program priredila je ista ona grupa kojoj je novosadska Tribina mladih nedavno ukazala gostoprimstvo i zbog čijeg su programa (koji se tada zvao program grupe „Januar”) izveden u Novom Sadu usledila poznata reagovanja.” (MK, „Glasnici bezobrazluka”, Dnevnik, februar 1971)
Čitaj kako je napisano. Novinarska lektorska služba i korektura nije namenjena novinarima već svima onima koji ne čitaju ono što treba pročitati i koji se zato neće držati reči kao pijani plota. To što u rečenici u kojoj se kaže da je Tribina „… ukazala gostoprimstvo i zbog čijeg su programa izveden u Novom Sadu…” na pridevu nedostaje sufiks „-og”, nije od OGromnog značaja. Ali nije ni bez značaja. No citiranje ovog novinskog članka, Glasnici bezobrazluka, nije tu da bi ukazalo na brzopletost urednika i pisca kojeg znamo samo pod inicijalima M. K. i za čijim identitetom nismo želeli tragati, već da bismo prizvali događaj (hepening) na način na koji je predstavljen čitalaštvu svoga vremena. Danas o njemu možemo govoriti i na način sličan ovome:
„Kodovski neoanarhizam je oblik nepristajanja na institucionalno birokratski poredak umerenog modernizma realsocijalističkog društva. Zapadni neoanarhizam kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih godina se kritički i ekscesno sukobljavao sa estetikom visokog modernizma koja se zasniva na autonomiji umetnosti. Istočnoevropski neoanarhizam, kome pripada i delovanje KOD-a, zasnivao se na suočenju sa politički programiranom umetnošću koja je bila u funkciji partijskih i birokratskih interesa. Dok je zapadni neoanarhizam projektovao mogući svet političkih promena i zatim ga preobražavao u umetničke i estetske vrednosti epohe, kodovski neoanarhizam je prošao kroz tri faze: 1. pokušaj stvaranja slobodne zone u kulturi kroz proglase (…) i javne akcije, 2. analizu konkretnih društveno-političkih aspekata novosadske, vojvođanske i srpske scene početkom sedamdesetih (…) i 3. provokaciju kao estetsku i umetničku simulaciju, tj. provokaciju kao jedino sredstvo otpora stabilnom institucionalnom sistemu smisla, značenja i vrednosti (…) Tokom nastupa grupe ‘Februar’ u beogradskom Domu omladine Miroslav Mandić je izložio ‘10 poruka’ u kojima se služio formama jezičke (semantičke) igre i političke (pragmatičke) parole. Parola je direktna poruka koja provocira u rasponu od psovki, rodoskvrnih izjava do političkih kvalifikacija. Ali, rad je i semantička (jezička) igra koja pokazuje dvosmislenost političkog, doslovnog, kulturalnog i emocionalnog značenja poruke. Svaka od deset poruka je imala legendu-index ‘ja=čitač’, koja je ukazivala na poremećaj u uspostavljanju i čitanju značenja. Na primer, ‘poruka 7: Za kralja i otadžbinu’ je šokantna izjava u socijalističkom republikanskom društvu, a istovremeno naslov filma Josepha Louisa.” (Miško Šuvaković, Konceptualna umetnost, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, 2007, 534–535)
Dva načina interpretacije iz dva vremena i, verovatno, dve različite epohe postojanja umetnosti. To nije naša tema. Mi se sada sećamo umetničkog dela i nastojimo ga rekonstrukcijom dozvati u Crnu kuću kako bismo podsetili prijatelje da sa umetnošću ni onda, a ni danas, stvari ne stoje onako kako se to čini na prvi pogled. Novinarski i akademski žargon grade diskurzivnu maglu oko neizrecivog (ali ne i iracionalnog!) i dogođenog. Međutim, njegova misao i naše mišljenje čini ga vanvremenim, pa ovo današnje druženje sa elementima reminiscencije nije istoriografsko niti je teorijsko nadmudrivanje sa protagonistima događaja o kojem možemo reći dosta toga, ali da je bilo crno na belo jasno ko je emancipator i ko je za socijalizam, a ko nije, to svakako ne bismo trebali ni pomisliti. Zašto ne pomišljati i čemu otpor? Pa zato što je otpor takvom domišljanju i suđenju jedini način da se poraženi podigne iz mrtvih i ožive politika i umetnost koje i dobronamerna sećanja (recimo ona koja tragaju za uzorima) često kolonizuju, a da toga sasvim sigurno nisu i svesna.
Pustimo još malo hrabrog novinara da govori:
”Uz dobru dozu herostratskog nasilja, ova grupa obesnih hoće da uđe u tamnu stranu savremene hronike, gurajući se u nju nasiljem nad ustaljenim običajima nad uljudnim ponašanjem, nad navikama i shvatanjima većine. Nemajući snage da na sebe drukčije skrenu pažnju, članovi te grupe svojim priredbama nastoje da uvrede tu većinu koja njihovo inferiorno (recimo: pesničko, ili, recimo: slikarsko) stvaralaštvo nije zapazila.”
Kukavice i pizduni (čitaj i kituni)! Mlate psovkama uz pokrete i radnje koje bi „postidele i neke profesionalne prekaljene striptizete”, reći će tada još jedan novinar, doduše hrabriji i uz to filmski kritičar i glumac u Žilnikovim „Ranim radovima”, čije ime je Bogdan Tirnanić.
Pošto je Herostrat neko čije se ime ipak spominje, recimo odmah nešto i o vlastitim imenima, i to ne samo zato što govorimo o lokalnim događajima i dogodovštinama periferijalne političke i umetničke scene. Vlastita imena i jedinstveni matični brojevi građana nisu nešto što je privatna stvar, baš kao što nema ničeg privatnog u svemu onome što gradi individualnost i karakter, i onda od te izgradnje živi i, preživanjem i preživljavanjem na grbači ljudi i njihovog rada, gradi zamak koji se istovremeno nudi kao javni prostor koji je u interesu onih čijom krvlju se zapravo hrani udeljujući im zauzvrat sferu doživljaja privatnosti (daleko od svake intime i protiv nje) za varenje onoga što im je uvaljeno kao smisao života. Država kao civilizacijska tačka uspona duha nema drugu funkciju osim opisane. Kao nema sila i kondenzacija snaga, ona je analitički viđena – ali kao ona koju treba rušiti, to traži drugačiji oblik racionalnosti i doživljaja. Bogdan Tirnanić je dakle prvi od „luđaka”, kako ih je Josip Broz (Tito) nazvao, koji su se dali normalizovati nakon provokativnog filmskog izleta u kritiku socijalističkog sistema. Tirnanić kao proteza ili beočug disciplinarne moći zategao je svoj kraj lanca i stegao šiju umetniku upozorivši ga na bezizlaznost situacije sa kojom se drznuo poigrati:
„Deklarišući se tako protiv jedne kulture kao celine, oni, iako ‘neuro-artisti’, nisu u stanu da svoju egzistenciju zamisle nikako drugačije nego baš u kulturi protiv koje deluju i koja je, po njihovom mišljenju, dužna da im stvori prostor za akciju.” (Bogdan Tirnanić, „Ko su momci februara”, pod rubrikom „incidenti”, NIN, br.1050, Beograd, 1971)
Nećemo ustuknuti pred upozorenjem da o pokojniku treba govoriti lepo jer Tirnanić i dalje živi. O hrabroj individualnosti kakvu smo na početku citirali da ne govorimo. Takvih je na svakom koraku i njihova anonimnost i skrivanje iza inicijala danas se doživljavaju kao visoki stupanj uljuđenosti i taktički upristojenog ponašanja. To što su puna imena i prezimena ponekad i vidljiva, u bezimenoj masi individualizovanih želja vlastito ime više ne može služiti ni kao barjak pod kojim se okuplja i konsoliduje otpor koji je osvetljen i provaljen personifikacijom problema koji je subjekt otvorio. Vlastita imena su u funkciji koja im je od početka dodeljena: da budu tačke transfera novca i moći koja se nad njima vrši uobličavanjem u odgovornog i krivog subjekta čija se krivica i odgovornost doživljavaju kao sloboda. Pojedinac je samo posledica moći ukoliko je moć proces individualizacije, reći ćemo sa Fukoom.
To je dakle cinizam institucija koji govori kroz usta novinskog kritičara. I ovih dana je, baš u Novom Sadu, povodom cenzure umetničkog rada u Kulturnom centru Novog Sada (mesto na kojem je nekada bila Tribina mladih), ponovo rečeno da kultura nije umetnost i da umetnik koji treba da kritikuje, pa čak i vređa, nema šta da traži u kulturi jer je ova nesvodiva na umetnost. Umetnost Tribine i izumevanje politike na njoj je tako pošlo na svoj put ka državi i kulturi (od tribine do centra ili doma kulture), i od ”politizacije umetnosti” i politizacije kulture završilo u kulturalizaciji politike ili estetizaciji politike, da bi joj na kraju tog puta cinično bio raspaljen službeni šamar. Dispozitiv kulturne produkcije je ostao ono što je bio i u to vreme: odnos moći čiji taktički raspored je oslonac reprodukcije proizvodnog odnosa eksploatacije. Reprodukcija eksploatacije podelom rada iskazuje se dakle normalizujućim cinizmom službene kritike.
Primer moći koja individualizuje i personifikuje problem, i na taj način tami subjekt, denuncira ga i kastracijom izručuje protetičkim instancama disciplinarne vlasti koja se prostire u suverenoj vlasti naroda, imamo u još jednom slučaju. Ovog puta je to saborac umetnika, dakle čovek koji je i sam umetnik:
„Dugogodišnje kršenje samoupravnih prava radnog čoveka i neusklađenost rada na Tribini mladih sa osnovnim odredbama pozitivnog radnog prava i ustavnih odredbi o materijalnom i društvenom položaju radnog čoveka u našem društvu, sa svim konsekvencama koje je ono imalo nakon odluke i programske orijentacije Tribine mladih od strane Omladinske organizacije (mogućnost eventualnog nepriznavanja toga rada nakon izbora novog Saveta i redakcije Tribine mladih od strane PK i OK Saveza omladine), pogađalo je pojedine druge ljude koji su veliki deo svoga vremena i sudbinu vezali za Tribinu mladih sa svojim najboljim namerama, unoseći u njen rad, u onolikoj meri koliko je to objektivna situacija dozvoljavala, svoje iskustvo i svoje sposobnosti.” (Branko Andrić, „Februar je prestao da postoji”, Index, br. 214, 24. 02. 1971)
Litanija nad liturgijskom odgovornošću i pozivanje na trud, ako već ne i na zasluge. Ove su dakako zavisile od okolnosti, ali je tu zato bilo „iskustvo” i „sposobnost”. Nezadovoljstvo je iskazano i došlo je do konsolidovanja u smeru usaglašavanja interesa među nekim nezadovoljnicima. Međutim:
„U prvom momentu sve je izgledalo idealno. Pokazalo se, međutim, da ukoliko jedinstvo interesa postoji, ne postoji i sklad sposobnosti.” Na prvom zajedničkom nastupu grupe Januar na Tribini „došlo je do poznatog incidenta sa novčanicom i posovkama (govno i novac! ZG), na osnovu čega je, iako je delom jednog čoveka, Miroslava Mandića (kralj! ZG) člana grupe ‘KOD’, okarakterisano stvaralaštvo čitave grupe ‘Januar’ kao lažni avangardizam, nesposobnost i ideološko zastranjivanje, iako je u okviru te izložbe bilo dosta stvarnog avangardizma (sposobnog i koji ideološki ne zastranjuje! ZG) i značajnih umetničkih ostvarenja (ekipa! ZG).” (Branko Andrić, „Februar je prestao da postoji”, Index, br. 214, 24. 02. 1971)
Toliko o činjenicama i iskazima koji su ih stvorili. Politika teorije umetnosti takođe ima svoje mesto u svemu tome i može ga imati i ubuduće. Kako ćemo sa njom izaći na kraj ako mislimo da je i umetnost mišljenje – kao što je to i politika – a ne isključivo nauka, pogotovo ako se dovede u pitanje njena (naučna) iracionalna nesklonost mišljenju ljudi kada se njima bavi?
Sudeći prema ovim izjavama, psovka kao umetnički čin otpada. Političke implikacije su međutim evidentirane i vlast koja slavi moć to vrlo dobro zna, i upravo zato je njen odgovor pedagoški neiskren: Borba kao umetnička i politička praksa ili čin, ne može biti psovka. Zalud poziv pesniče! S pesme se ne prelazi na psovke dok se ne steknu uslovi i ne zadovolje funkcije koje služe zaposedanju. Nametljivost i skretanje pažnje na sebe, ne više kao sablast narcizma, već kao proboj u borbi za mesto pod suncem, proboj koji dotiče Realno, ostaje skriven pred moralizmom dekadentnih službenika disiplinarne moći. Mesto u
podeli rada koje se ne bira već dodeljuje, kao što se i na umetnost može biti osuđen, tretira se kao zdravorazumska i strateški opravdana pozicija i profesija u taktičkom rasporedu funkcija u podeli rada. Potiskuje se da je tehnika vlasti ono što tehnički deli proces proizvodnje i oko čega se svija podela rada kao protivproizvodnja beleženja.
Ako se složimo da su navedeni iskazi tačke sa kojih se uzima mera proizvodnji u oblasti umetnosti, ne treba gubiti iz vida ni da je samo polje umetnosti svojevrsna mera proizvodnjama i mišljenjima ljudi u jednom društvu. Ako je umetnost otvorila sopstveni prostor nastojeći da se oslobodi heterogenog interesa, i tako učinila autonomnim estetske doživljaje i mišljenje stvarnosti (afektima i perceptima), ne treba zatvarati oči pred rekuperacijom umetnika (ljudi) kojom se sistemski zauzlava ovaj prostor slobode i otpora (mišljenja) i koji kulminira institucionalizacijom umetnosti i njegovim upisom (beleženjem) u registre društvene podele rada.
Ako je tako kako kažemo, onda postavimo naše sledeće pitanje misleći na Fukoa: Da li rukovođenje (direction) umetnicima treba da bude uređeno prema znanju o estetskom porivu, umetničkom stilu i izboru, estetskoj i teorijsko-umetničkoj analizi, uslovima umetničke prakse i odgovarajućoj etiologiji umetničkog dela? Odgovor bi glasio: Ne verujem. Tehnike moći i rukovođenja, odnosno disciplinovanja imaju svoj tempo i raspored predmeta (dela) u prostoru, i on odstupa od onog koji teorija nastoji da razvije. Kakav je to prostor? Umetničke institucije se prostiru od striktno umetničkih do kulturnih uopšte; od obrazovnih, naučnih i arhivsko-muzejskih do medijskih i tržišnih. Raspored u teoriji i istoriji umetnosti ne odgovara onom koji imamo u društvenom prostoru i sistemu institucija i organizacija. Avangardna umetnost, ako i ima noseću vrednost u teoriji (razdeobnu i revolucionarnu), u režimu socio-ekonomske teritorijalizacije zauzima, po pravilu, marginalno mesto. Tribina mladih, uz studentski časopis Index, mesto je okupljanja provincijske omladine koje je beznačajno za socijalističku politiku i kulturu, budući da ova nudi državu kao jedino mesto politike i umetnosti. Tribina je dakle dovoljno beznačajno mesto da se na njemu ne bi smelo otvoriti vrata onome i onima koji su umetnički marginalni i nebitni za državnu kulturnu i vaspitno-obrazovnu politiku. Distribucija prezentacije dakle ne prati reprezentacijske poretke, kao što se ni sami reprezentacijski poreci ne podudaraju: pedagoški prostor tako nije podudaran onom naučnom, iako postoji tendencija da se potonji podvrgne zakonima obrazovanja, a to znači da se raskorak koji postoji između disciplinarnih tehnika i saznajno-teorijskih uvida prenosi i na sam režim reprezentacije i diskursa.
Ali šta ako osuđenici na umetnost nisu samo tamničari! Šta ako među njima ima onih koji kidaju okove umetnosti kao disciplinarne moći i upravljanja kreativnošću imperativima sposobnosti i pristojnosti? Pristojnost kao obrazovanost je ne samo smernost i odavanje počasti onome čega se treba setiti i imati na umu – pa je tako trebalo znati da se psovalo i pre nas, i da je psovka podložna funkcionalnoj normalizaciji kao što parcijalni nagon treba da služi svrsi rasplodnje – pristojnost je pokornost i klanjanje autoritetu koji uvek zna čega se treba setiti. Hrabri MK progovara iz novina i ruga se navodnom moralizmu onih koji bi da, misleći opsceno, misle samostalnost i autonomiju estetskog i moralnog. Ruga se i kesi zube funkcionalizma nečemu što su političke kategorije umetnosti i politika umetnika kojom se politizuje umetnost i brani od države uspostavljanjem distance koja se u to vreme mislila i kao kontrakultura.
Danas opet imamo problem. Politizacija kulture i umetnosti socijalističkog i postsocijalističkog ratnog vremena je viđena kao kulturalizacija politike samo da bi se zauzelo mesto u polju i distinktivno obeležilo drugo od istoga u njemu. Lažne dileme se uvlače u mišljenje politike, a onda i u mišljenje umetnosti. Iznova se ne misli i ne zahteva nemoguće. Moguće zbog toga iščezava u lamentiranju nad nestankom budućnosti kod onih koji je vide isključivo u prošlosti. Preskripcija je odsutna i zbog toga nema mišljenja.
Hoćemo li dakle reći da je u pitanju film? ZA KRALJA I OTADŽ- BINU! Ne. U pitanju je psovka kojom se kuva politika u umaku od umetnosti. Politička invencija uvrede je odgovor na pesnikov poziv. „Kad prestaju pesme, kad počinju psovke!” I izmet, ako kažemo da su se umetnici prosrali psovkama, nije samo novac, on je politički čin. Napad. Tačka preloma. Neka je to i infantilizam koji ne mari za princip realnosti, kako kaže psihoanalitičar, ali je to i prodor Realnog, što je takođe sklon da prizna. Prelazak na čin. U redu, ali ko laje? Frustrirano Ja? Ego, čija se snaga meri sposobnošću da odoli frustraciji? Ali on je, reći će lekar Lakan, „sama suština frustracije. On nije frustracija subjektove želje, već objekta u kojem je otuđena njegova želja, i koji se, ukoliko se više razvija, utoliko više otuđuje subjektu od njegovog uživanja.”
Umetnik je dakle stvoren. To je pojedinac. Onaj koji je agresivno nastojao monopolisati umetničku proizvodnju i samoupravnu politiku, na šta su se saborci i činovnici ustanove koju je zaposeo zli duh odmah i požalili. Njegov cilj je bio: osvojiti institucije i nametnuti svoju volju. On zato dobija i ime. Denunciraju, individualizuju i imenuju ga lažni saborci pozivanjem na disciplinu. Izdajnik zato uvek kaže ko je kriv. On imenuje. Pozivanjem na red, rad i poredak: raskrinkavanjem distribucije monopola i zazivanjem presude – pošto se vlast suvereno spušta od Omladinske organizacije do umetnika samoupravljača na Tribini i njenog organa, časopisa Polja. Moć se tako organizuje oko tela umetnika kojim treba stručno i pedagoški upravljati. Parafrazirajmo spomenutog doktora: Agresija koju će subjekt ovde osetiti nema ničeg zajedničkog sa animalnom agresivnošću frustrirane želje. To je tek pretpostavka onih koji izbegavaju suočenje sa smrću suočavanjem sa robom koji na frustraciju svoga rada odgovara željom za smrću.
Biće dakle da je pred nama umetnost kralja. Kralja i ludaka. Kralj i ludak, ili proboj subjekta, odnosno subjektivacija kojom se prelazi crta i isteruje iz grma iza kog se više nikada ne možemo sakriti. Samoubistvo? Budući socijalno, svakako. Ali da li i politika? Isto tako. Psovke ovog umetnika čine ludim, pa reči koje izgovara zaista tretirajmo kao izmet. Izmet, kako nas upozorava Fuko, nije isključivo novac. On je politička intervencija i otvaranje neba realnosti i ideologije (ideologije stvarnosti ili realnosti sa malim r) kako bi se haos mogao probiti. Haos ili Realno, kako ko izvoljeva i koji god alat mišljenja da mu je pri ruci; a mogli smo reći i neosporno indistinktno pred kojim stoji svako mišljenje, pa i mišljenje umetnosti ako je mišljenje umetnosti mišljenje iz nje same. Dakle, ZA KRALJA I OTADŽBINU!
Imamo kralja, a evo i čina. Haosmos. Umetničko delo: performans sa panoima teksta. Tekstovi su tokom događaja ispisivani po zidu. Rečenice. Parole. Uvrede. Psovke. U konačnom prostakluk. Tako je doživljeno ovo umetničko delo koje je nazvano Zakuska novih umetnosti. Na zakuski se prema tome i zakuvalo. Takav je bio doživljaj kritike i nekih od učesnika u hepeningu. Danas ga se sećamo i ponavljamo njegove delove u specifičnoj konferencijskoj adaptaciji. Adaptacija za polaznike svih emancipatorskih kurseva i levih konferencija, kojih najverovatnije i nema sada među nama. Marš! Ponovimo to još jednom. Marš! Ni prošli put nas nisu čuli, ali su čitali. Hoće li i sada čitati ovo što im se poručuje sa stranica teksta koji je čitan 27. Februara 2014. u Crnoj kući?
Alografijski režim postojanja autografijskog dela kakav je hepening Zakuska novih umetnosti, a onda i na Konferenciji fakulteta za de-programiranje zastarelosti! Dobrodošli! postiže se transcendiranjem njegove autografijske imanentnosti. Tako nastaje idealni predmet imanentnosti od svakog dela materijalnog načina postojanja. Međutim naše sećanje nije arhivatorsko, niti je ono tek izvedbeno i adaptacijsko. Rekonstrukcijom ili, tačnije, novim izvođenjem nečega što je rekonstrukcijom učinjeno uputstvom ili receptom, mi nastojimo misliti ono što je mišljeno u mišljenju ljudi onog hepeninga i sa njim se suočiti kada sami mislimo. U pitanju je dakle recept za Zakusku novih umetnosti. Zakuvajmo iznova, iako Zakuska novih umetnosti ne može biti drugačije do jedanput. Hoćemo li onda govoriti o psovanju? Akademski ili kako već? Psihoanalitički? Ne. Lanimo zato u glas: JA NE VOLIM PARTIJU SKJ! U suprotnom, možemo se samo vratiti svedočanstvu umetnika i saborca:
„Očigledna je bila namera članova grupe ‘KOD’ da diskreditujući sebe automatski diskredituju i druge u pogledu njihovog eventualnog angažovanja na Tribini mladih i u novoj redakciji ‘Polja’. Ispadi u Domu omladine u Beogradu, uglavnom su bili ispadi pojedinih članova grupe ‘KOD’ ili su od njihove strane bili inicirani. Svojom brojnošću i koherentnošću oni su uspeli da nametnu grupi svoj stil koji su i sredstva
informisanja registrovala. Na osnovu ovoga okarakterisana je čitava dalja aktivnost grupe ‘Januar-februar’.”
„Kada je najzad izbila na videlo skrivana tenzija grupe ‘KOD’ da na osnovu umanjivanja ugleda drugih članova grupe ‘Januar’ ili ‘Februar’, žele da za sebe obezbede monopolistički položaj na Tribini i u ‘Poljima’, postalo je jasno da grupa ne može više ni formalno da postoji. Grupa ‘Februar’ se raspala. Ostala je grupa ‘KOD’. Ostale su psovke, lažni avangardizam, nesposobnost, neobrazovanost i ostalo.” (B. Andrić)
*
Naše je dakle mišljenje da umetnost polazi od veličanstvenog zahteva za autonomijom, da bi preko institucionalizacije postala osudom. Osuđen na umetnost čovek politički i umetnički ćuti. Podozrivost prema angažmanu koji opterećuje banalizacijom, dok istovremeno taji državotvorne ambicije, biće osnov optužbe umetnika za „izdaju”. Ponekad, umesto političkog suđenja, dešava se osuda na umetnost. Ova ne mora biti usmeravanje, odnosno kontrola tehnikama izvršenja/služenja vaspitno-obrazovne kazne i normama umetnosti, već puko ostavljanje umetnika i njegove umetnosti po strani. Tako je, na primer, Oskar Davičo osuđen na puko pesništvo čim je zaškrgutao zubima i režimu poželeo majčicu. Da, režimu, iako preko tobožnjeg kritičara režima koji se kritikom preporučuje državi.
Ali u to vreme omladina umetnošću kritikuje državu i suprotstavlja se studentskoj kritici sistema, pošto su se i studenti (kao i njihovi profesori filozofije, marksizma, političkih nauka ili čega god sa polja humanistike i nauka o čoveku) nekakvim mišljenjem (studenti nešto uče i znaju), mišljenjem politike koje nije mišljenje politike, odlučili predstaviti i preporučiti državi. Kontrakulturom i avangardno, umetnički dakle, skupina bezobraznih i nevaspitanih odbija da nasedne na studentske parole i ulizištvo. Tribinu posle Indexa (studentskog časopisa) naseljavaju bande u svakom od njih, bande sa svakim od njih, i prave bend na svakoj od pozicija upravljanja institucijom čija sudbina tada postaje neizvesna. To se onda različito doživljava po ćoškovima države odakle vrebaju kukavice i poltroni koji poslušnost i pristojnost nude kao sposobnost i veštinu na koju se čovek može osloniti. Državna studentarija, studenti univerziteta, odgovaraju na problem državnim socijalističkim reformizmom koji im je upisan u zaslugu – sa svim demokratskim apetitima koje je njihovo gibanje propagiralo i zahtevalo.
Podsetimo se. SKOJ (Savez komunističke omladine Jugoslavije) iščezava već 1948. i komunistom omladinac više ne mora biti. Biće mu dovoljna KP (Komunistička partija) kada poraste. Postajući član NOJ-a (Narodna omladina Jugoslavije), omladinac se kreće unazad sa Komunističkom partijom koja povlači revoluciju za sobom. Osamnaesti Brimer analitički pregnantno izlaže ovaj hod unazad koji započinje sa svakim nastojanjem da se dokaže da je ono što mislimo i hoćemo održivo i sprovedivo u delo i stvarnost; sa svakim mišljenjem koje taktikom štroji ideju. To svakako nije mišljenje ideje niti se iz same ideje ili reči otvara put mišljenju, već je u pitanju tehničko taktiziranje vlašću, njenom održivošću i uvek potrebnim legitimetom. Tako se komunizam, preko posleratnog „narodnog foronta” i brige o nacionalnoj časti (Već 1945. narodnim neprijateljima oduzimaju nacionalnu čast!) povlači u socijalizam te od skojevaca dobijamočlanove SSO (Saveza socijalističke omladine).
Novosadska Tribina, osnovana sredinom pedesetih kao omladinska katedra pri Narodnom unverzitetu, u iščekivanju državnog univerzitetskog naseljavanja periferije i širenja obrazovnog sistema prostorom koji je dat na privremenu upravu „narodu”, predstavlja mesto susreta i polemike koja će uvek zavisiti od individualne strasti i hrabrosti onih koji na nju dolaze, ma koliko bilo važno znati uslove u kojima se na hrabrost mora odvažiti. Po izgradnji Novosadskog univerziteta i ateriranjem državnog obrazovno-vaspitnog aparata u krajeve koje je državna politika do tada pokrivala ovakvim „narodnim frontom” i Narodnim univerzitetom, nužno dolazi do njihove transformacije. Tribina mladih tako potpada pod nadležnost studentske državne asocijacije SSO i otvara vrata ne više omladincima koji se mogu i ne moraju školovati, već državnim studentima koji su, kao uostalom i u Francuskoj toga vremena, bili, pa samim tim i ostali (kao što je to slučaj danas) vredni prezira.
Eksces ili slučaj grupe KOD je redak i zbog toga značajan: zauzimanje uredničkih mesta po toj i takvoj ustanovi i njenim publikacijama i časopisima, čija sudbina je već zacrtana transformacijom kulturnih i obrazovno-vaspitnih ustanova socijalističke države (koja će od tada dominirati upravo svojim slabljenjem i povlačenjem), biće svojevrsni eksperiment sa organizacionim formama umetničke produkcije i politike umetnika koji će u vremenu samoupravne ideologije i osujećene politike uspeti da izazove rekaciju države svojim kontrakulturnim delovanjem, koje i nije imalo drugog cilja osim da se ova reakcija izazove i moć države identifikuje. Pošto znamo da je država prisutna u svakoj od sfera delanja, pa tako i u umetnosti, i da je u njima državno to što institucije koje ustaljuju i ustanovljuju delanja u tim delatnostima i sferama delovanja služe ne svrsi toga delanja ili ciljevima koje delatnici propisuju (preskribuju) i nastoje sprovesti, već reprodukciji proizvodnih odnosa koji ih podeljene radom i društveno dele i suprotstavljaju (ovekovečujući na taj način društvo nejednakosti i eksploatacije ma koliko se ono zvalo i volelo odazvati na ime socijalizam), jasno je onda da je takvim „neoanarihističkim” i umetničko-ekscesnim ponašanjem ulog bila ne samo umetnost, već i politika umetnosti bez koje umetnosti i ne može biti, a pogotovo ne na strani „angažovane umetnosti” kakva se u to vreme stručno i vaspitno krojila prema stasu partije i njene države. Umereni i umorni modernizam je tražio svežu krv, ali su ljudi KOD-a, Januara i Februara u februaru, u Domu omladine u Beogradu, odlučili da je puste – sad sebi ili drugima, to nije bilo važno. Prema rečima nekih od njih bilo je to samoubistvo i rušenje onoga što je samoupravljačkom mukom bilo postignuto, ali to je samo jedno mišljenje u eksteriornosti ili mišljenje koje ne misli umetnost iz same umetnosti KOD-a, Januara ili Februara, već mišljenje koje se poziva na umetničko znanje i sposobnost, i koja zato ne može biti ni umetnička ni politička sposobnost mišljena iz njene unutrašnjosti i subjektivnosti; ostaje to dakle mišljenje koje svedoči o iskustvu i doživljaju objektivnih okolnosti čiji je događaj samo integralni deo, i zbog toga je osuđeno na status pukog svedočenja.
…
Tekst je objavljen u zborniku „Fakultet za de-programiranje zastarelosti! Dobrodošli!“
Zbornik tekstova sa (anti-) konferencije Fakultet za de-programiranje zastarelosti! Dobrodošli!, održane 27&28. februara 2014. godine u Omladinskom centru CK13 u Novom Sadu, u produkciji i organizaciji kuda.org.
