Tekst je objavljen u BETON-u #208 i u Biltenu STANAR #7 koji sledeće nedelje izlazi iz štampe.
Municipalizam u gradu bez opština
Drugi po veličini grad u ovoj zemlji gotovo preko noći je postao grad bez opština. Novi Sad je sada samo potpuno centralizovan grad i primer za najverovatnije najveću jedinicu lokalne samouprave u Evropi, što znači i najcentralizovaniju kada je u pitanju proces donošenja političkih odluka. Pravilo decentralizacije po kojem lokalna vlast treba da bude blizu građanima je obezvređeno, a prva posledica toga je odsustvo „direktne demokratije“ u lokalnoj samoupravi, dakle u opštini ili, u ovom slučaju, gradu. To znači da su zakonom i ustavom propisani oblici neposrednog učestvovanja ljudi – referendumi, zborovi građana, narodne inicijative – obesmišljeni, jer ukidanje opština u kojima su se ovi oblici mogli koristiti govori da će ih vlast suspendovati i na nižim nivoima lokalne samouprave, odnosno, na nivou mesne samouprave i mesnih zajednica. Novi Sad je sada grad-monstrum koji nezgrapno pokušava da se okiti sa čak dve evropske titule, omladinske i kulturne prestonice Evrope, kojima je jedan od prioriteta decentralizacija kulture. Međutim, u gradu potpuno centralizovanog političkog odlučivanja iz kojeg su građani isključeni, o integritetu participativnog karaktera prestonice ne može biti reči ni kada je kultura u pitanju.
Pravo na lokalnu samoupravu je zakonom garantovano pravo građana da „upravljaju javnim poslovima od neposrednog, zajedničkog i opšteg interesa za lokalno stanovništvo, neposredno i preko slobodno izabranih predstavnika“. U ovom trenutku, obratimo pažnju na neposredno, dakle na direktno učestvovanje, jer danas ni o slobodi ni o izboru ne može biti reči. Ljudi imaju kapacitet da deluju politički i kada nisu predstavljeni, i to je potrebno ponovo istaći u trenutku krize parlamentarne demokratije. Međutim, posledica centralizacije vlasti je njeno oglušivanje na svaki oblik neposrednog učestvovanja ljudi u upravljanju i odlučivanju, te tako danas u fokusu imamo javne rasprave koje vlast ili ne održava ili ih obezvređuje tako što svoju ekspertizu u vođenju kompleksnih poslova države suprotstavlja primedbama i predlozima ljudi koje stavlja u poziciju nekompetentnih. Uspešno organizovane narodne inicijative na nacionalnom nivou Narodna skupština ne uzima u razmatranje, kao što na lokalnom vlast ne uzima u obzir zaključke zborova građana u mesnim zajednicama, a kojima ljudi na jednoj teritoriji javno govore, iskazuju svoje mišljenje i formulišu predloge. Za sazivanje referenduma uopšte i ne postoje inicijative jer ga zastarela zakonska procedura čini gotovo nemogućim, s obzirom da je potrebno prikupiti više desetina hiljada potpisa u roku od nekoliko dana da bi uopšte bio raspisan. Sa druge strane, vlast koja može da ga organizuje to ne radi ni kada je u obavezi. Ovo potvrđuje nedavni proces donošenja Statuta Novog Sada, kao najznačajnijeg političkog dokumenta grada, kojim su ukinute dve postojeće opštine bez raspisivanja zakonom predviđenog savetodavnog referenduma, što znači bez prilike da se sami građani direktno izjasne da li su „za“ ili „protiv“ takve odluke. Politika decentralizacije koja bi trebalo da se sprovodi direktnim učestvovanjem građana u političkim procesima je potpuno osujećena, jer je teritorija na kojoj je potrebno da se čuje nečiji glas toliko velika da osim medijskog ne postoji drugi javni i institucionalni prostor komunikacije. Šta uraditi u ovoj situaciji?
Bez obzira da li se radi o starim strategijama vlasti kojima ona izbegava da uključi ljude u političke procese, ili pak o sasvim novom obliku državnog upravljanja o kome još uvek ne znamo mnogo, izvesno je da postoji borba za dobru državu, a u okviru nje i ono što bi se moglo nazvati novom politikom. U tome je najznačajnija politika municipalizma koja referiše na političku organizaciju baziranu na komšijskim savetima ili skupštinama u kojima je moguće praktikovati direktnu demokratiju, kao i u sistemu slobodnih komuna i zajednica, opština i gradova, u kojima je moguće potražiti alternativu centralizovanoj državi. Sama ideja nam još uvek ne govori mnogo o vezi između lokalnog i izbornog organizovanja, odnosno pokušaja osvajanja pozicija u državi. Kaže se da municipalizam teži da eksperimentiše sa novim institucionalnim praksama na nižem, lokalnom i opštinskom nivou vlasti, jer se on smatra pogodnijim za horizontalne oblike organizovanja, čime se pravi distanca u odnosu na tradicionalne partijske strukture otvaranjem lokalne vlasti za različite načine učestvovanja građana. Ali kada to treba svesti na parolu, municipalizam podrazumeva „biti jednom nogom u instituciji i imati hiljade na ulicama“. O radikalnoj reformi institucija i razvoju mreža i organizacija izvan samih institucija još uvek ništa ne možemo čuti. Drugim rečima, ostaje nejasno kako je izbornom mobilizacijom moguće imati masovne pokrete i hiljade angažovanih ljudi na ulicama, kada i sami akteri ovih politika govore da su imali glasove na izborima ali ne i organizacije izvan institucija, čak i kada su potekli iz pojedinih lokalnih organizacija i pokreta. Ljudi koji su do sada glasali za takvu politiku uglavnom nisu organizovani u svojim neposrednim okruženjima i susedstvima.
Vraćanje u lokalnu situaciju vraća nas na pitanje: šta je moguće uraditi u drugom gradu po veličini u zemlji koji nema opštine, ukoliko mislimo nove politike u domenu lokalnog organizovanja i opštinskog nivoa vlasti, a u svetlu ovakvog municipalizma? Da li bi jedini put bio borba za osvajanje vlasti, a zapravo samo nekoliko odborničkih mesta u jednoj, i sada jedinoj skupštini koja je većinom glasova ukinula opštine? Cinični argument vlasti kojim je odgovorila na naše primedbe – grad nije podeljen na opštine zato što ne mora da bude podeljen na opštine da bi bio grad – nije smetao skupštinskoj većini da ga prihvati. Ili bi čak, vodeći izbornu politiku i građenjem savezništva sa partijskom opozicijom, delili njen argument da nam opštine i nisu potrebne, pošto bi ih listom i većinom zauzeli naprednjaci? Lokalno kadrovsko uporište potonjih se već dovodi u pitanje, tako da bismo mogli da se složimo sa argumentom opozicije samo ukoliko to znači da bi naprednjačko osvajanje opština dovelo do napuštanja mesnih zajednica koje su u potpunosti uzurpirali. Međutim, očigledno je da ni agresivna politika vlasti ni defanzivna taktika opozicije neće od mesnih zajednica napraviti ono što po svojim statutima treba da budu, a to su organizacije građana. To će moći da učine samo građani i organizacije civilnog društva, ukoliko budu donele takvu odluku, i to ne isključivo kandidovanjem za izbore u mesnim zajednicama, već najrazličitijim intervencijama u rad ovih lokalnih institucija. Intervencijama koje smatraju mogućim.
Naspram partija kao tradicionalnih političkih i već iscrpljenih organizacionih formi, čini se da se danas pojavljuje sve više političkih organizacija koje predstavljaju asocijacije različitih neformalnih pokreta, grupa građana, sindikata i organizacija civilnog društva, koje se vrlo često nalaze u savezima sa partijama. Španske socijalne i elektoralne pokrete, Makronovu „Republiku u pokretu!“, Savez za Srbiju, a potom i Građanski front povezuje izborna politika, koju ne čine različitom ni ideološki predznaci njihovih političkih programa. Postojanje i razvoj baze za masovno angažovanje u lokalu s pravom je pod znakom pitanja, budući da ljudi najčešće nisu motivisani za politički angažman zahtevniji od glasanja na izborima. Kada tome dodamo da je u „Republici u pokretu!“ bilo moguće istovremeno biti njen član i član neke druge partije, kao i da je za punopravno članstvo bilo moguće aplicirati samo slanjem ličnih podataka (a ne više članarinom i partijskom knjižicom), možemo videti transformaciju angažmana i u samoj partijskoj i izbornoj mobilizaciji, koja članstvo, a onda i angažman, čini praktično neobaveznim.
Iako je Francuska „Žutih prsluka“ mesto potpuno novih oblika organizovanja i političke subjektivacije, odnosno politike bez partija, bez govornika na protestima, bez izbora i glasanja, pred njom je iskušenje referenduma – Referenduma o građanskoj inicijativi (RIC – Référendum d’initiative Citoyenne). Kako sami protagonisti protesta kažu, za razliku od pokreta u Španiji i Grčkoj koji su vezani za izbornu politiku, „Žuti prsluci“ postoje jedino kroz direktnu borbu. Jedini izbor koji prave jeste da „biraju sebe“, a ne bilo kog predstavnika ili političku partiju, zbog čega neki od njih izražavaju sumnju i povodom samog referenduma. Osim što je podložno manipulaciji vlasti, referendumsko pitanje bi bilo samo jedno glasanje više. Kao ni izborno, referendumsko izjašnjavanje ne vodi promenama, već samo kanalisanju pobune smanjenjem intervala između dva glasanja. Sumnja u izbornu mobilizaciju deo je subjektivizacije „Žutih prsluka“, jer ljudi smatraju da „birački aparat stvara određenu vrstu pojedinca s oštećenim odnosom prema postojanju, a posebno prema politici i javnim poslovima“.
Ukoliko ne vidimo rešenje isključivo u izbornoj politici, a budući singularna, politička subjektivnost „Žutih prsluka“ može biti samo njihova, šta nam preostaje? U situaciji kada je pravo ljudi na lokalnu samoupravu ugroženo, a to uključuje i zatiranje njihovog direktnog učestvovanja u odlukama i upravljanju kao već izborenom pravu, ono što je moguće učiniti je naterati državu da to pravo poštuje. Odnosno, ono što nam preostaje je zapravo sve ono što se dešava na našoj strani, na strani ljudi koji se povodom problema angažuju, povezuju, politički organizuju i inoviraju, pokreću inicijative po različitim pitanjima i deluju u organizacijama civilnog društva. Ukoliko takav angažman postoji, on zavređuje odgovarajuću podršku – podršku koja odgovara onima koji se već bore, jer oni najbolje znaju šta im je potrebno. Posebno od strane onih izbornih politika i asocijacija građanskih pokreta koje govore o platformi kao načinu povezivanja i međusobne podrške. Jer u suprotnom, ako jednom nogom zakorače u institucije vlasti, drugom neće imati na šta niti na koga na ulici da se oslone. Osim na svog glasača.
Branka Ćurčić
Grupa za konceptualnu politiku
