Našu seriju korisnih i poučnih članaka nastavljamo tekstom o ljevičarskim konferencijama, seminarima i letnjim školama. Bud’ i ti ljevičarski aktivista! ‘Aj na konferenciju!
Šta je to konferencija i čemu uopšte služi?
U životu svakog aktiviste i svake aktivistkinje konferencije i seminari predstavljaju važnu i neizbežnu stavku, jer na njima susreću druge aktiviste, ali ne samo to. Naime, konferencija je praktično suština lijevog aktivizma: aktivista si, ako si na konferenciji; ako si na konferenciji, aktivista si. Aktivizam i posjeti konferencijama su kao nokat i meso, kao Mujo i Haso, kao Huso i Suljo, kao univerzitetski profesor i njegova asistentkinja, koja mu je ujedno i svastika. Ili žena. Ili oboje (članom 18. Zakona o univerzitetu nastavnicima u zvanju redovnog profesora je dopušten incest). Na konferencijama aktivizam kulminira i svi se srećni razilaze kućama, kao posle dobre jebačine. Zapravo, konferencijašenje jeste jedna posebna vrsta snošaja, a ujedno i rituala prelaza, jer svaki pravi aktivista mora da prođe ovu inicijaciju. Međutim, ko jednom oseti barut konferencijskih polemika, taj lako razvije ovisnost o istima, pogotovo kada za to prima honorare. Može se reći da je konferencijašenje, zapravo, opijum za široke narodne mase aktivista. Dakle, konferencija, seminar, letnja škola, serija radionica ili poučnih predavanja jeste bit aktivizma.
Konferencije su ne samo jedna korisna stvar, nego i relativno nova – relativno, jer su susreti stručnih lica i aktivista prilično stari fenomen i održavaju se od pamtiveka, ali koji su tek od nedavno postali vrlo učestala pojava, naročito kad ih finansiraju fondacije, te stoga, ako se u vidu imaju njihova forma i intenzitet održavanja, ipak može da se govori o jednom novom fenomenu. Naime, do pre 10 ili samo 5 godina, konferencijašenje i seminarisanje je predstavljalo raritet na lijevoj sceni: jedinu vrstu redovnog okupljanja predstavljali su npr. anarhistički sajam knjiga u Zagrebu sa svojim pratećim programom i još nekoliko manjih eventa takođe u Zagrebu, majska škola DPU u Ljubljani (više namenjena studentima i aspirantima na akademske funkcije), povremeni seminari u Novom Sadu i tek još nekoliko događaja. Danas je, međutim, broj lijevih skupova dosegao jedan već nesagledivi broj: ima ih od Vardara pa do Triglava u svakom selu i zaseoku, gde god ima leva grupa, treba biti siguran, ima i nekakvog umrežavanja. Dakle, događaji ove vrste se umnožavaju aritmetičkom progresijom, jer broj ambicioznih aktivista raste i svako od njih želi da učestvuje u što većem broju istih, kao i da organizuje barem jednu sopstvenu konferenciju ili seminar ili makar neku seriju predavanja na jednu od 3 teme koje dominiraju na sceni, kojom bi na sebe preuzeo deo emancipatorskih aktivnosti. A finansijer rado podržava ovakve projekte. Tako da se zapravo više i ne može govoriti o povremenim dešavanjima, već o pravoj povezanoj seriji skupova, putujućem cirkusu ljevičara koji se kreće od jedne do druge konferencije, od seminara do predavanja, od letnje do jesenje škole, od promocije do prezentacije, neprestano, u krug. Reč je najčešće o jednom te istom krugu ljudi koji se neprestano vrti, uz tek povremeno učešće novih lica. Tako se grade eksperti i tako se – to je dominantno shvatanje – postiže hegemonija u tzv. javnosti. Šta je hegemonija, na koji se način odnose ovako percipirana hegemonija i pozicija vlasti (t.j. moći), šta iz čega proizilazi (vlast iz hegemonije ili obrnuto), te šta je to javnost – sve su to pitanja koja se ne postavljaju. Ili su odavno rešena? Uglavnom, posredstvom konferencija se obučavaju eksperti buduće socijalističke partije, sindikata i, naravno, budućeg saveta nacionalnih komesara, koji će nadgledati i koordinirati proces reindustrijalizacije i uvođenja samoupravljanja. Dakle, na taj način se kreira ono što se naziva stručnjacima, ali ne makar kakvim, već našim stručnjacima. Utoliko su ti stručnjaci – kadrovi. Jer onaj koji je već 30 puta izlagao na istu temu, pretpostavlja se, morao bi da bude ekspert u svojoj oblasti. I morao bi biti kadar. On je kadar zato što je stručan. Ili je stručan zato što je kadar. Kako god, jedina razlika u tom smislu između npr. Miše Brkića i Gorana Musića se ogleda u tome što ovaj drugi radi za nas t.j. u tome što je on naš ekspert. To je rezon koji se nalazi u osnovi svega. Da dodamo i to da se u imenima aktera ogleda i jedina razlika između onog ljevičarskog i svih drugih pristupa, dok su obrazac delovanja i unutrašnja logika potpuno identični.
Dakle, broj događaja je u celini uvećan, intenziviran je i tempo njihovog održavanja, a istovremeno je kvalitet svakog od njih srozan. Međutim, to pitanje kvaliteta i sadržaja u ovom kontekstu nije uopšte relevantno, jer se ovakve vrste skupova i ne organizuju sa nekim određenim ciljem, sa namerom da budu na bilo koji način »kvalitetne«, sa idejom da se njima nešto postigne, ili da se izvrši neka promena, da se nešto sazna ili izvede neki tzv. transfer znanja, što je već koncept problematičan sam po sebi, nego je njihov cilj promocija stručnjaka iz naših redova, podizanje njihove simboličke vrednosti i njihovo tzv. povezivanje t.j. porast njihovog socijalnog kapitala. Tako se povećava njihova atomska težina u akademskom polju, čime se radi na obezbeđivanju naše hegemonije. Opažate vezu? Dakle, ti stručnjaci najčešće dolaze iz akademskog polja: ono je glavno mesto njihovog delovanja, ono im na sto stavlja ‘leba i u radijator gura grejanje, ali pošto u njemu igraju tek sporednu ulogu, onda oni moraju da izađu iz njega i da svoj kapital umnože na drugim stranama, pre svega u haotičnom polju u kojem se kreću aktivisti. Tamo oni stupaju kao kapitalci sa pretenzijama, drže svoja predavanja, objavljuju radove i beru honorare, a kad dostignu određeni stupanj akumulacije, vraćaju se u akademsko polje i tako prikupljeni simbolički i socijalni kapital transformišu i lepo naplaćuju, recimo, u vidu izbora u viša akademska zvanja, uključivanja u regulatorna tela i druge forme kretanja na lestvici unutar mreže državnih aparata. Jedan deo njih se time zadovoljava i zaboravlja da se ikada i kretao među aktivistima, drugi, većinski deo, pak, nastoji da se neprestano kreće na relaciji akademija-ulica. Ponekad se dešava i da oni prvo spomenuti, dakle, stari kadrovi, nekadašnji aktivisti, svi oni koje smo tako voleli i u koje smo verovali, a koji su nas izneverili, jer su volšebno zaboravili svoju predakademsku istoriju i saživeli se sa svojim akademskim karijerama, neočekivano vrate u aktivističku sferu. Što baš i ne nailazi na oduševljenje svih aktivista. Ovakvom povratku u aktivizam, koje je de facto srozavanje i ponižavanje[1], najčešće pribegavaju stoga što su im potrebni dodatni bodovi za reizbor u zvanje asistenta ili docenta, a prelivanje akumulacije iz aktivizma u akademiju im se čini kao najlakše rešenje. Dakle, oni se vraćaju ne da bi se vratili u polje aktivizma, već da bi iskoristili sve njegove mogućnosti za nastavak egzistencije u akademiji. Zato se oni tu zadržavaju jedan do dva projektna perioda, dok se ne pokupi kol’ko treba, a kada procene da su se dovoljno nasisali, onda nestaju isto tako misteriozno kao što su se i pojavili. Primera za ovakvo delovanje ima puno, a najbolji je, recimo, slučaj mladog sociologa i re-born aktiviste Alekseja Kišjuhasa.
Ova ulično-akademska dinamika ima pozitivan uticaj i na aktivističko polje, a ne samo na akademiju, opet u smislu porasta simboličkog i socijalnog kapitala i to onih krugova koji su protežirali takvog jednog akademskog kapitalca, ali i onih koji su se sa njim umrežili (pa makar i pasivno), jer samim njegovim prisustvom u našem polju raste i vrednost našeg simboličkog i socijalnog kapitala. A tako se, dakle, još jednom da ponovimo, jača i hegemonija u javnosti, jer sad konačno imamo naše ljude u njihovim redovima, koji će na svakom mestu i u svako doba proturati i zastupati naše ideje: tako profesor i njegov đakon postaju najvažniji subjekti revolucije. Zato će, uzgred budi rečeno, razno-razni alpari lošonci uvek i biti dobrodošli u našem polju rada, jer se sve odvija po principu – dobro vama, dobro nama. Zanimljiv je ipak fenomen da je ulica t.j. ovo tzv. aktivističko polje postalo toliko privlačno za akademiju, jer se stiče utisak da unutar samog akademskog polja njegovi akteri nemaju mogućnost ne samo za akumulaciju kapitala, nego ni za svoj rad i da zato moraju izaći iz njega da bi radili ono za šta su u njemu plaćeni: da istražuju, pišu, izlažu, objavljuju. I onda na osnovnu platu za to dobiju još i honorar, a na posletku sve to lepo naplate u formi nekakvog napredovanja na lestvici unutar svog matičnog polja (ili nekih drugih državnih aparata), što je već trostruka korist od jednog takvog aranžmana. Na taj način aktivizam direktno subvencioniše akademiju, što je, međutim, privlačno ne samo »radnicima u nauci«, već i aktivistima, budući da oni u toj vezi vide jedan primer za ugledanje i neku mogućnost za svoj sopstveni prelazak u akademsko polje (tome mreža koja se gradi i treba da posluži).
Cilj konferencijašenja je, može se reći, uključivanje svakog ljevičarskog mladunca u proces akumulacije kapitala, odnosno uspešno nastavljanje ovog procesa (za one već uključene), a u interesu svih nas. Kao ono sa ljudima-baterijama u Matrixu. Jeste li gledali Matrix? Uglavnom, na taj način se i postiže ranije spomenuta hegemonija. Valjda. Kako bilo, uključivanje u proces akumulacije je prvo pasivno, putem pasivnog konzumiranja, ali stoga nije i manje važno, jer upravo pasivna participacija većine jeste od velike važnosti za profilisanje manjine, jer se tako doprinosi uvećanju njenog simboličkog i socijalnog značaja. Ipak i takva participacija donosi i samim pasivnim konzumentima određeni broj simboličkih i socijalnih bodova, u vidu stavki koje se posle navode u biografiji profesionalnog revolucionara, a što će kasnije dobiti na značaju i može biti preporuka za različite nove i dalje kombinacije. Pasivna akumulacija je preduslov za onu aktivnu, što se pokazuje neverovatnom brzinom, jer baš u nekoj kasnijoj fazi uključeni mladunci preuzimaju sve aktivniju ulogu, postajući od sporadičnih redovni pasivni učesnici, pa pomoćno tehničko osoblje u organizaciji događaja, potom – ako bog dâ – i moderatori, zatim i sami izlagači, autori tekstova, urednici publikacija i, na kraju, organizatori sopstvenih konferencija. Drugim rečima, cilj učešća na konferenciji je da se čovek osposobi da i sam realizuje konferenciju. Primer za to može biti, recimo, beogradska grupa Centar za politike emancipacije: sama grupa de facto je proizašla kao proizvod jedne konferencije (Letnje škole 2010 u Novom Sadu); sam naziv grupe je osmišljen tako da odgovara programu jedne određene fondacije, čija je jedna od zaposlenih bila ujedno i članica ove grupe, što je baš zgodno; a i cilj grupe je trebalo da bude upravo organizovanje seminara i konferencija (jer je to, je li tako, najočigledniji vid emancipacije). Ova grupa je, međutim, ujedno i loš primer, pre svega za one koji su je protežirali i u nju investirali, jer se pokazala potpuno promašenom investicijom: usrali su svaku priliku koja im se dala, diskreditovali su svaki model koji su kopirali (zato i nema više klasične ljevičarske letnje škole), mnoge su prestrašili svojom imbecilnošću, zabrljali su u održavanju redovnog procesa akumulacije socijalnog i simboličkog kapitala i tako dalje. Zato na sam spomen naziva ove grupe i njenih glavnih vinovnika mnogi samo prevrću očima; nešto više od toga ionako ne bi valjalo da se kaže i pokaže, jerbo njeni delegati i dalje sede na izvoru moći i novca u fondaciji, pa to za potencijalne kritičare ove grupe na kraju finansijski može gadno da se završi. Što, inače, dovoljno govori o cinizmu i licemerju u orbiti fondacije (ali o tome više u pogavlju o umrežavanju). Uglavnom, mi ćemo spomenutu grupu ovde ostaviti po strani, ali je ipak ne gubimo iz vida: ona će se u našem priručniku javljati i kasnije, jer se na njenom primeru može što-šta naučiti.
Ritam konferencijâ
Kako izgleda godišnji kalendar konferencijâ? Kada se, u kojem ritmu i kojim intenzitetom one održavaju? Zimsko doba, pogotovo početak kalendarske godine, nije pravo vreme za konferencije: ovaj period služi pre za sređivanje utisaka iz proteklog perioda, a pogotovo za izvođenje finansijskog bilansa i pravljenje planova za sledeću konferencijsku sezonu. Dakle, zagrevanje počinje tek sa prvim prolećnim pupoljcima, kada se drugarice i drugovi lijevi kritičari i samoupravljači, kao i sve ostalo u prirodi koja ih okružuje, dijalektički bude iz zimskog sna. Tu se tek pripremaju teme. Stoga je npr. mart mesec idealno doba za održavanje prvih konferencijskih susreta, koji se u aprilu umnožavaju, da bi ritam njihovog održavanja kulminaciju dostigao u maju, naravno, zato što je maj revolucionarni mesec. Tako da ako kaniš nešto ozbiljno praviti, neka to bude baš u maju, ali treba znati da je tada konkurencija i najžešća. Stoga je ovaj mesec zapravo doba neprestanih ljevičarskih karavana, uzajamnog posećivanja po konferencijama i isto takvog uzajamnog objašnjavanja jednih te istih, svima već poznatih stvari. Recimo, zakona tendencijskog pada profitne stope kapitala ili početaka svetske ekonomske krize ili traženja odgovora levice na savremene izazove. Majsko putovanje po konferencijama zna da potraje do duboko u jun, ali se po pravilu mora završiti u toku prve polovine istog meseca, da bi drugarice i drugovi izlagači mogli malo da se odmore i prikupe snagu za sledeći konferencijaški talas.
Odmor ne traje dugo, svega nedelju ili dve, jer odmah sledi nova runda, koju predstavljaju takozvane letnje škole: za njih je po pravilu rezervisan mesec juli. Letnje škole se održavaju radi toga da siromašniji članovi lijeve zajednice mogu da participiraju u nečemu što tobože liči na letovanje. To je, dakle, tip konferencijašenja pretežno pravljen za raju. Za hadžije koje tu gostuju kao izlagači, međutim, učešće u letnjim školama je tek uvod u sezonu odmora, jer na taj način oni tek prikupljaju finansijska sredstva za svoje letovanje. Pazi se da se sezona letnjih škola završi do kraja istog meseca; drugim rečima, letnje škole se ne protežu na avgust, jer je to vreme kada se, kako i bog zapoveda, svi odmaraju – neko u soliteru, neko na obali Jadrana. Za hadžije to važi samo delimično, jer su za njih avgustovske ferije samo prelazna faza između letnje i jesenje sezone izlaganja, u toku koje oni temeljno pripremaju svoje materijale za jesen; međutim, kako spadaju u ono što se tako popularno naziva kreativnom klasom, onda oni trenutke odmora i moraju da ujedno koriste za rad i da se odmaraju dok rade. Stoga ih nije neobično videti na plaži pod suncobranom kako slušaju audio snimak najnovijih predavanja Mihaela Hajnriha.
Jesenja sezona je sledeća faza i ona zna da potraje veoma dugo: počinje vrlo rano, često već poslednjeg vikenda u avgustu, odvija se intenzivno tokom septembra i oktobra, a svoj vrhunac dostiže u novembru. Ona služi tome da izlagači – dakle, isti oni koje smo slušali i u proleće i u leto – sada istoj onoj publici ponovo ispričaju isto ono što su izlagali ranije. Na taj način, učešćem u novom serijalu izlaganja, oni prikupljaju finansijska sredstva za isplatu dugovanja napravljenih u toku leta (ako su preterivali na letovanju), ili pak za kupovinu ogreva i zimnice t.j. u sklopu priprema za zimsku sezonu. Jesenji turnus zna da se razvuče do duboko u decembar, a najčešći razlog za to je kašnjenje i/ili neispunjavanje planova u vezi godišnje produkcije konferencijskih događaja. Stoga se sve što je zaostalo iz proizvodnog plana, uključujući prezentacije publikacija, promocije filmova itd. smeštaju u decembar. Zato decembarski planovi izgledaju krcato poput majskih, iako ih po pravilu posećuje manje ljudi. Tu negde oko 20-tog decembra je praktično kraj sezone, jer se posle toga svi mentalno raspuštaju. Sledi kraći odmor, proslava nove godine i nakon toga pripreme za najnoviju sezonu potpuno uzbudljivih i radikalnih konferencijskih talasa o neverovatnim temama kakve su tendencijski pad profitne stope kapitala, analiza početaka svetske ekonomske krize i traženje odgovora levice na savremene izazove.
Kategorije konferencija, tipovi i stilovi izlagača
Ovde odmah treba reći da postoje konferencije i konferencije. Drugim rečima, one obične i one neobične, one nereprezentativne, koje donose poen ili dva, i one nadrkane, reprezentativne, bogato aranžirane i simboličkim kapitalom nagojene. Zato su se, recimo, svi tukli za mesto na konferenciji o Praxis školi na Korčuli 2011. godine (povratak na mesto zločina!), dok se, sa druge strane, na skupove Centra za politike emancipacije ili Gerusije ide tek ako se mora ili ako je to ulaznica za višu kategoriju izlaganja (t.j. ako se investiranje dugoročno isplati). Faktor motivacije može da predstavlja i to što organizatori manjih događaja često plaćaju ne samo honorare, putne troškove i obezbeđuju smeštaj, nego sponzorišu i posjet lokalnom restoranu, vožnju taksijem i tri pića na račun preduzeća.
Jedno od takvih ekskluzivnih mesta za izlagače, naročito u poslednjih tri godine, je postao i zagrebački Subversive Festival, što se vidi, sa jedne strane, iz utkrivanja za mesto na istom, ali i, sa druge strane, iz podele uloga među samim izlagačima, što svi vole: zato nema boljeg mesta za posmatranje nadmetanja u najpoznatijoj sportskoj disciplini sa ovih prostora – kurčenju – nego što je to karneval Srećka Horvata. Na ovom festivalu postoji vrlo jasna linija razdvajanja između onih koji izlažu negde u polumračnom ćošku, sedeći na betonu (to su mlade snage našeg pokreta), trećerazrednih ljevičarskih ideologa i aktivista, snagâ u usponu koje sede na neudobnim stolicama, zatim 2nd class celebrities (iskusnih aktivista i svih onih koji su boravili duže od 15 dana u inostranstvu, jer se to računa već kao stručno usavršavanje) i, na kraju, prominentnih ličnosti, Slavoja Žižeka i društva za stolom t.j. svih onih koji mogu neograničeno da piju kafu i mineralnu vodu na račun organizatora, a ako imaju sreće, možda se rukuju i sa živim predsednikom republike. Uprkos ovako jasnoj podeli i vrlo teškoj prohodnosti (socijalnoj pokretljivosti, rekao bi Aleksej Kišjuhas) iz jedne u drugu kategoriju izlagača, učešće na Subversive-u je, dakle, postalo stvar prestiža, pa svaki punoglavac koji je u vreme održavanja festivala slučajno svratio na pišanje, to računa već kao direktno učešće na istom i pripisuje sebi ogromni simbolički kapital, što onda obavezno navodi i u motivacionom pismu prilikom prijave za sledeću letnju školu feminizma. U tom smislu bi se moglo reći da sistem konferencija funkcioniše vrlo slično kapitalističkom tržištu nekretnina, budući da se cijena jedne određene nepokretnosti (odn. seminara, letnje škole, konferencije) na tržištu određuje ne na osnovu njihove cene proizvodnje t.j. karakteristika, kvaliteta, veličine i šta ti ja znam, već na osnovu procene njihovog potencijala da generiše simbolički i socijalni kapital t.j. da ostvare profit.
Tipično za izlaganja na konferencijama, a pogotovo letnjim školama, jeste da izlagači dolaze potpuno nepripremljeni. Često, zapravo, i ne znaju zašto su došli, na koju temu izlažu, zašto bi uopšte i morali da se potrude da izlažu pred pukom, pa se tako i ophode. Uostalom, činjenica je da i nisu došli da izlažu, nego da preuzmu obećani honorar, pošto im visina PhD stipendije ne omogućava normalan život, pa se na ovaj način kofinansiraju. Teška je sudbina kognitarijata. Mada, među njima ima i onih koji, zapravo, pojma nemaju o temi koju izlažu i/ili nisu sposobni da izlažu, što je pogotovo karakteristično za mlade (i ne toliko mlade) kadrove Gerusije i Centra za politiku emancipacije; to je, inače, vodilo opadanju simboličke vrednosti događaja organizovanih od njihove strane. Sa druge strane, od onih koji imaju hadžijski status se često i očekuje da izlažu upravo nešto, što sa najavljenom temom izlaganja nema nikakve veze, na jedan haotičan i naporan način, da pritom pribegavaju glupim šalama, anegdotama, da se prisećaju, bezveze improvizuju i tome slično. To su Srećko Horvat i družina naučili od Slavoja Žižeka i to rade volje primenjuju. A to je i vrlo ispravna taktika u smislu akumulacije kapitala t.j. input-output proračuna, jer uz minimalna ulaganja donosi maksimalni profit. Ova praksa, inače, deluje naročito upadljivo kada ju se uporedi sa retkim štreberskim istupima intelektualaca koji ponekad zalutaju na ovakve događaje, a koje je prosto zadovoljstvo slušati, iako se stiče neprijatan utisak da su tu došli da se potpuno nepotrebno dopadnu onome što se navijačkim rečnikom naziva prvom izlagačkom ekipom nove generacije. Tako i Boris Buden na letnjoj školi 2011. godine.
Omiljene teme, literatura i reference
Šta se obrađuje po konferencijama? Koje su to teme koje se razmatraju? Čiji radovi i na koji tačno način se čitaju i preporučuju od strane izlagača i učesnika? Na koga se najčešće referira? Postoje li poželjni i nepoželjni autori i radovi? Naravno da postoji odabir literature, izbor tema i autora, i ne samo da postoji, nego je pažljivo izvršen od strane najstručnijih među kadrovima, ne bi li obuka širokih narodnih masa za predstojeći revolucionarni preobražaj društva putem (još uvek virtuelne) socijalističke partije i njenog velikog plana bila što temeljitija i u konačnici uspešnija. A sad malo konkretnije o svemu tome.
Broj tema koje se obrađuju na konferencijama je relativno ograničen. U prvom redu, to su teme koje se dotiču krize kapitalizma: omiljeni je problem, svakako, tendencijski pad profitne stope kapitala, koji stoji na dnevnom redu već godinama, zbog čega ga eksperti još uvek vuku sa sobom i neumorno objašnjavaju drugim ekspertima od jedne do druge konferencije; popularna je i tema početka aktuelne ekonomske krize, koja eventualno može biti proširena u temu cikličnih kapitalističkih kriza; treći modus iz ekonomskog tematskog segmenta predstavljaju zlatno doba kapitalizma, neoliberalna ofanziva i postfordizam, eventualno i fascinacija socijalističkim modernizmom. Inače, ovo poslednje spomenuto zna često da se proširi u obuhvatniju temu jugoslovenskog iskustva/eksperimenta/samoupravljanja, koja se sama sastoji najčešće od tri segmenta: stvarnosti i mita radničkih saveta, socijalističkog pluralizma u Jugoslaviji i, naravno, jugoslovenske kulture, sa posebnim fokusom na filmu, a pogotovo na Crnom talasu u jugoslovenskoj kinematografiji. U obzir dolaze i partizanski spomenici t.j. spomenici posvećeni NOB-u. Ovaj osnovni tematski kompleks se onda nadograđuje i varira. Mogućnosti su zaista neograničene, a može, recimo, ovako: kulturna politika u SFRJ, kultura u vreme ekonomske krize, aktuelna ekonomska kriza i manjinska prava, socijalistička moderna i žene, kriza kapitalizma i umetnička produkcija i tome slično i tako dalje. U praksi to izgleda najčešće tako što dežurni eksperti za pitanje tendencijskog pada profitne stope, još jednom, objasne nazočnima u čemu je bit fenomena tendencijskog pada profitne stope kapitala i, onda, zaključe da to može vrlo negativno da utiče na kulturnu politiku, manjinska prava, horizontalno povezivanje, nauku, vremensku prognozu, šta god. Auditorijum to jako voli i tome se divi, eksperti na taj način proširuju oblasti svoje stručnosti i svi su zadovoljni.
Drugi opseg tema kao zajednički imenitelj ima odgovore levice na izazove kapitalizma t.j. levičarske alternative u doba svetske ekonomske krize. To obuhvata sve probleme koji čoveku mogu da padnu na pamet: opet samoupravljanje, ali u nešto drugačijem kontekstu, zatim reindustrijalizaciju, snaženje lgbt prava, potom povezivanje roma, problematizovanje istorijskog revizionizma, feminizam i kako ga steći, inicijative mladih naučnika, sadnju paradajza u predgrađima grčkih gradova, povratak prirodi, saveze neafirmisanih španskih “radnika u kulturi”, infiltriranje u medije i druge strategije postizanja hegemonije, obuku u organizovanju radionica i sopstvene konferencijaške produkcije, revolucionarno rajcanje osoba sa posebnim potrebama, ma sve… Just name it, we got it; if we don’t have it, you don’t want it!
Kad se dva tematska skupa preseku, dobija se prosečna ljevičarska konferencija: prvi panel, recimo, svetska ekonomska kriza, sa izlaganjima o uzrocima i cikličnosti kriza; drugi panel, manifestacije krize, na primer, u Grčkoj i Španiji, plus sto puta izlagano izlaganje o istorijskom revizionizmu u jugoslovenskom regionu; treći i četvrti panel problematizuju alternative i odgovore, delovanje određenih (zapravo svih) pokreta, primere poluuspešnog organizovanja iz zemlje i inostranstva, podsećanje na iskustvo jugosl. samoupravljanja, sa posebnim osvrtom na revolucionarni potencijal Crnog talasa; peti panel, ako takvog ima, obično se bavi nečim nepovezanim sa prethodnim temama. Varijacije su moguće i poželjne, mada je osnova upravo ova.
Svaki pravi ljevičarski aktivista zna da prati neizrečene upute kadrova, tako da čita samo ono što mu se kaže t.j. ono što se nalazi na spisku poželjne literature. Uspostavljanjem ovakvog, iako neformalnog spiska, sam pokret se stara da se leva i desna skretanja redukuju na prihvatljivu meru. Kada postane neprihvatljivo, usledi crveni karton i isključenje. Što se najčešće upotrebljavane literature i omiljenih autora tiče, u jednom nesvesnom napadu samokritike – dakle, misleći da je posredi kritika onih drugih i ne uviđajući da je, zapravo, reč o samokritici – slovenački mag Primož Krašovec je u jednom tekstu napravio opasku u fusnoti, o autorima na koje se najčešće referira po seminarima i konferencijama. Tom prilikom spomenuo je Fukoa (iz druge ruke), Negrija i Harta, Laklaua i Mufa, Deleza i Gatarija; oni, međutim, nisu jedini, često ni omiljeni autori na koje se voli referirati. Naprotiv, Delez i Gatari, recimo, ne samo što ne igraju više nikakvu ulogu na ovoj listi, nego su već na korak od prelaska ka neformalnom ljevičarskom index librorum prohibitorumu. Umesto njih, sada su u igri Dejvid Harvi, Samir Amin, Ursula Hjuz, Slavoj večiti Žižek, Karlo Verćelone, Đorđo Agamben, Rastko Močnik, cela Frankfurtska škola i po koji praksisovac, može da u obzir dođe i Volerstin, ponekad i Pjer Bordju/Burdije (i on često iz druge ruke), obavezno redukovano i/ili pogrešno shvaćeni Altiser, odlomak o fetišizmu iz Marksovog Kapitala, eventualno Džon Majnard Kejnz i to bi bilo to. U modi su odnedavno i Branko Horvat, Mihael Hajnrih i još neki drugi marginali autori. Naravno, sklonost marginalcima i ezoteriji najviše pokazuju upravo konferencijske hadžije: prosto obožavaju da se pozivaju na nepoznate autore koji pišu, recimo, isključivo na francuskom, jer im to daje na ekskluzivnosti i učvršćuje njihov ekspertski status, povećava misteriju koja postoji oko njihove stručnosti i produbljuje ono što se zove tajnim znanjem.
Sa druge strane, postoji i nešto što predstavlja neformalni spisak zabranjenih autora i radova: tu spada sve ono što na bilo koji način može da dovede u sumnju aktuelne ljevičarske strategije i taktike. Zato se, primera radi, preporučuje da upotreba Bordjua/Burdijea bude vrlo oprezna, ako već mora da je bude, a nešto slično važi i za Fukoa; Altiser se uzima u obzir samo redukovano i vrlo površno, kad se nešto uopšteno trtlja o ideologiji; Alan Badju je proglašen neatraktivnim, što bi značilo nekorisnim i utoliko ga treba zaobilaziti u širokom luku, a on nije jedini; Nikos Pulancas je, recimo, jedno vrlo nepoželjno ime, a ni on nije usamljeni primer. Spiskovi poželjnih i nepoželjnih imena i radova su neformalni, a granica između modernog i zastarelog t.j. korisnog i nekorisnog za našu stvar je vrlo relativna i propusna i neprestano se koriguje i pomera u različitim pravcima, što zbunjuje veliku većinu aktera na sceni, iako to niko ne priznaje; jedno takvo priznanje predstavljalo bi dokaz slabosti, a pravi ljevičarski aktivista to ipak nije. Zato, ako je naš ljevičarski aktivista pravi, ako dosledno putuje od jedne do druge konferencije i permanentno se emancipuje (a osim toga emancipuje i druge), ubrzo će naučiti da prati trendove i da razlikuje žito od kukolja, korisno od nekorisnog, aktuelno od neaktuelnog, iako će to uvek biti sa zakašnjenjem (nakon konferencije). Jer ako eventualno ima kakvih nedoumica, onda jedini način da se informiše jeste da isprati bibliografije hadžijskih tekstova, ali to može da postigne tek sa 4-5-6, pa i više meseci zakašnjenja, jer barem toliko vremena treba da prođe od konferencije do zbornika radova sa iste. No, svejedno, upravo je to najbolji put da se u svako doba bude manje-više na liniji. A čim stekne tu sposobnost da naslućuje šta je ispravno a šta pogrešno čitati, šta se sme a šta ne, moći će za sebe da tvrdi da je postao pravi ljevičarski aktivista; od toga je samo jedan korak do stručne osposobljenosti, totalne emancipacije i kadriranja, kao i, last but not least, organizovanja sopstvene konferencije, seminara, ili barem jedne serije poučnih predavanja.
[1] Treba napomenuti da akademski delatnici ne percipiraju ovakvo ponašanje kao samoponižavanje, već kao jedno neprijatno, ali logično i s obzirom na cilj opravdano delovanje – osećaj stida koji pri tom nastaje, kao jedan sirotinjski osećaj, oni prepuštaju sirotinji koja to posmatra sa strane i koja se onda često i stidi umesto njih.
