Piše: Branka Ćurčić, Grupa za konceptualnu politiku
„Ako bih bilo šta branio, bila bi to fundamentalna institucionalna sloboda umetnosti. Po meni, u principu sve može da uđe u sistem savremene umetnosti, dok god ga umetnici, kustosi, kolekcionari ili publika tamo žele […] Institucija je u principu otvorena za sve. Mi smo ti, ljudi, koji odlučujemo šta želimo, i ukoliko se sa tim ne slažem, ja mogu ili protestovati ili sâm to uraditi: galerijski prostor ne mora biti veći od portabl kutije. […] Ipak, najveća moć institucionalne slobode je da se nove zajednice mogu pojaviti oko njihovih sopstvenih koncepata umetnosti, nezavisne od onog što zvanične institucije možda misle ili cene. Umetnost se uvek može pojaviti među onima koji je žele.“ (Asmund Havsten-Mikelsen, Ne-filozofija i savremena umetnost, Grupa za konceptualnu politiku, Novi Sad, 2018, str. 144)
I bi tako. Nismo mogli da se složimo sa institucionalnom slobodom umetnosti koja se ovog puta pojavila u obliku cenzure jedne izložbe. Izložba je stoga postavljena na korice knjige Ne-filozofija i savremena umetnost (fotografija iz izložbe „Ritam zločina“ umetnika Borisa Burića i Nenada Rackovića, 2018.) i umetnost se pojavila među onima koji je žele. Umetnici takođe. Napravljena je tek toliko povezana zajednica da smo bili u mogućnosti da izdržimo ono što Havsten-Mikelsen naziva „sistemskom histerijom“ i internalizaciju sveta umetnosti kao sudije koji nagrađuje ili kažnjava. Mogućnost objavljivanja ovog teksta upravo proističe iz pojavljivanja takve zajednice, kao i iz prve u seriji diskusija „O ćutanju i posledicama“ u organizaciji Centra za kulturnu dekontaminaciju koja je održana krajem 2018. godine. Reklo bi se, mali koraci u odbijanju da se ćuti – bez obzira na posledice.
Ako se držimo tumačenja citata iz knjige-galerije, postoji odstupanje u odnosu na stvarnost događaja cenzure izložbe. Ono se ogleda u tome da nije bilo potrebno referisati na svet umetnosti, niti se distancirati od stava zvanične i državne institucije umetnosti, već od postupka nezavisne galerije. Da li se radi o dvostrukom pojavljivanju nezavisnosti i poništava li se time nezavisnost kao princip? Pre je u pitanju borba oko principa nezavisnosti, odnosno distance koju zauzimamo u odnosu na politiku države. Upravo je to polje u kojem deluju akteri ovog slučaja – polje organizovane nezavisne kulture i savremene umetničke produkcije, odnosno civilnog društva u kulturi, iako je jedan njegov deo kroz izbornu mobilizaciju napravio korak ka politici države smatrajući da u tome nema ničeg nečasnog. Ne bi zaista ni bilo da na tom putu nisu stradale umetnost i organizacije civilnog društva u kulturi, tj. da nisu izbrisane od strane onih koji ih nisu želeli. S jedne strane, postoji moć organizovanih ljudi, a sa druge država, dok su izbori ono što potvrđuje tranzitivnost od organizovanih ljudi ka politici države. U ovom slučaju, izbori i državna politika pojavljuju se posredovanjem, programskom politikom galerije i izbornom disciplinom u asocijaciji organizacija. Međutim, nije u pitanju dijalektika, već realno brisanje, ili kako se to kaže, „čišćenje“ u „novim prostorima društvenosti“.
O cenzuri izložbe Borisa Burića i Nenada Rackovića u Uličnoj galeriji nije bilo javnog govora, već ćutljive saglasnosti organizatora galerije sa saopštenjem Inicijative Ne davimo Beograd (NDMBGD) kojim se, nakon izborne noći marta 2018. godine, pozvao umetnički svet da se jednom od njih, tačnije umetniku čije delo, kako je tu formulisano, nije ništa drugo do „podmetanje nasilja nad ženama kao umetnost“ uskrati prostor na čitavoj umetničkoj sceni. Nasilje je sprovedeno nad ženom, a nasilnik je umetnik. Način života i shvatanje umetnosti i kulture iz koje prema tom saopštenju treba da „krene šira društvena promena“, donelo je svoj sud o umetnosti, ali je on vanumetnički. Izlaskom iz umetnosti u novo društveno polje umetnik je javno osuđen, a umetničko institucionalno polje oblikovano prema političkim imperativima koji zahtevaju pristajanje ili isključenje, bez polemike i mogućnosti rehabilitacije. Jedini poziv na diskusiju bilo je saopštenje Nezavisne umetničke asocijacije Remont kojim se apelovalo na očuvanje „tek uspostavljene društvene platforme“ na kojoj su se susrele pristalice Inicijative NDMBGD i akteri savremene umetničke scene. Bio je to povratak razumu, dok se povratak na samu umetnost dogodio drugim predlogom umetnika za izložbu u Uličnoj galeriji. Ovog puta je umetnik trebalo da se bavi samom cenzurom, dakako, umetnički intervenišući u nastalu situaciju. Ali nasilnik-umetnik ni kao element umetničkog dela nije mogao da bude prikazan, čime nas je umetnik Burić uverio da se radi o cenzuri, a ne tek o otkazivanju izložbe ili o njenom bojkotu.
Poziv na osudu umetnika je poziv na osudu umetnosti, u koju se, kao i u umetnika, gubi poverenje. Umetničkom polju i polju autonomnog organizovanja ljudi nameće se banalizacija političkog promocijom „novih prostora društvenosti“ – taj termin se pojavio tokom diskusije o ovom slučaju na mejling listi članica Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije (ANKSS) tokom septembra 2018. godine – opsednutih izbornom mobilizacijom koja se danas sprovodi i u ime političke korektnosti. Što se potonje tiče, ona se od interne šale u levičarskim krugovima po treći put vratila kao istorija, dakle ne kao farsa, već kao ona koja može zaista da nas ujede za dupe. Slom masovnih partija kao političkih organizacija i nestajanje političkog kapaciteta radničkih pokreta kao oslonca društvu bez klasa tokom nestajanja države, dovelo je do krize politike koja i danas traje. Prema rečima Stjuarta Hola (Stuart Hall), od tada je na delu fragmentacija političkog polja politikama identiteta čiji deo predstavlja i politička korektnost. Ako se potonja i pojavila kao posledica udara nove desnice i neoliberalne države na sve oblasti života ljudi, nova leva politika ipak ne bi mogla da se svede samo na suprotstavljanje državi pa ni korektnošću, iako pitanje države i dalje ostaje krucijalno za politiku, kako smatra Silven Lazaris (Sylvain Lazarus). Kada politički i subjektivni kapaciteti ljudi postoje, oni nisu isključivo karakterisani njihovim zahtevima prema državi niti sukobom sa njenom idejom vlasti i dominacije, već u onome što je moguće na strani ljudi i unutar njihovog prostora organizovanja. U tom prostoru ponajmanje ima mesta čišćenju, pa i u ime korektnosti. A poslednjih dana vidimo da je korektnost takođe briga države i da je nasilje nad ženama postalo stvar manipulacije i vlasti i opozicije.
U slučaju „nulte tolerancije na nasilje“ u političkom programu građanske opcije koja je izašla na izbore, suprotstavljanje nasilju je bilo usmereno na unutrašnjost organizacije u koju su uključeni i simpatizeri Inicijative. To usmerenje dobilo je naziv „čišćenje sopstvenih redova“. O tom „čišćenju“ govorimo, jer kada se ono pojavi, započinje regresija koja ne može zaobići ni levicu. Doživljaj poraza zbog nepovoljnog izbornog rezultata rezultirao je osudom na mestu gde je bila moguća diskusija umesto ćutanja i rehabilitacija umetnika, što bi zaista bio iskorak ka budućem nenasilnom prostoru društvenosti. Umesto toga, usledilo je političko nasilje, odnosno situacija u kojoj su pokušaji povezivanja fragmentiranih političkih borbi postali isključivost, a ona za sobom ostavlja ne samo posledice, nego i ljude. Ali ćutanjem o tome, slučaj se ne završava…
„U Francuskoj se smena mladih u Partiji obavljala vrlo brzo. Partiju sam napustio nakon čuvene zavere lekara protiv Staljina, u zimu 1952. godine. To se dogodilo zbog toga što me je nelagoda neprestano pritiskala. Nešto pre Staljinove smrti raširila se vest prema kojoj je jedna grupa jevrejskih lekara pokušala da ga ubije. Andre Virmser je održao sastanak u našoj studentskoj partijskoj ćeliji da bi nam objasnio kako se dogodila zavera. Iako nismo bili ubeđeni, prisiljavali smo se da verujemo. To je takođe bio deo tog žalosnog sveta, tog načina da se bude u Partiji: činjenica da ste obavezni da podržite i ono što je bilo u najvećoj suprotnosti sa onim u šta se moglo poverovati […] Staljin je umro. Tri meseca kasnije shvatili smo da zavera lekara nije postojala. Pisali smo Virmseru tražeći od njega da nam objasni šta je to bilo. Nismo dobili odgovor. Reći ćete mi: to se događa, mali incident na putu… činjenica je da sam tog trenutka napustio KPF [Komunističku partiju Francuske].“ (Mišel Fuko, Spisi i razgovori, Fedon, Beograd, 2010, str. 181)
Mali incident na našem putu je činjenica da nije bilo saopštenja niti diksusije u okviru ANKSS nakon izborne noći, a zatim ni saopštenja, iako ne bez diskusije, povodom cenzure izložbe u okviru onoga što je Remont nazvao „tek uspostavljena društvena platforma“. Reč „platforma“ je danas aktuelna i najčešće je prisutna u okviru novih izbornih mobilizacija kod nas i u regionu. To što je najpre srećemo u diskursu projektnog rada nije čudno, jer njome se misli na povezivanje organizacija civilnog društva (i u umetnosti i kulturi), a što je za nas politički prostor i prostor za nove politike koje se teško pojavljuju kada su nadodređene izborima. Izbori su deo državne politike, a kada se nude kao jedino mesto politike, postaje samorazumljivo da „organizacije civilnog društva zapravo ne zastupaju građane“, kako je sam Dobrica Veselinović (NDMBGD) tvrdio u tekstu za portal Novosti 2015. godine. U takvim uslovima je nemoguće misliti nove politike ili politizaciju postojećih organizacijskih formi, pa onda ni platformu kao mesto politike. Ono što izborna mobilizacija radi je da nas stavlja u poziciju odmeravanja snaga sa državom i da nas uvodi u registar pobednika i poraženih, pri tome najčešće žrtava, što ne pripada registru politike koja referiše na politički kapacitet ljudi i njihovu subjektivnu moć da diskutuju, deluju i tragaju za zajedničkom tačkom mogućeg unutar postojeće situacije.
Da nije bilo pitanja koje je postavila jedna od članica ANKSS, Art Brut Serbia, i zahtevala izjašnjavanje Asocijacije povodom cenzure izložbe, odluka Ulične galerije bi bila interna stvar organizatora i njegove uređivačke politike, a mi bismo imali opet jedno ćutanje među onima kojih se to tiče. Ali pitanje je postavljeno i diskusija je usledila, međutim ishod je bio takav da je zajednička politika postala nemoguća, ni pošto se konačno dogodila u Asocijaciji. Ona je nastavila da bude izborna sa ambicijom da postane i parlamentarna (bivajući parlamentarni bivamo i korektni). Reflektovanje organizacijskih i političkih pitanja postalo je izlišno, a direktna posledica njegovog odsustva je suspenzija svakog kapaciteta da se odluke promene, da se na cenzuru javno reaguje i da se iz situacije izađe podignute glave i dostojanstveno. To svakako ne bi pripadalo režimu pobede i njenog „klejmovanja“, već bi to bila politika na strani ljudi i njihovih organizacija. Nadodređenost Asocijacije interesima izborne mobilizacije i samorazumljiva izborna sabornost pokazala je da je platforma propuštena kao mogućnost i da je asocijacijsko-organizacijski kapacitet razoren. Umesto političkog spajanja pokreta i inicijativa, asocijacija i mreža, dogodilo se kadrovsko spajanje individualaca koje više nije ni delegatsko, već isključivo odborničko… Činjenica je da smo tog trenutka napustili Asocijaciju.