Branka Ćurčić, GKP
U jeku rata koji je pokrenuo mnoge procese na geopolitičkoj ravni koji će uticati na uspostavljanje novog poretka i novih odnosa snaga između država i saveza država na globalnom nivou, čini se da je perspektiva koja nedostaje ona iz koje se vide i čuju ljudi, njihove aspiracije, predlozi i odluke. A ukoliko je ne zauzmemo, ne možemo znati ima li na njihovoj strani i politike.
Broj poginulih civila i ukrajinskih izbeglica raste iz dana u dan, dok se oni koji su ostali u ratnoj zoni bore zajedno sa ukrajinskom vojskom protiv ruske okupacije i vojne ofanzive na sve raspoložive načine. U izvesnom smislu bi se moglo reći da je njihovo učešće u oružanom sukobu odbrana mira u kojem su živeli pre ruske invazije, budući da je sada u pitanju odbrana od direktne, razarajuće vojne intervencije. Međutim, postoji li mogućnost da se odbrana naroda tumači i kao odbrana na strani ljudi i u njoj otkrije politika koja bi bila strani ljudi? Da li u situaciji aktuelnog ratnog sukoba može biti reči o miru uspostavljenom na strani ljudi počev od političkog predloga sa njihovog stanovišta – od predloga koji bi morao biti potpuno odvojen od ratne politike države? A potom možemo postaviti i pitanje – koje države?
Ako se prisetimo Klauzevica, mogli bismo reći da ono što je i danas na delu jeste rat koji je nastavak državne politike drugim sredstvima. Kako dodaje, u pitanju je rat kao „čin nasilja koji za cilj ima da primora našeg protivnika da ispuni našu volju“, pri čemu pod ovim „mi“ i pod „protivnikom“ misli na države koje su u sukobu. Međutim, potrebno je reći da se danas rat odvija u kontekstu dominacije politike države i vlasti koja upravlja kriminalom i korupcijom, zbog čega se kaže da ta politika obdelava prakse rata zahvaljujući kojima on postaje produžen i van oružanih sukoba. To bi bio čuveni fukoovski obrt prvobitne teze po kojoj je državna politika rat nastavljen drugim sredstvima. Zato je danas teško reći, pogotovo u jeku oružanog sukoba i invazije jedne države na drugu i kada ljudi nisu u mogućnosti da kažu bilo šta i iznesu predloge jedni pred druge, šta bi bio mir uspostavljen na strani ljudi?
Ukrajinci danas brane teritorijalni integritet države, brane se od agresije i, u izvesnom smislu, brane državni mir, bez obzira što je on deo državne politike koja danas upravlja korupcijom koliko i kriminal njome. Upravo u tome leži glavna poteškoća, a to je pitanje mirovnih politika ljudi koji su suočeni sa direktnom ratnom opasnošću. Možda je moguće reći da je njihovo zalaganje za mir samo posredovano oružanom odbranom i otporom koji pružaju zajedno sa ukrajinskom vlašću – tim pre što to nije samo oružani, već i goloruki otpor: protesti i stajanje ispred vojnih vozila ruske vojske i verbalna rasprava sa ruskim vojnicima koji su ušli u ukrajinske gradove misleći da su ih okupirali. Političke manifestacije usred bitke su zaista frapantne i ohrabrujuće.
Njihov otpor je otpor invaziji i ratu, ali i miru koji im nameće ruska država. U prethodnim slučajevima, pre novih ratova koji su počeli u Jugoslaviji devedesetih a koje su vodile državne elite sa kriminalnim organizacijama protiv civilnog stanovništva, ratovi su bili međudržavni i pobednička strana je imala mandat da vrši pritisak na poraženu da prihvati njene uslove prekida oružanih sukoba, odnosno njene uslove mira. Možda se Putin i hladnoratovski zaigrao ovom invazijom želeći da nametne svoje uslove mira, ali ono što njegovu intervenciju čini i novoratnom jeste sila koju primenjuje nad civilnim stanovništvom i kojom razara civilnu infrastrukturu ukrajinskih gradova i koja nije samo vojna, već i paravojna (Donbasom su ordinirale paravojne formacije koje su operisale u Siriji i na mnogim drugim mestima u svetu). Takvim „mirom“ on konačno stavlja tačku na ranije pokušaje izgradnje moderne države koja je počivala na ideji civilnog mira i prava svih građana koja moraju biti garantovana i poštovana. Iz ovoga se postavlja pitanje i da li je ruska država jedini siguran savremeni oblik države: autoritaran, militaristički i kriminalan? I posledično, šta je to što Ukrajinci brane i da li bi mogli imati i Ruse na svojoj strani? Ne Putina i njegov režim, već ljude, kojima je stalo do mira, pa možda i istog.
Ono što je izvesno jeste da je ruska ofanziva naišla na otpor ukrajinske vlasti zajedno sa narodom koji joj se pridružio u odbrani teritorijalnog integriteta države, ali i legitimiteta vlasti koju Putin želi da ospori i da je smeni. Dakle, ukoliko ovde postoji predlog na strani ljudi kojim bi se oni založili za mir, u situaciji direktne oružane agresije, on je posredovan oružanom odbranom i nacionalnim otporom koji je otpor politike ukrajinske države. Narodni otpor se tako pokazuje kao državni i u ime države koju treba osloboditi. Koliko je takav otpor na strani ljudi ako je takva politika uvek na distanci prema državi, pa onda i ukrajinskoj.
Postoje li u ovoj situaciji predlozi za mir, direktni i nedvosmisleno mirovno opredeljeni? „Ne ratu“ je nedvosmislena poruka koja se sa protesta upućuje svima, ali kojom se uglavnom iskazuje solidarnost sa Ukrajincima, što su učinili mnogi pokreti i javne ličnosti širom sveta. Druga važna stvar je organizovanje niza humanitarnih akcija kojima se zbrinjavaju ukrajinske izbeglice. Međutim, humanitarizam i manifestacije za mir, koliko god bili potrebni, ne govore mnogo o politici koja bi bila na strani ljudi i njihovog mogućeg u situaciji rata. Drugim rečima, da li ljudi danas misle da je moguće izneti predlog za mir koji bi bio potpuno odvojen od ratne politike države i kako da ga podele među sobom?
Postoje predlozi koji nastaju tretiranjem ukrajinskog rata kao simptoma krize mnogo kompleksnije i teže istorijske i geopolitičke situacije, i koji upravo zbog toga moraju biti radikalni kako bi doprineli temeljnim promenama ukupnog sistema u kojem živimo. Ti predlozi dolaze iz akademskog diskursa i važno je navesti ih kako bi se videlo koliko su odvojeni od onoga što se stvarno zbiva u smislu reakcija na rat, pre svega samog ukrajinskog naroda, a onda i antiratnih protesta koji se organizuju širom sveta. Jedan od njih je ukazivanje na neophodnost brze i radikalne intervencije – „ili revolucija ili nas neće biti“. Ili, pak, pozivanje na udruživanje onih koji su klasno osvešćeni i koji će se povezati na međunarodnom nivou počev od vrednosti antiimperijalizma, antimilitarizma i nesvrstanosti, a koji neminovno mora uzeti u obzir socijalnu pravdu i ekološku problematiku. Dakle, zahteva se totalni remont globalnog društva, njegovo ponovno uspostavljanje na osnovama koje su suprotne tendencijama i trendovima koje globalne sile diktiraju. U tom smislu, takvi apeli deluju kao maksimalistički geopolitički odgovor na svetsku geopolitičku situaciju, ali, moramo reći da, u stvarnosti, revolucija kao politika koja se događa kada niko više ne može po starom, ni oni koji vladaju ni oni kojima se vlada – ne postoji.
Iako akademski pokliči umeju da prijaju uhu upravo zbog svog maksimalizma, dobro je obratiti pažnju na ono što govore ljudi, antiratni aktivisti i aktivistkinje i borci za ljudska prava, svi oni koji se pitaju šta je za njih moguće (moguće za njih) u situaciji rata i kako se založiti za mir, u Ukrajini, Rusiji i na mnogim drugim mestima. Ti predlozi govore o potrebi za povezivanjem ukrajinskog otpora i ruske opozicije u najširem smislu – političke i civilno-društvene, koja postoji uprkos konstantnim pritiscima Putinovog režima kojima je izložena. Štaviše, potrebno je povezivanje van hladnoratovskih podela jer u okviru njih i današnji miran otpor nasilju Rusije se naziva „NATO fašizmom“; potreban je rad sa ljudima da bi se videlo da li danas može postojati mir uspostavljen na njihovoj strani i kakvim ga oni vide i predlažu. Potrebno je zalaganje za mir koje mora uzeti u obzir ratnu politiku države i radikalno se odvojiti od nje jer je ova zaista nastavak rata drugim sredstvima. Mi to vrlo dobro znamo jer živimo u jednom takvom ratu već trideset godina.
Foto izvor: Euromaidan press, “Građani Mariupolja sprečavaju ruske tenkove da uđu u grad”
