Rat u Ukrajini, pored drastičnih ekonomskih, socijalnih i psiholoških posledica i efekata na život ljudi i stabilnost evropskih država, doveo je i do ubrzanih pozicioniranja i polarizacija na međunarodnoj političkoj sceni. Većina evropskih zemalja, zgrožena razmerama ratnih razaranja i civilnim žrtvama, nedvosmisleno je osudila rusku agresiju. Neke druge države, koje su sa Rusijom povezane različitim aranžmanima, našle su se u delikatnoj situaciji: na glavu im se ponovo sručila stara recikirana i lažna dilema, (samo)nametnuti izbor između istočne orijentalne despotije (u današnjoj varijanti ruskog autoritarnog populizma) i zapadne građanske demokratije sa formalnim političkim slobodama i pravima.
U ovom neobranom grožđu našle su se i vlasti u Srbiji. Politika sedenja na više stolica (servilnost prema svakoj šuši) i negovanje rusofilskog sentimenta (tj. Čvrstorukaškog samodržavlja)
preti da pobere gorke plodove, koji se pokušavaju zasladiti tiradama o trenutnoj stabilnosti. Naprednjački režim, koji pokušava da se predstavi kao faktor mira tako što nastoji da baštini tekovine nesvrstanosti iz doba socijalizma, od Titove zaostavštine preuzeo je samo kult ličnosti i staljinističke metode vladanja natopljene lažnim suzama plačljive demagogije, koje su iza sebe ostavile društvo podeljeno na poslušne patriote i plaćene izdajnike.
Biti nesvrstan nikad nije bila jednostavna stvar, jer ona podrazumeva opredeljenje za nezavisnost, mir i solidarnost. To ne znači stajati po strani od svetskih sila i praviti se mrtav u nadi da će oluja proći iznad naših glava ili da ćemo čak imati neke volšebne koristi od tuđe nesreće. No dobro, to svi znamo. Šta bi onda bila ta famozna nesvrstanost? Možda pomogne ako bacimo kratak pogled u prošlost.
Ivo Andrić je negde rekao, razmišljajući o istorijskoj sudbini svog naroda, da su Srbi napravili kuću nasred puta. Tim drumom protutnjale su vojne sile sa Istoka i Zapada iz temelja potresajući trošnu zgradu srpske državnosti. Prvi srpski socijalisti, školovani na Zapadu i suočeni sa užasima krupnog kapitala, sa nadom su okretali pogled ka slovenskoj seoskoj zadruzi i opštini, ali su dobacili samo do kultivisanja sitnosopstveničkog mentaliteta. Sa druge strane, Pašić je tražio oslonac u zdravim ustanovama i običajima srpskog naroda i slovenskih plemena, dok sa Zapada treba preuzimati samo tehnička znanja i nauku, koje bi se koristile u slavjano-srpskom duhu. Ovo već zvuči poznato: prigrliti zapadni standard, a sačuvati domaćinsku čestitost i poštenje, to bi bila crvena nit narodnjaštva, koja preživljava do danas. Treba samo dobro probrati, pa da svi budemo srećni i ujedinjeni u blagostanju naroda.
Trnovitim putem između Istoka i Zapada nakon Drugog svetskog rata nastavljaju jugoslovenski komunisti. Posle prekida sa Staljinom, revolucionarna vlast afirmiše samoupravljanje i nesvrstanost, kako bi izbegla zamke sovjetskog dogmatizma i imperijalog kapitalizma. Okretanje od SSSR-a upućivalo je na približavanje SAD, kako bi se izdejstvovala vojna i ekonomska pomoć. Prema sećanjima tadašnjih državnih funkcionera, pregovori sa američkom stranom bili su teški i neprijatni. Suočeni sa moćnim protivnikom kojem nije bila u interesu privredna i politička nezavisnost jedne socijalističke zemlje, jugoslovenski pregovarači morali su da izdrže početni ucenjivački pritisak i potcenjivanje, radi čega su uvek morali da u rezervi imaju alternativne predloge, koji nisu isključivali i pribegavanje lukavstvu, kako bi se sakrile prave namere i time obezbedio nastavak samostalnog razvoja Jugoslavije.
Međutim, nakon Staljinove smrti, dolazi do postepenog približavanja Moskvi zbog deklarativne destaljinizacije SSSR-a i zalaganja za zajedničku ideologiju socijalizma, što je izazivalo podozrenja i sumnje zapadnih „partnera“. Poslednje decenije socijalističke Jugoslavije obeležio je povratak represivnim metodama i uvođenje zabrana u oblast kulturnog stvaralaštva, uz stalni rast nacionalističkih tenzija. U takvoj političkoj atmosferi, položena su zmijska jaja militantnog nacionalizma i verskog fanatizma, iz kojih su se izlegle nacionalne vođe i režimi koji su presudili zajedničkoj državi.
Režim Slobodana Miloševića od početka je koristio antizapadnu retoriku kako bi pospešio efikasnost nacionalističke politike. U tom periodu, obilato se eksploatiše floskula o zapadnim centrima moći (nikada tačno imenovanim, jer bi se time izgubila njihova manipulativna snaga i paranoidni potencijal), koji se i danas mogu čuti od strane opskurnih analitičara i režimskih tabloida. U to doba, još se nije računalo na Rusiju, jer je tamo Jeljcin bio zauzet krmčenjem državne svojine. Tek uoči i nakon bombardovanja, kada srpski režim pojačava kvaziantiimperijalističku frazeologiju, počinje da se obraća pažnja na jačanje Putinove vladavine i rast ruske vojne moći, u kojem su autoritarni vlastodršci uvek videli garant opstanka svoje vlasti.
Nakon pada Miloševića, i vlasti i opozicije nastavljaju da se dele na proevropske i patriotske snage, koje su podršku navodnoj ugroženosti nacionalnog identiteta tražile u jačanju ruskog prisustva u Srbiji, koji se ne doživljava kao strani uticaj, već kao zaštita bratskog naroda od tuđinske opasnosti. I tako je to ostalo do danas.
Ali, ovog puta, ruska vojna agresiju na Ukrajinu, ponovo pred Srbiju nameće potrebu svrstavanja u jedan od dva suprostavljena tabora: jedan (uglavnom zapadni) koji se deklarativno zalaže za mirno rešenje uz povećanje pritisaka na Rusiju i drugu skupinu država koja više ili manje otvoreno podržava Putinovu vojnu avanturu. Zaglavljena u raskoraku između retoričkog zalaganja za evropski put Srbije i energetske zavisnosti od Rusije, srpske vlasti suočene su sa teškim izborom koji iskušava njenu stabilnost i poverenje naprednjačkog biračkog tela.
I danas Srbija opet stoji na raskrsnici globalne političke scene, sa zebnjom gledajući u zapadnom pravcu, a sa skrivenim nadama ispod oka motreći na razgoropađenog ruskog diva koji se zapenušao u ratničkim orgijama. I šta bi ona sad trebala da učini, kojoj sili da se prikloni? I mora li uopšte da se ikome priklanja, u što aktuelna vlast nevešto pokušava da nas uveri?
Na kraju, valja se podsetiti da nesvrstanost ne znači stajati po strani, već stati protiv nasilja i nepravde velikih sila. Ona takođe podrazumeva zalaganje za određene vrednosti. Trenutno, na Istoku takve vrednosti ne vidimo. Ruske i kineske državne grdosije naoružane do zuba traže kavgu sa NATO pandanom sa Zapada, koji treba da obezbedi mir gomilanjem novih količina oružja ispred nosa istočnih imperija. Ipak, i na takvom Zapadu, moguće je naći podsticaje koji bi išli u prilog miru i saradnji među narodima, a protiv nekrofilskog klicanja novim raketnim sistemima. Takve podstreke sigurno ne možemo naći u Orbanovoj Mađarskoj, gde kukavice maltretiraju migrante. Isto tako, jalovi apeli za poštovanje ljudskih prava i toleranciju ne mogu da zagreju srca i zadovolje težnje za klasnom pravdom.
Ovde mislimo na političke vrednosti Slobode, Jednakosti i Bratstva, iste one pomoću kojih je mlada građanska klasa u usponu došla na vlast, da bi ih nedugo zatim, u zloćudnoj dijalektici istorije, odbacila u krvi i blatu imperijalizma i fašizma. Rehabilitacija parole Francuske revolucije mogla bi da udahne novi borbeni smisao izneverenom bojnom pokliču: umesto slobode za bogaćenje nekih i slobode od učešća u odlučivanju mnogih – sloboda za političku participaciju svih i sloboda od tiranije i podaništva, umesto jednakosti u lažnom blagostanju društva spektakla – jednakost u stvarnoj zajednici udruženih proizvođača, umesto bratije autoritarnih demagoga na vlasti – bratstvo slobodnih i ravnopravnih naroda. Ali, koje bi to društvene snage mogle stati iza tih vrednosti i boriti se za njihovo ostvarenje? Možda mogu nešto postići oni koji nemaju ništa, onaj četvrti stalež zatočen u stranim fabrikama, pogonima domaćih preduzetnika i halama i kancelarijama javnih preduzeća. Tiha većina kao da spremno čeka poziv na oslobođenje od straha, uprkos plimama rezignacije i defetizma. Ćutanje ne znači uvek odobravanje, već neslaganje sa već viđenim i želja za onim još ne oprobanim.
Željko Popović
Lubarda, Buđenje Afrike, 1956-1959, poklon Narodnog odbora Opštine Ivangrad Josipu Brozu Titu, 1959, ulje na platnu, 114 x 146 cm
