U prostoru međusobnog ospravanja pameti
Bilten “Stanar”, kao specifičan medij organizacije civilnog društva i inicijativa koje ona pokreće, dopušta sadržaj i diskurs koji je drugačiji od onog koji smatramo uobičajenim za profesionalno novinarstvo. To znači da u njemu ima prostora za stavove koji mediji smatraju nevažnim, ali koji, paradoksalno, baš zbog toga mogu postati eksluzivni. Odmah se može postaviti pitanje ko o tome odlučuje – novinar, urednik, vlasnik ili publika? U našem slučaju, to smo mi – ljudi koji se bave stvarima o kojima govore, a ove su aktivizam i mišljenje politike koja se odvija kroz naš pokušaj organizovanja među ljudima u situaciji koja je, opet, naša. Reč je, dakle, o našem i sadašnjem trenutku i uslovima političkog zbivanja i delovanja, ali i o kojima postoji opšta saglasnost da su nedemokratski. Zbog toga je važno zabeležiti što je moguće više momenata i nijansi procesa organizovanja, njegove uspone i padove, i doneti o njima subjektivni, politički sud, kojim je jedino moguće utvrditi šta je to što se stvarno desilo. Realno, a ne objektivno, jer u pitanju je singularna i neponovljiva situacija i njena istina, odnosno naše mišljenje u njoj i stvarno sa kojim smo se susreli mogućim. Mogućim za nas. A pošto je ovaj bilten posvećen izborima za članove saveta mesnih zajednica u Novom Sadu (i Vojvodini) koji su se odigrali 13. juna ove godine, mi ćemo vam reći šta se stvarno dogodilo na izborima za mesne zajednice. Ili, kako je Sezan rekao misleći na slikarstvo: dugujemo vam istinu u politici, i mi ćemo vam je reći.
To nije lako uraditi, jer ono što je do sada u medijima javno rečeno o ovim izborima gradi jednodimenzionalnu i jednoglasnu osudu autoritarnog režima vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) i ističe pobede građana u nekoliko mesnih zajednica u Novom Sadu, koje se tumače kao znak njegovog urušavanja ili bar “rasklimavanja”. Takvi stavovi su formirani spolja, čak i kada ih izriču ljudi koji su bili uključeni u ovaj proces, jer oni su iskazani mimo procedure političke istine, koja podrazumeva otvoren i slobodan govor, koliko i organizovanu akciju koja rezultira direktivom. Ovakvo mišljenje je ostalo izvan samog procesa, a stavovi koji su se mogli čuti ne izražavaju ništa više od apstraktnog interesa da se konačno stavi tačka na vladavinu SNS-a. Takav je interes apstrahovan i u tom smislu objektivistički, jer, sa jedne strane, ništa ne kazuje o političkoj agendi i organizaciji koja stoji iza njega, a sa druge, ovaj interes odbija razmatranje singularnosti onoga što se desilo i zanemaruje subjektivni kapacitet ljudi koji su u stanju da misle svoje mišljenje u odnosu na politiku koju vode. Otvoreno razmatranje ovog problema bi moglo poslužiti kao orijentir za svaku buduću akciju i organizaciju, ali je najpre potrebno ustanoviti jesu li one za nas moguće. Stoga, kao i u ranijim slučajevima, mi koristimo prostor koji smo sami napravili kako bismo javnosti izneli aktivističko iskustvo jedne organizacije civilnog društva, čak i po cenu kritike procesa koji smo pokrenuli i u njemu učestvovali. Smatramo to neophodnim ukoliko želimo rasvetliti nešto, za šta je izraz “zavera ćutanja” pretežak, a “nesolidarnost” eufemizam, odnosno, isuviše lak.
Zašto bi to bilo važno, ako je stvar zatvorena, javno saopštena i već opisana kao veliki uspeh (pobeda građana)? Ne samo zato što je javno izrečenim i napisanim stavovima rečeno i da je on krajnje limitiran. Ne zabrinjava nas njihov double bind, jer oni i nisu nama saopšteni. Znamo vrlo dobro da i pobednici i oni koji pronose glas o pobedi dele mišljenje da su jedino parlamentarni izbori važni, a politička stranka jedina politička organizacija koja može ostvariti uspeh. Naš razlog za govor je duboko uverenje da je neophodno odlučno odgovoriti na osiromašenje diskursa aktivističke scene kome svedočimo poslednjih nekoliko godina, na kojoj se svaka argumentacija smatra suvišnom, a svako mišljenje, koje odudara od prećutnog konsenzusa, uvredom. Za nas to znači i da se nalazimo u opasnom prostoru međusobnog osporavanja i osporavanja intelektualnosti bez koje je nemoguća politička organizacija na strani ljudi, a ona je danas potrebnija nego ikad, jer u situaciji smo da moramo braniti i naša politička prava, za koja se misli da su davno izborena i već izlizana do puke formalnosti. Zato cilj ovih razmatranja nije degradacija samog procesa, niti “filozofiranje o zlosrećnoj ljudskoj prirodi” zbog koje ne može doći do bilo kakve promene (u esencijalizam ne verujemo), već odgovorno mišljenje o tome šta je bilo (ne)moguće uraditi u smislu političkog organizovanja u Novom Sadu tokom izbora za članove saveta mesnih zajednica. Drugačije rečeno, cilj ovih razmatranja je izneti na videlo šta je bilo moguće, a šta ne, na primeru vidljivog ili, pak, nevidljivog rada političkih aktera – građana, političkih partija i vlasti – koji ne smatramo dijalektikom latentnog i manifestnog, već otvoren govor koji je nekada želeo biti javan, a nekada privatan i svesno prikriven, a ne potisnut ili nesvestan.
Na kraju krajeva, neophodno je reći da je, pored procesa, ulog ovih razmatranja naša odgovornost prema organizaciji ljudi koja koja je kratkotrajno uspostavljena kroz ovaj proces, ali i prema nama samima kao organizaciji civilnog društva, čija je javna obaveza da napiše izveštaj o svom radu. Inicijativa za mesne zajednice je bila jedina politička organizacija nezavisnih kandidata, zbog čega se i našla pod višestrukim udarom, kako vlasti tako i jednog dela građana koji su se pokrenuli.
Grupa za konceptualnu politiku
—
BILTEN STANAR # 13 & 14
Novine Inicijative za lokalnu samoupravu
STUDIJA SLUČAJA: Izbori za savete mesnih zajednica u Novom Sadu 2021. godine
UREDNIŠTVO BILTENA: GKP
OVOM BROJU BILTENA STANAR doprineli su: Branka Ćurčić, Zoran Gajić, Dejan Ignjić, Željko Popović, Slobodan Stošić
FOTOGRAFIJE-KOLAŽ: Slobodan Stošić, GKP
TIRAŽ: 12.000
Bilten Stanar #13&14 je objavila Grupa za konceptualnu politiku u okviru projekta „Lokalne politike i izbori za mesne zajednice“ koji se realizuje u saradnji sa Fondacijom Hajnrih Bel – predstavništvo Beograd.
