Ljubica Slavković, CZKD, Beograd
Rani javni uvid za plan detaljne regulacije kompleksa „Avala filma“ na Košutnjaku trajao je do 13. jula 2020. g. Neposredno zatim, 29. jula, završavao se rani javni uvid za područje Kosančićevog venca. Takođe, baš tih dana, do 27. jula, na ranom javnom uvidu je bio izložen i plan, tj. predlog za izgradnju komandnog centra MUP u bloku 39, u tzv. univerzitetskom bloku i tik pored Fakulteta dramskih umetnosti. Ova letnja gužva odlučujućih koraka u donošenju planova za projekte od kapitalnog značaja za grad Beograd nije neuobičajena. Ipak, ovoga puta ona je bila potpomognuta i pandemijom.
Podsetimo, javna sednica Komisije za planove o Nacrtu Izmena i dopuna Generalnog plana Beograda 2021. održana je 22. jula, 2014. godine. Ako se dobro sećam, bio je utorak, a termin podne. „Zli jezici“ bi rekli da nije slučajno da se javna sednica, kao jedini termin za bilo kakvu javnu diskusiju o izmenama i dopunama najvažnijeg, strateškog plana za grad Beograd, koji se pri tome donosi za period od 25 godina, održava radnim danom u podne. Da iza toga zapravo leži namera da što manje ljudi bude u mogućnosti da u ovom procesu učestvuje. Ipak, pomenuta javna sednica je trajala preko šest sati, sa 200 entuzijasta u sali i preko 1200 pristiglih pisanih primedbi. I pored ovakve brojnosti i odziva građana i šire stručne javnosti, nemamo na osnovu čega reći da je diskusije zaista i bilo ili da se javnost zaista i čula. Najčešći odgovor koji se jeste čuo bio je da „primedba nije osnovana“, praktično je u celosti usvojeno ono što je na javnom uvidu bilo i izloženo, a preovladajući utisak prisutnih nakon šest sati natezanja bio je oličen u pitanju koje ostaje bez odgovora: čemu javne sednice onda služe (ako uz to i ne rade)?
Ovog leta imali smo prilike da to, već retoričko pitanje, postavljamo u jednom novom, drugačijem kontekstu. Kako to obično biva, kriza ogoljeva ono što je u društvu već nagriženo.
Rani javni uvid i javni uvid su jedine dve zakonom obavezujuće instance u kojima javnost ima prilike da učestvuje u procesima donošenja urbanističkih planova i uopšte, da se iole približi odlučivanju o prostoru. Jedine obavezujuće nisu i jedine moguće – institucije, donosioci planova, i svi koji su u poziciji kreiranja procesa prostornog razvoja, imaju zakonom dato svo pravo da urade nešto više od pukog zakonskog minimuma – pitanje je volje i inicijative. Naravno, i finansija, vremena i dr, ali to sve ipak dolazi nakon volje i incijative. Ipak, isuviše često iliti skoro uvek, ono što dobijemo je puki zakonski minimum. A u vreme pandemije – i u ime pandemije – je i on utanjio.
Leta 2020. godine, kada je plan za područje „Avala film“ izložen na ranom javnom uvidu, organizacije civilnog društva usmerene na javne politike u oblasti urbanističkog planiranja, prostornog razvoja i zaštite životne sredine, udružile su se u zajedničko delovanje. S namerom da ustanove šta se ovim konkretnim planom i na koji način planira, da li se poštuju procedure i da li se i čime narušava javni interes, eksperti organizacija civilnog društva okupili su se u Centru za kulturnu dekontaminaciju i prionuli na stručnu analizu planske dokumentacije. Zajedno i združeno, jer je dokumentacija na svakom od ovih javnih uvida izuzetno obimna i kompleksna, i isuviše često iscrpi kapacitete pojedinaca, pa i pojedinačnih organizacija. A pri tome – kao što smo na početku ovog teksta uvideli – ta dokumentacija kao da se štanca, jer odmah nakon „Avala filma“ usledili su Kosančićev venac i blok 39. Očekivano, u sred letnjih meseci, i neočekivano, u sred pandemije.
Udruženi eksperti su pored stručnih primedbi podnetih na plan izdali i javno saopštenje, kojim javnosti i medijima prezentuju svoje nalaze i odgovore na gore navedena pitanja vezana za plan, procedure i javni interes. Pri tome, eksperti su javno zahtevali i da se ovaj javni uvid obustavi – jer nema uslova da se održava u vreme pandemije.
Iza saopštenja su stale organizacije i pojedinci: Beogradska otvorena škola, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Evropa Nostra Srbija, Ministarstvo prostora, Ne davimo Beograd, Organizacija za političku ekologiju Polekol, Pešaci nisu maratonci, RERI, Svetska organizacija za prirodu WWF, ZaNašKej, Ksenija Radovanović, Slavica Čepić. Ubrzo zatim, ovo saopštenje i zahteve potpisalo je još 40 organizacija civilnog društva, lista koja teško ostane neprimećena. Pa ipak, bez zvaničnih odgovora.
Potcrtajmo, održavanje javnih uvida se zakonom mora sprovoditi uz poštovanje načela učešća javnosti. To ne znači da je dovoljno obezbediti fizičku distancu, staviti maske i sredstvo za dezinfekciju i time se zaštiti od širenja virusa. Javni uvid nije odlazak u prodavnicu, pa ko ne može ostane kod kuće, a ide ona/j koji je u stanju da to obavi. Javni uvid podrazumeva niz koraka koje je potrebno preduzeti da javnost bude pravoverno obaveštena i informisana, a zatim i u mogućnosti da iskaže svoje interesovanje i interese i da na njih da dobije adekvatne odgovore. U proglašenoj vanrednoj situaciji, kada hiljade ljudi dnevno oboli od smrtonosnog virusa a još nebrojano je u samoizolaciji, javnost je sprečena da učestvuje. I to je suština.
Međutim, zakonski minimum kaže drugačije. Zahtevi brojnih organizacija, eksperata i građana iskazani leta 2020. da se javni uvidi obustave usled pandemije dočekani su brojnim izjavama u medijima. Među njima se ističe izjava gradskog urbaniste za novine Politiku, koji kaže da pošto nema uslova za održavanje javnih uvida u vreme pandemije – svi budući javni uvidi će biti obustavljeni. Razumno, smisleno, ali ne i istinito. Ova izjava ostala je samo još jedna u nizu olako iznešenih netačnih tvrdnji za medije. Čovek bi pomislio da one i služe da javnost zbune, pa da se na kraju od učestvovanja i odustane.
Organizacije prethodno okupljene oko Košutnjaka reagovale su, kako javno tako i proceduralno, i pored javnog saopštenja u kome pozivaju da se obustava javnih uvida izvrši u skladu sa zakonom (kroz zvaničnu odluku nadležnih organa Grada Beograda koja mora biti objavljena na propisan način), uputile su i zvanične zahteve nadležnim institucijama. Odgovori su izostali, a javni uvidi nastavili da se nesmetano održavaju. Nesmetano u smislu ispunjavanja zakonskog minimuma, ali ne i poštovanja načela učešća javnosti.
Dodatno, i ništa manje bitno, tokom ovih javnih uvida javnost je bila sprečena da primedbe preda na šalteru nadležne instucije, te da one budu validno zavedene. Umesto toga, od onih koji primedbuju se zahtevalo za svoje dopise ostave u za to predviđene kutije, na ulazu Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove, i da „veruju instituciji“ da će one zaista biti zavedene. Nažalost, poverenje u institucije je sada već duboko poljuljano, tako da su i same predaje primedbii bile praćene brojnim natezanjima i ubeđivanjima između različitih zainteresovanih strana, čuvara i zaposlenih u javnoj upravi. A i to je vremenom eskaliralo.
Pored letnjih meseci, može se steći utisak da je najaktivniji termin za usvajanje planova od kapitalnog značaja sam kraj godine. Tako je plan za najvažnije beogradsko vodoizvorište, Makiš, usvojen na skupštinskoj sednici 29. decembra. Sam javni uvid nije prošao sasvim mirno. Neposredno pred održavanje javnog uvida za plan za Makiško polje, Grad Beograd je izdao saopštenje kojim se propisuje ova procedura. Pomenute organizacije su se, u meri u kojoj je to bilo moguće, ponovo okupile, i analizirale ne samo plan na javnom uvidu, već i samo ovo saopštenje. Izveden je zaključak objavljen javno, naravno uz prateću argumentaciju: nezakonito je i neustavno derogirati odredbe zakona i podzakonskih akata koji uređuju postupke javnog uvida „merama“ koje je propisala Vlada Srbije, a koje grad Beograd arbitrarno tumači onako kako odgovara dnevnoj potrebi i partikularnim interesima. Dodatno, Komisija za planove se ne poziva ni na jedan zakonski akt Vlade RS kojim su propisane epidemiološke mere, te je osnov za donošenje ovakvog Zaključka upitan i sporan. Organizacije su tom prilikom još jednom objavile zahtev da se javni uvidi prekinu i odlože do smirivanja epidemiološke situacije i ukidanja vanredne situacije. I ovoga puta bez odgovora.
Epilog je javni uvid za plan detaljne regulacije za izradnju poslovno-stambenog kompleksa u neposrednoj zoni beogradskog vodoizvorišta na Makiškom polju, gde je nepoznati i neimenovani čovek stajao ispred vrata Sekretarijata i prema spisku prozivao ko sme da uđe. Rečeno je da mogu ući oni koji su primedbovali, i da ukoliko je to grupa – ulazi samo njen predstavnik. Svima ostalima je ulaz zabranjen. Time je javnost još jedanput ostala uskraćena mogućnosti, jedne jedine, da čuje argumentaciju opravdanosti ovog plana, kao što je to bilo i za gore pomenute.
Šta nam govori javni uvid za Makiš? Možda je to najbolje ilustrovao sam Grad Beograd, u svom saopštenju: „učestvovanjem 1 (jednog) predstavnika ispred grupe građana koja je podnela primedbe je opravdano i dovoljno da bi se ispoštovale sve zakonske odredbe i norme koje podrazumevaju javnost u procesu uvajanja planova i pravo zainterseovanih lica da se na javnoj sednici izjasne pred Komisijom za planove“. Odnosno: jedino interesovanje koje postoji je da se ispuni zakonski minimum, te da se javni uvid sprovede pro forma i štiklira kao „obavljeno“. Suštinski, javnost je tu nebitna. Stvaran osećaj: čak i nepoželjna.
Naslov ovog teksta naziv je projekta u koji su se upustili Centar za kulturnu dekontaminaciju, Polekol i Tačka komunikacije, s namerom da detaljnije istraže procedure javnih uvida u vreme pandemije, kreiraju preporuke za poboljšanje i javno ih zagovaraju. Iako je u pitanju grant za urgentnu podršku za monitoring rada institucija, zagovaranje i informisanje građana u vezi sa pandemijom COVID-19, Vlade Švajcarske, kroz inicijativu „Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT“, cilj projekta nije da deluje samo u okvirima pandemije. Ono na čemu se združena akcija bazira je upravo taj gorak osećaj u ustima koji je pandemija samo još više ogolila: odluke o prostornom razvoju donose se pre nego što javnost ugleda svetlost planova, a procedure javnih uvida su puka formalnost u kojima je javnost samo jedna kućica koja treba da se štiklira. Participacija, diskusija i demokratija su u takvom oblikovanju planskih procedura samo prazna slova. A prostor koji iz toga nastaje ionako nije namenjen građanima i kvalitetu njihovih života.
[Pomenute stručne primedbe na planove na javnim uvidima često ostanu bez odgovora, ili dobiju odgovore koji su puka formalnost („urađene su brojne studije“ bez stvarnog navođenja koje su studije u pitanju i sl). Ipak, one imaju još jednu ulogu: da pomognu svim zainteresovanima da se bolje informišu u procedurama i planovima, da pomognu informisanju i širenju znanja. Stoga, neke od njih okačane su na sajtu www.interaktivniurbanizam.com u sekciji Korisni izvori. Biće prilike da se ova strana dopunjuje.]
