Javni prostori i interes za javne sednice na kojima se može raspravljati o urbanističkim planovima i razlozima koji stoje iza njihovih izmena postali su tema za građanske aktiviste i u njenoj problematizaciji oni učestvuju zajedno sa građanima. Organizacija takvog zajedničkog delovanja još ne postoji, iako se obrisi mogućeg povezivanja građana, njihovih inicijativa i aktivističkih udruženja mogu nazreti. Potreba za tim se nedovoljno jasno iskazuje, pa postoji opasnost da interes splasne, kao što se to dogodilo sa protestima na kojima se nije puno raspravljalo iako se pred sam kraj došlo do ideje da je na okupljanjima dobro razgovarati. Ali pošto su medijske i izborne slobode izbile u prvi plan, vodeću reč imaju oni kojima su najpotrebnije, a to su građani koji su se stranački ili putem lista odlučili za preuzimanje vlasti i za šta su potrebni fer i demokraski izborni uslovi i slobodni mediji.
U Novom Sadu je pokrenuto nekoliko inicijativa, i sve su se ticale uređenja gradskog prostora, dakle nečega što je u domenu urbanističkog planiranja i gradnje, pa je za aktiviste postalo važno da se upoznaju sa procedurama kako bi ne samo spremno, već i na vreme mogli reagovati. I utakmica je počela: planovi se donose i menjaju po skraćenom postupku (javnom uvidu), pravi se prostor za gradnju, a aktivisti se sele od ćoška do ćoška u nastojanju da sačuvaju preostale zelene površine i parkove u gradu. Stanovništvo koje je vremenom naviklo na okruženje koje je u pitanju ponekad se uključi u ovaj scenario, ali mu se uloga završava dolaskom građevinskog preduzeća koje ga je najčešće porazilo u trci za prostorom koji je osnov distribucije profita u zemlji bez privrede. Špekulativna i građevinska ekonomija – koja najbolje pere prljav novac i onda kada u svojim temeljima nužno ne skriva svedoke – postala je jedini gradograditelj i pokretač inicijativa za urbanističko planiranje.
Kako urbanisti sami, pa čak i službeno kažu, planiranje se odvija na inicijativu pravnih i fizičkih lica, koja su učestvovala u akumulaciji zahteva kojima je gradska uprava detektovala potrebe i na osnovu njih pripremila programe za urbanističko javno preduzeće. Prema tome, gradske uprave su one koje učestvuju u postupku izrade plana, i to je Gradska uprava za urbanizam i građevinske poslove, koja je nosilac projekta izrade, dok je naručilac posla „u ime grada” Gradska uprava za građevinsko zemljište i investicije – nekadašnje preduzeće, a ne uprava, koje je poznato po akronimu ZIG. Ove uprave su najpre institucije izvršne vlasti, a tek potom izvođači njenih radova, i to ne bi trebalo smetnuti s uma kada se želi razumeti procedura izrade urbanističkog plana. U čije ime se ona sprovodi ili šta je grad, saznajemo u toku ovog procesa.
Pravna i fizička lica nisu najpre građani u ovoj proceduri, oni su inicijatori izmene plana. Odnosno, ako i jesu u osnovi stanovnici grada, oni su u ovom postupku viđeni isključivo kao vlasnici i u pitanju je isključivo očuvanje, unapređenje i uvećanje njihovog vlasništva, zbog čega i pokreću inicijative za izmenom plana. Kao pokretači inicijativa mogu se pojaviti i inicijative građana, ali i tada je reč o vlasništvu, no koje se smatra zajedničkim i proglašava javnim. Kao inicijatori, želje ovih lica se ugrađuju u plan i oni postaju punopravni planeri sa izrađivačima plana. I oni nisu jedini akteri kada proces otpočne. Javni uvidi dokazuju da se izgradnja nastavlja u saradnji sa još nekim učesnicima u izgradnji. Planiranje započinje skupštinskom odlukom i dovršava se njenim usvajanjem plana, a tokom tog procesa se uključuju i vanskupštinski okupljeni građani, čemu i služi javni uvid predviđen zakonima, pokojim pravilnikom i zaključkom još nekog organa vlasti. Bez gradonačelnikovog potpisa to ne može proći, iako je on u ovoj proceduri najmanje bitan. Stvarnost se može doživeti i drugačijom, ali, kako se na nju ne bismo samo žalili, potrebno je procedurama priznati realnost.
Planiranje je proces koji za Skupštinu prati Komisija za planove koju je sama obrazovala i od koje se očekuje izveštaj o tome da li je plan vredan usvajanja ili ga treba odbaciti. Skupština je oformila komisiju kako bi bila uverena da je planiranje sprovedeno u opštem interesu, jer u skupštini sede ljudi koji predstavljaju sve građane, ili barem one koji su izašli na izbore. Za one koji nisu, predviđene su prilike da se u proces planiranja uključe tokom javnog uvida. Tokom njega se u planiranje uključuju svi zainteresovani, i za diskusiju se spremaju primedbama. Primedbama se pristupa diskusiji i predlaganju rešenja. Komisija je sve vreme prisutna jer prati čitav tok izrade plana, a on se ne odvija samo za urbanističkim stolom i tablama za crtanje. Arhitekte i urbanisti su oni koji tumače predloge i njihove uticaje na ono što već imaju pred sobom, a to su programi i planovi koji su u izradi i koji se možda već sprovode. Ima li urbanista pregled onoga što je izašlo iz njegovog domena i što se sada odvija na terenu, posebno je pitanje – i njega Komisija za planove ne bi trebalo da izbegava, već da upravo s obzirom na njegov proceduralni značaj inisitira da ga i tehnički (urbanistički i građevinski) učesnici uzmu u obzir. Građani i njihovi komentari se pojavljuju na sednici samo zahvaljujući prilici da napišu primedbu, a ovu je predvideo u krajnjoj instanci zakonodavac koji je niko drugi do skupština koja je tu pre aktuelnog saziva i biće tu i nakon njega. Zakonom predviđen javni uvid je mesto na kome se primedbe stvaraju, a na javnoj sednici se one dodatno obrazlažu s ciljem da budu usvojene. Ali se na javnim sednicama ipak može čuti pitanje građana da li su njihove primedbe usvojene. To je trenutak kada duh institucija izlazi iz lampe koju je kompetencija ljudi protrljala, i ne bi trebalo da bude sumnje u to da je sa sednicom zaključen proces planiranja i da je Komisija spremna da o tome položi račun Skupštini koja ju je za taj posao i obrazovala. I šta nam ovaj duh može reći o planiranju?
Pred skupštinu se izašlo sa planom koji je generisao posao uprava i javnih preduzeća preko čijih je procedura i došlo do inicijalne ideje o tome šta bi trebalo planirati ili menjati u postojećim planovima, a na njoj je da odluči da li je takav plan prihvatljiv i treba li da bude usvojen ili ne. Ona ne zna puno o viziji planera, niti o namerama inicijatora. Skupština dakle nije inicijator izmena, to su, kao što smo rekli, pravna i fizička lica koja imaju svoje vlasničke interese, vizije – koje takođe podležu vlasničkim pravima – i sva druga prava koja su nadodređena vlasništvom u kapitalističkom delu sveta koji nastanjujemo. I zato je angažovala stručnu komisiju, ali ni nju nije pozvala zbog vizija i interesa koju njeni članovi s punim pravom mogu imati, već da bi se procedura ispoštovala, a ona podrazumeva jednostavan princip: da svi budu pitani, a posebno potencijalno zainteresovani. Sve to je iz perspektive skupštine, a onda i građana koji učestvuju u javnom uvidu i na javnoj sednici, proces izrade plana – što je takođe Zakonom o planiranju i izgradnji definisano i da se pročitati ako se čita kako je napisano i sa dobrom voljom. Ako to nazovemo poštovanjem duha zakona, onda treba reći i da je to metafora za ono što zovemo politikom, odnosno sposobnošću ljudi da misle i odlučuju u skladu ne samo sa svojim uverenjima, već i u skladu sa uverenjima drugih dok zaključuju o tome šta im je činiti pred jednom zakonskom i uvek napisanom normom.
Planovi dakle nisu grafički crteži i karte kojima se ne može hodati – naprotiv, duh plana će nam jasno pokazati put kojim ćemo se kretati, gde ćemo se zaustavljati i gde ćemo moći boraviti. Zbog toga se u planiranje uključuju i oni koji nemaju interes da očuvaju i uvećaju isključivo privatno vlasništvo, već i ono na kome će i ekonomski nezaintersovani moći da se kreću, zaustavljaju i ostanu jer će isplanirano biti dostupno svima. Ako nije omogućeno da se svi zainteresovani uključe i ravnopravno pitaju za mišljenje – plan se ne može usvojiti. Argumentacija, odbrana i osporavanje predloga su zbog toga jedini način da se odbrani ili odbije nečija zamisao i predlog za plan, a Komisija je tu da omogući da se razložno vodi sednica posle koje će doneti sud, ali isključivo na temelju jednakog prava učesnika da govore o nečemu što nije eksluzivno pravo bilo koje struke, a izvršnoj vlasti bi trebalo da pripadne isključivo protokolarna uloga. Ona je već imala svoj udeo u predlogu da se započne sa nekim izmenama, a legitimitet za to joj je dao samo deo Skupštine, čak i kada je većinski. Uprave koje su nosilac i naručilac ovog posla su već kodirale namere Gradskog veća i Gradonačelnika, koji je i stekao uvid o tome šta bi trebalo planirati na osnovu njihove obrade podataka, odnosno inicijativa inicijatora izrade ili izmene urbanističkog plana.
Čitava procedura pokazuje jasno ko bi trebalo da gradi grad i ko ga gradi ukoliko se ona ne poštuje. Ko gradi grad? i Čiji je grad?, pitanja su koja građani postavljaju na sednicama, a već nekoliko godina i na ulicama. Ona su znak da je došlo do prekida ove procedure, i da je nemoguće ustanoviti ko donosi odluke za koje je proceduralno odgovorna skupština. Skupština, koja nije i ne može biti inicijator bilo kakvog plana, pošto su u njoj narodni poslanici, a ne narodna fizička i pravna lica koja iniciraju izmene planova. Uloga Komsije je zato najvažnija, pošto su u njoj stručnjaci u ime Skupštine, a ne u ime inicijatora koji već imaju eksperte koji će umesto njih ući u čitav postupak izgradnje plana. Prema tome, Odluka skupštine da se započne sa planiranjem je pristanak, a ne inicijativa. I to pristanak koji je odložen dok se čitav proces ne završi na demokratski način, pošto je on u svojoj osnovi politički.
Zoran Gajić, Grupa za konceptualnu politiku
Foto: zvanična internet prezentacija Skupštine Grada Novog Sada, screenshot
