„Traganje za novim terminima treba da se dešava u prostoru sopstvene, nove organizacije, ‘na strani ljudi’, što ne znači da se u tom traganju neće postaviti pitanje postojeće države. Ali, subjektivnost ljudi i njihovo suprotstavljanje ne treba da bude u funkciji protivljenja državi, već u funkciji izumevanja novog prostora delovanja i principijelnosti. Iz tog ugla, Lazaris smatra da pitanje antagonizma nije simetrično i da se antagonizmom prema državi ne može uspostaviti nešto što je realno i što bi zapravo stajalo nasuprot njoj. Na ljude ne treba gledati u svetlu njihove sposobnosti za antagonizam, već u svetlu njihove sposobnosti da se suprotstave antagonizmu.“
Iz izveštaja sa radionica sa francuskim antropologom i aktivistom Silvenom Lazarisom (Sylvain Lazarus), održanih u kuda.org u Novom Sadu, 2014. godine.1
Da li bi danas, u vreme koje obeležavaju građanski protesti u Srbiji, bilo moguće govoriti o odsustvu antagonizma prema državi u bilo kakvom afirmativnom tonu? Kao što su građanski protesti prisutni i svakako važni za ono što bismo mogli nazvati promenom opšte klime, pre svega, kada je država i njena politika u pitanju, tako bi trebalo da je moguće i potrebno govoriti o potrazi za novim principima i terminima u prostoru sopstvene organizacije i asocijacijacije organizacija. Kada je reč o antagonizmu, ukoliko on nije simetričan i ukoliko se njime ne može uspostaviti nešto što je nasuprot državi, onda se njime pledira na izgradnju ili nove države ili se zaziva prisustvo jednog njenog segmenta koji nedostaje ili je skrajnut. Danas se on često javlja pod terminom „pravna država“. Istina je da, kada se nađu u domenu prava, jedina stvar koju ljudi mogu da urade je da insistiraju na doslednom sprovođenju zakona, naročito kada oni ljudima ne omogućuju ostvarenje njihovih prava. To je moguće kada se ljudi organizuju i pristupe izumevanju sopstvenih principa koji funkcionišu na način da rešavaju svaku singularnu situaciju u kojoj je pravo ljudi ili grupe ljudi ugroženo. Tada je upitno korišćenje velikih reči i zazivanje pravne države, a ukoliko se to čini, jasno je da se prelazi u drugačiji režim funkcionisanja koji nema za cilj rešavanje singularne situacije, već ispostavljanje zahteva i apelovanje (na pravnu državu), što izlazi iz domena politike kao mišljenja (u interiornosti) i eventualno postaje deo politike u eksteriornosti.
O čemu se ovde radi i zašto pominjemo politiku kada govorimo o datoj temi – o udruženjima građana i o civilnom društvu, a pogotovo kada govorimo o udruženjima građana u oblasti kulture i umetnosti, i kada je uvreženo mišljenje da je to polje ispražnjeno od politike i da ona postoji isključivo na svojim privilegovanim mestima – državi i političkim partijama? Iako i političke partije smatramo legitimnim oblicima organizovanja, takođe smatramo da u njima danas politike nema. One su premrežene interesima pojedinaca i grupa, što zovemo međuljuđem2, gde je izgubljena dinamika para opozicija-pozicija jer vidimo da partijsko vođstvo neometano sarađuje sa vrhom drugih partija (pa i „opozicionih“), a ne sa sopstvenim članstvom koje je prepušteno borbi za obezbeđenje osnovne egzistencije u društvu sa društvenom pokretljivošću koja počiva upravo na takvim partijskim principima. Ukoliko je u onome što se smatra političkim sistemom (država-partija) opoziciona politika napuštena i izgubljena, možemo se upitati kakva je sudbina antagonizma prema državi. Treba li antagonizam prema državi da ispuni upražnjeno mesto opozicije? Ako bi bilo tako, onda je reč o tome da antagonizam pripada prostoru države-partije jer se u njemu razvija i na njega referiše. Ako u tome i ima politike (a ne korupcije i neprincipijelnih udruživanja), onda je u pitanju politika u eksteriornosti. Nas zanima politika u interiornosti, politika ljudi i politika kao mišljenje, ona koja je na distanci prema državi, što ne znači da tokom svog razvoja neće postaviti pitanje države i njenog (odsustva) principa.
Ako politika više ne stanuje na svojim „privilegovanim“ mestima, gde je ima, na koji način je vidimo i šta smatramo da je ona? Politika ima sopstveni prostor mišljenja, te ona ne može isto tako biti ni objekt niti predmet naučnog i filozofskog mišljenja. Nauka opisuje limite onoga što nije moguće uraditi, priziva kompleksnost i kompetentnost koja treba da nam kaže šta je moguće a šta nije kada je politika u pitanju. Ako društvena nauka kaže da je njen predmet – čovek – predmet, onda se ne može ništa učiniti: postoje samo neoliberalizam i tržišna privreda, totalitet kritike i nemogućnosti. Da bi politika bila moguća, ona mora pripadati domenu mišljenja, nefilozofskog i nenaučnog, i biće je tamo gde mišljenja, subjektiviranja i organizovanja bude bilo. Tako je moguće da oblast kulture, a pre svega oblast udruženja građana budu mesta ispunjena politikom, a ne ispražnjena neubedljivim ubeđenjem da se njeno jedino mesto nalazi u državi-partiji. Jedna od važnih tačaka na kojoj je pokrenuta Inicijativa nezavisne kulturne scene u Novom Sadu jeste pitanje udruživanja građana i položaja civilnog društva danas. Sasvim je sigurno da udruženja građana pripadaju domenu institucija, ali institucija udruženih građana a ne onih koje država osniva. U tome ne bi trebalo da nas zbuni postojanje negacija u njenom drugom nazivu koji je takođe u upotrebi – nevladino društvo i nevladina organizacija – niti da se time priziva novi antagonizam. Tu negaciju zapravo treba videti kao oznaku onoga što zovemo nezavisnošću i distancom prema državi. Ono što je uvreženo mišljenje jeste da je takvo društvo ili puki korektiv državi ili pak oblik štetočinstva kojim se od države preuzimaju funkcije i polja njene skrbi koja nije u stanju da obezbedi, što posledično znači da je potrebno boriti se za njeno bolje funkcionisanje, a što nas opet vraća na poziciju korektiva. Iako je jedno i isto u pitanju, čak i kod udruženih građana koja na ovaj način shvataju ulogu civilnog društva retko svedočimo promišljanju svake od ovih, pa makar i istih, pozicija i mogućih koraka koji bi iz njih proizašli. Stoga, jedno od pitanja koja postavljamo jeste da li je danas moguće misliti na drugačiji i nov način poziciju udruženja građana – misliti sopstvenu „situaciju“ – a da to ne bi bilo stvar opisa situacije i stanja stvari koji mogu da budu bliski etatističkim diskursima, rekli bismo mišljenje sopstvene organizacije ili bolje – pozicije. To bi trebalo da je moguće i u udruženju građana i na bilo kom drugom mestu, u javnim ustanovama i privatnim preduzećima, tamo gde je moguće i potrebno menjati uspostavljene odnose kako se oni ne bi reprodukovali.
Inicijativa nezavisne kulturne scene u Novom Sadu
Sa ovakvim uvidom i novim odnosom po pitanju politike proleća 2016. godine pokrenuta je Inicijativa nezavisne kulturne scene u Novom Sadu, koja okuplja udruženja građana koja se bave kulturnom i umetničkom produkcijom. U nekoliko navrata protekle decenije u gradu su pokretane inicijative koje podsećaju na današnju (Dizalica3, Za kulturne politike – politike kulture4 i druge). Čak su neke od danas prisutnih organizacija u Inicijativi u ranijim takođe učestvovale, ali u svetlu novih uvida i političkih principa, možemo reći da su one boravile u prostoru antagonizma i da im je problematizacija i rešenje problema zbog kojih su i pokretane manjkali.
Dolazimo do ključnog dela i principa oko kojih se u Inicijativu okupljamo i oko kojih vodimo otvorene diskusije, čime se nastoji i sama Inicijativa držati otvorenom i javnom. Ali najpre o neposrednom povodu okupljanja: Inicijativa se okupila zbog alarmantnog stanja povodom uslova delovanja nezavisne kulturne scene u Novom Sadu, problema zakupa radnih i javnih prostora, rezultata redovnog gradskog konkursa iz oblasti kulture kojima su gotovo sve nezavisne organizacije uskraćene za sredstva, kao i nepostojanje infrastrukturnog fonda, što je stalni problem finansiranja koje pokriva isključivo produkciju, a zaobilazi infrastrukturne troškove organizacija. Neposredni povod za pokretanje Inicijative je niz aktuelnih događaja koji iznova pokazuju strategiju gušenja nezavisne produkcije i organizovanja u trenutku kada je u toku kandidatura grada za EPK – Evropsku prestonicu kulture 2021, koja podrazumeva postojanje savremene kulturne i umetničke produkcije u gradu i kada je usvojena Strategije kulturnog razvoja Grada Novog Sada za period 2016-2026. godine.
Iako je često postavljeno pitanje brojnosti organizacija u Inicijativi, više od strane medija nego direktno od predstavnika vlasti, pitanje predstavljanja čitavog civilnog društva i reprezentativnosti Inicijative nije za sada eksplicitno postavljano niti je bilo pokušaja denunciranja Inicijative na tim osnovama. Međutim, vodeći se iskustvom Asocijacije Nezavisne kulturne scene Srbije (NKSS) kada je prethodni republički ministar za kulturu upravo po pitanju nedovoljne reprezentativnosti Asocijacije raskinuo potpisan protokol o saradnji, pokušali smo da izgradimo argumente za takvu situaciju u kojoj se možemo naći u pregovorima sa državom. Reći „da, Inicijativa okuplja i reprezentativna strukovna udruženja nastala u vreme socijalizma koja su danas takođe udruženja građana i to posebno ranjiva“, iako je istina da su u Inicijativi, moglo bi da zvuči kao izbegavanje odgovora i napuštanje mesta argumentacije. Stoga, po pitanju reprezentativnosti kažemo da ne predstavljamo čitavo polje udruženja građana u kulturi jer smatramo da je prebrojavanje i sameravanje stvar državno-partijske politike, već problem sa kojim se suočavamo nastojimo da rešimo subjektivirajući se kao ona udruženja koja su zainteresovana za uslove svog rada i života.
Nezavisnost
Obratimo se najpre često propitivanom ali čak ni na široj sceni udruženja građana utvrđenom pitanju i poziciji nezavisnosti organizacija civilnog društva, jer nabrojani neposredni povodi za pokretanje Inicijative predstavljaju oblast susreta ovih organizacija sa državom i njenim institucijama koje treba da se bave podrškom i razvojem kulturne i umetničke produkcije. Nezavisnost, a podrška i finansije? Nezavisnost, a stavljanje ruke u državni džep? Nezavisnost, a pokretanje žalbenog modusa kada su finansije uskraćene? Upravo ova i slična pitanja predstavljaju osnovu odijuma prema udruženjima građana danas, čak i kod njima najnaklonjenijih, što povratno kod udruženih građana izaziva stid, osećaj nedostojnosti i obeshrabrenost. Jedina taktika izlaska iz tog stanja koju možemo da sretnemo u današnjem trenutku na široj sceni udruženja građana jeste potiskivanje obeshrabrenosti koje se manifestuje udovoljavanjem nosiocima odijuma (ukoliko su to građani) ili prepuštanjem antagonizmu (ukoliko je to država). Subjektivni rezultat toga je nepoverenje samih udruženih građana u sopstvena udruženja, čime jedino mogu da vide njihova ograničenja i nedovoljnosti i kapituliraju oživljavanjem starog režima i privilegovanog mesta politike – države-partije. Nije za čuđenje što su tako razdružena udruženja građana često vrlo bliska naučnom pristupu i akademizmu na koje se oslanjaju, te odustaju od izgradnje sopstvene ekspertize po problemu kojim se bave i nastoje da reše. Međutim, insistiranje na nezavisnosti ne može da bude stvar ekonomske zavisnosti koja se odijumom podstiče. Ona se mora smatrati kategorijom politike a ne ekonomizma, čime nezavisnost dobija svoju političku dimenziju čiji je „pojam“ distanca prema državi. Time bi konačno bilo moguće vratiti poverenje u mogućnost autonomnog samo-organizovanja građana po određenom problemu.
No, možda pitanje „ekonomske zavisnosti“ nevladinih organizacija ili udruženja građana od državnih fondova za kulturu nije sasvim razrešeno, iako je prevaziđeno insistiranjem na politizaciji ovog polja i njegovih aktera. Zašto država podržava, reći skromno bio bi eufemizam, udruženja građana? Zašto udruženja građana traže novac od države? Treba li u odgovoru na ova pitanja da se prebacimo na molarni nivo opisa stanja periferijalne države u današnjem kapitalističkom načinu proizvodnje, zamrle privrede i stope nezaposlenosti? Krenimo ipak od subjektivne i političke ravni, koja takođe obuhvata uvid da je država jedino preduzeće koje danas radi i u kojem je moguće dobiti zaposlenje. Jesu li u tom kontekstu udruženi građani zapravo višak populacije – nezaposlivi, društveno tj. partijski nepokretljivi, ali ipak snalažljivi? Na ovom mestu moramo napraviti razdvajanje udruženja građana o kojima govorimo i koji politizuju sopstvenu poziciju od „fantomskih“ nevladinih organizacija (FNVO) koje se kreću kanalima korupcije zajedno sa državom-partijom čiji akteri ih često i osnivaju, šireći mrežu sopstvenih interesa (i snalažljivosti) i u tu svrhu instrumentalizujući civilno društvo. Takođe, razlika mora da se uspostavi i sa onim organizacijama civilnog društva koje su proglašene udruženjima od izuzetne ili čak nacionalne važnosti od strane države, i koje time postaju državne institucije. No, „snalažljivost“ o kojoj mi govorimo drugačijeg je tipa i da bi se došlo do njenog pojašnjenja potrebno je još jednom promeniti vizuru sa objektalističke pozicije kritike civilnog društva na subjektivnu i političku poziciju koja uključuje argument „snalažljivosti“ u zadovoljenju potrebe ljudi za samo-organizovanjem, angažovanjem i radom, u vremenu deficita mogućnosti zaposlenja i bazičnih uslova za život i rad. Potencijalni nastavak i upornost kritike ovako formulisane pozicije vodila bi odbacivanju i poricanju ljudskog digniteta. Dakle, kada kažemo da smo nezaposleni i organizujemo autonomni prostor za rad, kažemo upravo da po tom pitanju nešto radimo i da ne čekamo u redu za državno zaposlenje, koje u današnjim uslovima nije ništa manje izvesno, niti predstavlja zagarantovano mesto zadovoljenja potrebe za radom, što znači ni mesto mogućnosti promene uslova toga rada. Za to je na bilo kom mestu potrebna subjektivnost i politika. Međutim, neretko se dešava da razdruženi udruženi građani „rade“ dok u tom redu čekaju, pri čemu se prelazak iz polja udruženja građana u institucije države najčešće vidi kao veliki uspeh iz vizure takvih aktera civilnog društva. Tako, potreba za radom i samo-organizovanjem kroz udruženja građana ne može da se svede na ekonomsku zavisnost ni kada je u pitanju novac za život i rad udruženih građana. Pogotovo ako se iz prostora sopstvene organizacije i njene politike uključuje u distribuciju sredstava i promenu uslova distribucije na način da se sredstva ne čekaju, već zahtevaju kako bi se njima ne samo nešto ostvarilo, već i ostvarilo na novim i pravednijm (demokratskim) principima.
Protestna organizacija
Pored neposrednih povoda kojima je zasnovana Inicijativa, svakako je na njeno pokretanje uticalo i neposredno okruženje – protesti u Novom Sadu („Podrži RTV“) i Beogradu („Ne da(vi)mo Beograd“), koju je veliki deo članica Inicijative podržao i u protestima učestvovao. Iako u slučaju beogradske inicijative i protesta postoji izvesna nesigurnost ili neodlučnost u izjašnjavanju da li proteste organizuju udruženja građana ili pojedinci koji su i članovi pojedinih udruženja, i nezauzimanje jasnog stava prema ulasku u partijsko organizovanje ili ne, pitanja koja su tim protestima postavljena svakako su uticala na pokretanje Inicijative. Za nas je možda čak i uticajnija inicijativa „Podrži RTV“ koju su pokrenuli novinari javnog medija boreći se za svoja radna mesta, i u tome vidimo ne partikularnost interesa male grupe neposredno ugroženih, već univerzalnost principa kojim bi svako, uključujući udružene građane, mogao da se rukovodi, na radnom mestu i van njega. To vidimo kao tačku susreta politike udruženih građana i zaposlenih u javnim preduzećima – pravljenje prostora za rad i stvaranje novih odnosa koji odbacuju režime nepotizma, neprincipijelnosti i partijnosti, gde ni jedni ni drugi ne bi trebalo da ovim režimima naseljavaju sopstvene prakse. Da bi to bilo moguće, potrebno bi bilo napraviti korak dalje i transformisati organizovanje protesta u ono što bismo mogli nazvati organizovanje protestne organizacije – stalnog procesa sagledavanja situacije i problema sa kojima se suočavamo uz pokušaj da se oni reše uz dubinsku diskusiju, iznalaženje argumentacije i donošenje odluka u svakoj novoj situaciji. Nije li onda neophodno reći da je prvo mesto protestne organizacije upravo mesto samo-organizovanih i autonomnih udruženih građana, baš iz razloga samo-organizovanosti i autonomnosti u današnjim uslovima? Moguće je, ukoliko nisu naseljena državno-partijskom politikom.
Antagonizam, distanca prema državi, pregovaranje
Dolazimo do najtežeg mesta. Kontekst u kome delujemo je preplavljen antagonizmom koji pretpostavlja distancu ali je zapravo u prostoru politike u eksteriornosti, a ideja ovog teksta i politike koju težimo da uspostavimo treba da je van ad hoc antagonizma, na distanci prema državi, na distanci koju proces pregovaranja sa državom ne bi trebalo da ugrozi. Kako misliti distancu, a pri tome sa državom i njenim institucijama pregovarati? O antagonizmu je već nešto rečeno, a sada i konkretnije. Politika, ona u interiornosti, koja uspostavlja sopstveni prostor i sopstvenu dinamiku ne može početi da se konstituiše od jednostavnog suprotstavljanja. Ona zato ima i drugačiji odnos prema stvarnosti, smatrajući je ne-datom. Ukoliko je data, mi znamo da postoje samo neoliberalizam, tržišna privreda i slaba država kojima se treba suprotstaviti, a da se pri tome ne postavlja pitanje ko i iz koje pozicije to čini, a onda ni kako to čini ukoliko prostor mišljenja nije uspostavljen. U tom slučaju, suprotstavljanje se najčešće obavlja traženjem adekvacije teorije (politike) sa stvarnošću. Marksističko iskustvo nam takođe govori suprotno, da stvarnost nije svodiva na saznanje, tj. u ovom posebnom slučaju politika nije svodiva na teoriju politike, te ne bi trebalo zazivati njenu adekvaciju sa stvarnošću niti time negovati još jedno mesto koje se smatra privilegovanim – teorije i prakse, ukoliko se politika smatra praksom. Iz tog razloga se često pribegava potragom za „subjektima“ borbe, onih koji to moraju biti, bez da se misli o tome da li su oni na obzorju, da li je njihova subjektivacija prisutna. Međutim, koji oblik „antagonizma“ eventualno možemo imati na umu? Onaj koji bi samo podsetio, kada se nađemo u situaciji pregovaranja sa državom i njenim institucijama kako bismo problem za koji se zalažemo rešili, da proces pregovaranja ne znači i slaganje sa državom kada se nađemo za istim stolom. Ukoliko krenemo sa antagonizmom, tada ćemo jednostavno biti u antagonizmu, dok će problem oko kojeg smo se okupili ostati nerešen. Proces pregovaranja je težak i zbog toga upada u antagonizam jer najčešće sa druge strane stola sede oni koji ne funkcionišu ni po osnovnim pravilima pregovaranja, a kamoli da teže uspostavljanju politike i prostora mišljenja.
Za Inicijativu u ovom trenutku situacija je otvorena: mobilizacija organizacija nezavisne scene je potrebna pre svega i jedino za okupljene, vođena je pokušajima pregovaranja oko promene uslova delovanja i rada ovih organizacija i jasno nam je da se kreće u okviru postojećih dispozitiva države i zakonskih određenja. Međutim, u isto vreme pokušavamo da otvorimo i drugi, prijateljski registar mobilizaciji – prostor mišljenja i izgradnje politike koja izvodi nešto što je mimo situacije koja je u okviru konfrontacije uspostavljena. Tada je moguće u igri, zajedno sa odlukom i stvarnošću.
Faktografski:
Proleća 2016, u toku kampanje za Evropsku prestonicu kulture 2021, novosadske vlasti i javna preduzeća kojima upravlja izbacuju na ulicu jedno reprezentativno strukovno udruženje (Foto, kino i video savez Vojvodine), povećavaju kiriju reprezintativnom udruženju likovnih umetnika (SULUV) i na konkursu u potpunosti ignorišu organizacije civilnog društva koje deluju u oblasti kulture. Udruženja za svoje projekte ne dobijaju ni dinara podrške, čak ni kada su u pitanju evropski projekti u čijem sufinansiranju se očekuje učešće države.
Ovakav sticaj odluka vlasti događa se u širem sticaju okolnosti koje čine smene pokrajinske i gradske vlasti nakon izbora, protesti građana zbog partijsko-koalicionih kombinatorika koje dovode do smena i otpuštanja urednika i novinara na Radioteleviziji Vojvodine, a onda i protesti u Beogradu zbog nezakonitog postupanja gradske vlasti i rušenja Savamale, te oglušivanja policijske uprave na apele građana koji su tim povodom reagovali. Protestna atmosfera otvara iznova pitanje uloge civilnog društva i prava građana na udruživanje budući da vlast mobiliše građane stvaranjem odijuma prema organizacijama civilnog društva, a nezavisna kulturna scena u Novom Sadu pokreće inicijativu kojom bi otvorili pitanje kulturne politike i uslova u kojima udruženja deluju.
Inicijativa se okuplja oko problema zakupa radnih i javnih prostora; rezultata redovnog gradskog konkursa iz oblasti kulture i nepostojanja načina finansiranja troškova „hladnog pogona“ – što je stalni problem finansiranja koje pokriva isključivo produkciju, a zaobilazi infrastrukturne troškove organizacija; nerazdvojenosti linija finansiranja za javne ustanove čiji je osnivač grad, privatna preduzeća i neprofitna udruženja građana iz oblasti kulture; nerazlikovanja oblasti kulture, umetničke produkcije i turizma; obezbeđenja potrebnih matching fondova i podrške lokalnih organa vlasti za osnaživanje i učestvovanje udruženja građana u projektima Evropske komisije. Neposredni povod za obraćanje javnosti i medijima je niz aktuelnih događaja koji iznova pokazuju strategiju gušenja nezavisne produkcije i organizovanja.
Od prvog javnog sastanka, Inicijativi se pridružilo oko 20 udruženja građana u kulturi i reprezentativnih strukovnih udruženja koja deluju u Novom Sadu. Tokom rada i redovnih nedeljnih sastanaka Inicijative, razvijen je princip učestvovanja, diskutovanja i donošenja odluka upravo na tim sastancima.
Inicijativa je ušla u pregovore sa Gradskom upravom za kulturu i Članom gradskog veća za kulturu, održala nekoliko konferencija za štampu, učestvovala u javnoj raspravi o Strategiji kulturnog razvoja Novog Sada za period od 2016-2026. godine i sada je pred odlukom o učešću u izradi Akcionog plana strategije. Namera Inicijative je da u taj proces uključi Asocijaciju Nezavisne kulturne scene Srbije i otvori procese odlučivanja za javnost izgradnjom novih institucija.
Branka Ćurčić, Novi Sad
Tekst je objavljen u časopisu MANEK koji objavljuje Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije, jesen 2016.
1 (http://detelinara.org/stvari-ne-pocinju-prostim-odbijanjem-vec-odlukom-da-se-s-ljudima-radi-na-necemu/) Pristupljeno 01.09.2016.
2 Reč „međuljuđe“ je skovana nakon izjave jednog od gradskih članova veća koji je svoju partiju uveo u neprincipijelnu koaliciju kako bi zadržao mesto u veću i upravljanju gradom.
