Naš bojkot nije imao za cilj da bude sredstvo, niti je bojkot, kao politička ideja, trebalo da dovede do poštenih izbora ili boljih izbornih uslova. Bojkot kao ideja je bio misao i jasno izražen stav da izbori u slučaju vlasti kakvu nad nama sprovodi vladajuća koalicija, Srpska napredna stranka i Aleksandar Vučić, više nemaju nikakav značaj. Iako parlamentarna politika nije jedina politika, a vidimo da postoji vreme kada ni ona nije moguća, smisao parlamentarne i izborne politike nije bio značenje ove reči. Ona je od početka pretstavljala apel, poziv upućen svima jer se i tiče svih.
Bojkot je značio momentalni odlazak sa vlasti, a ne njenu smenu. Za nas je bojkot predstavljao reč kojom smo prevodili parolu „Makron odlazi!“, koja se mogla čuti u Francuskoj tokom meseci protesta koji su se istovremeno odvijali i kod nas. Vučiću odlazi! – to je pravo značenje reči bojkot. Ona je zbog toga s one strane sredstva i cilja, s one strane nasilnog ili nenasilnog otpora. Bojkot čak nije bio ni otpor, već glas ljudi i zahtev koji nije upućen vlasti. Bojkot je bio poziv upućen nama i naređenje da vlastodržac odstupi smesta. Smesta kao momentalno, na kom god se mestu nalazio u svom kretanju s grane na granu vlasti.
Naš problem nije bio ni to što je Vučić diktator. Ukidanje podele vlasti nije bilo naša stvar. Naš problem je od početka bio podela ljudi jedne zemlje na one koji pripadaju vlasti i dobrovoljno joj se pokoravaju i na one koje vlast ne zanima niti im je potrebna da bi živeli život dostojan čoveka.
I u Francuskoj je ljudima u žutim prslucima, dakle Žutim prslucima, podmetano pitanje: „kako ste to zamislili i šta posle?” To pitanje se potura svakome ko je za bojkot i ono je neumesnije od optužbe za izdaju svakoga ko je za izlazak na izbore po svaku cenu. „Po svaku cenu” zaista zvuči uvredljivo, ali to je zato što i jeste uvreda. Oni koji su se odlučili za izbore ne misle da tvrde nekakav pazar, ali smatraju da plaćaju visoku cenu koju bi birači trebalo da shvate kao političku odgovornost. Ali bojkot nikada nije bio očekivanje odgovornosti – on je zahtevao silazak sa vlasti i, možda, pozivanje na odgovornost. No i to je zavisilo od toga kako će Vučić postupiti kada nas čuje. Ukoliko ne posluša, smatraćemo ga krivim. Moral je i u Srbiji ustao protiv politike vlasti i države, jer je on jedino što je ostalo ljudima bez političke organizacije i zajednice.
Bojkot je od počekta bio protest. Ideja i protest. Ali i protestna politička organizacija. Jedina koja je bila moguća i koja je protiv vlasti kojoj se ne priznaje ni to što je izabrana. U pitanju je vlast koja nema legitimitet jer ga je izgubila svojim vršenjem i sprovođenjem samovolje koja je kršila sve norme i zakone koje smo mislili da poštujemo i za koje smo smatrali da važe u društvu i političkom sistemu na koji smo politički i demokratski pristali.
Bojkot, dakle, znači da mi protestujemo i da, zahtevom za smenom i napuštanjem vlasti, delegitimišemo vlast protestom, a ne izborima. Izbori nas više ne zanimaju jer je vlast upravo izbore učinila besmislenim. Izbori su bili kap koja je prelila čašu, jer izborni uslovi nisu samo loši, niti je reč o nečemu što jednostavno „nije fer”. Izbori su ukinuti kapilarnim nasiljem koje stoji iza glasova ljudi koji su „bugarskim vozom” deportovani u logor. Logor, koji još uvek zovemo domovinom i zemljom.
Protestom se izjašnjavamo – i to smo činili mesecima – o tome da je vlast nemoralna, nepoštena, nasilna i da se udružila u zločinački poduhvat protiv ljudi koji kao da su joj dati na upravu. Vlast u Srbiji je usmerena protiv ljudi i sistematski suzbija njihovu političku volju. Ova vlast zbog toga nije naša, iako je u njoj organizovana grupa koja broji čak sedamsto hiljada članova. Svi ti ljudi su takođe taoci, ali i svesni učesnici u režimu koji nije politički, već nasilnički i zbog toga kriminalan. U našoj zemlji dogodio se antropološki obrt u odnosu na ono što iz literature znamo kao „rat društva protiv države”. U Srbiji se vodi rat države protiv društva. Svako ko ne pripada organizaciji koja vlada ne samo da ne pripada državi, već ni narodu nad kojim se ona uspostavlja. Ideja države je u krizi i zato je malo reći da je ona zarobljena ili oteta. Ona je propala i to je ono što uznemirava ljude koji politiku misle isključivo kroz državu i uz njenu pomoć. Ti ljudi se zovu političari i njihove organizacije su partije.
Međutim, Srpska napredna stranka nije partija. Njena organizacija je organizacija vlasti i reč je o nečemu što je više nalik namesničkoj upravi nad teritorijom čije stanovništvo ne raspolaže suverenitetom niti političkom voljom u klasičnom i, zbog toga, zastarelom smislu. Njena politika nije politika ljudi koji žive u Srbiji i u njoj nameravaju živeti slobodno, odnosno, bez rata kao načina uspostavljanja legitimiteta. Srpska napredna stranka je bila i ostala stranka rata, a to mnogi od nas ne zaboravljanju.
Oni koji bi na izbore i u ovakvim uslovima su ljudi kojima se ne žuri. To su ljudi koji nisu shvatili značenje reči bojkot, koje važi za sve one koji su se uverili u poraz demokratije u Srbiji. Njega snažno doživljavaju ljudi koji su poraženi povratkom snaga koje su vodile ratove u kojima je uništen život i jedno društvo, daleko veće, složenije i naprednije od svih koja će nastati nakon raspada Jugoslavije. Ali svest o porazu nije samo nostalgična, već i politička. Neprijatelj je još uvek tu i po svom liku gradi državu koja je logor kojim upravlja civilnim stanovništvom i čije društvo drži kao taoca. Ljudi su zarobljeni u Srbiji, a ne država.
Ali niko nije prihvatio Bojkot kao misao. Politika se u Srbiji predstavlja kao praksa koja barata nekim sredstvima, pa se onda i na nju gleda instrumentalno. Za Bojkot se više ne zna da li je uspeo ako na izbore ne izađu građani ili ako ih bojkotuju posebni politički subjekti – stranke ili pojedinci. Iako je bojkot u osnovi imao Sporazum sa narodom, organizacija protesta bila je takva da je u jednom trenutku bilo moguće zamisliti bojkot i kao izlazak na izbore koji se bojkotuju. Sve je to učinilo bojkot nemislivim, te je ime, koje je u početku bilo neimenljivo, postalo višeznačno do apsolutnog besmisla. Realno nezadovoljstva postalo je jedina željena „stvar” i mi smo zbog toga obamrli. Strah je postao rezignacija, a depresija način uživanja u preostalim zadovoljstvima za koja će se postarati trgovci lekovima i narkoticima.
Bojkotovati i pozvati na bojkot je zbog toga samo naša stvar. Stvar svakog od nas pojedinačno, kao što je odbrana od korona-virusa bila isključivo u našim rukama i zavisila samo od naše volje da se izolujemo i fizički od bližnjih distanciramo. Mere vlade su se pokazale slabim, a potom i lažnim. Vlast ne interesuje čovek, već samo statistički podatak neophodan rejtingu koji je u osnovi kampanjskog i manipulativnog upravljanja ljudima. Ali kada se suočila sa finansijskim potrebama i zahtevima istaknutih pojedinaca među nama, pokazala je da joj ni statistika nije neophodna jer je naumila da nas kupi. „Sto evra svakome“ je kampanja cinizma koji nas opseda i drži u ropstvu.
Zbog toga se čitav sistem ponašanja koje je premrežilo društvo mora bojkotovati. Nasilje i ucene su ono što je ovu vlast učinilo nelegitimnom, a izbori joj služe samo da obmane međunarodnu javnost. Ne i nas. Sa nama je vlast načisto, pa zbog toga i kažemo da je cinična. Možemo joj se pridružiti i stati u red za parče vlasti koja će nam biti udeljena i kojom ćemo i sami nasilje sprovoditi nad drugima, ali možemo i odbiti ponudu koju ona pred nas stavlja. O tome ćemo odlučiti sami, pošto se ni misliti ne može za drugoga.
