Uvod u IZVEŠTAJ 3 – Politika u izolaciji

Pred vama se nalazi treći po redu izveštaj Grupe za konceptualnu politiku. Iako smo se u međuvremenu napisali izveštaja projekata koje smo realizovali ove godine, Izveštaj 3 sadrži drugačije intonirane elemente njihovog sadržaja. Pred čitaocima su tekstovi namenjeni široj javnosti, ali i onoj koja je zainteresovana za politiku civilnog društva. Konstatacijom da bi (narativni) izveštaji koje pišu organizacije civilnog društva trebalo da privlače više pažnje od finansijskih (inače vođenih egzaktnim kriterijumima), započeli smo ovu seriju izveštaja i tekstova prateći formu projektnog izveštavanja jer, po nama, i oni, pored uvida o političkom stanju u zemlji, zahtevaju mišljenje sopstvenog rada. Podleže li taj deo izveštaja nekim kriterijumima, i o kakvim se tu uvidima radi? Fondacije se uglavnom nalaze u ulozi nenametljivog ili tihog sagovornika, ali je zato javnost – građanska, leva, desna i konačno državna – saglasna oko nosećeg parametra koji u velikoj meri stavlja pod znak pitanja samo postojanje civilnog društva.

Sa pandemijom korona virusa, krizom države i nepoverenjem kao operativnim načinom komunikacije među ljudima, situacija je zaoštrena do te mere da odijum prema organizacijama civilnog društva danas, po nama, doživljava svoj vrhunac. Nepoverenje prema civilnom društvu je postalo opšte mesto (mnjenje) čak i aktivističkog mišljenja, jer ono se ne zasniva na poznavanju rada udruženja građana, već na podozrenju prema svakom organizovanom i udruženom delovanju ljudi. Budžetsko finansiranje stranaka se podrazumeva, ali se finansiranje civilnog sektora i dalje smatra problematičnim, a pogotovo kada su u pitanju globalne fondacije ili fondovi drugih država, sa kojima se, međutim, spoljnopolitička saradnja priželjkuje i očekuje. Izveštajima koje pišemo osvrćemo se i na ove „uslove“ našeg delovanja, ali ih tretiramo kao političke „stavove“ i „uvide“, odnosno, kao mišljenje ljudi jer aktivistički rad podrazumeva rad sa ljudima, a ne sa apstraktnim činjenicama. Rečju, narativni izveštaji kao da i dalje nisu važni.

Iako nismo sasvim sigurni da je prava kategorija „građanski aktivizam“, prinuđeni smo da tim rečima izrazimo svoju poziciju, a ona se ogleda u našem samorazumevanju i uverenju da se bavimo politikom iako se nalazimo u polju civilnog, građanskog društva, a ne u parlamentarnom, izbornom i partijskom modusu političkog delovanja, u kojem se politika pripisuje isključivo državi i vlasti. Smatramo da je politika civilnog društva moguća jer je ona mišljenje, udruživanje i organizovanje ljudi, a ne samo jačanje njihovih subjektivnih političkih kapaciteta u odnosu na državu i njenu politiku. Ako je nekada postojala sumnja da je odnos države prema ljudima ispunjen antagonizmom i nasiljem, danas dileme nema – pandemija ga je učinila transparentnim. Najveće pitanje sa kojim se suočavamo je da li će subjektivnost ljudi i dalje biti takva da će ostati naklonjena prostoru države kao jedinom prostoru politike, bez obzira na nasilje koje ona nad ljudima sprovodi, ili ćemo stvoriti mesto međusobnog poverenja i saradnje iz kog će biti moguće i ono što se danas ne može videti kao političko rešenje za opstanak ljudi na ovom prostoru i život dostojan čoveka za sve koji se na njemu nađu, zateknu ili odluče da ostanu.

Zašto je onda važno pred sobom imati jedno ovakvo štivo, odnosno, tekstove građanskih i političkih aktivista? Možemo li ga nazvati „priručnikom za aktiviste“, za sve one koji sa nama dele civilno-društveno polje i koji su nam prvi sagovornici i saborci? Sasvim sigurno, jer bez obzira na opravdanu sumnju u postojanje onoga što se obično naziva „razvijenom čitalačkom kulturom“, smatramo da je potrebno pisati jer pisana artikulacija govora koji delimo sa ljudima znači ostavljanje traga o mišljenju ljudi koje su imali i delili među sobom. Budući političko, ovo mišljenje je iznošenje predloga pred ljude, pred njihove organizacije i inicijative, koji su istovremeno povod za diskusiju i prilika za zajedničku akciju. Bez predloga ostajemo u prostoru u kojem je jedino moguće analizirati nesreće i potlačenosti prouzrokovane kapitalom, korumpiranom državom i neoliberalizmom, a onda i na mestu žrtve koja je, na ovim prostorima, pacifikovana ratom devedesetih i čvrsto privržena državi.

Dakle, pred vama se nalaze tekstovi nastali tokom duge 2020. godine, godine koja još uvek traje i koja je obeležena krizom ne samo zdravstvenog sistema već i države, odnosno parlamentarnog političkog prostora koji je konačno delegitimizovan izborima održanim u toku pandemije. Tekstovi prate hronologiju situacija i događaja tokom ove duge godine na koje smo svojim uvidima i mišljenjem odgovorili. Međutim, hronologija ovde nije samo sukcesija datuma, već i sukcesija političke subjektivnosti, kako bi to rekao naš prijatelj, francuski antropolog i aktivista Silven Lazaris (Sylvain Lazarus). U pitanju je, dakle, politička subjektivnost aktivista i njihova reč o tome kako, po njima, stvari stoje.

Pored predloga koje iznosimo pred ljude i kolege, ovim izveštajima skrećemo pažnju na značaj artikulacije autentičnih aktivističkih i političkih iskustava. U pitanju je borba za pravo na aktivistički govor i intelektualnost, kao i na specifičnu pisanu reč, na tip teksta koji će biti politički i analitički, iako nije naučni, akademski niti teorijski. U pitanju je borba za održivost sopstvenog intelektualnog prostora, uz uvažavanje postojanja mnoštva intelektualnosti i racionalnosti – kako naučne tako i one ljudi. Ono povratno otvara prostor i mogućnost da se prema ovde mišljenom, predočenom i napisanom od drugih zahteva isto uvažavanje i da se na njega poziva. Stoga si, dragi čitaoče, pozvan da se odvažiš na čitanje i na otvorenost prema mišljenju od kojeg svaka promena, koju neprestano prizivaš, mora krenuti.

GKP, januar 2021. godine

print

Posted by Branka Ćurčić

Leave a reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.