{"id":2878,"date":"2021-03-01T17:31:36","date_gmt":"2021-03-01T17:31:36","guid":{"rendered":"https:\/\/gkp.org.rs\/?p=2878"},"modified":"2021-03-01T17:45:22","modified_gmt":"2021-03-01T17:45:22","slug":"izvestaj-3-tekst-kriminalna-hipoteza-u-novoj-publikaciji-gk","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/preporucujemo\/izvestaj-3-tekst-kriminalna-hipoteza-u-novoj-publikaciji-gk\/","title":{"rendered":"IZVE\u0160TAJ 3: Tekst KRIMINALNA HIPOTEZA u novoj publikaciji GKP"},"content":{"rendered":"

Kriminalna hipoteza<\/b><\/span><\/span><\/p>\n

9. januar 2021. godine<\/b><\/span><\/span><\/p>\n

Zoran Gaji\u0107<\/b><\/span><\/p>\n

Ova godina \u0107e biti du\u017ea od kalendarske. Iako je po\u010dela tek u martu 2020, sigurno se ne\u0107e zavr\u0161iti u martu 2021. godine. Da hronologiju ne diktira samo kalendar, re\u010deno je vi\u0161e puta, ali ako ni vreme nije osnova merenja, te\u0161ko je oslonac potra\u017eiti u istoriji. Istorija ipak podrazumeva doga\u0111aje koji su se desili, no mogu\u0107e je da se ono \u0161to je bilo nije dogodilo kao istorija. I toga je dosta u na\u0161em iskustvu, u na\u0161oj hronologiji, koju izla\u017eemo kao razloge i motive na\u0161e sada\u0161njosti \u2013 sada\u0161njosti sa kojom se suo\u010davamo bez obzira na vreme, zbog \u010dega onda ne govorimo ni o savremenosti. <\/span><\/p>\n

Biti savremen i biti aktuelan nije isto, ali biti u sada\u0161njosti nije ni jedno ni drugo. Sada\u0161njost o kojoj govorim nije vreme niti je u vremenu. Ona je u prostoru koji nije fizi\u010dki, iako je sasvim izvesno da se dajem locirati u prostoru i vremenu. Hronologija o kojoj poku\u0161avam ne\u0161to re\u0107i je na\u0161a re\u010d o onome \u0161to jeste i kako stvari stoje, a \u0161to \u0107e tako\u0111e progutati Kronos, o kojem je mnogo toga re\u010deno, pa i da je vrana koja prori\u010de budu\u0107nost. Kada joj je u<\/span> slu\u017ebi <\/span>logos<\/i><\/span> kao znanje, onda ne treba o\u010dekivati da \u0107e onaj koji guta decu koja mu mogu do\u0107i glave progutati sve \u0161to mu se podvali kao ro\u0111eno dete. Rea, sestra Kronosova, tako je i spasila nekoliko \u010deljadi koje je dobila sa bratom, ali budu\u0107i da je ovaj u me\u0111uvremenu postao i Otac vremena, verujemo da se njegovo proricanje hrani i vremenom. U prevodu, hronologija je na\u010din da svarimo pro\u0161lost koja nas progoni proricanjem budu\u0107nosti kojom poku\u0161avamo ovladati.<\/span><\/p>\n

Vreme je religijska i metafizi\u010dka kategorija, a na\u0161a re\u010d o njemu je uvek re\u010d o sada\u0161njosti sa kojom se suo\u010davamo. Kada to \u010dinimo, izla\u017eemo razloge koji su pre svega na\u0161i, pa tek onda vi\u0111eni na\u0161im o\u010dima. Jer interes za na\u0161e vi\u0111enje stvari ne pokazujemo samo mi. \u010citav univerzum disciplina interesuje se za nas i na\u0161e mi\u0161ljenje, tako da ono i ne mora dobiti re\u010d (logos). Ona se \u010duje i kada ne znamo da smo je izgovorili. Od \u0161pijuna\u017ee i pra\u0107enja koje kr\u0161i zakone o za\u0161titi podataka o li\u010dnosti do stru\u010dne i klini\u010dke analize simptoma u koji se \u010ditavo na\u0161e bi\u0107e pretvara zahvaljuju\u0107i izrazu koji nije samo govor, ve\u0107 i na\u0161e celokupno pona\u0161anje i delovanje. Prema tome, nije re\u010d o na\u0161em vi\u0111enju razloga, kojem, kao \u0161to rekoh konkuri\u0161u i vi\u0111enja drugih, ve\u0107 o razlozima koji su na\u0161i i koje \u017eelimo izneti kao predlog, a ne ka<\/span>o ispovest. <\/span><\/p>\n

I sada je stvar mo\u017eda jasnija. Predlozi koje iznosimo su na\u0161e vi\u0111enje stvari i razloga za takvo vi\u0111enje koji su na\u0161i i koji su isto tako vi\u0111eni kao predlozi koje smo iznosili pred druge i uz pomo\u0107 njih se kretali u sada\u0161njosti koja je uvek tu kada se sa njom suo\u010davate odolevaju\u0107i proricanju, ali i ne izbegavaju\u0107i da ka\u017eete ono \u0161to vam se \u010dini mogu\u0107im u datoj situaciji. To je onda ne\u0161to kao politi\u010dka metodologija, ako je tako ne\u0161to mogu\u0107e re\u0107i a da se ne upadne u znanje o politici koje pretenduje na objektivnost. I da zaklju\u010dim, sve \u0161to \u0107u re\u0107i jeste kako se meni \u010dini da stvari stoje i u tom klju\u010du bi trebalo \u010ditati sve \u0161to kao aktivista pi\u0161em o politici i politi\u010dkoj situaciji.<\/span><\/p>\n

1.<\/span><\/p>\n

Kakva godina! Podsetila je na one koje ve\u0107 znamo, ali koje mo\u017eda slabo pamtimo. U mom slu\u010daju, slabo ih se i se\u0107am. To su naravno godine rata. \u201eBorba protiv nevidljivog neprijatelja\u201c nas je podsetila na nimalo slavne godine NATO intervencije kojoj smo sami nadenuli ime \u201eMilosrdni an\u0111eo\u201c i kojim smo o\u010digledno \u017eeleli da doprinesemo cinizmu situacije u kojoj smo se na\u0161li i u koju smo doveli druge. I to nije jedina godina rata u na\u0161em \u017eivotu. Od devedeset prve mi vodimo ratove i o njima najpre \u0107utimo, a kada se oni navodno zavr\u0161e, progla\u0161avamo pobede. Evo i korona virus smo tako pobedili, me\u0111utim rat i dalje traje. Novi ratovi izgleda da samo tako i zavr\u0161avaju: primirjima u kojima se sabiraju snage i tra\u017ee novi saveznici za nastavak rata, a pobeda slu\u017ei ovekove\u010denju stanja u kome je svaki otpor takvom stanju izdaja i znak <\/span>saradnje sa neprijateljem koji i dalje rovari svojim nastojanjem da nas pokori. <\/span><\/p>\n

Ali mo\u017ee li vreme rata biti i vreme politike? Da li je politika koja je nastavak rata drugim sredstvima politika na strani ljudi ili dr\u017e<\/span>avna politika, odnosno ona politika koju sprovodi vlada? I \u0161ta bi zna\u010d<\/span>ilo Fukoovo obrtanje Klauzevica (Clausewitz) ako na umu imamo Klastra (Clastres) uprkos njegovom neprevladanom evolucionizmu i za kojeg je rat bio usmeren protiv dr\u017eave? Mi smo uva\u017eili sugestiju Degatarileza (de Guattarileuze): rat nije u poreklu dr\u017eave, ali joj on i ne prethodi, \u0161to se Klastru ipak nametalo kao zaklju<\/span>\u010d<\/span>ak. Rat i dr\u017eava su istovremeni i usmereni jedno protiv drugog. Jesmo li u tom slu<\/span>\u010d<\/span>aju u isku\u0161enju da afirmi\u0161emo rat koji se nastavlja kroz politiku usmerenu protiv dr\u017eave i \u0161ta bi zna<\/span>\u010d<\/span>ilo usmeriti se protiv, kada je dr\u017eava ta koja se suprotstavlja zahvatanjem: dr\u017eanjem, deobom, zatvaranjem, disciplinovanjem, upravljanjem i kontrolom? <\/span>Protivproizvodnju<\/i><\/span> iz vremena kada je pisan <\/span>Anti-Edip<\/i><\/span> zamenila je <\/span>dr\u017eava<\/i><\/span> Hiljadu platoa:<\/i><\/span> protivproizvodnju, koja je bila mi\u0161ljena kao prisvajanje i proizvodnja manjka, zamenila je dr\u017eava kao aparat koji prisvaja ratnu ma\u0161inu koja joj se opire, ali ponekad i poistevu<\/span>\u0107<\/span>uje sa njom. Prisvajanje rata od strane dr\u017eave ima svoj pandan u poistove<\/span>\u0107<\/span>ivanju rata sa dr\u017eavom. To je stanje neodre<\/span>\u0111<\/span>enosti i doga<\/span>\u0111<\/span>aja koji pokre<\/span>\u0107<\/span>e dinamiku izme<\/span>\u0111<\/span>u polova vlasti, koje su, na tragu antropolo\u0161kih i filolo\u0161kih istra\u017eivanja, prepoznati u figurama kralja i sve\u0161tenika. Fuko je tako i mogao pretpostaviti da je pastirska vlast misionarska prethodnica sekularnoj vlasti upravlja\u0161tva u kojem su prin<\/span>\u010d<\/span>evi i kraljevi odlo\u017eili svoje oru\u017eje i pripremili teren za vitezove industrije, o kojima je, opet, govorio Marks. Kraljevstva liberalizma danas mo\u017eemo videti i na istoku i na zapadu i zovemo ih <\/span>autoritarnim liberalizmom<\/i><\/span>. U narodu i medjima se ponovo govori o diktaturi, a politologija nam nudi ne\u0161to \u0161to naziva hibridnim re\u017eimima. Me<\/span>\u0111<\/span>utim, da li je jo\u0161 uvek re<\/span>\u010d<\/span> o upravljanju i, ako jeste, da li je i ono ne\u0161to <\/span>\u010d<\/span>ega ima samo u izlogu, ali ne i u radnji?<\/span><\/p>\n

U godini koja traje Kronos bi mogao progutati nekoliko ciklusa. Onaj od najsme\u0161nijeg virusa do vakcine \u2013 koje sada nema u koli<\/span>\u010d<\/span>inama koje su potrebne i pitanje je kada <\/span>\u0107<\/span>e je biti (verovatno <\/span>\u0107<\/span>emo se do tada proku\u017eiti, da <\/span>\u0107<\/span>e zaista kovid-19 postati sezonski grip, odnosno, bolest imena koje se ne pamti i nema ga razloga znati); potom je tu krug u kojem od vanrednog stanja, tokom kojeg nismo poznavali nikoga ko je zara\u017een, dolazimo do situacije koja je <\/span>\u010d<\/span>ak redovna i u kojoj su svi oko nas zara\u017eeni ili bili zara\u017eeni, uklju<\/span>\u010d<\/span>uju<\/span>\u0107<\/span>i i nas same; zatim je tu ciklus koji po<\/span>\u010d<\/span>inje sa izbornom mobilizacijom, zbog koje su i odlo\u017eili progla\u0161enje pandemije, a zaklju<\/span>\u010d<\/span>uje se najavom novih izbora koja je ograni<\/span>\u010d<\/span>ila mandat skup\u0161tine i vlade i pre no \u0161to je ova sastavljena; a bio je tu i jedan kosovski ciklus: od Kosovske vlade koja se nije povinovala predsednikovom kadriranju, do hap\u0161enja Ha\u0161ima Ta<\/span>\u010d<\/span>ija i novih izbora na kojima najve<\/span>\u0107<\/span>u \u0161ansu opet ima Samoopredeljenje, iako je ve<\/span>\u0107<\/span> na po<\/span>\u010d<\/span>etku Kurti diskvalifikovan kao maoista i to od strane zamenika ministra unutra\u0161njih poslova koji o<\/span>\u010d<\/span>ito ne mari za to \u0161to je Ta<\/span>\u010d<\/span>i, \u201ezvani Zmija\u201c (Suroi), nekada bio marksista-lenjinista. I kona<\/span>\u010d<\/span>no, tu je na\u0161e kru\u017eno kretanje od bojkota republi<\/span>\u010d<\/span>kih izbora u Srbiji do odluke o stvaranju izbornih kolona.<\/span><\/p>\n

Sve ove krugove proguta<\/span>\u0107<\/span>e vreme ukoliko se iz njih ne izvu<\/span>\u010d<\/span>e iskustvo kojim se ne\u0161to mo\u017ee i zaklju<\/span>\u010d<\/span>iti. Politi<\/span>\u010d<\/span>kih analiza godine <\/span>\u0107<\/span>e sigurno biti i one su jedan od na<\/span>\u010d<\/span>ina da saznamo \u0161ta u narednoj mo\u017eemo o<\/span>\u010d<\/span>ekivati, no ono \u0161to se iz na\u0161e perspektive mo\u017ee ve<\/span>\u0107<\/span> sada re<\/span>\u0107<\/span>i, idu<\/span>\u0107<\/span>a godina ne bi morala biti samo nastavak dr\u017eavne politike, uprkos iskustvu koje nam govori da dr\u017eavnoj politici nisu skloni samo politi<\/span>\u010d<\/span>ari, ve<\/span>\u0107<\/span> i ljudi. Iako je politika za ve<\/span>\u0107<\/span>inu ono \u0161to radi vlada, a u prostoru dr\u017eave se ostaje <\/span>\u010d<\/span>ak i kada se tvrdi da politike ima na svakom mestu na kome ljudi slobodno govore i iznose svoja mi\u0161ljenja, ipak je mogu<\/span>\u0107<\/span>e iza<\/span>\u0107<\/span>i pred ljude sa zaklju<\/span>\u010d<\/span>kom koji je u politici predlog, i na nama <\/span>\u0107<\/span>e biti da to i poku\u0161amo.<\/span><\/p>\n

\u0160ta je taj \u201eprostor dr\u017eave\u201c i \u0161ta sa njim nije u redu? Samo izja\u0161njavanje o dr\u017eavi i stavovi u vezi sa njom su dvosmisleni, ali se njihovo razlikovanje po osovini \u201eza i protiv\u201c mo\u017ee identifikovati isklju<\/span>\u010d<\/span>ivo na liniji koja razdvaja omladinski akademski govor od svih drugih diskursa, uklju<\/span>\u010d<\/span>uju<\/span>\u0107<\/span>i i akademizam odraslih. Akademci u ozbiljnim godinama, tzv. zreli ljudi, sebi vi\u0161e ne dozvoljavaju anarhisti<\/span>\u010d<\/span>ke mu\u0161ice i svoju ukro<\/span>\u0107<\/span>enu netrpeljivost prema dr\u017eavi danas iskazuju kroz otpor re\u017eimu ili, ne\u0161to suptilnije, zadovoljstvo pronalaze u \u017ealjenju nad njenom sudbinom. Dr\u017eava je danas, smatraju oni, ukradena ili oteta, a do nedavno je bila ne\u0161to \u0161to je razoreno ili ne\u0161to \u0161to smo izgubili jer se raspalo. Me<\/span>\u0111<\/span>utim, o stvaranju dr\u017eava na prostoru biv\u0161e Jugoslavije su govorili svi osim nas. Samo u Srbiji dominira iskustvo raspada dr\u017eave, iako je svako ko se do<\/span>\u010d<\/span>epao vlasti prestao da misli na Jugoslaviju. Jugoslavija je za srpsku dr\u017eavnu politiku, ili politiku ljudi koji pretenduju na dr\u017eavnu vlast, nestala i ja u tome vidim potiskivanje u kojem nije samo socijalizam onaj kojeg je trebalo zaboraviti, ve<\/span>\u0107<\/span> i potreba za dr\u017eavom koju je trebalo zadovoljiti. Nije samo socijalizam morao biti potisnut kako bi se vratilo u demokratski kapitalisti<\/span>\u010d<\/span>ki svet, ve<\/span>\u0107<\/span> je bilo potrebno povratiti vlast i hegemoniju koja je u socijalizmu izgubljena ru\u0161enjem monarhije i srpske hegemonije na koju su Kara<\/span>\u0111<\/span>or<\/span>\u0111<\/span>evi<\/span>\u0107<\/span>i dobili pravo nakon Prvog svetskog rata. Ako verujete bli\u017e<\/span>njim, dakle susednim dr\u017eavama, \u010du\u0107ete da je ba\u0161 to bio razlog napu\u0161tanja Jugoslavije. Me\u0111utim to je lo\u0161a diplomatija. Napu\u0161tena je Srbija i to je u osnovi resantimana koji ovu zemlju i ljude dr\u017ei i vezuje za tamnicu \u010diji su klju\u010devi u rukama razbojnika.<\/span><\/p>\n

2.<\/span><\/p>\n

O socijalizmu za sada znamo da je bio re\u017eim u kojem su protivre\u010dnosti izme\u0111u rada i kapitala dospele do svog vrhunca i da se na mestu <\/span>neradnika<\/i><\/span>, umesto kapitaliste, pojavila partija, po\u0161to je ona, a ne privatni preduzetnik, upravljala procesom proizvodnje. Odnosi proizvodnje, vlasni\u0161tvo i stvarno prisvajanje (<\/span>Aneignung<\/i><\/span>), bili su takvi da su sredstva za proizvodnju i dalje bila u rukama neradnika iako je pravno, bar u Jugoslaviji, svojina bila dru\u0161tvena. Ideja jugoslovenskog samoupravljanja i subjektivacija ljudi kao radnog naroda postojala je samo u programima ideologa i funkcionera. Bilo je to vreme kada je postojala preskripcija, ali je ona bila partijska. U praksi, pa onda i u proizvodnji, ona nije za\u017eivela jer je podela rada bila va\u017enija od politike.<\/span> Socijalisti\u010dko pristajanje uz tr\u017ei\u0161te i privredu bilo je izraz dominacije ekonomskih funkcija dr\u017eave, \u0161to je ba\u0161 u to vreme Nikos Pulancas (Nicos Poulantzas) video kao dominaciju dr\u017eave. Polovinom sedamdesetih on pi\u0161e o autoritarnom etatizmu i dominaciji slabo\u0161\u0107u, \u0161to je bio na\u010din na koji je on govorio o neoliberalizmu, novim dru\u0161tvenim klasama i procesima koje \u0107emo mi, tek nakon raspada Jugoslavije i tokom devedesetih, po\u010deti i da nazivamo neoliberalizmom. Danas, kao \u0161to rekoh, ovaj oblik vlasti nazivamo autoritarnim liberalizmom, a politi\u010dki se o njemu govori i kao o desnom populizmu. <\/span><\/p>\n

Stvari se, dakako, menjaju i od sedamdesetih do danas promenilo se dosta <\/span>toga<\/i><\/span> \u2013 a dobar njegov deo ostao je zatrpan traumatskim do\u017eivljajem kakav je bio <\/span>rat<\/i><\/span> devedesetih. O<\/span> njemu \u0107e jo\u0161 biti govora, ali trideset godina od njegovog po\u010detka mi ra\u010dunamo da bi istorija ve\u0107 mogla dobiti re\u010d. Ali mi nismo istori\u010dari, ve\u0107 aktivisti koji slobodno i na svoju odgovornost iznosimo mi\u0161ljenje, pa i o stvarima koje su bile. Kao \u0161to rekosmo, koje su bile \u2013 dogodile se one ili ne kao istorijske ili sociolo\u0161ke \u010dinjenice. Znamo \u0161ta smo iskusili i to \u0161to smo iskusili se prera\u0111uje pri svakom osvrtu na ono \u0161to smo iskusili i mislili, a koji se pravi kad god se suo\u010davamo sa sada\u0161njo\u0161\u0107u i, u ovom t<\/span>renutku, ja zato \u017eelim da iznesem jednu tezu, koju slobodno mo\u017eete smatrati neprihvatljivom. Formuli\u0161em je kroz dva niza pitanja:<\/span><\/p>\n

1. Ako je privatizacija u Jugoslaviji razlog raspada dr\u017eave i ako je ona posledica neoliberalne ofanzive koja je po\u010dela osamdesetih godina pro\u0161log veka, \u0161ta je sa ratom kao njenim posrednikom? Sa subjektivne strane, ako je raspad Jugoslavije bio u interesu nekih sila \u2013 velikih, mo\u0107nih i mra\u010dnih, \u0161ta je sa izvo\u0111a\u010dima radova? Otkud oni me\u0111u nama, koji nismo bili za razlaz me\u0111u Jug<\/span>oslovenima? <\/span><\/p>\n

2. \u0160ta je sa privatizacijom kao tvorcem dr\u017eave? Pitam, jer znamo kakvu je ulogu imao ordoliberalizam u Nema\u010dkoj nakon Drugog svetskog rata, ali i \u201eosniva\u010dki\u201c liberalizam osamnaestog veka u SAD. Postojale su, dakle, liberalne \u201eofanzive\u201c koje s<\/span>u stvarale dr\u017eavu i taj Fukoov nalaz, po kojem je liberalizam oblik upravljanja i vlasti, mogao bi nas pribli\u017eiti ratu u Jugoslaviji kao tvorcu a ne samo uni\u0161titelju jedne dr\u017eave.<\/span><\/p>\n

Narativi osamostaljenja i kona\u010dno izborene nezavisnosti tako\u0111e zamra\u010duju ovu ekonomiju stvaranja dr\u017eava, koja nije ni samo ekonomska, niti isklju\u010divo libidinozna. Strasti koje su se raspalile tokom ratova i ljubav prema dr\u017eavi, u procesu koji \u0107e ih na kraju ponovo uspostaviti, govori nam o slo\u017eenom odnosu ljudi prema dr\u017eavi i njihovom pre\u0107utnom pristajanju na vlast u kojoj se vidi jedini smisao i prostor politike. Poznato vam je: uspe\u0161na politika podrazumeva dono\u0161enje odluka koje \u0107e se po\u0161tovati, a za to je jedino sredstvo vlast. Sve drugo je moral ili \u010dista fantazija: anarhisti\u010dka utopija primerena mladima ili ostarelim gubitnicima koji se ne mire, vi\u0161e sa godinama, nego sa stvarno\u0161\u0107u. <\/span><\/p>\n

Sada\u0161njost sa kojom se suo\u010davam do\u017eivljavam kao rat i mo\u017eda je rat kao <\/span>utemeljiva\u010d<\/i><\/span> osnova utiska koji mnogi danas imaju, a taj je da smo, barem mi u Srbiji, \u201eponovo u devedesetim\u201c. Mi od tada lamentiramo nad gubitkom dr\u017eave koja se raspala, nestala ili prestala da postoji, a ne\u0161to kasnije, nad dr\u017eavom koju nam je onda neko uzeo, oteo i zarobio. U Hrvatskoj se mo\u017eda misli da je nezavisnost dr\u017eave iz<\/span>gubljena u Evropskoj uniji, ali nisam \u010duo da govore o kra\u0111i i zarobljavanju. Zarobljavanje je ipak re\u010d koja podrazumeva oru\u017eanu intervenciju, a za Evropljane je ona prekograni\u010dna. Zbog toga prizori naoru\u017eanih ljudi na obe strane podeljene Amerike, i po boji i po naravi, danas izazivaju nelagodu uprkos iskustvu koje smo sa oru\u017ejem ve\u0107 mogli ste\u0107i, i to ne samo mi, zahvaljuju\u0107i primarnom iskustvu, ve\u0107 i svi drugi, vaspitavanjem kroz medije i IT zabavu u kojoj je \u201epucanje\u201c najatraktivnija igra zanosa i za odra<\/span>sle. <\/span><\/p>\n

Ali mi se danas mo\u017eemo i obavestiti o tome kakav je to rat. Meri Kaldor (Mary Kaldor) je uvela termin \u201enovi ratovi\u201c da bi objasnila kakvi su to ratovi koji su po\u010deli sa padom \u201eGvozdene zavese\u201c i koji se od tada vode po \u010ditavom \u201emultipolarnom\u201c svetu u kome su humanitarne ili bezbednosne intervencije samo jedan od u\u010desnika. Izvo\u0111a\u010di se od tada umno\u017eavaju i svi mogu biti naoru\u017eani, a ne samo vojnici. Novi ratovi vi\u0161e nisu ratovi izme\u0111u dr\u017eava i sada se postavlja pitanje ne samo Klauzevicu, ve\u0107 i Fukou koji je obrnuo njegovu tezu. A po\u0161to smo i mi prihvatili Fukoov predlog, na\u0161e pitanje glasi: o kakvoj politici je re\u010d kada se ka\u017ee da je ona nastavak <\/span>novog<\/i><\/span> rata? I \u0161ta ako je <\/span>dr\u017eavna politika<\/i><\/span> bila ta koja je nastavak rata drugim sredstvima? \u0160ta je sa politi<\/span>kom koja bi bila na distanci i od rata i od dr\u017eave? Da li je ona mogu\u0107a?<\/span><\/p>\n

Mislim da je predlog koji se mo\u017ee \u010duti i pro\u010ditati kod Meri Kaldor homologan onom koji smo \u010duli od tu\u017eilaca i istra\u017eitelja Me\u0111unarodnog krivi\u010dnog suda za biv\u0161u Jugoslaviju. Naime, tu\u017eila\u0161tvo suda se \u017ealilo na politiku mira i primirja po cenu istra\u017enih radnji i procesuiranja ratnih zlo\u010dina. Mir je, prema njihovom uverenju, bio u funkciji geopoliti\u010dkih aran\u017emana sila kojima \u017ertve nisu zna\u010dile vi\u0161e od sredstva pritiska na one koje je trebalo smestiti za pregovara\u010dki sto, a ne iza re\u0161etaka. Isti prigovor je uputila i Meri Kaldor. Za nju je uslov demokratije bila bezbednost stanovnika i za\u0161tita civilnog dru\u0161tva od gospodara rata, a ne mir koji bi ratnici uspostavljali i na njemu zapo\u010deli izgradnju demokratskih institucija. Ideja globalnog civilnog dru\u0161tva je odgovor koji su ona i njeni istomi\u0161ljenici ponudili na pitanje bezbednosti i ratova u kojem su \u017ertve civili, i taj predlog je bio politi\u010dki uprkos ratnim uslovima. Me\u0111utim, prostor politike je do globalnog nivoa dominantno dr\u017eavni i u tome treba tra\u017eiti specifi\u010dnost, kako tokova koji dovode u pitanje suverenitet nacionalnih dr\u017eava, tako i smisao suverenisti\u010dkih politika koje mo\u017eda i ne dovode u pitanje globalne procese sa kojima se suo\u010davaju. Predlog da se za\u0161titi civilno stanovni\u0161tvo, pa onda i dru\u0161tvo, bio je mogu\u0107, ali je ambijent u kome se mogao \u010duti bio isklju\u010divo diplomatski. Iako na terenu i u direktnom kontaktu sa ljudima, poku\u0161aji vo\u0111enja politike \u201eglobalnog civilnog dru\u0161tva\u201c, nisu uspeli. Dr\u017eavama na Balkanu zavladali su gospodari i psi rata, \u010dije je mi\u0161ljenje politike bilo i ostalo kriminalno. <\/span><\/p>\n

Kada ka\u017eemo da se dr\u017eava nudi i do\u017eivljava kao jedino mesto politike, to najpre zna\u010di da je ona <\/span>mesto mi\u0161ljenja<\/i><\/span> i da se politici kao <\/span>mi\u0161ljenju<\/i><\/span> pristupa kategorijama <\/span>modusa<\/i><\/span> i <\/span>mesta<\/i><\/span>. U pitanju su kategorije jedne antropologije imena koju je Silven Lazaris predlo\u017eio ljudima koji se interesuju za politiku, a ne za nauku o njoj, i mi o tome govorimo i pi\u0161emo u nastojanju da pribli\u017eimo ljudim<\/span>a ne\u0161to \u0161to smatramo va\u017enim za sve nas. Kao aktivisti, mi se obra\u0107amo ljudima i sa njima ne\u0161to poku\u0161avamo napraviti, odnosno preduzeti, a to onda zna\u010di i da sa ljudima ne\u0161to moramo dogovoriti i odlu\u010diti. Mi\u0161ljenje koje se u tim situacijama razvija i me\u0111u nama deli je ne\u0161to bez \u010dega nema politike. O tome smo tako\u0111e pisali i zainteresovana javnost zna o \u010demu govorimo. Sada, me\u0111utim, govorimo o dr\u017eavi kao mestu \u2013 jedinom mestu politike \u2013 \u0161to zna\u010di da se i mi\u0161ljenje koje je na strani dr\u017eave mora smestiti u mi\u0161ljenje, odnosno u subjektivno, da bi se razumelo o \u010demu govorimo. <\/span><\/p>\n

Da bismo razumeli \u0161ta ka\u017eemo kada tvrdimo da se danas misli da je dr\u017eava jedini prostor politike, treba re\u0107i da to zna\u010di da je dr\u017eava nezaobilazna kategorija mi\u0161ljenja politike. Odmah \u0107u dodati i vlast. To smo tako\u0111e uo\u010dili i o tome pisali: ljudi misle da ukoliko nemaju vlast, ne mogu imati ni uspe\u0161nu politiku. Iza re\u010di \u201euspe\u0161na\u201c treba \u010duti odlaganje zaklju\u010dka i oklevanje da se zapravo misli da je vlast uslov politike. Kada smo govorili o mesnim zajednicama i o tome \u0161ta ljudi misle o njima, rekli smo da ljudi misle da su one bezvredne i bezna\u010dajne jer nisu organ vlasti, a odluke koje se tamo donose su obi\u010dni zaklju\u010dci ili mi\u0161ljenja bez ikakve obavezuju\u0107e norme ili posledice. Argumentacija kojom smo branili mesne zajednice i mo\u0107 gra\u0111ana prelazila je automatski na simboli\u010dku ravan na kojoj se interpetacija odvija kroz marketin\u0161ku analizu i utvr\u0111ivanje zna\u010daja mi\u0161ljenja koje neko ima po donosioce odluka koji isklju\u010divo vode ra\u010duna o rejtingu i raspolo\u017eenju gra\u0111ana \u010dije glasove nastoje osvojiti na izborima. <\/span><\/p>\n

Ustupak takvom govoru je ustupak prostoru i kategorijama u kojima se politika obi\u010dno misli i slu\u017eio nam je isklju\u010divo ube\u0111ivanju sagovornika da ne odustanu od akcija u\u010de\u0161\u0107a u radu mesnih zajednica, a danas smo pred novim zadatkom, a to je izlazak na izbore za njihove savete, na koje \u0107emo pozvati ljude. Ovo je predlog koji stoji u osnovi svega \u0161to ovih dana govorimo i pi\u0161emo i iz njega se okre\u0107emo budu\u0107nosti koju mislimo kategorijom <\/span>mogu\u0107eg<\/i><\/span>. Ne <\/span>moram sada i \u010ditaoce ovog teksta ube\u0111ivati u ispravnost na\u0161e odluke i nadam se da sam dovoljno \u201eilustrovao\u201c ono \u0161to sam na po\u010detku rekao o na\u0161oj hronologiji i sada\u0161njosti.<\/span><\/p>\n

Inspiracija za mi\u0161ljenje sada\u0161njosti i njene hronologije dolazi sa drugog terena na<\/span>\u0161eg rada. Naime, u me\u0111uvremenu smo preveli tek napisanu i na izvornom jeziku jo\u0161 neobjavljenu knjigu Silvena Lazarisa, koju je pisao u saradnji sa Kler Nio\u0161 (Claire Nioche), no o kojoj razgovaramo od kada se poznajemo, jer na\u0161e prijateljstvo i saradnja po\u010d<\/span>inju u trenutku kada je pro\u0161lo skoro dve decenije od objavljivanja <\/span>Antropologije imena <\/i><\/span>i traju ve\u0107 sedam godina. Naslov predavanja koja smo objavili nose naslov <\/span>Hronologije sada\u0161njosti,<\/i><\/span> sa jednim kalendarskim dodatkom: <\/span>2018-2019<\/i><\/span>. \u010citaoci \u0107e imati priliku da je \u010ditaju, pa onda i na\u0161 predgovor kojim se zajedno sa autorom sme\u0161tamo u problematiku kojom se bavimo, tako da ne moram ulaziti u njene detalje i u ovom tekstu. Ali ono \u0161to mi je va\u017eno da ovde spomenem, jeste uvid kojem mo\u017eemo pridru\u017eiti na\u0161e iskustvo. Dr\u017eava kao prostor mi\u0161ljenja je istovremeno izazov i ograni\u010denje mi\u0161ljenja ljudi jer se <\/span>name\u0107e<\/i><\/span> kao realno politike. Odnos prema dr\u017eavi je karakteristika politi\u010dkog mi\u0161ljenja, iako ono nije istorija. Istorija je u <\/span>Antropologiji imena<\/i><\/span> \u201emi\u0161ljenje odnos-dr\u017eave<\/span>\u201c, a ne politika, a ja \u0107u na svoju ruku re\u0107i da je realno politike <\/span>mogu\u0107e<\/i><\/span>, imaju\u0107i na umu jedan od iskaza ove knjigekoji glasi: <\/span>mi\u0161ljenje je odnos-realnog <\/i><\/span>(stvarnog). Mogu\u0107e je ne\u0161to \u0161to \u010dini politiku mi\u0161ljenjem i sada se pitam kakvo mogu\u0107e postoji na strani dr\u017eave? \u0160ta je za nju mogu\u0107e i \u010dije mogu\u0107e u njoj \u010dini politiku dr\u017eave? Ali na koga mislimo kada ka\u017eemo dr\u017eava, jer znamo da dr\u017eava ne misli i da je ona za nas mesto, a za teoreti\u010dare jo\u0161 mnogo toga drugog (mi smo se svojevremeno dr\u017eali termina aparat i definicije: \u201ekondenzacija odnosa snaga\u201c)? Da li je to vlada, da li je to partija, da li su to pojedinici koji se u njoj organizuju \u010dak i protiv nje, te ne moraju biti odgovorni nikome, pa ni svojim partijskim saborcima? O odgovornosti prema gra\u0111anima je mo\u017eda i neumesno govoriti, naro\u010dito kada su dominantne re\u010di \u201ezarobljavanje\u201c i \u201ekra\u0111a\u201c.<\/span><\/p>\n

Mogu\u0107e je uvek mogu\u0107e ljud\u00ee \u010dije je to mogu\u0107e ili mogu\u0107e je ono \u0161to su ljudi u stanju uraditi u datoj situaciji. Ali u kakvoj se ko od nas situaciji nalazi? Jedna je situacija u kojoj je Vu\u010di\u0107, za kojeg mnogi misle da je izlo\u017een pritiscima koje je te\u0161ko izdr\u017eati i da mu je upravo u zadacima koje mu je neko postavio potrebno tra\u017eiti legitimitet njegove vladavine, a ne u izborima ili javnosti kojoj bi morao da udovolji po slovu marketinga, politologije ili politi\u010dke filozofije. Ako tako postavimo stvari, onda razumemo i naprednjake koji smatraju sramotnim zapitkivanje gra\u0111ana o procedurama i javnosti rada koja se od vlasti o\u010dekuje, ali i opoziciji koja i ne o\u010dekuje podr\u0161ku od naroda ve\u0107 od onih koji su Vu\u010di\u0107u poverili zadatak koji, po mi\u0161ljenju opozicije, ne izvr\u0161ava ba\u0161 najbolje. Mo\u017eda u tome treba videti i razlog za\u0161to ne odlaze u Brisel da se \u017eale i demonstiraju pred Evropskim parlamentom, kako im to Bojan Pajti\u0107 ve\u0107 du\u017ee vreme savetuje. Kao da svi znaju kako stvari stoje i kako se radi posao politike, uklju\u010duju\u0107i onda i gra\u0111ane koji isto misle i zbog toga odustaju od svog mogu\u0107eg. Kao da smo svi u Srbiji na \u010dekanju jer znamo \u0161ta treba da se desi i da mi na to ni na koji na\u010din ne mo\u017eemo uticati jer ne raspola\u017eemo vla\u0161\u0107u.<\/span>1<\/sup><\/a><\/span><\/span><\/p>\n

3.<\/span><\/p>\n

Da li je onda odsustvo politike i mogu\u0107eg na strani ljudi, kao i utisak da je dr\u017eava jedino mesto politike, stvar konjunkture ili ne\u010deg \u0161to je u subjektivnosti? Ne\u010deg \u0161to je mogu\u0107e teoretski imenovati kao volju i odluku, ali i zadovoljiti se nazivima kao \u0161to su voluntarizam i decizionizam? <\/span><\/p>\n

Rekli smo na po\u010detku \u2013 o na\u0161em mi\u0161ljenju mogu govoriti i drugi, a sada dodajemo: mogu, i to veoma u\u010deno i teorijski, ali politi\u010dki mi na to ne moramo i da pristanemo. Nema \u010doveka koji ne misli da je ne\u0161to uvek mogu\u0107e uraditi, jer je preduzeti bilo \u0161ta onda kada je te\u0161ko i kada je najmanje izgledno, barem ne\u0161to dobro. I to nije samo stvar etike, odnosno morala, ve\u0107 i politike. Moral i politika se dodiruju i \u010desto me\u0161aju, bar koliko se ukr\u0161taju i me\u0161aju nauka i politika. <\/span><\/p>\n

Zbog potrebe za razlikovanjem ne\u010dega \u0161to bi bilo mi\u0161ljenje odnosa dr\u017eave od mi\u0161ljenja o dr\u017eavi, ja sam poku\u0161ao da istaknem Lazarisovo razlikovanje istorije od nauke i filozofije, ali kada sam napravio razliku izme\u0111u socijalizma koji se raspao i onoga koji je prestao da postoji, uveo sam pitanje subjektivnog dr\u017eave, koje je tako\u0111e politika, ali <\/span>u onome \u0161to u <\/span>Antropologiji imena<\/i><\/span> Lazaris naziva mi\u0161ljenjem ili subjektivnim u <\/span>eksteriornosti<\/i><\/span>. U pitanju je razlika u <\/span>pristupu stvarnom<\/i><\/span>, ali i razlika u <\/span>cilju<\/i><\/span> koji sam pred sebe postavio <\/span>odlu\u010div\u0161i<\/i><\/span> se da o ovome \u0161to pi\u0161em uop\u0161te i <\/span>govorim<\/i><\/span>. Ulog je, da ponov<\/span>im, suo\u010davanje sa sada\u0161njim koje ima svoju hronologiju, koja podrazumeva konsultovanje iskustva kao oblika mi\u0161ljenja, a ono je ratno i nakon tri decenije od po\u010detka \u201emra\u010dnog raspada\u201c.<\/span><\/p>\n

Raspad Jugoslavije, konkretnog socijalisti\u010dkog sistema, kao \u0161to sam rekao, ve\u0107 je mi\u0161ljen kao posledica ili u\u010dinak nekih sila. Unutra\u0161njih ili spolja\u0161njih, svejedno je. Me\u0111utim, razlikovanje unutra\u0161njeg i spolja\u0161njeg ne odgovara razlici izme\u0111u pristupa subjektivnom i onog pristupa koji pretenduje na objektivnost. Objektivno, to zna\u010di da je po prirodi stvari ne\u0161to \u0161to tvrdimo da znamo, dakle na\u0161e mi\u0161ljenje, iako je to ne\u0161to subjektivno i samo na\u0161e, principijelno proverljivo i tvrdi postojanje ne\u010dega \u0161to nije samo i isklju\u010divo ono s\u00e2mo. Me\u0111utim subjektivno koje je bez odnosa sa objektivnim, ali ne i bez odnosa sa stvarnim, jeste mi\u0161ljenje koje ne tra\u017ei proveru, ve\u0107 saglasnost. To je, \u010dini mi se, ambis politi\u010dkog preko kojeg treba pa\u017eljivo pre\u0107i kako bismo se zadr\u017eali na politici kao ne\u010dem subjektivnom (ne strukturalnom) s jedne strane, dok s druge strane ne smemo dati za pravo ni stru\u010dnjacima da na\u0161e mi\u0161ljenje smatraju arbitrarnim i ve\u0107 u slede\u0107em koraku dogmatskim ili pak konsenzualnim.<\/span><\/p>\n

Znamo da je Pulancas, koji nam opet mo\u017ee biti od pomo\u0107i, razlikovao <\/span>politi\u010dko<\/i><\/span> od <\/span>politike<\/i><\/span> i t<\/span>vrdio da ove kategorije\u2006ne pripadaju homogenom prostoru, odnosno prostoru homogenosti. Politi\u010dko je za njega odgovaralo <\/span>strukturi<\/i><\/span>, a politika <\/span>praksi<\/i><\/span>. Sva je stvar analiti\u010dara, klasnog ili istorijskog teoreti\u010dara, po Pulancasu (strukturalisti i altiserijancu), u tome da se praksa privede strukturi tako \u0161to \u0107e se opisati njeni limiti. Njeno realno. Na drugom planu svog izlaganja, Pulancas je realnim nazivao dru\u0161tvene formacije, koje su uvek singularne i istorijske, a to su Francuska, Nema\u010dka, pa samim tim i <\/span>Jugoslavija, dok je apstraktnim ili konceptom imenovao ono \u0161to od Marksa nazivamo <\/span>na\u010dinom proizvodnje<\/i><\/span>. I upravo taj koncept predstavlja spoznajni predmet kojim je Alt<\/span>iser (Althusser) r<\/span><\/span>ekao da svaki istorijski materijalist, dakle marksista, zahvata stvarnos<\/span>t. No ne i realno (stvarno) \u2013 ono je i za njega, kao lakanovca na sebi svojstven na\u010din, bilo <\/span>nemogu\u0107e<\/i><\/span>, odnosno, ne\u0161to \u0161to je nemogu\u0107e simbolizovati, ali i oslonac materijalizma kao saznanja na koje je stvarnost <\/span>nesvodiva<\/i><\/span>. Ali na koji na\u010din nesvodiva? Samo na na\u010din neiscrpnosti interpretacija budu\u0107i da postoji mno\u0161tvo oblika mi\u0161ljenja i delovanja koji imaju svoj ontolo\u0161ki problem, odnosno svoje realno i svoju stvarnost koju saznaju \u201ezahvatanjem\u201c. Zato to i nije realno ili stvarno, kojim se Altiser i marksisti ne\u0107e baviti i zbog \u010dega \u0107emo ih danas s pravom smatrati idealistima. Ali najpre idealistima jer su me\u0111u idealima imali i ideal nauke. A \u201ezahvatanje\u201c o kojem su govorili, samo je konceptualizacija kojom se obra\u0111uje predmet kao u proizvodnji, dok je predmet koji se obra\u0111uje za njih bila stvarnost, a ne i stvarno, odnosno realno. Ta stvarnost su, da ponovimo, predstave i na\u0161e mi\u0161ljevine, a ne mi\u0161ljenje, do koga je nama danas stalo i sa kojim \u017eelimo da se sretnemo, a ne da ga spoznamo. Dakle, pristup mi\u0161ljenju i onome \u0161to je mi\u0161ljeno u mi\u0161ljenju je ulog teze da je politika mi\u0161ljenje, a ne praksa. To je onda i mesto na kome se odvajamo od Pulancasa i svih drugih teoreti\u010dara dru\u0161tva i istorije.<\/span><\/p>\n

Prema tome, Jugoslavija se raspala, i to je ta\u010dno, me\u0111utim, Jugoslavija je i prestala da postoji kao politika jugoslovenstva. Isto va\u017ei i za socijalizam. I njega mo\u017eemo tretirati razlikuju\u0107i subjektivno i objektivno, ne dovode\u0107i ih pritom u vezu i ne obja\u0161njavaju\u0107i ih uzajamno\u0161\u0107u, bila ona logi\u010dka ili empirijska, jer to \u010di<\/span>nimo samo ukoliko nameravamo da objektivno saznamo \u0161ta se dogodilo, a ne \u0161ta je, da to naivno ka\u017eemo, <\/span>stvarno bilo<\/i><\/span>. To \u0161to je stvarno bilo je ono \u0161to su ljudi hteli, a ne nu\u017eno i postigli. Postignu\u0107e, odnosno, uspeh ima svoje u\u010dinke i priziva objektivizam koji \u0107e ga uzeti u razmatranje i podvrgnuti proveri nalaz do kojeg je do\u0161ao, a to su \u010dinjenice i sve raspolo\u017eive procedure njihovog utvr\u0111ivanja. Me\u0111utim, naivnost pitanja o onome \u0161to je <\/span>stvarno<\/i><\/span> bilo<\/i><\/span> nalazi se u jednom prostoru homogenosti \u2013 homogene mno\u0161tvenosti mest<\/span>\u00e2<\/span><\/span>, kako bi to rekao Lazaris \u2013 u kome se misli mi\u0161ljenje koje je u pro\u0161losti ne\u0161to <\/span>mislilo<\/i><\/span> i <\/span>imalo nameru<\/i><\/span>, ne\u0161to je <\/span>htelo<\/i><\/span> i to <\/span>predlagalo.<\/i><\/span> To nije veberijanska hermeneuti\u010dka zapitanost, po\u0161to je i ona imala za cilj spoznaju prvomisle\u0107eg, Vebera (Weber) li\u010dno, koji je istra\u017euju\u0107i dru\u0161tveno delovanje nastojao da odmeri efekte njegovog smisla svojom racionalno\u0161\u0107u. Veber je bio nau\u010dnik i objektivista, ma koliko se razlikovao od Dirkema (Durkheim) i njegovih pozitivisti\u010dkih prethodnika i sledbenika, i njegove su ambicije bile spoznajne, a to zna\u010di i objektivisti\u010dke. <\/span><\/p>\n

Zbog toga bismo mogli da ka\u017eemo da postoje doga\u0111aj i doga\u0111aj. Dva puta isto, ali ne na istom mestu, kako to Badiju ka\u017ee, odnosno klackalica, odskok, ponavljanje, zauzimanje mesta, izme\u0161tanje, kako to mi sada \u017eelimo re\u0107i dok mislimo na Lazarisovu \u201eklackalicu\u201c.<\/span>2<\/sup><\/a><\/span><\/span> Distanciranje i mi\u0161ljenje na distanci. Mi\u0161ljenje koje se odnosi na stvarno ne pitaju\u0107i se o uslovima spoznaje, ve\u0107 o mogu\u0107em u datoj situaciji kada ona nije oslonac, ve\u0107 prepreka koju treba zaobi\u0107i. <\/span><\/p>\n

Soc<\/span>ijalisti\u010dka Jugoslavija se raspala jer je kao dr\u017eava dospela u stanje krize iz kog se kao dr\u017eava nije izvukla. Personifikacija, kojom od dr\u017eave \u010dinimo svesno bi\u0107e, govori nam da mislimo na ne\u0161to drugo, a to je da je politika ona koja je prestala da postoji<\/span> i koja je mo\u017eda i pora\u017eena, ali to onda nije dr\u017eava, sistem ili ekonomija. No, da bi se to utvrdilo, morali bismo identifikovati onoga ko je pora\u017een, iako je za politiku, kao mi\u0161ljenje, va\u017enije da shvatimo da je ona prestala da postoji.<\/span>3<\/sup><\/a><\/span><\/span> I \u0161ta onda tvrdimo kada ka\u017eemo da danas nema klasne politike radnika, iako radnike vi\u0111amo, barem mi na periferiji, svuda oko nas? (Dodu\u0161e ne tako \u010desto i proletere, jer je klasnom analizom ustanovljeno da su to isklju\u010divo radnici u materijalnoj proizvodnji pod kontrolom i upravom vlasnika kapitala: dakle, ne\u010deg privatnog, a ne javnog ili dr\u017eavnog.)<\/span><\/p>\n

Naravno, i dalje se mo\u017eemo baviti istorijskim materijalizmom, ali to <\/span>ne\u0107e odgovarati stvarnosti. Vide\u0107emo da je klju\u010dni momenat izostao, a to je klasna borba koja je bila motor istorije, a istorija je predmet teorijske obrade istorijskog materijalizma. Politi\u010dke konsekvence odbijanja da se ovo prihvati su krucijalne. Ne samo za nas danas, ve\u0107 je tome tako od 1968. godine, kada se s leva pitalo komuniste za juna\u010dko (proletersko) zdravlje. Ukoliko bismo danas nastavili sa konceptualnom obradom stvarnosti, mnogo toga bismo morali da izostavimo, a jo\u0161 vi\u0161e izmislimo.<\/span>4<\/sup><\/a><\/span><\/span> Nedostajala bi nam praksa na koju se ipak oslanja ova analiza, kao \u0161to se lingvista mora oslanjati na govor koji analizira i dovodi u relacije elemente zna\u010denja ukoliko se bavi \u017eivim jezikom. Drugim re\u010dima, ne nedostaju mesta kapitalisti\u010dkog odnosa proizvodnje \u2013 njegova struktura je jo\u0161 uvek tu \u2013 pa \u010dak se ni broj (masa) ljudi koji ih zauzimaju nije bitno promenio jer i dalje je kapitalisti\u010dki na\u010din proizvodnje na\u010din masovne proizvodnje i eksploatacije u na\u0161em vremenu i svetu, ve\u0107 nedostaje borba koja se politi\u010dki vodi povodom i oko tih mesta i zato kapitalisti vi\u0161e ne moraju da reaguju ili odgovaraju na nju. U tome je problem. Kako za marksisti\u010dke klasne analiti\u010dare, tako i za sve one koji bi da shvate i saznaju \u0161ta se danas doga\u0111a i \u201e\u0161ta da se <\/span>radi?\u201c. <\/span><\/p>\n

4.<\/span><\/p>\n

Ako bismo sada \u017eeleli da pri\u0111emo subjektivnom dr\u017eave, mi\u0161ljenju jedne dr\u017eavne politike, za koju smo rekli da joj je i narod u Srbiji privr\u017een, i ako je mogu\u0107e pretpostaviti da je u njenom poreklu rat, i to novi rat koji se vodio na prostoru <\/span>biv\u0161e Jugoslavije, trebalo bi da mu pristupimo subjektivno, a ne objektivno. Ako smo prihvatili predloge <\/span>Antropologije imena<\/i><\/span>, onda \u0107emo imati na umu da subjektivno mo\u017ee biti u <\/span>eksteriornosti<\/i><\/span> i u <\/span>interiornosti<\/i><\/span>, \u0161to zna\u010di da pred nama imamo mogu\u0107nost ili <\/span>mog<\/i><\/span>u\u0107e<\/i><\/span> politike \u010dije se mi\u0161ljenje oslanja na drugo od sebe samog i ono koje se oslanja isklju\u010divo na sopstvenu snagu.<\/span>5<\/sup><\/a><\/span><\/span> A \u0161ta je <\/span>drugo<\/i><\/span> (od) sopstvene snage u politici, nego vlast? Nasuprot snazi ili mo\u0107i ljudi, stoji vlast, odnosno \u201elegitimna mo\u0107\u201c, koja ni mi\u0161ljena ne mora biti kao narodna. Dr\u017eave nisu oduvek po\u010divale na narodnom suverenitetu, kao \u0161to ni svaka vlast nije bila, niti je, dr\u017eavna, a ipak je povla\u010dila za sobom racionalizaciju svog opravdanja. Mislilo se o vlasti i prihvatala se vlast i kada nije bilo dr\u017eave ka<\/span>kvu znamo, ali kao \u0161to smo rekli: u na\u0161em pristupu pitanje porekla nije relevantno. Mo\u017eemo ga sebi postavljati, ali kada iz politike poku\u0161avamo misliti politiku, to nam nije potrebno. Tu smo \u2013 gde smo i zato svaku racionalizaciju treba tretirati kao mi\u0161lje<\/span>nje, a ne kao mnjenje (ili ideologiju), pa bi trebalo biti pa\u017eljiv i sa re\u010dju simptom, jer diskurs u kome je simptom operativna kategorija je klini\u010dki, a ne politi\u010dki. U klini\u010dkoj situaciji \u010doveku poma\u017ee drugi \u010dovek jer ovaj sebi vi\u0161e ne mo\u017ee pomo\u0107i, ali u politi\u010dkoj nema toga. U politi\u010dkoj situaciji ljudi jedni drugima poma\u017eu i u saradnji se organizuju s obzirom na vlast, a rekao bih, i s obzirom na rat.<\/span><\/p>\n

Me\u0111utim, ako je dr\u017eava u \u201eproblemu\u201c i ako je ona danas \u201eugro\u017eena\u201c, a mi mislimo da nije samo srpska dr\u017eava u krizi i da je termin Svetske banke \u201ezarobljena dr\u017eava\u201c samo izgovor za nemo\u0107 svetske ili globalne politike na teritorijama (najpre) biv\u0161eg Sovjetskog saveza, a potom i drugih delova sveta me\u0111u kojima smo se na\u0161li i mi, onda je mogu\u0107e pretpostaviti da je u krizi \u010ditav sistem ili prinicip vlasti koji po\u010diva na upravljanju i kontroli, odnosno na liberalnom tr\u017ei\u0161tu na kojem privilegiju ima krupni kapital zahvaljuju\u0107i politikama najmo\u0107nijih dr\u017eava. Zemlje Isto\u010dnog bloka i \u201eperiferije\u201c su tonule u korupciju i kriminal koji je zahvatio \u010ditav svet i, budu\u0107i povezane u realnom vremenu sa dr\u017eavama centra, stvorena je prilika za enormno boga\u0107enje i organizovano kriminalno delovanje ljudi koji su u prilici da u njima vladaju. Subjektivno, takve politike, pa onda i njihovo mogu\u0107e, oslanja se na njihov koruptivni kapacitet i spremnost na zloupotrebu vlasti kojom raspola\u017eu.<\/span><\/p>\n

I ako sada uklju\u010dimo rat, ali i njega kao ne\u0161to subjektivno, mi imamo potrebu da ustanovimo ima li u njemu mi\u0161ljenja i \u0161ta je mi\u0161ljeno u mi\u0161ljenju ljudi koji su ga vodili. Re\u0107i da je u pitanju postfordisti\u010dka organizacija rata kojeg vode male jedinice sa lakim naoru\u017eanjem \u2013 lakim za upotrebu i no\u0161enje, ma koliko im velika razorna mo\u0107 mogla biti \u2013 bila bi duhovita opaska da nije re\u010d o dispozitivima koji su uspostavljeni na bazi koja i dalje mo\u017ee biti osnova analize dru\u0161tva. Niko nam ne brani da budemo postoperaisti i da se onda slo\u017eimo i sa Robertom Savijanom (Saviano) koji ka\u017ee da su napuljski klanovi upravo postfordisti\u010dkom organizacijom odgovorili na nove zahteve tr\u017ei\u0161ta kojem nije do policijske i medijske pa\u017enje, ve\u0107 do robe i usluga koje im mogu ponuditi.<\/span>6<\/sup><\/a><\/span><\/span> Mo\u017e<\/span>emo se, naravno, pitati i organizaciji materijalne proizvodnje u kriminalnom sistemu rada i upravljanja, pa i to onda pro\u010ditati u Gomori, no to je i dalje teorijska analiza koja barata konceptima, a ne mi\u0161ljenje mislivog i mogu\u0107eg za ljude. Pitanje koje sa<\/span>m sebi postavio, kao \u0161to rekoh, glasi: kakav je oblik vlasti i dr\u017eave nastao na prostorima na kojima su se vodili novi ratovi? Ponavljam ga jer mi jo\u0161 uvek imamo dr\u017eavu, ali nam ne odgovara termin \u201ezarobljena dr\u017eava\u201c, za koji je evidentno da se postavlja i nalazi u prostoru dr\u017eave i da ga mo\u017ee koristiti samo neko ko iz dr\u017eave \u2013 dakle u eksterironosti \u2013 misli politiku, bio on u vlasti ili opoziciji.<\/span><\/p>\n

Politika tako\u0111e podrazumeva analizu, ali je njena analiza analiza situacije, a ne konjunkture. Kada se doga\u0111a da prilikom analize situacije, u nekoj politi\u010dkoj prilici, pa onda i situaciji, uvedemo analizu konjunkture, onda se to \u010desto pretvara u rasprave o tome kako generalno stvari stoje i dovr\u0161ava se u kontemplacijama koje kao da za cilj imaju odustajanje od akcije. Uvidi prelaze u lamentacije nad stanjem stvari i nad svim onim nad \u010dim \u017ealimo i \u0161to nam nedostaje da bi to \u0161to smo pomislili da bismo mogli u\u010diniti mogli i da postignemo. U pitanju je o\u010dito, kako bi Bruno Latur (Latour) rekao, ukr\u0161tanje razli\u010ditih putanja, odnosno modusa \u017eivota. Teoriji, drugim re\u010dima, nije mesto u politici, ali politika ipak ne isklju\u010duje analizu. Situacija je ulog. Stanje situacije i situacija u kojoj se nalazimo i iz koje treba na\u0107i izlaz.\u2006 \u2006 \u2006 <\/span><\/p>\n

Prema tome, moje pitanje je politi\u010dko, a ne teorijsko. Mi\u0161ljenje ljudi koji su vodili ratove na prostoru biv\u0161e Jugoslavije je operativno, odnosno, ljudi misle i kada ratuju, pa samim tim i kada se organizuju kao kriminalci, a to \u010dine i danas jer su isti ljudi i iste procedure na delu od devedesetih, kada je i zapo\u010dela transformacija razaranjem, deregulacijom, privatizacijom i plja\u010dkom. Ali je pitanje da li je to mi\u0161ljenje i politi\u010dko? Rat je bio mesto dijalekti\u010dkog modusa politike u interiornosti, no taj modus je zavr\u0161en,<\/span>7<\/sup><\/a><\/span><\/span> a ovo \u0161to se danas doga\u0111a, doga\u0111a se u prostoru eksteriornosti, u heterogenoj mno\u0161tvenosti re\u010di i stvari, u kojoj se politi\u010dko mi\u0161ljenje oslanja na drugo od sebe, a rekli smo da je to vlast. Vlast gospodara rata i kriminala u kojoj su dramske uloge politi\u010dke filozofije dobili glumci koji menjaju i teatar, i publiku. Zbog toga bih rekao da to jeste politika, ali svakako ne i ona koja je na strani ljudi. Legitimitet vlasti koja je i zakone upravljanja \u2013 zakone politi\u010dke ekonomije (sve je tu: pravo, politika, ekonomija) \u2013 po\u010dela da menja (to je smisao zarobljene dr\u017eave) ne po\u010diva na demokratskim principima iako i dalje ima pristanak ve\u0107ine.<\/span><\/p>\n

Javnost i trasparentnost su zbog toga i postali tema, ali tema koja tra\u017ei i svoju politi\u010dku artikulaciju, a ne problemsku, odnosno teorijsku elaboraciju. Ljudi zahtevaju javnu i odgovornu upravu, vladavinu ljudi koji su stru\u010dni i po\u0161teni, a od medija da istinito obave\u0161tavaju i daju jednaku priliku svim pretendentima na vlast, kako bi gra\u0111ani mogli da donesu \u0161to objektivniji sud o tome ko zaslu\u017euje da upravlja zemljom kao preduze\u0107em. Koliko smo to puta \u010duli do sada! Kao da se ni\u0161ta nije promenilo od Milo\u0161evi\u0107evog vremena demonta\u017ee Jugoslavije i famozne tranzicije socijalizma u demokratski kapitalizam, \u0161to smo svi \u010duli i do\u017eiveli kao pleonazam. <\/span><\/p>\n

Me\u0111utim, mi smo toliko puta imali priliku da \u010dujemo i one koji druga\u010dije misle. Tako\u0111e odgovorne, ali ne i javnosti. Tajnost rada i zavera \u0107utanja osnova su stabilnosti sistema koji se brani od sil\u00e2 koje liberalizaciju tr\u017ei\u0161ta nude kao jedini teren vladanja i upravljanja, na kojem su svi koji su slabi, ili gube, nestru\u010dni i neodgovorni, kao da su svojom voljom ostali bez posla i \u0161anse da ga na\u0111u, pa samim tim i nepo\u0161teni jer poku\u0161avaju da se sna\u0111u u svetu koji vi\u0161e nije njihov, a za nove generacije kao da to nikada nije ni bio. U pitanju su ljudi kojima nije potrebno objektivno informisanje jer znaju istinu. Ona je gorka i tra\u017ei svoju \u010da\u0161u meda da bi se progutala. Ako ih ne zabavljaju i ne hrabre, mediji im nisu potrebni. Vo\u0111a se mora \u010duti i videti svaki dan jer je to znak da su na dobrom putu i da im se niko ni blizu nije primakao, te da \u0107e ipak pre\u017eiveti i dokazati da su bili u pravu za sve \u0161to su govorili i \u010dinili do sada, a \u0161to je \u010ditav svet nepravedno osudio. Dokaz za to je to \u0161to im Svet i dalje sudi i ne pru\u017ea \u0161ansu za normalan \u017eivot, ve\u0107 ih neprestano ucenjuje i otkida im par\u010de po par\u010de zemlje koja je natopljena krvlju hrabrih i \u010dasnih predaka. <\/span><\/p>\n

Sve ovo slu\u0161amo decenijama unazad, ali u tome jo\u0161 nismo \u010duli ni jedan predlog. Obe strane Srbije, i takozvana gra\u0111anska i ova narodnja\u010dka, koja je jednako napredovala koliko i prva, obra\u0107aju se dr\u017eavi kada ne\u0161to tra\u017ee i zbog toga obe pobe\u0111uju na izborima i pre\u017eivljavaju pomo\u0107u vlasti koja ih koristi za ciljeve o kojima ni\u0161ta ne znamo i ne\u0107emo znati dok se u njoj i sami ne na\u0111emo. A tada se izve\u0161taji poput ovog na\u0161eg ne pi\u0161u, ve\u0107 podnose, i daleko su pikantniji od ovih uvida kojima sebi poku\u0161avamo osvetliti put kojim idemo kroz lepljivi mrak Kronosove utrobe. Zbog toga mi se \u010dini da su kriminal i rat vesnici promene re\u017eima vlasti koja vi\u0161e ne\u0107e biti tr\u017ei\u0161na, a svetom u kome \u0107emo osvanuti vlada\u0107e se druga\u010dijom kombinacijom svih dosada\u0161njih oblika vlasti i kojima \u0107e se samo pridru\u017eiti novi.<\/span><\/p>\n

5.<\/span><\/p>\n

Mi\u0161el Fuko je istra\u017eivao ve\u0161tinu upravljanja, a ne strukturu politi\u010dkog. Njegov raskid sa KPF se dogodio davno pre njegovih predavanja o biopolitici i sa na\u010dinom proizvodnje vi\u0161e nije imao posla, ni kao istra\u017eiva\u010d, ni kao aktivista. Tih godina, vi\u0161e puta spomenuti, Pulancas pi\u0161e svoje poslednje delo <\/span>Dr\u017eava, vlast, socijalizam<\/i><\/span>, kojim nas upozorava na dominaciju dr\u017eave kakvu \u010dovek ne pamti u svojoj istoriji, uprkos svom savremenom na\u010dinu pojavljivanja, a taj je <\/span>slabost<\/i><\/span>. Dominacija slabo\u0161\u0107u je strukturalna i dijalekti\u010darima prihvatljiva konstrukcija misli kojom se izra\u017eava konjunktura tog vremena, a kao \u0161to rekoh, to je vreme \u201eneoliberalne ofanzive\u201c koja \u0107e rasturiti socijalisti\u010dke sisteme i sisteme dr\u017eave blagostanja nastale u Evropi nakon Drugog svetskog rata.\u2006 \u2006 <\/span><\/p>\n

Fuko nije govorio o strukturama, ve\u0107 o dispozitivima i epistemama, o iskazima koje je arheolo\u0161ki slagao i pravio dijagrame kojima je i dalje opisivao, odnosno tuma\u010dio stvarno istorije, nastoje\u0107i da zanemari ljudski govor. Nije bio istra\u017eiva\u010d jezika, ve\u0107 iskaza, a iskazi su dispozitivi ili aparati diskursa. Ako postoje institucije u mi\u0161ljenju, onda su one bile predmet njegovog istra\u017eivan<\/span>ja. Ono kako <\/span>Se<\/i><\/span> misli,<\/span>8<\/sup><\/a><\/span><\/span> ali stru\u010dno i sa efektima kakve ima vlast. Arheologija humanisti\u010dkih nauka je pre\u0161la u arheologiju intelektualnosti vlasti, ta\u010dnije svih onih disciplina koje su u vlasti imale oslonac i svoje realno. Me\u0111utim, o tome kako ljudi misle, pa i oni ljudi koji su na vlasti, mimo ovih dispozitiva \u2013 smatranim za ograni\u010denje ili granicu svakog mogu\u0107eg mi\u0161ljenja uklju\u010duju\u0107i i mi\u0161ljenje mogu\u0107eg \u2013 Fuko nije mislio. To kako se odvija realna politika, nije bilo predmet njegovog interesa. Kao ilustraciju za ono \u0161to poku\u0161avam re\u0107i navodim ove re\u010di iz predavanja odr\u017eanog 10. januara 1978. godine na Kole\u017e de Fransu, koje bih potom \u017eeleo da prokomentari\u0161em:\u00a0<\/span><\/p>\n

\u201eKao i do sad, ove godine jedino \u0107u uzeti u obzir upravljanje ljudima i to samo u onoj meri u kojoj se ono pokazuje kao vr\u0161enje politi\u010dkog suvereniteta. <\/span><\/span>Tako dakle uzimam re\u010d \u2018upravljanje\u2018 u u\u017eem smislu, isto kao i \u2018ve\u0161tinu\u2018 i \u2018ve\u0161tinu upravljanja\u2018, jer nisam \u010duo da je \u2018ve\u0161tina upravljanja\u2018 na\u010din na koji vladari zaista vladaju. Nisam prou\u010davao, niti \u017eelim da pru\u010davam realnu dr\u017eavnu praksu, takvu kakva danas postoji i koja svuda odre\u0111uje situaciju o kojoj se raspravlja, postavljene probleme, izabrane taktike, kori\u0161\u0107ene instrumente, izmi\u0161ljene ili promenjene itd. Moja je namera bila da prou\u010dim ve\u0161tinu upravljanja, tj. najbolji promi\u0161ljen na\u010din upravljanja, a istovremeno i refleksiju o najboljem mogu\u0107em na\u010dinu upravljanja. Odnosno, poku\u0161ao sam da obuhvatim instancu mi\u0161ljenja u dr\u017eavnoj praksi i o njoj. U jednom smislu, \u017eeleo sam da izu\u010dim samosvest vlade, ali sama ta re\u010d \u2018samosvest\u2018 mi smeta tako da je ne\u0107u vi\u0161e upotrebljavati, jer bih radije \u017eeleo da ka\u017eem da ono \u0161to sam poku\u0161ao i \u0161to bih ove godine poku\u0161ao da dosegnem je na\u010din na koji su unutar i izvan vlasti poku\u0161ali da konceptualizuju dr\u017eavnu praksu. Poku\u0161ao bih da odredim na\u010din na koji je utvr\u0111ena oblast dr\u017eavne prakse, njene razli\u010dite predmete, op\u0161ta pravila, sveukupne ciljeve da bi se upravljalo na najbolji mogu\u0107i na\u010din. Sve u svemu, ako ho\u0107ete, ovo je studija o racionalizaciji dr\u017eavne prakse u vr\u0161enju politi\u010dkog suvereniteta.\u201c<\/span><\/span>9<\/sup><\/a><\/span><\/span><\/p>\n

Vidimo da je ipak re\u010d o nekakvom mi\u0161ljenju, ali \u0161ta bi bila \u201erealna dr\u017e<\/span><\/span>avna praksa\u201c, ako nije ne\u0161to \u0161to je <\/span><\/span>u<\/i><\/span><\/span> njoj i <\/span><\/span>o<\/i><\/span><\/span> njoj ? Da li je ba\u0161 ona mi\u0161ljenje koje je na strani ljudi? I kojih ljudi? Da li onih koji su na vlasti? Sasvim sigurno, jer Fuko ka\u017ee da ga ne interesuje \u201erealna dr\u017eavna praksa\u201c. A da li je to re\u010deno samo da bi se metodolo\u0161ki uspostavila razlika izme\u0111u njegovog, arheolo\u0161kog pristupa, i pristupa istori\u010dara, koji imaju posla sa onim kako je stvarno bilo, odnosno realno? Realno je za nas o\u010digledno ne\u0161to vi\u0161ezna\u010dno.<\/span><\/span><\/p>\n

U svakom slu\u010daju, u pitanju je praksa za koju bismo mogli re\u0107i da se odvija s obzirom na dr\u017eavu i s obzirom na mi\u0161ljenje prema kojem je za ljude politika ono \u0161to \u201evlada \u010dini\u201c. Sa druge strane, da li je ono \u010dime se Fuko odlu\u010dio baviti, a to je mi\u0161ljenje kao \u201einstanca\u201c koju \u0107e \u201epoku\u0161ati da obuhvati\u201c, u Lazarisovim terminima <\/span><\/span>preskriptivno<\/i><\/span><\/span> politike <\/span><\/span>u eksteriornosti<\/i><\/span><\/span>? Meni se tako \u010dini. Mi\u0161ljenje koje je \u010dvrsto oslonjeno na nauku i sve \u0161to je disciplinski izgra\u0111eno kao objektivno znanje, uklju\u010duju\u0107i i samu nauku, bilo bi mi\u0161l<\/span><\/span>jenje <\/span><\/span>o<\/i><\/span><\/span> dr\u017eavnoj praksi koliko i mi\u0161ljenje <\/span><\/span>u<\/i><\/span><\/span> njoj. I mo\u017eda ba\u0161 zato mi\u0161ljenje dobija status <\/span><\/span>instance<\/i><\/span><\/span>? Jer, ako je mi\u0161ljenje u interiornosti, subjektivno u interiornosti o kojem govorimo kada sa Lazarisom mislimo politiku na strani ljudi i na distanci prema dr\u017eavi, onda je ono i na distanci prema svim disciplinama, koje i nisu ni\u0161ta drugo drugo do dr\u017eava i vlast na terenu mi\u0161ljenja: instancionalnost na terenu mi\u0161ljenja, po\u0161to je ono podeljeno saobrazno konceptu kojim se obavlja njegova operacionalizacija i p<\/span><\/span>rovera, a zapravo kontrola prema razli\u010ditim kriterijumima nadle\u017enosti. A gde su instance, tu su odmah i famozni stru\u010dnjaci. <\/span><\/span><\/p>\n

Kako god, ostaje nam \u201erealna dr\u017eavna praksa\u201c, odnosno ono \u0161to politi\u010dari i njihovi saborci misle i \u010dine, a vidimo i da u njihovom <\/span><\/span>dru\u0161tvu ima ljudi koji su organizovani <\/span><\/span>u<\/i><\/span><\/span> i <\/span><\/span>oko<\/i><\/span><\/span> kriminalnih aktivnosti u poku\u0161aju se distanciraju ne samo od najboljeg, ve\u0107 i od svakog institucionalog promi\u0161ljanja i obavezivanja na promi\u0161ljanje o najboljem na\u010dinu upravljanja. Realna dr\u017eavna praksa bi tako bila isto \u0161to i kriminalna praksa, a za mnoge je ona ve\u0107 takva ukoliko se odvija na distanci od ljudi, koje u \u017eargonu javnog govora nazivamo javno\u0161\u0107u. Ali sa tim jo\u0161 uvek ne mo\u017eemo biti na\u010disto, jer, kao \u0161to rekoh, tajnost rada dr\u017eave za mnoge je isto \u0161to i na\u0161a i njena bezbednost. Vu\u010di\u0107evo odbijanje da ka\u017ee ko ga prislu\u0161kuje najnoviji je primer takvog rezona, ma koliko se delu javnosti \u010dinio nerazumnim. Sa druge strane, taj deo javnosti nema nikakav problem sa tajno\u0161\u0107u glasanja, koje ne bi trebalo da tret<\/span><\/span>irati kao za\u0161titu privatnosti, a osim toga, ba\u0161 u tom taboru su ljudi koji misle da je politika javna stvar. <\/span><\/span><\/p>\n

Da li to zna\u010di da je mi\u0161ljenje u eksteriornosti uvek konceptualizacija? Nisam u to siguran, jer mogu\u0107e je mo\u017eda i bez koncepata dovoditi u vezu praksu i strukturu koja je ograni\u010dava, a danas vidimo da konceptualizacija nije isklju\u010divo strukturalna. Spomenuo sam Latura, a on, recimo, barata mre\u017eom kao konceptom. Kako god, mislim da nam je Fuko pokazao kako izgleda <\/span><\/span>to preskriptivno politike<\/i><\/span><\/span> koje je i<\/span><\/span>zvr\u0161avanje jednog programa i koje je u eksteriornosti ne samo zato \u0161to je iz vlasti i pozicije da misao kao odluka bude sprovedena i obavezuju\u0107a, ve\u0107 i zato \u0161to ona podrazumeva alate kojima je za to potrebno raspolagati \u2013 a ovi su tehnike vlasti i upravljanja u naj\u0161irem smislu te re\u010di. Vr\u0161enje politi\u010dkog suvereniteta je samo jedan, onaj politi\u010dki aspekt vlasti, i stoga dr\u017eavni, no vlasti koje se sprovode nisu samo dr\u017eavne niti od dr\u017eave i sreli smo ih u svim drugim \u201esferama\u201c upravljanja kao prakse za koju bismo tako\u0111e mogli da ka\u017eemo da je samosvest dok god je povratno ne konceptualizuju humanisti\u010dke i klini\u010dke discipline, koje \u0107e prite\u0107i u pomo\u0107 vlasti i pomo\u0107i joj da ne bude isklju\u010divo sudska \u2013 zakonska \u2013 ve\u0107 i disciplinarna i kontrolna. Danas, me\u0111utim, mi<\/span><\/span> nemamo preksripcije i stanje konsenzusa je postalo ono kako <\/span><\/span>Se<\/i><\/span><\/span> misli na strani ljud\u00ee. Ljud\u00ee kojima se i dalje upravlja na svim planovima, pa \u0107emo re\u0107i i instancama, ukoliko ba\u0161 \u017eelimo da ovim planovima pri\u0111emo analiti\u010dki. <\/span><\/span><\/p>\n

Drugim re\u010dima, danas i u vlasti<\/span><\/span> ljudi misle kako <\/span><\/span>Se<\/i><\/span><\/span> misli, odnosno da je politika ono \u0161to vlada \u010dini, ali i to je mi\u0161ljenje na strani ljudi i mo\u017eemo ga \u010duti \u010dak i kada nema politike na njihovoj strani. Me\u0111utim, to je onda i stanje op\u0161e kriminalizacije \u2013 stanje njegove normalizacije \u2013 koje koristi sva sredstva prinude, pra\u0107enja i kontrole, bez ambicije da se sprovede bilo kakvo upravljanje, a pogotovo ne ono koje bi bilo \u201eu javnom interesu\u201c. Raspad dr\u017eave blagostanja doveo je i do raspada dr\u017eave ekonomije koja je bila program i ograni\u010denje vlasti, i to se dogodilo ba\u0161 tokom \u201eneoliberalne ofanzive\u201c na nju. Kako je oslobo\u0111ena, ekonomija vi\u0161e ne ograni\u010dava dr\u017eavu i dr\u017eava se raspada na mno\u0161tvo vlasti bez potrebe za legitimacijom i suverenitetom kao kategorijom. Suveren je kao kategorija nesta<\/span><\/span>o i zato danas imamo suvereniste koji je \u017eele o\u017eiveti. Bregzit i Tramp (Trump) <\/span><\/span>na Zapadu, bezbroj \u201eautoritarnih liberala\u201c po \u010ditavom svetu, sve je to mogu\u0107e i potrebno dovesti u analiti\u010dki red ako mislimo i dalje razvijati koncepte, ali za politiku \u0107e nam ipak nedostajati organizacija. Ne postavljam, dakle, pitanje smisla konceptualnog i analiti\u010dkog rada, ve\u0107 politike na distanci od koncepta koji je za mi\u0161ljenje politike isto \u0161to i vlast.<\/span><\/span><\/p>\n

6.<\/span><\/span><\/p>\n

U odsustvu preskripcija na strani dr\u017eave, dakle u konsenzualnom<\/span><\/span> mi\u0161ljenju koje dominira javnim govorom i politikom (deliberacija je samo jedan od na\u010dina refleksije o njemu), mi imamo tajnost realne prakse dr\u017eave i danas se postavlja pitanje tajnosti mi\u0161ljenja na strani ljudi. Jesmo li se zaista na\u0161li pred ne\u010dim novim <\/span><\/span>kada ka\u017eemo da politika vi\u0161e ne podrazumeva javnost kao javno istupanje? <\/span><\/span>Laganrijevu (<\/span><\/span><\/span>Geoffroy de <\/span><\/span>L<\/span><\/span><\/span>agasnerie)<\/span><\/span>10<\/sup><\/a><\/span><\/span> hipotezu bismo pre mogli smatrati ratnom nego politi\u010dkom. Uostalom, Asan\u017e (Julian Assange) je javno istupio i u javnost izneo dokumente a tajnost delovanja i akcije, kao \u0161to rekoh, imamo ve\u0107 na glasa\u010dkim kutijama. Njegova maksima: \u201ejavnost za mo\u0107ne, a privatnost (tajnost? <\/span><\/span>\u2013 z.g.) za slabe (ljude? \u2013 z.g.)!\u201c zadr\u017eava politiku u prostoru dr\u017eave, a mo\u017eda je samo ova rat nastavljen drugim sredstvima.<\/span><\/span>11<\/sup><\/a><\/span><\/span> Realna politi\u010dka praksa ostaje i dalje dr\u017eavna i ratna, to nam govori da se na strani ljudi jo\u0161 uvek ni\u0161ta ne doga\u0111a i nikakav na\u010din or<\/span><\/span>ganizovanja koji bi bio na distanci od opozicije rat\/dr\u017eava. Asan\u017e nije krio da iznosi podatke i Vikiliks\u2006kao organizacija je javno objavljivao sve tajne do kojih je dolazio akcijama koje su insajderi obavljali u tajnosti. Njegova operacija nije bila tajna i zato je be\u017eao, pa <\/span><\/span>se Laganriju i bekstvo u\u010di<\/span><\/span><\/span>nilo kao mogu\u0107nost za novi prostor i subjekt politike iako Asan\u017eovo i Snoudenovo (Snowden) bekstvo nimalo nije filozofsko i meni jo\u0161 uvek li\u010di na ratno izbegli\u0161tvo i povla\u010denje, odnosno na zahtev za azilom koji im ipak mora pru\u017eiti (i uskratiti) dr\u017eava. I kao \u0161to vidimo, danas je Asan\u017e na robiji i, po svemu sude\u0107i, bi\u0107e oslobo\u0111en ili ru\u0161enjem zatvora Njenog veli\u010danstva, ili spektakularnim egzibicionisti\u010dkim aktom vlasti. Narcizam koji mu se pri\u0161iva kao dijagnoza mo\u017eda je simptom kriti\u010dkog mi\u0161ljenja koje bi da ka\u017ee da je moral ono \u0161to se menja i da u budu\u0107nosti vlast ne\u0107e imati ni\u0161ta od na\u0161e privatnosti i podataka o njoj, a mi \u0107emo slobodno i bez odgovornosti zaklju\u010divati \u0161ta banda na vlasti mo\u017ee misliti i \u010diniti \u2013 po sistemu \u201emo\u2018\u0161 misliti, okupili se kriminalci na vlasti i sada o\u010dekuju da ih slu\u0161amo i da im verujemo\u201c.<\/span><\/span><\/p>\n

Nepoverenje u vlast je simptom na\u0161eg vremena, ali je tu i pre\u0107utno pristajanje uz nju. Ako simptom podrazumeva dva takta, onda ga mo\u017eda i zaista imamo pred sobom. Populizam o kome danas govorimo je ve\u0107 mi\u0161ljen psihoanaliti\u010dki kao politi\u010dka \u010dinjenica ili \u010dinjenica onog politi\u010dkog. Levi ili desni, svejedno je, dokaz je nepoverenja u institucije i nezadovoljstvo vla\u0161\u0107u. No ako situacija i jeste politi\u010dka, to ne zna\u010di da tu nu\u017eno ima i politike. Koncept hegemonije mi se \u010dini problemati\u010dnim, ako ni zbog \u010dega drugog, onda zbog toga \u0161to je to koncept vlasti. Dakle, ne zato \u0161to je u pitanju teorija ili analiza diskursa inspirisana psihoanalizom ona koja ga obrazla\u017ee, pa ni to \u0161to teoreti\u010dari takve analize glasaju na izborima i svoj politi\u010dki anga\u017eman misle isklju\u010divo kao bira\u010di ili strana\u010dki organizovani ljudi, ve\u0107 zato \u0161to je hegemonija oblik vlasti i dominacije, oblik vladavine nesvesnog. Laklau (Laclau) i ostali \u201eeseksovci\u201c u vladanju vide osnovu politike, a ne u mi\u0161ljenju, po\u0161to je za njih mi\u0161ljenje isklju\u010divo nesvesno vladanje. Vladanje kao postupanje i pona\u0161anje, ali i kao dominacija (ozna\u010ditelja). Kao \u0161to ve\u0107 rekoh, politika ipak nije psihoanaliza, a status fundamentalne ontologije, koji oni dodeljuju psihoanalizi, samo je antifilozofski na\u010din da se o politici i dalje filozofira.<\/span><\/span>12<\/sup><\/a><\/span><\/span>\u2006 \u2006 <\/span><\/span><\/p>\n

Zbog toga mi se \u010dini da su nam potrebne nove metode i nov pristup istra\u017eivanju politike. Ona nije predmet istra\u017eivanja, niti objekt koji problematizacijom treba u\u010diniti predmetom saznanja. Politika je aktivnost pronala\u017eenja saradnika i saboraca, ljudi sa kojima se otvoreno razgovara i zato mi se \u010dini da problem javnosti nije na\u0161 \u2013 nije politi\u010dki. Norme i institucije su efekat politike i one moraju biti javne i \u201ekomunikativne\u201c ako o\u010dekujemo da se drugi pona\u0161aju u skladu sa re\u0161enjima koja donosimo. Ali ako svi u\u010destvujemo u njihovom dono\u0161enju, onda javnost i\u0161\u010dezava kao \u201einstanca\u201c, kao i svaka instancionalnost mi\u0161ljenja. Zakon i institucije danas vi\u0161e nisu politi\u010dke kategorije. One su to bile, kao i spomenuti rat. Sen-\u017dist (Saint-Just) i Mao su vlastita imena modusa politike u kojima su ove re\u010di bile operativne \u2013 institucija kao neimenljivo ime revolucionarnog modusa Francuske bur\u017eoaske revolucije, a rat kao mesto dijalekti\u010dkog modusa Maoove politike. Neimenljivo ime nije prazni ozna\u010ditelj, kao \u0161to lutaju\u0107e ime nije ime koje pluta. Nema pozicija ili mesta koja prethode subjektima i imena se ne prazne od zna\u010denja, ona su problemati\u010dne re\u010di kojima ljudi u akciji utvr\u0111uju singularno zna\u010denje, a ono \u0161to se uspostavlja nije ime, niti posledica performativnog \u010dina, ve\u0107 <\/span><\/span>mesto<\/i><\/span><\/span> politi\u010dke akcije koja se doga\u0111a i na kojem se misle predlozi koji se izvla\u010de iz \u201ezna\u010denja\u201c re\u010di. Suspenzija polisemije, vi\u0161ezna\u010dnosti, doga\u0111a se mi\u0161ljenjem \u2013 raspravom koja nije deliberativna aktivnost raspravljanja, ve\u0107 dogovaranja i organizovanja povodom re\u010di iza kojih onda stoji jedno \u201emi\u201c i jedno \u201eidemo!\u201c. To je ono \u0161to bi, \u010dini mi se, trebalo podrazumevati pod organizacijom u interiornosti. Dakle, organizacijom kao ne\u010dim subjektvnim, a ne objektivnim i saznatljivim.<\/span><\/span><\/p>\n

I \u0161ta onda ostaje od kriminala kada se zasiti (saturira) tajnost kao princip? Ni\u0161ta drugo do nasilje i njegov simboli\u010dki izraz: vlast; jer, da bi se pre\u017eivelo, mora se pokoriti, a da bi se pokoravanje podnelo, ono se mora nekako sebi objasniti i opravdati. Potiskivanje nije nu\u017eno, ali je sigurno po\u017eeljno. I za pacijenta, i za lekara koji \u0107e mu se ve\u0107 na\u0107i pri ruci. No za politiku na strani ljudi realno nije vlast, ve\u0107 <\/span><\/span>mogu\u0107e,<\/i><\/span><\/span> a za predloge je potrebno napraviti <\/span><\/span>mesta<\/i><\/span><\/span>. To bi trebalo da bude osnova politi\u010dkog istra\u017eivanja kao ve\u0161tine koja nije analiza iskaza pacijenata, ve\u0107 iskaza ljudi \u010dije predloge treba \u010duti i kada su neizgovoreni. Sa njima se onda mora diskutovati i investirati sopstvene predloge, koji uvek treba da su predlozi saradnje. Vlast je realnost, ali ne i realno takvog mi\u0161ljenja, jer mogu\u0107e \u2013 kao realno \u2013 nije stvarnost koja se nastoji promeniti i kojoj nastojimo ute\u0107i. Bekstvo nije ne\u010dasno i nije oru\u017eje koje usput tra\u017eimo dokaz juna\u0161tva, ve\u0107 oru\u0111e kojim \u0107emo se slu\u017eiti u odbrani, a mogu\u0107e je mogu\u0107 put ili izlaz iz ratne situacije koja je postala kriminalna i kriminalno nepodno\u0161ljiva.<\/span><\/span><\/p>\n

Prema tome, \u201ezarobljenu dr\u017eavu\u201c ja do\u017eivljavam kao dr\u017eavu kriminala. Za mene je to dr\u017eava na perifer<\/span><\/span>iji sistema koja je organizovanjem kriminala priklju\u010dena na njegov centar, a ne vi\u0161e privredom i izvla\u010denjem vi\u0161ka vrednosti putem ekonomske prinude. Eksploatacija na periferiji je izvan tr\u017ei\u0161ta i na njoj se vide posredovanja vlasti, ali i nazire okvir u k<\/span><\/span>ojem se odvija i takozvana tr\u017ei\u0161na ekonomija centra. Na periferiji je daleko vidljivije da je monopol nasilja istovremeno i monopol zapo\u0161ljavanja, a onda i da su migracije ljudi vi\u0161e posledica progona i bekstva, nego tr\u017ei\u0161nog kretanja radne snage. Netransp<\/span><\/span>arentnost rada uprave (odlu\u010divanja, finanisranja itd.) je oblik vladanja koje vi\u0161e nije \u201evr\u0161enje suvereniteta\u201c, ve\u0107 izvr\u0161avanje direktiva koje nisu demokratski donete odluke. Mesta odlu\u010divanja su izvan institucija, ali su ona i dalje u vlasti. Dr\u017eava na periferiji je u dubokoj krizi jer se rat odu\u017eio i stvorio prostor u kojem su prestup i norma u stanju nerazlu\u010divosti koje vi\u0161e nije vanredno stanje, ve\u0107 stanje situacije iz koje svi tra\u017ee izlaz \u2013 najpre oni nad kojima se vlada, a potom i oni koji vladaju. <\/span><\/span><\/p>\n

*<\/span><\/p>\n

Jesam li onda uspeo da formuli\u0161em hipotezu? Kriminalna hipoteza je teza po kojoj je rat u osnovi dr\u017eave i sve nelegalne radnje koje se tokom rata izvr\u0161avaju prestaju da budu krivi\u010dne i prestupni\u010dke. Vanredno stanje to svakako nije ni bilo, ve\u0107 je u\u017eivalo dignitet revolucionarnog i zasniva\u010dkog \u010dina politike i predstavljalo je sadr\u017eaj pojma suverenosti \u2013 suverene vlasti. Sa inkriminacijom ubistava u ratu po\u010delo je ljuljanje poretka. Simptomalno izbijanje potisnute \u017eelje koja danas izbija na drugoj strani: tajnost operacija koje nisu samo ratne, ve\u0107 i ekonomske, \u010dine od njih kriminalnu zonu i na strani mira. To su rat i dr\u017eava u stanju mira. Organizovani kriminal je supstitut za stabilnost koju je pru\u017eala planska privreda. U uslovima globalnog tr\u017ei\u0161ta, tr\u017ei\u0161ta koje ure\u0111uju daleko mo\u0107nije korporacije od malih dr\u017eava i njihovih javnih preduze\u0107a, stabilnost mo\u017ee da pru\u017ei samo lojalnost orta\u010dke i bratske ekonomije. \u0160ta bi dr\u017eava bila bez pouzdanih i lojalnih ljudi? Re\u0107i da je to princip Demohri\u0161\u0107anske stranke u kojoj Vu\u010di\u0107 pronalazi uzor, malo je. Autoritarni liberalizam je pokazao da je dr\u017eava kriminalna po sebi i time prestaje da bude kriminalna. Ona je nelegalna samo za na\u0161 moral i navike, \u0161to je opet ukr\u0161tanje putanja koje ne prime\u0107ujemo, ali nas to i dalje poga\u0111a i vre\u0111a. Ratni zlo\u010dini i kriminal \u0107e nestati u novom obliku vladanja, odnosno rata koji se neprestano odvija. Umesto revolucije i politike, mi \u0107emo imati ratnu logiku, u koju se uklapa <\/span>i ovo \u0161to Laganri tu<\/span><\/span>ma\u010di kao znak nove politike. To je prostor nove vlasti, koja mo\u017eda i ne mora biti dr\u017eavna. Anonimusi, Mening (Manning), Snouden i novinari poput Asan\u017ea vode rat, ali to je rat koji nisu izazvali \u2013 ve\u0107 rat protiv dr\u017eavne ratne ma\u0161ine. Uostalom, kada su nagazili vojno-industrijski kompleks, njihov progon je i po\u010deo. <\/span><\/p>\n

Da li su onda tajnost, bekstvo, nelegalne insajderske aktivnosti \u2013 hakeri postaju insajderi na nivou k\u00f4da \u2013 odlika kriminala na strani ljudi? Ali prestupni\u0161tvo je oduvek bilo na\u0161a stvar \u2013 ne u smislu da smo mi utvr\u0111ivali \u0161ta je nelegalno, ve\u0107 smo samo mi mogli biti oni koji mogu biti ka\u017enjavani i krivi\u010dno gonjeni. Danas, kada je dr\u017eava uhva\u0107ena u prestupu, prestupni\u0161tvo se bri\u0161e iz registra zala i tabua. Doga\u0111a se op\u0161ta demoralizacija, na koju se mnogi \u017eale, ali da li se otvara i mogu\u0107nost nove politike, ostaje da vidimo. Antropologija se ve\u0107 pitala o politici dru\u0161tava bez dr\u017eave i ni\u0161ta je ne spre\u010dava da se sada oku\u0161a i na nama.<\/span><\/p>\n

 <\/p>\n

\n

1<\/a>Stranke u Srbiji i ne postoje bez vlasti. O tome smo tako\u0111e pisali. Bez monopola zapo\u0161ljavanja vi u Srbiji ne mo\u017eete da obezbedite bazu za masovnu politi\u010dku organizaciju kakva je partija. Pokreti koji su se pojavili i koji imaju svoje sledbenike i simpatizere, obezbe\u0111uju osnovu za proteste i mo\u017eda sutra za izbore, ali \u010dvr\u0161\u0107a i stabilnija masovna organizacija ni njima ne\u0107e po\u0107i za rukom bez dr\u017eavne potpore, odnosno dr\u017eave kao mesta zapo\u0161ljavanja, \u0161to i jeste ono na \u0161ta je Boris Tadi\u0107 mislio kada je govorio o strana\u010dkoj infrastrukturi, navodno neophodnoj za svaki stabilniji politi\u010dki proces i uspeh. Zbog toga se klasi\u010dna opozicija \u2013 a zapravo lideri stare opozicije \u2013 mo\u017ee uporediti sa aristokratijom na koju se usmerava sva mr\u017enja upravo zato \u0161to je slaba, odnosno bez baze i naroda koji bi je u\u010dinio demokratskom.<\/span><\/span><\/span><\/p>\n<\/div>\n

\n

2<\/a>\u201eU <\/span><\/span><\/span>Antropologiji imena<\/i><\/span><\/span><\/span>, pitanje onog subjektivnog je glavno pitanje. Upravo ono se nalazi na po\u010detku <\/span><\/span><\/span>Antropologije imena<\/i><\/span><\/span><\/span>, u njenom <\/span><\/span><\/span>Argumentu<\/i><\/span><\/span><\/span>. Uz jednu bitnu odredbu: ono subjektivno se mo\u017ee rasvetliti ili spoznati samo iz unutra\u0161njosti subjektivnog, to jest u interiornosti. <\/span><\/span><\/span>Subjektivno koje jedino vodi onom subjektivnom jeste svojevrsno mi\u0161ljenje, kao \u0161to sam napisao. Kakav je status tog iskaza? Da li je re\u010d o jednoj aksiomatici? Dat kao svojevrstan <\/span><\/span><\/span>skok<\/i><\/span><\/span><\/span>, i bez dokazivanja, prelazak sa subjektivnog (koje jedino mo\u017ee da vodi samom sebi) na mi\u0161ljenje, \u010dini se, jedino mo\u017ee da za to bude vezan. To zna\u010di ne uzimati u obzir <\/span><\/span><\/span>klackalicu<\/i><\/span><\/span><\/span>, kao proces koji \u0107u uskoro razmotriti. Recimo zasad da se teza o onom subjektivnom nalazi u \u201aaksiomatskoj situaciji\u2018. <\/span><\/span><\/span><\/p>\n

Nasuprot ovome, upotrebe onog subjektivnog kao mi\u0161ljenja svojstvene su odre\u0111enoj argumentaciji, bilo da je re\u010d o jednoj politici u interiornosti, ili o razradi antropolo\u0161kog ispitivanja (anketom) u njegovom istra\u017eivanju mi\u0161ljenja ljudi, posebno radnik\u00e2. Upravo tako teorija subjektivnog dobija svoju puno\u0107u u <\/span><\/span><\/span>Antropologiji imena<\/i><\/span><\/span><\/span>. Odbacivanje objektalnosti, bila to objektalnost nauke ili zavisnost od neke objektalnosti, bilo da se ona pojavljuje u vidu dr\u017eave (za koju \u0107u, na drugom mestu i kasnije, re\u0107i da je ona jedna a-dijalekti\u010dka subjektivno\/objektivna tvorevina) ili objektalnost dodeljena klasama, potom kolektivu, ili zajednicama, koja pripisuje mi\u0161ljenje nekom objektu, podrobno je argumentovano. <\/span><\/span><\/span><\/p>\n

Tu pronalazimo ono \u0161to se mo\u017ee nazvati mojim nagonom raz-vezivanja, budu\u0107i da se moj pristup sastoji u razvezivanju onog subjektivnog i to, redom, od objektalnosti (scijentizma), od determinacije (materijalni uslovi determini\u0161u svest), od kolektivnog subjekta kao onog \u0161to nu\u017eno identifikuje to kako stoji stvar sa subjektivno\u0161\u0107u njegovih \u010dlanova, uz nepisanu tezu: svako je adekvatan svojim kolektivnim pripadnostima, a pretpostavlja se da nije mogu\u0107e biti bez neke takve pripadnosti. Sve to je dato u vidu jedne dijalektike, labave ili \u010dvrste, izme\u0111u subjektivnog i objektivnog, koja mene ne zanima. <\/span><\/span><\/span><\/p>\n

Treba, dakle, rezvezati, i prihvatiti razdvajanja. Otud jedna problematika samog subjektivnog, svedenog na sebe samo, koja vodi nu\u017enosti da mu se pristupi polaze\u0107i od njega samog. \u0160to \u0107e voditi kategoriji mislivosti i intelektualnosti. Koje proveravaju pertinentnost prilaza onom subjektivnom polaze\u0107i od njega samog.<\/span><\/span><\/span><\/p>\n

Slika koja mi prolazi kroz glavu, kad sa\u017eeto prikazujem te komponente moje konstrukcije, jeste slika brodova sa dva trupa, poput katamarana, koji sadr\u017ee dva plovka preko kojih je postavljena drvena platforma. Postoji u <\/span><\/span><\/span>Antropologiji imena<\/i><\/span><\/span><\/span> ono \u0161to ja zami\u0161ljam kao dva plovka. Jedan plovak je mi\u0161ljenje (registar njegove vlastite mislivosti i to sa uvo\u0111enjem dvaju iskaza), drugi je ono subjektivno (investirano polaze\u0107i od njega samog). Prate\u0107i i dalje ovu sliku, recimo da, ako \u010damac ne tone, to je stoga \u0161to je oslonac na dva plovka delotvoran, \u010dak i ako se Antropologija imena sistematski bavi pitanjem mi\u0161ljenja, a aksiomatski promi\u0161ljanjem onog subjektivnog. Ipak se javlja jedna nemilosrdna primedba: <\/span><\/span><\/span>Antropologija imena<\/i><\/span><\/span><\/span> doista nagove\u0161tava da ja to subjektivno bez dijalektike, koje upu\u0107uje jedino na samo sebe, nazivam mi\u0161ljenjem. Ne bi li onda ono subjektivno i mi\u0161ljenje bili jedno? Ne bismo li, s mojom <\/span><\/span><\/span>Antropologijom imena<\/i><\/span><\/span><\/span>, bili u svojevrsnom mi\u0161ljenju (promi\u0161ljanju) Jednog? I treba li da ja na osnovu toga zaklju\u010dim da <\/span><\/span><\/span>Antropologija imena<\/i><\/span><\/span><\/span>, sa\u017eeto prikazana u nauti\u010dkim terminima, tone, zato \u0161to postoji samo jedan plovak? <\/span><\/span><\/span><\/p>\n

Ne mislim da je tako. Jer to zna\u010di zaboraviti proces kojim ono subjektivno postaje mi\u0161ljenje: na kraju krajeva, taj proces je svojevrsna <\/span><\/span><\/span>klackalica<\/i><\/span><\/span><\/span>. Ono subjektivno postaje mi\u0161ljenje prela\u017eenjem u mi\u0161ljenje (kao na klackalici). Postoji prela\u017eenje prvog u drugo, koje raskidom proizvodi ono drugo (to jest mi\u0161ljenje). Prela\u017eenje (kao na klackalici) onog subjektivnog u mi\u0161ljenje jeste, dakle, jedna operacija koja proizvodi ne\u0161to drugo: mi\u0161ljenje. Prela\u017eenje mi\u0161ljenja u ne\u0161to drugo \u201aproizvodi\u2018 ono preskriptivno. Prema tome, postoje dva. <\/span><\/span><\/span>Antropologija imena<\/i><\/span><\/span><\/span> nije ni na koji na\u010din doktrina Jednog. Mi\u0161ljenje i ono subjektivno su doista dva plovka.\u201c (Silven Lazaris, <\/span><\/span><\/span>Antropologija imena<\/i><\/span><\/span><\/span>, Grupa za konceptualnu politiku & kuda.org, Novi Sad, str. 28-30.)<\/span><\/span><\/span><\/p>\n<\/div>\n

\n

3<\/a>Porazi nas ne moraju i zaustaviti. Ali prekid jedne politike \u010dini njen kraj i kada nas niko nije porazio.<\/span><\/span><\/span><\/p>\n<\/div>\n

\n

4<\/a>Primer takvog izmi\u0161ljanja imamo kod gotovo svih levi\u010darskih organizacija u Srbiji. Radni\u010dki pokret na koji se pozivaju, nije vi\u0161e od sanjarije volje koja tra\u017ei oslonac i uzemljenje na teritoriji borbe koja se po svemu sude\u0107i ne odvija sa sve\u0161\u0107u o protivre\u010dnostima rada i kapitala, te je onda potrebno najpre edukovati one sa kojima bi se trebalo politi\u010dki organizovati. <\/span><\/span><\/span>Potreba<\/i><\/span><\/span><\/span> je operator dr\u017eavne politike ili politike koja ra\u010duna sa hegemonijom \u2013 \u0161to je tako\u0111e kategorija vlasti \u2013 i doprinosi beketovskoj situaciji i\u0161\u010dekivanja<\/span><\/span><\/span>.<\/span><\/span><\/span><\/p>\n<\/div>\n

\n

5<\/a>\u201eSopstvene snage\u201c je ve\u0107 otrcana fraza. Radi se o mi\u0161ljenju ljudi, a ne o filozofskom mi\u0161ljenju koje bi uvodilo nekakvu transcendentalnost<\/span><\/span><\/span>.<\/span><\/span><\/span> U pitanju je mi\u0161ljenje koje se doga\u0111a na strani ljudi, ali u interiornosti, odnosno bez oslanjanja na objekat kao momenat mi\u0161ljenja. Iz drugog ugla, u pitanju je mi\u0161ljenje koje se ne oslanja na dr\u017eavu i vlast i u tome je razlika izme\u0111u politike na strani ljudi i politike upravljanja, kakvom je postala (i mo\u017eda ve\u0107 prestala da bude) dr\u017eavna politika. Ljudi na svojoj strani nemaju instrumente vlasti ako nisu na mestu koje dr\u017eava postavlja njihovoj politici. Drugim re\u010dima, ima ljudi i u dr\u017eavi \u2013 nije re\u010d o aparatu \u2013 ali dr\u017eava je mesto upravljanja, zakona i vlasti, a ne slobode organizovanja i udru\u017eivanja. Ho\u0107emo li re\u0107i da je to ta\u010dka razdvajanja civilnog dru\u0161tva od dr\u017eave? Ne, civilno dru\u0161tvo je institucionalizovana sfera koja je normirana zakonima koje garantuje vlast, odnosno dr\u017eava. Kao, uostalom, i tr\u017ei\u0161te. Kada govorimo o politici kao mi\u0161ljenju mi se kre\u0107emo u prostoru jedne druga\u010dije intelektualnosti od nau\u010dno<\/span><\/span><\/span>–<\/span><\/span><\/span>teorijske i filozofske. Mi\u0161ljenje u toj problematici je subjektivno, ali takvo da ono mo\u017ee biti u interiornosti i u eksteriornosti. E ova eksteriornost podrazumeva elemente ne<\/span><\/span><\/span>–<\/span><\/span><\/span>mi\u0161ljenja, odnosno sredstava kojima se mi\u0161ljenje potvr\u0111uje, kao \u0161to se u nau\u010dnom smislu mi\u0161ljenje potvr\u0111uje empirijski. Interiornost, pak, podrazumeva mi\u0161ljenje bez oslonca i u kojem se mi\u0161ljenje ne potvr\u0111uje \u2013 njegovo <\/span><\/span><\/span>realno<\/i><\/span><\/span><\/span> je <\/span><\/span><\/span>mogu\u0107e<\/i><\/span><\/span><\/span> i ono je <\/span><\/span><\/span>invencija<\/i><\/span><\/span><\/span>, ne\u0161to <\/span><\/span><\/span>novo<\/i><\/span><\/span><\/span>, i tek u tom smislu realno koje se ne mo\u017ee simbolizovati: nedostaje mu lokacija u simboli\u010dkom poretku, odnosno izlazi iz datog kao okvira u kome je to \u0161to ljudi ho\u0107e \u2013 i misle da mogu (organizuju se) \u2013 a ne tek zahtevaju, jer zahtev uvodi nedostatak i afirmaciju vra\u0107a na teren dr\u017eave. Zbog toga, recimo, mislim da su mesne zajednice mesto na kome se doga\u0111a politika na strani ljudi. Ali na\u0161e mesne zajednice, ne i onih koji u njima danas rade i saveta koji ih vode. Za njih su one organi i institucije mesne samouprave. <\/span><\/span><\/span><\/p>\n<\/div>\n

\n

6<\/a>\u201eKao \u0161to pokazuje istraga Tu\u017eila\u0161tva za borbu protiv mafije u Napulju, fleksibilna, konfederativna struktura grupa Kamore potpuno je preobrazila i samu strukturu porodica: danas se o klanovima mo\u017ee govoriti vi\u0161e kao o poslovnim udru\u017eenjima, a manje kao o diplomatskim savezima ili \u010dvrsto organizovanim paktovima. Fleksibilnost Kamore je odgovor na fleksibilnost kretanja kapitala na tr\u017ei\u0161tu, ne neprestano osnivanje i ga\u0161enje brojnih firmi, odgovor na potrebu da se omogu\u0107i protok novca, da se ula\u017ee u nekretnine i da pri svemu tome izbor teritorije ili politi\u010dka podr\u0161ka nemaju neki naro\u010dit zna\u010daj. Danas klanovima nije potrebno da se konstitui\u0161u kao makrotela. Nekoliko ljudi mo\u017ee da donese odluku da se udru\u017ei, plja\u010dka, razbija izloge, krade, a da pri tom ne mora, kao \u0161to je to bio slu\u010daj nekada, da bira izme\u0111u sopstvene propasti ili pripadnosti klanu. Bande koje su preplavile Napulj ne \u010dine samo pojedinci koji se bave kriminalom da bi dodatno zaradili, kupili luksuzni automobil ili obezbedili sebi lagodan \u017eivot. Ovi pojedinci su svesni da udru\u017eenim snagama mogu da budu uspe\u0161niji i nasilniji u svom delovanju, \u0161to im omogu\u0107uje ve\u0107u ekonomsku stabilnost, a samim tim im se pru\u017ea i prilika da sara\u0111uju sa klanovima ili njihovim organizacijama.\u201c (Roberto Savijano, <\/span><\/span><\/span>Gomora, Putovanje kroz ekonomsku imperiju i san o dominaciji Kamore<\/i><\/span><\/span><\/span>, Geopoetika, Beograd, str. 56.)<\/span><\/span><\/span><\/p>\n<\/div>\n

\n

7<\/a>Mesta i procesi dijalekti\u010dkog modusa politike u interiornosti, \u010dije je vlastito ime bilo Mao Cedung, bila su mesta revolucionarnog i narodnog rata: partija, vojska. <\/span><\/span><\/span><\/p>\n<\/div>\n

\n

8<\/a>Koristim sada veliko slovo za re\u010dcu kojom gradimo povratni oblik glagola kako bih njegovu bezli\u010dnost krstio vlastitim imenom i tako istakao mi\u0161ljenje koje na neodre\u0111enost i bezli\u010dnost pristaje i koristi ih kao dokaz u procedurama u kojima u\u010destvuje. Pozajmljujem ovo re\u0161enje od prevoditeljice Tiqqunovog teksta \u201eUvod u gra\u0111anski rat\u201c, Milene Ostoji\u0107, koja je ve\u0107 navela ime filozofa \u010dijim tuma\u010denjem re\u010di je bila inspirisana, pa onda ne moram i ja: <\/span><\/span><\/span>https:\/\/up-underground.com\/broj-19-20\/19-20\/<\/u><\/span><\/span><\/span><\/span><\/a><\/p>\n<\/div>\n

\n

9<\/a>Mi\u0161el Fuko, <\/span><\/span><\/span>Ra\u0111anje biopolitike, Predavanja na Kole\u017e de Fransu 1978-1979<\/i><\/span><\/span><\/span>, Svetovi, Novi Sad, str. 12-13.<\/span><\/span><\/span><\/p>\n<\/div>\n

\n

10<\/a>Geoffroy de Lagasnerie, <\/span><\/span><\/span>The Art of Revolt. Snowden, Assange, Manning<\/i><\/span><\/span><\/span><\/span>, Fayard, 2015.<\/span><\/span><\/span><\/span><\/p>\n<\/div>\n

\n

11<\/a>\u201ePrivacy for the weak, transparency for the powerful\u201c, glasio je slogan Viki<\/span><\/span><\/span>liksa (Wikileaks). Laganri se ne zadr\u017eava na radikalizaciji demokratije zahtevom za transparentno\u0161\u0107u svih postupaka i aktivnosti vlasti i dr\u017ea<\/span><\/span><\/span><\/span>ve, ve\u0107 nam sugeri\u0161e mogu\u0107nost politike, za nas politike na strani ljudi, koja ne bi bila javna. Ali za\u0161to bi anonimnost podrazumevala tajnost? Zar nas to \u0161to na\u0161 indentitet ne bi vi\u0161e bio na prvom mestu ne bi u\u010dinilo anonimnim i u javnosti? Nije li mi\u0161ljenje u biti anonimna stvar? Zar upravo mnjenje (ili ideologija), ono kako <\/span><\/span><\/span>Se<\/i><\/span><\/span><\/span> misli, nije ne\u0161to \u0161to ima svoj identitet i nipo\u0161to nije anonimno? Neautorizovano mi\u0161ljenje koje se pojavljuje u predlogu do kog ljudi dolaze \u010dini nas anonimnim me\u0111u ljudima, u javnosti koja je organizovana oko i povodom predloga koji se usvaja.<\/span><\/span><\/span><\/p>\n<\/div>\n

\n

12<\/a>Ne mogu da se otmem utisku da je Laklau govorio isklju\u010divo o tome kako <\/span><\/span><\/span>Se<\/i><\/span><\/span><\/span> misli. U pitanju je rad nesvesnog, a ne organizacionog mi\u0161ljenja. Kada on ka\u017ee borba, mi ne znamo \u0161ta to zna\u010di. Da li je to rat ili akcija? Masovna mobilizacija je o\u010digledno njegov ulog, jer sve vreme govori o populizmu kao politi\u010dkoj \u010dinjenici \u2013 strukturi politike i politi\u010dkoj situaciji \u2013 i o politi\u010dkoj logici, koju obra\u0111uje teorijskom psihonalizom koja, po eseksovcima, zauzima mesto fundamentalne ontologije. Drugim re\u010dima, nedostaje organizacija. Ali \u0161ta je organizacija? Ako ne gledamo na nju deskriptivno, niti sociolo\u0161ki, mi pod organizacijom mo\u017eemo razumeti akciju. Ta\u010dnije, dispozitiv akcije koji je u odnosu na borbu i rad ozna\u010ditelja \u2013 plutaju\u0107ih i praznih \u2013 isto \u0161to i sklop iskazivanja u \u0161izoanaliti\u010dkoj kritici psihoanalize. Dominacija ozna\u010ditelja uvodi dominaciju kao klju\u010dnu kategoriju koja je eufemisti\u010dki izra\u017eena kroz kategoriju hegemonije. U svakom slu\u010daju u pitanju je vlast, pa prema tome i struktura politike \u2013 re\u010dju, <\/span><\/span><\/span>politi\u010dko<\/i><\/span><\/span><\/span>. To mu i jeste bio cilj, jer Laklau ne krije da je teoreti\u010dar politike koji ne bi da se svrsta ni u politologe, niti u sociologe. Ali ako organizaciju mislimo kao akciju, onda je mogu\u0107e misliti i druga\u010dije. Za mene je politika stvar politi\u010dke organizacije, koja je organizovana akcija. Akcije su ono \u0161to \u010dini \u201esklop iskazivanja\u201c kojim bismo odoleli hegemoniji ozna\u010ditelja ili lingvistici u… Ho\u0107emo li se sada odlu\u010diti: u psihoanalizi ili u politici?<\/span><\/span><\/span><\/p>\n<\/div>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Kriminalna hipoteza 9. januar 2021. godine Zoran Gaji\u0107 Ova godina \u0107e biti du\u017ea od kalendarske. Iako je po\u010dela tek u martu 2020, sigurno se ne\u0107e zavr\u0161iti u martu 2021. godine. Da hronologiju ne diktira samo kalendar, re\u010deno je vi\u0161e puta, […]<\/p>\n","protected":false},"author":9,"featured_media":2880,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[37,33],"tags":[],"jetpack_sharing_enabled":true,"jetpack_featured_media_url":"https:\/\/gkp.org.rs\/wp-content\/uploads\/2021\/03\/IMG_6293.jpg","_links":{"self":[{"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/2878"}],"collection":[{"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/users\/9"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=2878"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/2878\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/media\/2880"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=2878"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=2878"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=2878"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}