{"id":1992,"date":"2018-11-05T17:34:22","date_gmt":"2018-11-05T17:34:22","guid":{"rendered":"https:\/\/gkp.org.rs\/?p=1992"},"modified":"2018-11-05T17:34:22","modified_gmt":"2018-11-05T17:34:22","slug":"suocititi-se-sa-novim-intervju-sa-silvenom-lazarisom-sylvain-lazarus","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/tekstovi\/suocititi-se-sa-novim-intervju-sa-silvenom-lazarisom-sylvain-lazarus\/","title":{"rendered":"Suo\u010dititi se sa novim – Intervju sa Silvenom Lazarisom (Sylvain Lazarus)"},"content":{"rendered":"

Suo\u010dititi se sa novim<\/b><\/span><\/span><\/span><\/p>\n

Intervju sa Silvenom Lazarisom <\/b>(Sylvain Lazarus)<\/span><\/span><\/p>\n

Intervju vode: Aleksandr Konstanco<\/b> (Alexandre Costanzo)<\/b> i Filip Ru<\/b> (Philippe Roux)<\/b>, \u010dasopis De(s)g\u00e9n\u00e9rations<\/b><\/i><\/span><\/span><\/p>\n

De(s)g\u00e9n\u00e9rations<\/b><\/i><\/span>: S obzirom na va\u0161e aktivisti\u010d<\/span>ke delatnosti i s<\/span>ve \u0161to ste radili i pisali, \u017eeleli bismo da \u010dujemo va\u0161e mi\u0161ljenje o aktuelnoj situaciji i o na\u010dinu na koji zami\u0161ljate horizont, svet koji dolazi?<\/span><\/span><\/p>\n

Silven Lazaris<\/b><\/i><\/span>: \u201eHorizont? Nema horizonta.\u201c, to je naslov teksta koji sam prilo\u017eio za ovaj broj va\u0161eg \u010dasopisa. Mislim da bih najpre zapo\u010deo tako \u0161to \u0107u vam re\u0107i ne\u0161to o mojim aktivisti\u010dkim iskustvima koja na posletku \u010dine jednu genealogiju, i \u0161to mi poma\u017ee da mislim. I <\/span>to mi se \u010dini primerenim jer<\/span><\/span>, o svemu \u0161to \u017eelim da vam ka\u017eem, <\/span>to \u0107e biti<\/span><\/span> mi\u0161ljenje<\/span><\/span> onih koje zovem \u201eljudi\u201c. <\/span>Bi\u0107e tako<\/span><\/span> i kada budem govorio o va\u0161em pitanju o trenutnoj situaciji.<\/span><\/span><\/p>\n

Ali dobro, \u017eelite da vam ka\u017eem \u0161ta raditi dan<\/span>as s obzirom na ono \u0161to rad<\/span>im? <\/span>Da li zato \u0161to<\/span><\/span> se to nalazi u jednoj radikalnoj drugosti? Ja nisam filozof i oduvek sam verovao da filozofija kao takva nema kompetenciju kada je politika u pitanju. Ovo pitanje profesije, kompetencije, koje je ono \u201eznati odakle govorimo\u201c, jeste veliko pitanje. Postoje na\u010dini mi\u0161ljenja i operacije mi\u0161ljenja. Postoji sve ono \u0161to nau\u010dimo na univerzitetima i u \u0161kolama: <\/span>govoriti <\/span>kao<\/span><\/span> filozof, govoriti <\/span>kao<\/span><\/span> psihoanaliti\u010dar, <\/span>ka<\/span><\/span>o istori\u010dar umetnosti<\/span>, itd. Smatram da ovo pitanje trasira pravu liniju demarkacije, i otkriva poredak izbora, odluke. Ja govorim o aktivisti politike, polaze\u0107i od prakse politike i njene intelektualnosti i nikada nezaboravljaju\u0107i slavnu izreku Kangilema (Canguilhem) (velikog otpora\u0161a, prijatelja Kaveja [Cavaill\u00e9s], kojeg su ubili Nacisti): \u201eKada iza\u0111emo iz Sorbone u ulicu Sen-\u017dak (Saint-Jacques), mo\u017eemo se<\/span> popeti ili si\u0107i;<\/span> ukoliko se penjemo, dolazimo do Panteona koji je mesto ve\u010dnog po\u010dinka nekoliko velikih ljudi, ali ukoliko silazimo, zasigurno sti\u017eemo u prefekturu policije.\u201c Koju stranu biramo? Koji je ulog te odluke, tog izbora? Re\u010d koja mi odmah dolazi na um jeste hrabrost. Hrabrost da se suo\u010di sa samom politikom. I hrabrost licem u lice sa onim \u0161to jesmo u trenutku kada je sve \u0161to je dominiralo tokom velikog perioda na planu politike, istorije ili intelektualnosti, zatvoreno. I zbog toga re\u010di kao \u0161to su revolucija, komunizam, ideja proletarijata kao alternative kapitalu i dominaciji, sve to pripada poretku on<\/span>oga \u0161to je bilo, i kao svi oblici mi\u0161ljenja, prakse, subjektivnosti, oni su sekvencijalni i ne prip<\/span>adaju poretku nepromenljivih, ve\u010dnosti \u010dove\u010danstva. \u201eIma\/postoji\u201c je pitanje koje je stalno otvoreno, u kompleksnom odnosu sa \u201eimalo\/postojalo je\u201c.<\/span><\/span><\/p>\n

Evo, govorim o politici. O svemu \u0161to nas okru\u017euje, gde odnos izme\u0111u \u201eima\/postoji\u201c i \u201eimalo\/postojalo je\u201c nije jednostavan. I ako ho\u0107ete, to je ujedno i glavna poenta. \u0160tavi\u0161e, u prethodnom dispozitivu imali ste jedan \u010dvor, odnosno poseban oblik kontinuiteta koji je mogu\u0107e pratiti, izme\u0111u marksizma i potom marksizma-lenjinizma. Kao i izme\u0111u svih vizija povezanih sa idejom alternative dr\u017eavi, i onih koje su povezane s<\/span>a popularnom mo<\/span>\u0107i \u2013 bilo da je to radni\u010dka klasa, narod, mase, bilo njihov savez. Dolazio je trenutak kada bi trebalo imati mo\u0107 i kapacitet da se stavi ta\u010dka na lo\u0161u Dr\u017eavu, da se uspostavi ne\u0161to \u0161to bi bilo \u201eDr\u017eava koja vi\u0161e ne bi bila\u201c (Marksova teza o proleterskoj dr\u017eavi koju obnavljaju Lenjin a zatim i Mao), ili \u010dak, u nema\u010dkoj marksisti\u010dkoj \u0161koli, Dr\u017eava naroda, popularna i nehijerarhijska dr\u017eava.<\/span><\/span><\/p>\n

Sve vreme ste govorili na kraju va\u0161e prezentacije ne\u0161to kao: \u201e\u2026 prona\u0107i politiku koja se suprotstavlja sistemu\u201c. Ali po mom mi\u0161ljenju, to nije pitanje. Kapitalisti\u010dki sistem je jedno ogromno pitanje, ali ako treba na\u0107i i kad treba na\u0107i politiku, to je kada se suo\u010dimo sa drugom politikom: nije u pitanju postavljanje nasuprot sistemu. Ja sam frapiran da se danas u \u010ditavom nizu tekstova ka\u017ee: \u201etreba se suprotstaviti kapitalu\u201c, i to je izme\u0161tanje koje se zasniva na ideji, po mom mi\u0161ljenju potpuno neutemeljenoj, da je opozicija kapitalu, na odre\u0111en na\u010din, klju\u010d. Problem nije neophodnost emancipacije, progresivizma, itd. Stvarno pitanje je: ima li u tome na\u010dina koji vodi ka mogu\u0107oj politici, ne\u0161to \u0161to bi opet bila nada na strani ljudi, onoga \u0161to zovem ljudima i koje smo ranije nazivali klasom \u2013 objasni\u0107u malo dalje izbor izraza \u201eljudi\u201c? Bilo je to posve druga\u010dije jer je klasa bila subjektivna\/objektivna, radni\u010dka klasa je postavila pitanje \u201eko\u201c i pitanje organizacije. Postojala je jedna partija i ona je postavljala pitanje Dr\u017eave budu\u0107i da proletarijat treba da zadobije mo\u0107 i Dr\u017eava mora da nestane. Dakle, postojao je odgovor na pitanje ekonomije, Dr\u017eave, organizacije. I postojao je odgovor na pitanje \u201esubjekta\u201c \u2013 koje o\u010digledno interesuje mnoge filozofe. Istorijski subjekt, da li je to narod? Radnici?<\/span><\/p>\n

Uvek sam govorio da se hrabrost nalazi ovde: u znanju o onome \u0161to je u\u0161lo u zastarevanje, ili o onome \u0161to je zavr\u0161eno. I kada sam diskutovao sa mojim prijateljima iz Srbije \u2013 me\u0111u kojima su neki bili pravi marksisti i koji su \u017eeleli svoje mesto u radni\u010dkoj klasi, Marksa u stvarnosti \u2013 upotrebio sam ovaj izraz: \u201e<\/span><\/span><\/span>bolje stajati u \u010darapama, nego biti ogrnut intelektualnim kostimom \u0161to je mogu\u0107e sjajnijim, a koji je satkan od bespomo\u0107nosti<\/span>\u201c. D<\/span>ruga\u010dije re\u010deno, ukoliko su vremena nova, treba prihvatiti da na planu onoga \u0161ta ima da se radi, na re\u010dima i leksici, treba zapo\u010deti. Postoji jedna askeza nasilnosti koja izgleda neophodna za svaki po\u010detak: ukoliko su vremena nova, treba zapo\u010deti. <\/span><\/span><\/p>\n

De(s)g\u00e9n\u00e9rations<\/b><\/i>: Mo\u017eete li precizirati?<\/span><\/p>\n

Silven Lazaris<\/b><\/i><\/span>: Kako se suo\u010diti sa novim? Trebalo bi promeniti re\u010di, jer one koje koristimo su prastare. Mogli bismo locirati velike, stare operacije i suspendovati ih, izjaviti da ih za trenutak odla\u017eemo sa strane, da ih ostavljamo tamo gde se one i nalaze. Ne nosimo ih sa sobom. Jer ovo pitanje zatvaranja starog perioda je apsolutno o\u010digledno. Ja sam bio marksista, marksista-lenjinista, ima od tada \u010detrdesetak godina. Ne\u0161to kasnije, okarakterisao sam ono \u0161to zovem post-lenjinizmom slede\u0107im re\u010dima: \u201eto je bilo veliko i va\u017eno iskustvo, i kolika god da je istorijska i politi\u010dka, pa i moralna va\u017enost ovog iskustva, ono je zavr\u0161eno.\u201c Pitanje novog \u0107e biti malo po malo formulisano, ima\u0107emo re\u010di, oslanja\u0107emo se na pravila novog. Istori\u010dar, helenista, Mozis Finli (Moses Finley), autor dela <\/span>Invencija politike: demokratija i politika u Gr\u010dkoj i<\/i><\/span> u republikanskom R<\/i><\/span>imu<\/i><\/span>, koga vrlo po\u0161tujem i koga sam i\u0161ao da posetim u Kembrid\u017eu zajedno sa Nata\u0161om Mi\u0161el (Natacha Michel), napisao je jednu malu knjigu o Trojanskom ratu, i na kraju jednog od tekstova on malo podi\u017ee ton i afirmi\u0161e ne\u0161to kao: \u201ekada svedemo ra\u010dun, nikada ne treba pisati istoriju do one koja se ti\u010de sada\u0161njosti.\u201c Sve ovo vam govori da prihvatiti zahtev sada\u0161njosti, savremenosti, u smislu re\u010di, referenci ili intelektualnosti, u smislu inteligencije, <\/span>za mene je zahtev da se prona\u0111e <\/span><\/span>sada\u0161njost, ulozi i izbori kod \u010ditavog niza drugih ljudi. <\/span><\/span><\/p>\n

De(s)g\u00e9n\u00e9rations<\/b><\/i>: Kod vas postoji jedan determini\u0161u\u0107i iskaz na koji bismo \u017eeleli da se vratimo: \u201eljudi misle\u201c.<\/span><\/p>\n

Silven Lazaris<\/b><\/i><\/span>: Ta teza je od su\u0161tinskog zna\u010daja. Njoj se vra\u0107am u <\/span>Antropologiji imena<\/i><\/span>, knjizi u kojoj sam predlo\u017eio ovu tezu kao nose\u0107u: \u201eljudi misle\u201c. Treba prihvatiti iskaz \u201eljudi misle\u201c, sa konsekvencom koja je veoma va\u017ena, da ukoliko ljudi misle, onda je pogre\u0161no i nedovoljno osloniti se na ono \u0161to se \u010desto tvrdi: za mi\u0161ljenje, potrebno je biti u\u010den i govoriti u\u010denim jezikom. Treba biti kvalifikovan, nije va\u017eno u kom domenu, i imati re\u010di, leksiku, operacije. Ili mi\u0161ljenja mo\u017ee biti i na prirodnom jeziku. Ovo je prva ta\u010dka. Naravno, divno je re\u0107i da ljudi misle, ali ono \u0161to me je interesovalo ve\u0107 u <\/span>Antropologiji imena<\/i><\/span> bilo je do\u0107i do formulacije: ukoliko ljudi misle, mo\u017eemo i\u0107i dalje s hipotezom da ljudi misle politiku, mo\u017ee biti mi\u0161ljenja ljudi o politici. To je hipoteza koja me interesuje, ona koja dopu\u0161ta nadu da ljudi jesu prisutni u prostoru politike, \u0161to nazivam: \u201esubjektivnim kapacitetom ljudi\u201c, gde \u201esubjektivno\u201c ozna\u010dava volju da se stvara, ili ako ho\u0107ete, da se razmatra i konkretno konstrui\u0161e \u201emogu\u0107e\u201c. Kada se radi o jednoj intelektualnoj koncepciji ili o pravom mi\u0161ljenju, na ljudima je da ih formuli\u0161u iskazom, svakako polaze\u0107i od sopstvene situacije, i da \u017eele d<\/span>a od ovog poslednjeg na\u010dine realno, da<\/span> ga upi\u0161u u \u010dinjenice, odnosno u akcije. Novi iskaz menja dato jer je on na jedan na\u010din mi\u0161ljenje situacije i indikacija za akciju. Primer za \u201eljudi misle\u201c je iskaz kojim radnici stranog porekla na pokretnoj traci u fabrici ka\u017eu: \u201eU fabrici me nazivaju <\/span>radnikom<\/i><\/span>, van fabrike <\/span>imigrantom<\/i><\/span>.\u201c Vidite koji prostor i kakvu direktivu to daje \u2013 <\/span>za<\/i><\/span> i <\/span>u<\/i><\/span> akciji. Ne radi se o bilo kakvom spontanizmu ili <\/span>uvrijerizmu (<\/span>ouvri<\/i><\/span>\u00e9<\/i><\/span>risme<\/i><\/span>, radnicizam, prim. prev.)<\/span> mi\u0161ljenja, ve\u0107 o formulaciji realnog politi\u010dkog iskaza poput onih koji sasvim jednostavno vode \u2013 ako se usudim da ka\u017eem \u2013 borbi da \u201eimigrant\u201c zna\u010di \u201eradnik\u201c ili, druga\u010dije re\u010deno, da je prepoznat kao takav. Ne samo protiv uvre\u017eenog rasizma ve\u0107 protiv re\u010di \u201eimigrant\u201c i protiv \u010dinjenja ljudi nevidljivima. Ideja ovog subjektivnog kapaciteta koju sam vam prikazao na jednom kanonskom primeru, za mene i moje prijatelje je rascep i vrlo je udaljen od marksizma, lenjinizma, progresivizma XX veka, gde je svest bila povezana sa klasom na putu ka bolj\u0161evi\u010dkoj partiji. Ali, vratimo se na ovo mesto: \u0161ta je mi\u0161ljenje ljudi u su\u0161tini? Kada to mi\u0161ljenje misli, \u0161ta ono misli? Ono ne misli kao filozof, istori\u010dar, kao ekonomista. Ono ne misli u terminima Dr\u017eave, policijske prefekture, institucija. Stoga sam bio u obavezi da formuli\u0161em slede\u0107i predlog <\/span>(<\/span><\/span>proposition<\/i><\/span><\/span>)<\/span><\/span>: mi\u0161ljenjem nazivam suspendovanje polisemije. Vratimo se na primer radnika u fabrici i njihovih iskaza. U velikoj anketi u fabrici automobila Re\u017ei Reno (R<\/span>\u00e9<\/span>gie Renault) 1986. godine, sa radnicima na pokretnim trakama (proveo sam dva meseca u fabrici), pitanje je <\/span>glasilo<\/span><\/span>, a vi \u0107ete ga razumeti: \u201eradnik, \u0161ta je to za vas?\u201c. Oni su mi odgovarali, <\/span>a ja sam kasnije <\/span><\/span>rezimirao odgovore, <\/span>no<\/span><\/span> ovde \u017eelim da stavim akcenat na jednu drugu konsekvencu \u2013 <\/span>po\u0161to je<\/span><\/span> taj iskaz imao <\/span>druga\u010diju<\/span><\/span> aktivisti\u010dku konsekvencu <\/span>od one koju smo imali malo\u010das<\/span><\/span>: \u201eRadnik, radnik. Unutar fabrike zovu me <\/span>radnikom<\/i><\/span>. A van nje, oni zaboravljaju da sam radnik i zovu me <\/span>imigrantom<\/i><\/span>.\u201c Iz \u010dega smo izvukli ideju da je 1986. \u201eradnik\u201c bio najpre odsutan i diskvalifikovan u op\u0161tem prostoru, <\/span>a potom<\/span><\/span>, ukoliko ima mogu\u0107e mesto svoje konzistencije, <\/span>to je onda<\/span><\/span> fabrika. Kanonsko mi\u0161ljenje po kojem je ime \u201eradnik\u201c bilo no\u0161eno imenom \u201eradni\u010dka klasa\u201c pokazalo je svoje zastarevanje, jer je tako\u0111e \u201eradnik\u201c kao kategorija nestajao za druge ljude, nestajao je iz rada, iz kolektiva i nije vi\u0161e identifikovao \u010doveka ili \u017eenu koji su \u017eiveli i radili u Francuskoj. I re\u010d je iza\u0161la iz op\u0161teg re\u010dnika, posebno iz jezika politike, sve do svoje nedavne reprize koju je na\u010dinio Nacionalni fr<\/span>ont i koji tvrdi da radi na tome da ih na\u010dini novom klijentelom. <\/span>Radnik <\/span>versus<\/i><\/span> imigrant: dajem ovaj primer tako\u0111e i kao slu\u010daj suspenzije polisemije od strane radnika, iz kojeg izvodim predlog: radnik danas, zavisi gde. Izvan fabrike to vi\u0161e ne funkcioni\u0161e, u fabrici re\u010d funkcioni\u0161e. I tu je drugi fundamentali iskaz za akciju: fabrika je mesto radnika. Druga\u010dije re\u010deno, prestanimo da govorimo \u201eradnik\u201c generalno, jer mo\u017eemo da ga mislimo singularno: fabrika je mesto radnika. Dakle, kada ka\u017eem: \u201eMi\u0161ljenje, to je suspenzija polisemije\u201c, ta suspenzija polisemije mo\u017ee savr\u0161eno da se praktikuje na prirodnom jeziku <\/span>nasuprot jakoj<\/span><\/span> akademskoj<\/span><\/span> tradiciji<\/span><\/span>, koja <\/span>obele\u017eava \u010ditavu sociologiju<\/span><\/span> i <\/span>takore\u0107i sve dru\u0161tvene nauke <\/span><\/span>u Francuskoj. Ali za <\/span>ove<\/span><\/span> potonje<\/span><\/span>, <\/span>jedina <\/span><\/span>poznata suspenzija polisemije jeste definicija. Verujem da sam vam pokazao da ima i drugih. Dakle, ako postoje razli\u010diti modaliteti mi\u0161ljenja, postoje i razli\u010diti modaliteti suspenzije polisemije, razli\u010diti procesi. U <\/span>Antropologiji imena<\/i><\/span> predlo\u017eio sam da se ka\u017ee da je politika bila \u201emi\u0161ljenje-odnos stvarnosti\u201c, filozofija mi\u0161ljenje-odnos mi\u0161ljenja, i istorija mi\u0161ljenje-odnos dr\u017eave. Tada sam imao duge diskusije sa Nata\u0161om Mi\u0161el i Alenom Badijuom (Alain Badiou) koji su se slo\u017eili sa ovim dispozitivima, posebno sa ovim koji se ti\u010de filozofije \u2013 mi\u0161ljenje-odnos mi\u0161ljenja.<\/span><\/span><\/p>\n

Kada se radi na mi\u0161ljenju-odnos stvarnosti, pitanje je strukturirano onim mogu\u0107im. I danas u politici, <\/span>trebalo <\/span><\/span>bi da ka\u017eem mo\u017eda sa rezervom, mi\u0161ljenje ljudi mora biti odnos-mi\u0161ljenja mogu\u0107eg, odnos mi\u0161ljenja stvarnosti. Vi se interesujete za situacije masa, pokreta, itd; pitanje mogu\u0107eg je od ogromnog zna\u010daja u situaciji u kojoj postoji \u0161trajk radnika ili borba koja je aktuelna. Ono \u0161to anga\u017euje nije \u201eodakle to dolazi\u201c ili \u201e\u0161ta to ozna\u010dava?\u201c, ve\u0107 \u201e\u0161ta je ono \u0161to je mogu\u0107e?\u201c. U vreme zatvaranja fabrika, mo\u017eemo uvek praviti istoriju katastrofa, za\u0161to to nema smisla, za\u0161to je to bilo planirano. Ali kada se podvu\u010de crta iz rakursa mobilisanih ljudi, pitanje jeste: da li \u0107e biti otpremnina za sve? Ko je isklju\u010den?, itd. To je postavljeno pitanje striktno iz poretka mogu\u0107eg. To nije bilo neko malo mi\u0161ljenje u odnosu na veliko mi\u0161ljenje koje bi bilo kauzalna analiza, ve\u0107 je to bilo \u201emi\u0161ljenje invencije radnika\u201c. Pitanje mogu\u0107eg je glavno pitanje \u2013 i ono nije pitanje nauke, kulture, erudicije, diskursa, retorike. U drugim domenima koji nas tako\u0111e zanimaju \u2013 poezija, muzika i drugi \u2013 vrlo je zanimljivo videti da oni (tako\u0111e) po\u010dinju pitanjem mogu\u0107eg, u apsolutnoj drugosti s obzirom na ono \u0161to je u\u010dinjeno pre. Ona se tako\u0111e sastoji od potpunog prekida sa re\u010dima, tehnikama, figuracijama, reprezentacijama, sa starim mentalnim shemama. To mi\u0161ljenje je drugde. U jednoj radikalnoj drugosti, u pitanju je invencija, ono novo. Pitanje mogu\u0107eg je upravo to.<\/span><\/span><\/p>\n

De(s)g\u00e9n\u00e9rations<\/b><\/i><\/span>: A \u0161to se horizonta ti\u010de?<\/span><\/span><\/p>\n

Silven Lazaris<\/b><\/i><\/span>: Na pitanje o horizontu dao sam vam odgovor: moje ube\u0111enje je da nema horizonta. Svi koji poku\u0161avaju da ga opi\u0161u \u2013 \u017eongliraju. Ukoliko nema horizonta, hrabrost je suo\u010diti se s mrakom. Mrak nije samo tama vremena, tam<\/span>a <\/span>stvarnosti<\/span><\/span>, <\/span>ratovi, to je ono \u0161to sti\u017ee do ljudi, dezintegracija dr\u017eavnih dispozitiva. Realno.<\/span><\/span><\/p>\n

De(s)g\u00e9n\u00e9rations<\/b><\/i><\/span>: \u017deleo bih da se vratim na mnoge stvari: pote\u0161ko\u0107a imenovanja, \u201eljudi\u201c, \u201eekspertiza\u201c. \u010citaju\u0107i va\u0161e tekstove, ekspertizu vidim kao: \u201ei\u0107i videti na\u010din na koji su ljudi odgovorili na problem.\u201c Postoje mogu\u0107nosti da se iznova misli politika. Druga re\u010d me interesuje, re\u010d koju vi ne upotreblja<\/span>vate, a to je ne<\/span>pripadnost (<\/span><\/span>d<\/i><\/span><\/span>\u00e9-<\/i><\/span><\/span>filiation<\/i><\/span><\/span>)<\/span><\/span>. <\/span>Ukoliko o\u010devi i majke govore da je ciklus politike zavr\u0161en, <\/span>moglo bi se re\u0107i <\/span><\/span>da bi bilo dosta toga za nau\u010diti mlade ljude u dvadesetim godinama, one koji su iz ovog vremena i koji su zasigurno na putu da izumeju dispozitive, kolektivne odnose.<\/span><\/span><\/p>\n

Silven Lazaris<\/b><\/i><\/span>: Ali, \u201eljudi\u201c, to je jedno ime! To su oni koje susre\u0107ete na ulicama, u kvartovima, \u0161kolama <\/span>ili u redovima nezaposlen<\/span>ih koje vidimo, bez etiketiranja<\/span><\/span>. Bez prejudiciranja o tome ko su oni. Za mene su ljudi neosporno indistinktno i o tome \u0107u vam govoriti ne\u0161to kasnije. Razmotrimo \u201eekspertizu\u201c: termin je preuzet od dr\u017eave, n<\/span>a poborni\u010dki i ma<\/span>njkav na\u010din. Ja preferiram re\u010d \u201ekompetencija\u201c. Rad sa ljudima se sastoji u pronala\u017eenju predloga alternativa u odnosu na dr\u017eavne: stoga nije potrebna ekspertiza u etatisti\u010dkom smislu ve\u0107 kompetencije koje postavljaju drugu politiku. Postoji racionalnost pitanja o mogu\u0107em, gde ljudi sami elaboriraju svoje projekte i svoja re\u0161enja.<\/span><\/span><\/p>\n

Vra\u0107am se na pitanje o ekspertizi u situacijama mobilizacije, pobune. Imao sam fantasti\u010dno iskustvo vezano za kompetenciju<\/span> a propos<\/i><\/span> poplava u Dakaru koje su se de\u0161avale tokom \u010ditave godine, u sezonama ki\u0161a \u2013 to je pitanje na kojem sam radio sa <\/span>Opservatorijom predgra\u0111a<\/i><\/span> od 2010. godine. To mi li\u010di i sli\u010dno je slu\u010daju ZAD-a (Zone A D<\/span>\u00e9<\/span>fendre \u2013 Zona odbrane) vezano za izgradnju aerodroma Notr-Dam-de-Land (Notre-Dame-des-Landes). Kompetencija povodom postavljenog problema i mogu\u0107a re\u0161enja na strani ljudi savr\u0161eno su izvodljivi. Va\u017eno je uvideti da dr\u017eava nema monopol nad \u201eekspertizom\u201c \u2013 da su ekspertize dr\u017eave la\u017ene, navija\u010dke \u2013 i da se mo\u017ee u svakom trenutku postati kompetentnim o svim pitanjima i iznalaziti mogu\u0107e na drugim osnovama. Ova ta\u010dka je va\u017ena jer, u istra\u017eivanju o eventualnoj politi\u010dkoj mo\u0107i ljudi, ono se ne sastoji iz toga da se odmah prona\u0111e op\u0161ti princip politi\u010dke mo\u0107i, ve\u0107 je mo\u0107 delovanje u sopstvenoj situaciji. Raditi na mo\u0107i dr\u017eave, rata, prava, kapitala, analizirati ih, razotkrivati njihove mehanizme, kritikovati ih, to je sve \u010dist apstraktni rad. Za po\u010detak je potrebna subjektivna mo\u0107 izme\u0111u onih koji diskutuju i deluju da bi znali da prona\u0111u zajedni\u010dku ta\u010dku, ta\u010dku mogu\u0107eg situacije. I ona se ogleda u tome da izme\u0111u razli\u010ditih ljudi ne\u0161to mogu\u0107e bude formulisano, na \u010demu zajedno rade. U situaciji mobilizacije ljudi, ube\u0111en sam da se samo tada odjednom oseti mogu\u0107e, njegova neophodnost i njegov zna\u010daj.<\/span><\/span><\/p>\n

Kada je re\u010d o onome na \u0161ta <\/span>ste<\/span><\/span> ukazali tokom mog govora, naime na<\/span> nepripadnost,<\/span> u tom smislu \u017eeleo bih da citiram Marka Bloka (Marc Bloch), ta\u010dnije njegovu <\/span>propoziciju<\/span><\/span> u knjizi <\/span>Apologija za istoriju<\/i><\/span>,<\/span> koju<\/span><\/span> on predstavlja kao arapsku poslovicu: \u201eMladi izgledaju kao da vi\u0161e pripadaju svom vremenu nego njihovi o\u010devi.\u201c Mladi su iz svog vremena, to je neosporno, ali \u0161ta se doga\u0111a sa roditeljima? Indeksiranje je ura\u0111eno na osnovu pitanja o savremenosti jer je ono <\/span>u <\/i><\/span>deobi<\/i><\/span><\/span>. Istori\u010dnost je, ukoliko postoji, u <\/span>podeli<\/span><\/span>. Istori\u010dnost je u <\/span>raspodeli<\/span><\/span>, u dispozitivu gde zajedno rade razli\u010dite generacije ljudi, s jedne strane, i tako\u0111e ljudi druga\u010dijeg mesta \u017eivota i rada: radnici, ljudi iz predgra\u0111a, zanatlije, u\u010denici, intelektualci, umetnici, itd. Pitanje je pitanje aktuelnih mostova u njihovoj realnoj istori\u010dnosti, u onome \u0161to nazivam savremeno\u0161\u0107u. Iznena\u0111uje me \u010dinjenica da izvestan broj ljudi poziva na zajedni\u010dki rad razli\u010ditih generacija. To je vrlo dobra ideja, ali nije u pitanju zajedni\u010dki rad polaze\u0107i od baze koja bi ve\u0107 trebalo da bude intelektualno ili politi\u010dki dostupna. Taj rad se sastoji od zajedni\u010dkog investiranja u ovu drugu opskurnu i tamnu ta\u010dku. Mora se naglasiti da su, na primer <\/span>Nuit debout<\/i><\/span> dale ovaj uvid i pozivale na svakodnevne tribine na Trgu Republike, gde najmanje \u0161to mo\u017eemo re\u0107i jeste da su oni prevazi\u0161li svoje godine (dvadesete ili tridesete), da bi dali svoje gledi\u0161te, da bi debatovali.<\/span><\/span><\/p>\n

Upravo zbog ovoga je, u mojim o\u010dima, kategorija ankete apsolutno esencijalna. Anketa za cilj ima poku\u0161aj rasvetljavanja nekoliko stvari koje su nam nepoznate. Svakako, mo\u017eemo i\u0107i negde, videti neke stvari, pri\u010dati sa nepoznatima, \u201ei\u0107i videti\u201c, jako je va\u017eno i\u0107i videti, ali anketa je posve druga\u010dija stvar. I da se vratim na moje ube\u0111enje, filozofija je jedna stvar a politika sasvim druga, jer uvek sam smatrao da filozofija ne pravi ankete <\/span>po\u0161to<\/span><\/span> one ne \u010dine deo njenih procedura saznanja. Ona misli druga\u010dije. Ali, ankete u predgra\u0111ima pariskog regiona, u predgra\u0111ima Dakara o poplavama, ili drugde, zahtevaju da se \u010duju re\u010di ljudi, da se prodre u situaciju. Potrebno je slu\u0161ati, opipavati; u pitanju je rad koji je sasvim singularan. I kona\u010dno, predlo\u017eiti ili dobro raditi na zajedni\u010dkom nala\u017eenju konkretnog predloga: na primer, u Senegalu, ispumpavanje podzemnih voda \u2013 to je ono \u0161to nije uop\u0161te ra\u0111eno tokom deset godina. Raditi s ljudima, ono \u0161to danas nazivam anketama, ima za cilj tako\u0111e jedan oblik organizacije. Pri tome znaju\u0107i da se to ti\u010de samo malog broja ljudi, jer za druge to ne re\u0161ava <\/span>ni\u0161ta<\/span><\/span>. Ipak, veoma je va\u017eno znati kako to radi, kako to reflektovati, kako govoriti o tome u situacijama koje smatrate aktivisti\u010dkim situacijama. <\/span><\/span><\/p>\n

Ono \u0161to me tako\u0111e iznena\u0111uje jesu tenzije i nemiran karakter va\u0161ih predloga. Nije da <\/span>i<\/span><\/span> sam nisam u tenziji kada je re\u010d o pitanju: \u201e\u0160ta mo\u017eemo da uradimo danas? \u0160ta je mogu\u0107e?\u201c Situacija je mo\u017eda gora nego \u0161to mislimo: poslednjih deset godina nose velike pote\u0161ko\u0107e. Tako\u0111e i za mene: nakon kraja <\/span>Politi\u010dke organizacije<\/i><\/span> (koja je bila osporavana od strane izvesnih aktivista), bilo je potrebno nastaviti. Ali iskreno, nije bilo ni\u010dega od \u010dega bi se nastavilo. Trebalo je \u201edr\u017eati\u201c nekoliko stvari, po\u010detak, i trebalo<\/span> ga je dr\u017eati za njih nekoliko. Napravili smo malu grupu koja se zove <\/span>Nekoliko<\/i><\/span>. I evo, mi sm<\/span>o nas nekoliko. Bez organizacije, bez pretenzija, ali mi smo nekoliko nas koji dr\u017ee masovnu situaciju, susrete sa ljudima, na mestima, u predgra\u0111ima, u Kaleu, ili drugde… Masovne situacije, ima ih nekoliko, ljudi koji tra\u017ee, ima ih nekoliko, ljudi koji tra\u017ee i ne pronalaze, ima ih, i za sada to nije <\/span>konkluzivno <\/span><\/span>za vas. To nije <\/span>konkluzivno<\/span><\/span> u odnosu na stvarnost i na aktuelnu situaciju, kao da postoji neka vrsta uvla\u010denja u \u201eveliku epohu\u201c ili nostalgije za pro\u0161lo\u0161\u0107u. Moja intencija nikako nije biti protiv inteligencije, protiv intelektualnosti \u2013 nadam se da me \u010dujete \u2013 treba prihvatiti postavljanje mi\u0161ljenja u centar i istra\u017eivanje po\u010dev od aktuelne situacije, po\u010dev od \u010dinjenice koja je u velikoj meri u mraku, da je situacija katastrofi\u010dna i da smo u ratu. Pri\u010da\u0107u vam drugi put o nacionalnoj i internacionalnoj situaciji. Ovde su pitanja slede\u0107a: u datom trenutku, mislio sam da mo\u017eemo da tra\u017eimo, i nastavio sam da mislim o tome kako po\u010dev od atentata u Francuskoj ni dr\u017eava ni religija ne donose bilo kakvu ideju mira. S njihove strane, to je rat. Minimum o kojem sam mogao da govorim jeste <\/span>pitanje<\/span><\/span> mira, mira me\u0111u ljudima, nasuprot podelama koje pravi Dr\u017eava u ime razli\u010ditih konfesija ili zbog njihovog odsustva. <\/span>To<\/span><\/span> \u0161to sam radio sa drugima deluje skromno i lokalno. Ali ipak odlu\u010dno jer <\/span>je to ono \u0161to<\/span><\/span> mo\u017eemo uraditi, i jer <\/span>se <\/span><\/span>ostalo sastoji od bespomo\u0107nog \u017ealjenja na op\u0161tu katastrofu. <\/span>Iako<\/span><\/span> intelektualan, opis op\u0161te katastrofe nema efektivnu mo\u0107 za pitanje makar malog napretka vezanog za sada\u0161nju opskurnost i za ono \u0161to se mo\u017ee dogoditi. Dakle, ja se poptuno sla\u017eem sa vama vezano za neophodnost rada izme\u0111u razli\u010ditih ljudi i razli\u010ditih generacija, to je esencijalno. Ali raditi na \u010demu, kako?<\/span><\/span><\/p>\n

De(s)g\u00e9n\u00e9rations<\/b><\/i>: \u201eLjudi\u201c, jedna re\u010d?<\/span><\/p>\n

Silven Lazaris<\/b><\/i><\/span>: Ja sam vam dao zna\u010denje toga <\/span>ljudi<\/i><\/span> kao \u201eneosporno indistinktno\u201c. Ljudi, uvek govorim da je to jedno neosporno indistinktno. U mojoj formuli, \u201eindistinktno\u201c ne prejudicira ko su oni (radni\u010dka klasa, \u201erevolucionarna\u201c grupa, itd.) a \u201eneosporno\u201c je postulat njihove egzistencije: jo\u0161 jedanput mogu\u0107e. Dr\u017eim do toga. Nije dakle u pitanju subjekt kao \u0161to je bio definisan u pro\u0161losti: mase, ljudi, mladi, stranci, \u017eene… To nije bilo kakva kategorija. To je \u017eivo mesto koje se konstitui\u0161e u subjektivnosti. Ali u tome nema nikakve pretpostavke. Zbog ovoga je tako\u0111e kategorija anketa toliko va\u017ena. <\/span><\/span><\/p>\n

U epohi politi\u010dkog rada <\/span>Politi\u010dke organizacije<\/i><\/span>, postojala je organizacija gde smo predstavljali predloge i ono \u0161to bi trebalo raditi. Da, ono \u0161to bi trebalo raditi: perspektive, re\u010di, propozicije i predlozi organizacije. Ankete su u ovom smislu bile na\u010din da se predlozi organizacije stave pred ljude, u kvartovima, u fabrikama, me\u0111u stranim radnicima (radnici-imigranti); one su bile sredstvo pa\u017eljivog slu\u0161anja kako oni reaguju, i problemski intelektualni dispozitiv je bio konstituisan. Nije bio zatvoren, niti rigidan, ve\u0107 je bio konstituisan. Danas, to uop\u0161te nije vi\u0161e slu\u010daj jer je pitanje individualne subjektivnosti jednih i drugih potpuno determinisan<\/span>o<\/span><\/span>.<\/span><\/span><\/p>\n

De(s)g\u00e9n\u00e9rations<\/b><\/i><\/span>: Dopada mi se na\u010din na koji vi \u010dinite <\/span>neprisvojivim<\/span><\/span> ono \u0161to nazivate \u201eljudi\u201c. Vi tako\u0111e imate i slede\u0107u formulu: \u201erad koji radimo s ljudima\u201c. Kao \u0161to mo\u017eemo pretpostaviti, kroz \u201eljudi misle\u201c, odmah afirmi\u0161emo jedan svet gde mo\u017eemo konstatovati da postoji mogu\u0107nost. I to je ono oko \u010dega bih \u017eeleo da razgovaramo. U svom delu, Franc Kafka se suprotstavlja ovom pitanju koje se pojavljuje u obliku susreta koji smo propustili, stvari koje je trebalo da imamo ili koje nije trebalo da uradimo. Druga\u010dije re\u010deno, ono \u0161to ga zanima, to je ono \u201emo\u017ee\u201c \u0161to je ponekad ono \u0161to odmah sledi.<\/span><\/span><\/p>\n

Silven Lazaris<\/b><\/i><\/span>: To je te\u0161ko pitanje na koje ne \u017eelim da odgovorim jednostavno rekav\u0161i \u201eevo kako ja to radim\u201c. Odgovori\u0107u jo\u0161 jednom kroz Marka Bloka, velikog istori\u010dara kojeg mnogo cenim ali sa kojim se apsolutno ne sla\u017eem kada je u pitanju jedna teza koja se ti\u010de mogu\u0107eg. U su\u0161tini, on ka\u017ee: u datom trenutku, mno\u0161tvo mogu\u0107ih <\/span>je<\/span><\/span> otvoreno<\/span><\/span> u datoj situaciji, ali <\/span>jedno<\/span><\/span> od mogu\u0107ih je nosi, dok su druga <\/span>zatvorena<\/span><\/span> jer <\/span><\/span>postoji <\/span>ne\u0161to<\/span><\/span> \u0161to <\/span>se pojavljuje kao<\/span><\/span> neophodnost<\/span><\/span> zahv<\/span><\/span>aljuju\u0107i<\/span><\/span> kojoj je<\/span> morala<\/i><\/span> o<\/span>dr\u017eati mesto<\/span><\/span>. Ja mislim da nije u pitanju to da mogu\u0107e nije imalo me<\/span>sto koje se nije desilo, <\/span>i<\/span><\/span> koje je do sada ve\u0107 zatvoreno. To nije bez odnosa sa na\u0161om diskusijom: ono \u0161to se de\u0161ava, to su logike mo\u0107i, dr\u017eave, sile, nasilja; ono \u0161to je nada ljudi: pokreti, poku\u0161aj da se napravi ne\u0161to novo, uni\u0161teno je. I ukoliko se nalazimo u ovoj logici, imamo samo obeshrabrenje, fatalizam i napu\u0161tanje: vra\u0107amo se svojim poslovima i onome za \u0161ta smo sposobni, pravimo karijere, i to je biografija mnogih ljudi. Moja pozicija je da se treba vratiti na ono \u0161to je imalo mesto, izvan figura pobednika i \u017ertava (politi\u010dkih), ne tra\u017eiti gre\u0161ke u smislu da su ih mnogi pro\u0161li (gre\u0161ka anga\u017eovanosti, kako se ka\u017ee), ve\u0107 ono \u0161to se tra\u017ei jeste \u201enalazivo\u201c ili autenti\u010dno mogu\u0107e, saznati bolje za\u0161to je ono \u0161to je imalo mesto imalo mesto, i\u0107i dalje od pozicije pobednika i \u017ertve.<\/span><\/span><\/p>\n

To je ono \u0161to Blok poku\u0161ava da uradi u delu <\/span>L’<\/i><\/span>\u00e9<\/i><\/span>trange d<\/i><\/span>\u00e9faite<\/i><\/span> objavljenom 1946. godine. Sa Blokom <\/span>se <\/span><\/span>nalazimo u \u010detrdesetim, kada se de\u0161ava Poraz, <\/span>a<\/span><\/span> on odbija Petenovo primirje i kolaboraciju; bio je borac u Prvom svetskom ratu, ranjen <\/span>je<\/span><\/span>, jedva se oporavio i potom se vratio na front. Bio je patriota. Nije hteo da prihvati ono \u0161to se de\u0161avalo \u010detrdesetih i zbog toga je odlu\u010dio da zaustavi rat. I odlu\u010dio je da nastavi. On je figura vojnika. \u010citao sam i dr\u017eim do toga da je u realnosti Blok neko kome kategorija \u010dlana Pokreta otpora nije odgovarala: nije odustao od figure vojnika. I \u0161ta bi zna\u010dilo dr\u017eati se figure vojnika kada je mo\u0107 dr\u017eave kapitulirala, kada vi\u0161e nema vojske? Njegovo ube\u0111enje, koje se pojavljuje u <\/span>L’<\/i><\/span>\u00e9<\/i><\/span>trange d<\/i><\/span>\u00e9faite,<\/i><\/span> ka\u017ee: \u201etreba za sebe biti sopstvena vojska\u201c. Ja pozajmljujem ovu re\u010denicu od njega i primenjujem je za sebe. Naravno, u pitanju je jedna figura, slika, a mislim da je danas prihvatam kao <\/span>znak ili znamenje<\/span>. Uz dodatnu pote\u0161ko\u0107u, jer nikada vam ne\u0107u re\u0107i \u201etreba za sebe biti sopstvena organizacija\u201c. Ono \u0161to treba za sebe biti u aktuelnoj situaciji nije ni vojska niti organizacija: treba prihvatiti dono\u0161enje te i te odluke, ponovo \u010ditaju\u0107i, rade\u0107i u novoj intelektualnosti… Sve ovo, jer je u pitanju odluka i jer se neke stvari mogu desiti. A susreti sa ljudima, raditi ne\u0161to sa njih nekoliko, videti kako je mogu\u0107e raditi… to je ono \u0161to se mo\u017ee praktikovati: druga\u010dije re\u010deno, to je \u201emogu\u0107e\u201c. I ukoliko postoje neke stvari koje su do\u0161le do svog kraja, do zatvaranja, tada se nalazimo u onome \u0161to preostaje, u invenciji, u opskurnom. I to je pravilo, treba i\u0107i videti, treba tra\u017eiti. I ponekad se tra\u017ei dugo. Ukoliko se, naravno, ne pre\u0111e na drugu stranu. To je moje ube\u0111enje.<\/span><\/span><\/p>\n

Biti stalno prisutan na strani poretka stvarnosti te\u017eak je zadatak. Da, mladi deluju kao da su vi\u0161e u svom vremenu od svojih o\u010deva, ali pitanje sada\u0161njeg vremena postavljeno je svima i treba da odlu\u010dimo da se suo\u010dimo s njim, u jednom periodu u kom nema glavne struje <\/span>koja se bavi<\/span><\/span> njime. Recimo to. Ali uklju\u010duju\u0107i i to da je u pitanju usamljen izbor, li\u010dan. Svako bira.<\/span><\/span><\/p>\n

Prevod sa francuskog: GKP<\/b><\/span><\/p>\n

Intervju je objavljen u \u010dasopisu De(s)g\u00e9n\u00e9rations <\/b><\/i>broj 27, koji nosi naslov \u201ehorizon(s)\u201c, 2017.<\/span><\/p>\n

www.desgenerations.com<\/a><\/span><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Suo\u010dititi se sa novim Intervju sa Silvenom Lazarisom (Sylvain Lazarus) Intervju vode: Aleksandr Konstanco (Alexandre Costanzo) i Filip Ru (Philippe Roux), \u010dasopis De(s)g\u00e9n\u00e9rations De(s)g\u00e9n\u00e9rations: S obzirom na va\u0161e aktivisti\u010dke delatnosti i sve \u0161to ste radili i pisali, \u017eeleli bismo da […]<\/p>\n","protected":false},"author":9,"featured_media":1993,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[37,34,33],"tags":[],"jetpack_sharing_enabled":true,"jetpack_featured_media_url":"https:\/\/gkp.org.rs\/wp-content\/uploads\/2018\/11\/thumb_IMG_0181_1024.jpg","_links":{"self":[{"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1992"}],"collection":[{"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/users\/9"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=1992"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1992\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/media\/1993"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=1992"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=1992"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=1992"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}