{"id":1438,"date":"2015-12-01T19:04:32","date_gmt":"2015-12-01T19:04:32","guid":{"rendered":"https:\/\/gkp.org.rs\/?p=1438"},"modified":"2017-12-11T19:16:23","modified_gmt":"2017-12-11T19:16:23","slug":"raditi-s-ljudima-znaci-raditi-sa-onima-koji-imaju-odmak-od-struktura-vlasti-partija-i-korupcije","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/tekstovi\/raditi-s-ljudima-znaci-raditi-sa-onima-koji-imaju-odmak-od-struktura-vlasti-partija-i-korupcije\/","title":{"rendered":"Raditi s ljudima zna\u010di raditi sa onima koji imaju odmak od struktura, vlasti, partij\u00e2 i korupcije"},"content":{"rendered":"

Razgovori sa\u00a0Silvenom Lazarisom, 29 i 30.10.2015, kuda.org, Novi Sad<\/strong><\/p>\n

U\u010destvovali: \u010dlanovi grupe\u00a0U\u010ditelj neznalica i njegovi komiteti<\/em><\/a>\u00a0iz Beograda, \u010dlanovi\u00a0kuda.org<\/em><\/a>,<\/em>\u00a0Grupe za konceptualnu politiku (GKP)<\/em>\u00a0i\u00a0Inicijative za udru\u017eivanje skup\u0161tina stanara<\/em>\u00a0iz Novog Sada<\/p>\n

Drugu godinu za redom, pokreta\u010di projekta \u201eLokalne politike i urbana samouprava\u201c (kuda.org i GKP) organizovali su dvodnevne diskusione radionice sa gostom, francuskim antropologom i politi\u010dkim aktivistom Silvenom Lazarisom (Sylvain Lazarus). Kao i prethodne godine (http:\/\/detelinara.org\/stvari-ne-pocinju-prostim-odbijanjem-vec-odlukom-da-se-s-ljudima-radi-na-necemu\/<\/a>), pozvali smo \u010dlanove organizacije \u201eU\u010ditelj neznalica i njegovi komiteti\u201c iz Beograda, \u010diji rad smatramo va\u017enim i poticajnim za zajedni\u010dko promi\u0161ljanje situacije u kojoj se nalazimo. Prethodni susret sa Lazarisom obele\u017eilo je propitivanje i razumevanje osnovnih kategorija njegove knjige \u201eAntropologija imena\u201c (http:\/\/kuda.org\/antropologija-imena-silvena-lazarisa<\/a>), pre svega \u2013 da politika pripada prostoru mi\u0161ljenja, a ne prostorima nauke, dr\u017eave i partije.<\/p>\n

Diskusije na radionicama u oktobru 2015. odvijale su se u pravcu produbljivanja problematike politike i organizovanja na distanci od dr\u017eave, uz neminovno postavljanje pitanja: \u0161ta je dr\u017eava danas. Predlog za zajedni\u010dko promi\u0161ljanje smo postavili suo\u010deni sa situacijom slabe mobilizacije ljudi i njihovog politi\u010dkog organizovanja, kako u Francuskoj tako i u Srbiji. Deo razgovora se bazirao na nastavku diskusija od prethodne godine \u2013 na tome \u0161ta bi zna\u010dilo iznala\u017eenje afirmativne preskripcije u pogledu dr\u017eave. Zapravo, postavili smo pitanje da li bi postojala razlika izme\u0111u iznala\u017eenja afirmativne preskripcije u pogledu dr\u017eave i tra\u017eenja pomo\u0107i od nje u vidu ispostavljanja zahteva. Jer, \u010dinilo nam se da u sopstvenim praksama nismo sasvim sigurni o (ne)postojanju razlike i smatramo razre\u0161enje ovog pitanja krucijalnim mestom za budu\u0107i rad. Tako\u0111e se postavilo pitanje ishoda jedne politi\u010dke borbe u zakonskoj promeni i da li bi jedna politi\u010dka borba neophodno uklju\u010divala odnos sa dr\u017eavom.<\/p>\n

Kraj dr\u017eave<\/em><\/strong><\/p>\n

Za Lazarisa, pitanje pozitivne preskripcije i dr\u017eave sredi\u0161nja su pitanja za njegov rad. Afirmativna preskripcija je jednim delom ono \u0161to naziva kategorijom\u00a0mogu\u0107eg<\/em>. A kada je re\u010d o dr\u017eavi, njegov pristup se odvija pre svega kroz prizmu op\u0161te krize oblika dr\u017eave. Ne smatra da postoji op\u0161ta struktura dr\u017eave, ve\u0107 je razumeva kao singularnu formu koja stvara sopstvene principe. Za Lazarisa je to va\u017eno jer omogu\u0107ava da se napravi razlika izme\u0111u istorijske sekvence gde se pitanje dr\u017eave u njenom modernom smislu usko povezuje sa kategorijom revolucije, pozitivno ili negativno. Godina 1920. je godina kraja revolucije i etatizacije komunizma u SSSR-u, pri \u010demu dimenzija masovnog pokreta postaje dimenzija dr\u017eave. Smatra da je od tog trenutka kategorija revolucije zatvorena u svom prvobitnom zna\u010denju. Su\u0161tinski, revolucija je alternativa dr\u017eavi, njena destrukcija i pojavljivanje nove dr\u017eave. Od 1920. godine po\u010dinje nova sekvenca dr\u017eave uz pre\u017eivljavanje kategorije revolucije.\u00a0Me\u0111utim, danas se ne mo\u017eemo vi\u0161e oslanjati na dr\u017eavu i na ideju da nam je potrebna dobra dr\u017eava.<\/strong>\u00a0Dakle, alternative vi\u0161e nema. Po pitanju kategorija svesti i subjektivnosti, Lazaris smatra da nam je dugo usa\u0111ivana ideja da je pitanje politi\u010dke svesti bilo neophodno da bismo imali jasne predstave o prirodi dr\u017eave, a posebno o antagonizmu izme\u0111u onog ko dominira i dominiranih, izme\u0111u kapitala i rada, itd. Lenjinisti\u010dka struja je tako predstavljala pitanje antagonizma, gde je svest materijalisti\u010dka, a to zna\u010di nau\u010dna, tj. trebalo je da odgovara zakonima stvarnosti. Morala je da postoji jedna ideja adekvacije racionalnosti metoda sa racionalno\u0161\u0107u stvarnosti, kao i da je mo\u0107 radnika, odnosno masa, tu i da je prisutna. Ako danas govorimo o internoj krizi dr\u017eave, problematika mo\u0107i masa i ljudi se uru\u0161ava. Ili je vi\u0161e nema ili postoji ne\u0161to drugo za \u010dim se traga i \u0161to mora da se pojavi. Ne radi se o tome da se suo\u010davamo sa nedostatkom intelektualne sposobnosti ljudi, ve\u0107 o tome da su vremena radikalno druga\u010dija i nova i oblici svesti su tako\u0111e radikalno druga\u010diji. Pitanje je kako se suo\u010diti s tim, i upravo tu dolazimo do afirmativne preskripcije i na prirodu njene rasprostanjenosti.<\/p>\n

Politi\u010dki princip i\u00a0mogu\u0107e<\/em><\/strong><\/p>\n

U razgovorima smo se vratili na termin \u201epreskripcija\u201c, koji je Lazaris ranije koristio u smislu\u00a0preskripcije dr\u017eave<\/em>. Generalno, preskripcija je jedan principijelan stav u vezi sa politikom \u2013 politi\u010dki stav, princip. Na primer, ako u smislu dr\u017eavne preskripcije ka\u017eemo:\u00a0neko ko radi kroz rad ostvaruje za sebe neka prava<\/em>, preskripcija dr\u017eave zna\u010di da se za svakoga u okviru dr\u017eave otvaraju izvesna prava. U pitanju je praksa dr\u017eave u vezi sa pravima ljudi. Lazaris dodaje da u Francuskoj u poslednjih dvadeset godina dr\u017eava radikalno smanjuje prava i stvara nove populacije koje ih uop\u0161te nemaju. U ranijim periodima situacija sa stranim radnicima je bila druga\u010dija, jer biti radnik bio je dovoljan i potreban uslov da se dobiju papiri. Danas postoji ozakonjenje prisustva stranih radnika u vrlo retkim slu\u010dajevima i isklju\u010divo iz porodi\u010dnih razloga. Mnogo je \u010de\u0161\u0107i slu\u010daj da ako neko do\u0111e zbog posla, momentalno biva izba\u010den iz zemlje. Dakle, postoji dispozitiv transformacije i redukovanja prava i njegova zamena kategorijom veroispovesti. Na mesto kategorije radnika do\u0161la je kategorija imigranta, a umesto nje kategorija Muslimana. Prakti\u010dno, to je stranac koji ne odgovara stvarnosti koja ga okru\u017euje. Sa krizom dr\u017eave u Francuskoj dolazi do krize prava ljudi \u0161to se posti\u017ee kategorizacijom ljudi po veroispovesti, \u010dime dr\u017eava pravi separaciju me\u0111u ljudima oduzimaju\u0107i im prava.<\/p>\n

Atentati u januaru 2015. godine u Parizu predstavljaju prekretnicu i to putem reakcija koje su izazvali. Pokazana je bezizlaznost situacije, bez obzira da li neko govori \u201eJe suis Charlie\u201c ili ka\u017ee da nije Charlie. Po Lazarisovom mi\u0161ljenju, tuma\u010denje tih reakcija omogu\u0107ava da se formuli\u0161e jedno\u00a0mogu\u0107e<\/em>\u00a0koje je no\u0161eno tim doga\u0111ajima i istovremeno je u potpunom raskoraku sa tim doga\u0111ajem. Vra\u0107aju\u0107i se na \u201eAntropologiju imena\u201c navodi da postoji va\u017ena pouka vezana za njene nalaze, a to je da\u00a0ljudi misle<\/strong>, \u0161to je iskaz\u00a0mogu\u0107eg<\/em>. Dru\u0161tvene nauke smatraju da mi\u0161ljene mo\u017ee da postoji samo u okviru nauke. Znak toga je da nema mogu\u0107nosti mi\u0161ljenja osim putem metajezika, a njegove karakteristike su kompleksni predikati koji prave intelektualne\u00a0fraze<\/em>. Teza autenti\u010dne misli na prirodnom, obi\u010dnom jeziku, jeste teza koju je trebalo prou\u010diti, jer ako ljudi misle, oni to rade na obi\u010dnom jeziku. Kada ljudi sagledavaju jednu situaciju, operacija mi\u0161ljenja se sastoji od toga da se formuli\u0161e ono\u00a0mogu\u0107e<\/em>. Te\u0161ka ta\u010dka u tome bi bilo da je neta\u010dno re\u0107i da je to\u00a0mogu\u0107e mogu\u0107e<\/em>\u00a0jedne situacije. On misli\u00a0da je\u00a0mogu\u0107e<\/em><\/strong>\u00a0za ljude ono \u0161to je stvarnost, i da je to upravo ta situacija<\/strong>.\u00a0Ne postoji stvarnost sama po sebi<\/strong>. Postoje samo subjektivnosti i intelektualnosti koje nose svoje iskaze, ono \u0161to on zove \u201eima, postoji\u201c \u0161to se istovremeno odnosi na to \u0161ta ljudi \u017eele da u\u010dine i \u0161ta \u017eele da ka\u017eu o postoje\u0107em, tako da se stvarnost odnosi i na pitanje odluke. Registar odlu\u010divanja je ne\u0161to \u0161to je su\u0161tinsko. U pitanju je intelektualnost situacije na strani ljudi koja je potpuno druga\u010dija od analiti\u010dkih i nau\u010dnih, te treba prihvatiti da postoji jedna mnogostrukost intelektualnosti.<\/p>\n

U periodu nakon rada grupe \u201ePoliti\u010dka organizacija\u201c u kojoj je sara\u0111ivao sa vi\u0161e ljudi, nastavili su da rade pod nazivom \u201eIma nas koliko nas ima\u201c tokom narednih deset godina. Svako od njih je imao odre\u0111enu aktivisti\u010dku praksu, a zajedno nisu bili ni\u0161ta vi\u0161e od jedne diskusione grupe. Me\u0111utim, nakon doga\u0111aja u januaru, za Lazarisa se pokazao zna\u010daj\u00a0kategorije mira<\/em>, odnosno sve ono \u0161to su u miru istra\u017eivali i govorili jedni drugima. Videlo se da ni dr\u017eava ni religija nisu u stanju da se bave tim pitanjem, jer jedino \u0161to su mogle da iznesu je ideja rata \u0161to je jedan od elemenata krize dr\u017eave. Upravo je to kategorija (mira) na kojoj radi u jednom velikom predgra\u0111u Pariza artikuli\u0161u\u0107i pitanja dr\u017eave, religije, mira, da bi saznali da li je ta re\u010d izgubljena ili se mo\u017ee redefinisati na strani ljudi uz pokretanje pitanja\u00a0drugosti<\/em>, koje ne donosi ni dr\u017eava ni religija (iako je u unutra\u0161njosti dr\u017eave postojala pretenzija bavljenja tim pitanjem u prostoru prava). U tom smislu, po\u010deli su da razvijaju ne\u0161to \u0161to je Lazaris nazvao \u201ehronologijom savremenosti\u201c, \u0161to je na prvi pogled paradoksalno jer je hronologija obi\u010dno nau\u010dna i analiti\u010dka kategorija. Na uspostavljanju iskaza mogu\u0107eg po pitanju mira, jedan od koraka je preispitivanje \u0161ta se dogodilo, da budemo u stanju da osvetlimo iz iskaza\u00a0mogu\u0107eg<\/em>\u00a0ono \u0161to mu je prethodilo, uz samo isku\u0161avanje iskaza\u00a0mogu\u0107eg<\/em>\u00a0i njegove intelektualne relevantnosti. Rad na ovoj ideji u predgra\u0111u postavlja pitanje d\u017eihadizma, religije, itd. Ova metoda predvi\u0111a da se preispita istorija tog predgra\u0111a, da se ponovo artikuli\u0161e i postavi pitanje \u2013 i to iz sada\u0161nje situacije.<\/p>\n

Distanca od dr\u017eave i pitanje bavljenja pravom<\/strong><\/p>\n

Tokom razgovora se postavilo pitanje da ako govorimo o distanci od dr\u017eave i o njenoj krizi, da li time gubimo pojam prava? Lazaris je rekao da se svojevremeno na\u0161ao u jednoj fabrici automobila koju su okupirali otpu\u0161teni radnici i gde su se radnici i rukovodioci me\u0111usobno tukli delovima automobila. Otpu\u0161teno je oko 2.000 radnika i oni su tada govorili: \u201eImamo prava, radimo ovde ve\u0107 dvadeset godina\u201c. Ali u stvarnosti imali su prava jedino na vrlo nisku nadoknadu. \u010cinjenica da ljudi vi\u0161e nemaju prava stvara situaciju o\u010daja i ose\u0107anje frustracije, nepravde i ekstremizma, jer postoji ideja da se pomo\u0107 mo\u017ee tra\u017eiti samo od dr\u017eave. U Francuskoj, Nacionalni front jednim delom regrutuje ljude upravo u tim situacijama.<\/p>\n

U toku razgovora, prijatelji iz \u201eU\u010ditelja neznalice\u201c su dali komentar da prostor prava ni ne postoji ako ga ne prepoznaje dr\u017eava, uz pitanje gde bi bio taj prostor prava ako nije dr\u017eavni? Prema Lazarisovom iskustvu,\u00a0jedina stvar koja se radi po pitanju prava je da se dr\u017eava primora da ga primenjuje, da se ne\u0161to uradi po tom pitanju<\/strong>, da se protestuje kako bi se situacija promenila. Jer institucije ne po\u0161tuju i ne primenjuju prava, ili ne u potpunosti. Danas govorimo o masovno organizovanim ljudima u dr\u017eavnim i partijskim strukturama. Da je druga\u010dije ve\u0107 bismo \u010duli za to.\u00a0Raditi s ljudima \u2013<\/em><\/strong>\u00a0pod tim ljudima se misli na one koji imaju odmak od struktura, vlasti, partij\u00e2, korupcije<\/strong>. Kada ka\u017eemo\u00a0ljudi<\/em>\u00a0u tom smislu, to ne korespondira sasvim sa situacijom mobilizacije ljudi na proteste i borbe (to su ljudi u \u0161irem smislu). \u0160to se ti\u010de pitanja prava, ono mo\u017ee da se sagleda druga\u010dije jedino u situacijama mobilizacije ljudi, \u0161to je situacija obele\u017eena odnosima snaga i pregovaranja. Izme\u0111u pitanja prava i klasi\u010dnog pitanja programa postoji jaka veza, \u0161to je veoma udaljeno od onoga \u0161to je mogu\u0107e uraditi i misliti. Tako\u0111e, to ne zna\u010di da u jednoj situaciji mobilizacije ljudi ne mogu da se ostvare zna\u010dajne stvari, ali se takva borba nalazi u prostoru odnosa snaga.<\/p>\n

\u201eU\u010ditelj neznalica\u201c je dao primer svog rada na zakonima, gde zajedno sa radni\u010dkim grupama pi\u0161u sopstvenu verziju \u201eZakona o ste\u010daju\u201c. Do toga su do\u0161li iz situacije gde su grupe radnika radile na pojedina\u010dnim slu\u010dajevima, i poku\u0161avali su zajedno sa \u201eU\u010diteljem neznalicom\u201c da ih re\u0161e u okviru postoje\u0107eg zakona, \u0161to je bilo nemogu\u0107e jer je zakon postavljen protiv njihovih interesa. Me\u0111utim, do\u0161lo se do toga da bi artikulisanje alternative zapravo bio njihov predlog zakona. Posle godinu dana rada, do\u0161li su do teksta zakona koji ispunjava njihove ciljeve, pre svega, da se omogu\u0107i reorganizacija preduze\u0107a u ste\u010daju da bi mogla da nastave da rade i da radnici imaju svoje mesto kao subjekti reorganizacije. Po njihovim re\u010dima, borba za zakon je ne\u0161to \u0161to ih vezuje za suverenitet, za dr\u017eavu, naciju i nalaze da su prinu\u0111eni da operi\u0161u u tom prostoru. Postavili su pitanje kako da zastupaju ura\u0111eno a da argumentacija bude prepoznatljivo druga\u010dija od one koja potvr\u0111uje suverenitet dr\u017eave. U toj situaciji za Lazarisa postoje dva eventualna pristupa. Jedan je \u0161ta ka\u017eu oni koji su protiv toga \u0161ta je ura\u0111eno, a drugi pristup je ono \u0161to sami akteri procesa ka\u017eu u vezi sa onim \u0161to rade. S tim u vezi, naveo je primer da je u blizini Pariza dr\u017eava htela da ukloni \u010ditav jedan kvart i u tom slu\u010daju su Lazaris i njegovi saradnici postali eksperti za pravo koje se ti\u010de stanovanja i nekretnina, i zajedni\u010dkom borbom su uspeli da spre\u010de uni\u0161tavanje kvarta i raseljavanje ljudi. U vezi sa re\u010dju \u201eekspertiza\u201c, radi se o ekspertizi o jednoj situaciji od strane ljudi. Iskustvo da ljudi mogu da budu stru\u010dni za ne\u0161to, da budu u slu\u017ebi ljudi, osnova je vladanja situacijom. U tom smislu, rad na \u201eZakonu o ste\u010daju\u201c uop\u0161te ne treba videti kao da se jednom nogom kro\u010dilo u prostor dr\u017eave. Potreba da se vodi neka bitka zasniva se na tome da postoji oblast koju oni koji se bore dobro poznaju i \u017eele da daju odgovor na situaciju u kojoj se nalaze. Jer, \u010desto je ekspertiza dr\u017eave krajnje osrednja, potpuno pristrasna i nasilna. O\u010digledno postoji potreba da se borba vodi, i bez obzira na njene ishode, va\u017eno je da shvatimo koja je logika dr\u017eave i nasilja koje ona vr\u0161i u datoj situaciji, a van argumenta o \u201eneobrazovanosti i neznanju\u201c ljudi na vlasti jer, kako je re\u010deno, oni dobro znaju \u0161ta rade, a to \u0161to znaju \u0161ta rade ne zna\u010di da je dobro.<\/p>\n

Prijateljski registri: borba i mi\u0161ljenje<\/strong><\/p>\n

Prijatelji iz \u201eU\u010ditelja neznalice\u201c su naveli da su paralelno i neodvojivo od nacrta zakona pravili \u201eVodi\u010d kroz ste\u010daj\u201c, koji pokazuje radnicima kako da deluju u postoje\u0107im zakonskim okvirima da bi ostvarili svoja prava. Rad na zakonu predstavlja otvaranje jednog novog prostora\u00a0mogu\u0107eg<\/em>, ali mobilizacija radnika po pitanju postoje\u0107e situacije je ne\u0161to \u0161to je za njih tako\u0111e va\u017eno. Prema Lazarisovim re\u010dima, nije ista stvar raditi na novom zakonu i raditi sa preduze\u0107em kojem preti zatvaranje uz poku\u0161aj da radnici ostvare maksimum prava koja postoje u va\u017ee\u0107em zakonu. Za njega postoji otvoreno pitanje koje se ti\u010de eventualne mo\u0107i i snage ljudi koji se ovde javljaju u dva registra: u registru borbe i pobune, i u registru mi\u0161ljenja koji je vi\u0161e u skladu sa savremenom situacijom. Prona\u0107i put u okviru prvog registra (borbe i pobune) je te\u0161ko, a prona\u0107i ga u okviru drugog je jo\u0161 te\u017ee. Tako\u0111e misli da put prvog registra ne vodi ka drugom, da oni ne korespondiraju direktno. Naveo je primer da u predgra\u0111ima u Francuskoj mogu da se naprave grupe koje \u0107e raditi na mi\u0161ljenju odnosa ljudi prema dr\u017eavi, religiji, odnosa ljudi prema ljudima, dok se istovremeno mo\u017ee poku\u0161ati sa mobilizacijom ljudi, recimo, da bi se spre\u010dila delo\u017eacija porodice iz stana u kome \u017eivi.\u00a0To su dva prijateljska ali odvojena procesa.<\/strong>\u00a0\u0160to se pomenuta dva registra ti\u010de \u2013 mobilizacije i mi\u0161ljenja \u2013 poku\u0161ali smo da diskutujemo dalje i da govorimo o nemogu\u0107nosti prelaska iz jednog u drugi registar. Iz registra borbe ne mo\u017ee se pre\u0107i u registar mi\u0161ljenja, jer borba podrazumeva konfrontaciju u okviru postoje\u0107ih dispozitiva dr\u017eave i zakonskih odre\u0111enja. Dok se u poretku mi\u0161ljenja izvodi ne\u0161to potpuno mimo situacije koja je u okviru konfrontacije postavljena \u2013 u tome je\u00a0mogu\u0107e<\/em>\u00a0u igri.<\/p>\n

Drugog dana radionice, sa Silvenom Lazarisom smo razgovarali o radu \u010dlanova kuda.org, GKP i Inicijative za udru\u017eivanje skup\u0161tina stanara u okviru projekta \u201eLokalne politike i urbana samouprava\u201c, na konkretnim pitanjima i procesima u kojima se nalazimo poku\u0161avaju\u0107i da sa ljudima, kom\u0161ijama i stanarima stvorimo prostor mi\u0161ljenja u pogledu situacija i problema u kojima se nalazimo. Ljudi koji nam se pridru\u017euju uglavnom su pokretali inicijative i pre susreta s na\u0161om inicijativom, i samo-mobilizovani se nalaze u prostoru konfrontacije sa dr\u017eavnim dispozitivima u okviru kojih poku\u0161avaju da ostvare svoja prava. U tim procesima, iako na\u0161u inicijativu \u010desto do\u017eivljavaju kao servisnu, poku\u0161avamo zajedno sa njima da u\u010destvujemo u procesima, naj\u010de\u0161\u0107e u situacijama pregovaranja sa instancama vlasti u tako postovljenoj antagonisti\u010dkoj situaciji, kako bi se njihova prava ostvarila. Takva saradnja svakako spada u domen politi\u010dkog anga\u017eovanja, ali vo\u0111eni prethodnom diskusijom, kada do\u0111emo do situacije mi\u0161ljenja (politike) koja bi trebalo da istra\u017ei situaciju u kojoj se nalazimo i prona\u0111e ono \u0161to se naziva\u00a0mogu\u0107im<\/em>\u00a0(a to je zapravo njihova ili na\u0161a stvarnost), suo\u010davamo se sa ograni\u010denim delovanjem. U konfrontaciji s dr\u017eavom i tra\u017ee\u0107i pomo\u0107 od nje, ljudi \u010desto ne uspevaju da ostvare svoja prava, \u0161to ih uvodi u pomenutu situaciju o\u010daja. Iako se mi kao \u010dlanovi na\u0161e inicijative \u010desto mo\u017eemo identifikovati sa onim \u201eIma nas koliko nas ima\u201c u prostoru mi\u0161ljenja i politike, gledamo da taj prostor dr\u017eimo otvorenim za svakoga s kim je u ovom registru mogu\u0107e raditi a ko je na distanci od strukture, dr\u017eave, partij\u00e2\u00a0i korupcije.<\/p>\n