{"id":1337,"date":"2014-12-11T16:37:45","date_gmt":"2014-12-11T16:37:45","guid":{"rendered":"https:\/\/gkp.org.rs\/?p=1337"},"modified":"2017-12-11T16:42:54","modified_gmt":"2017-12-11T16:42:54","slug":"solidarnost-se-ne-moze-nametnuti-zakonom-intervju-sa-arhitekticom-dubravkom-sekulic","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/lokalne-politike-i-urbana-samouprava\/solidarnost-se-ne-moze-nametnuti-zakonom-intervju-sa-arhitekticom-dubravkom-sekulic\/","title":{"rendered":"Solidarnost se ne mo\u017ee nametnuti zakonom \u2013 intervju sa arhitekticom Dubravkom Sekuli\u0107"},"content":{"rendered":"

\u010cime se trenutno bavi\u0161 i kako iz svoje profesionalne i aktivisti\u010dke pozicije gleda\u0161 na ovaj projekat?<\/em><\/p>\n

Dubravka Sekuli\u0107: Nekako uvek radim na vi\u0161e stvari istovremeno, jedino je razli\u010dit intenzitet, to jest, dok na ne\u010demu radim, kao proces u pozadini mi se ve\u0107 artikuli\u0161u neke nove teme. Tako i sada, najvi\u0161e radim na svom doktorskom istra\u017eivanju, gde kroz rad jugoslovenskih gra\u0111evinskih preduze\u0107a u zemljama nesvrstanih poku\u0161avam da sagledam globalizaciju gra\u0111evinske industrije u drugoj polovini 20. veka. Druga tema koja ide paralelno vezana je za pitanje stanovanja u gradu, koje je u poslednjih 20 godina potpuno prepu\u0161teno tr\u017ei\u0161tu, i gde poku\u0161avam da podsetim na istorijski zna\u010daj borbe da se re\u0161avanje stambenog pitanja smatra pravom, kao i koje bi bile smernice za budu\u0107nost. Zbog toga mislim da je projekt \u201cLokalne politike\u201d izuzetno va\u017ean, prvo zbog toga \u0161to podse\u0107a da pitanje stanovanja nije samo pitanje proizvodnje novog, ve\u0107 i odr\u017eavanja starog. Drugo, zbog toga \u0161to se kroz projekt stvara platforma da upravo te probleme koji su individualizovani privatizacijom stambenog fonda, kada su zgrade pretvorene u skupove privatnih jedinica, posmatra kao zajedni\u010dke i budi nadu u mogu\u0107nosti novih kolektivnosti.<\/p>\n

Kako gleda\u0161 na aktivizam arhitekata i urbanista? Postoje li primeri u na\u0161em okru\u017eenju koji bi ilustrovali ulogu arhitektonskog i urbanisti\u010dkog kriti\u010dkog mi\u0161ljenja i delanja?<\/em><\/p>\n

DS: Aktivizam arhitekata i urbanista je jako problemati\u010dan i klizav teren, posebno u trenucima kriza kada takav tip anga\u017emana postane trend u profesionalnim krugovima. Tako\u0111e, \u010desto je povezan sa ne malom politi\u010dkom i ekonomskom naivnosti profesije, nije redak scenario u kome \u201caktivizam\u201d profesije otvori prostor za jo\u0161 ve\u0107e profitiranje na le\u0111ima zajednice kojoj je trebalo pomo\u0107i. Kada se termini tipa \u201cparticipacija\u201d, \u201cbottom-up\u201d, \u201czajednica\u201d koriste bez ikakve politi\u010dke artikulacije, kriti\u010dkog odmaka, i samo-refleksije, znate da smo u problemu. Posebno zbog toga \u0161to nove forme razvijanja gradova, kroz velike projekte urbanih unapre\u0111ivanja (urban redevelopment) podrazumevaju rad sa lokalnom zajednicom, koji ne garantuje da \u0107e namera projekta biti korigovana u skladu sa mi\u0161ljenjem lokalne zajednice, ve\u0107 se kroz \u201cprosvetiteljski\u201d pristup lokalnoj zajednici obja\u0161njava \u0161ta je u projektu dobro za njih, a kasniji potencijalni otpor pasivizira upravo argumentom da je lokalna zajednica u\u010destvovala u procesu. Po meni, problem je upravo u nerazumevanju ideolo\u0161ke i politi\u010dke podloge anga\u017eovanja, koji po\u010dinje i zavr\u0161ava idejom da se time radi neko dobro delo. Naravno, aktivistom se ne postaje (a ni prestaje) biti preko no\u0107i, ve\u0107 dugotrajnom i stalnom borbom.<\/p>\n

\u0160to se ti\u010de kriti\u010dkog delovanja arhitekata i urbanista u okru\u017eenju, situacija nije sjajna. S jedne strane postoje arhitekti i urbanisti koji se uklju\u010duju u neke postoje\u0107e procese i koji, svesno, ili nesvesno, ostaju politi\u010dki i ideolo\u0161ki naivni, i time, i pored svog zalaganja (posebno volonterskog rada) u kome veruju da rade ne\u0161to dobro, bivaju samo zup\u010danici u procesu kapitalisti\u010dke urbanizacije, a ne i njihovi korektivi. S druge strane, mislim da postoji stidljiva proizvodnja kriti\u010dke teorije, koja ne uspeva da iza\u0111e iz, uslovno re\u010deno, akademskih i kulturnih okvira. U Hrvatskoj se stvar pomakla prvo sa \u201ePravom na grad\u201c, a sada i sa povezivanjem aktivista \u201ePrava na grad\u201c sa sindikatima, i aktivistima za radni\u010dka prava, i stvarnje tih platformi omogu\u0107ilo je da se kriti\u010dki i aktivisti\u010dki nastrojeni arhitekte i urbanisti uklju\u010de u teku\u0107e procese. Te\u0161ko je poziciju graditi u profesionalnoj izolaciji. To je jo\u0161 jedna potencijana va\u017enost projekta \u201cLokalne politike\u201d koji, bar na nivou Novog Sada, mo\u017ee da postane platforma u kojoj druga\u010dije anga\u017eovanje arhitekata i urbanista postaje mogu\u0107e.<\/p>\n

Koliko su pitanja kojima se bavi\u0161 zna\u010dajna za lokalnu zajednicu i kakvu inicijativu o\u010dekuje\u0161 od nje?<\/em><\/p>\n

DS: Jedna od tema kojom sam se bavila je neposredna veza izme\u0111u zakonodavnog okvira i izgradnje grada (proizvodnje prostora) i koliko u startu zakonodavni okvir nije neutralna stvar pred kojom smo svi jednaki, ve\u0107 se prvenstvo u odlu\u010divanju kako \u0107e grad izgledati u budu\u0107nosti daje uskom delu dru\u0161tva, koji ima kapital za udru\u017eivanje u jasno propisane institucinalne forme koje su isklju\u010divo profitno orijentisane. Prakti\u010dno, grupa ljudi koja \u017eeli da u\u0111e u proces unapre\u0111ivanja svoje neposredne okoline to mo\u017ee jedino ukoliko misli profitno. Mislim da su to teme jako bitne za lokalnu zajednicu, ali meni fali ona aktivisti\u010dka komponenta koja bi moj rad prevela da konkretno postane koristan nekoj zajednici. S druge strane, mislim da kroz izgradnju poverenja, i rad, lokalne zajednice mogu da urade puno na unapre\u0111ivanju svog neposrednog okru\u017eenja po svojoj meri, ali da u tom procesu, arhitekte ili urbanisti mogu da budu podr\u0161ka a ne katalizatori ili pokreta\u010di. Od lokalne zajednice o\u010dekujem ono najte\u017ee, da postane sebe svesna i kroz udru\u017eivanje na re\u0161avanju nekog neposrednog problema postane zajednica.<\/p>\n

Ako su stanovanje i izgradnja stanova integralni deo ukupne privredne strukture i procesa u jednom dru\u0161tvu, kako bi okarakterisala transformaciju u domenu vlasni\u0161tva nad stanovima i kakva je uloga stanovanja u dru\u0161tveno-ekonomskim procesima? Kakva je uloga arhitekture i urbanizma u privredi i politici jedne formacije iz te perspektive?<\/p>\n

DS: Na\u010din na koji je finansirana proizvodnja stanovanja u Jugoslaviji jedan je od najegalitarnijih sistema u kome je jako malom ljudskom patnjom (u pore\u0111enju sa patnjom ljudi u dru\u0161tvima koja su se modernizovala i urbanizovala u 19. ili 20. veku i u kapitalizmu) pla\u0107ena modernizacija i urbanizacija celog dru\u0161tva. Ono \u0161to se \u010desto maskira kori\u0161\u0107enjem sintagme da je neko \u201cdobio od dr\u017eave stan\u201d je da to nije bio poklon od dr\u017eave, ve\u0107 su stanovi nastali iz vi\u0161ka vrednosti dru\u0161tvenih preduze\u0107a i postajali dru\u0161tveno vlasni\u0161tvo. To jest, sami \u010dlanovi dru\u0161tva su ih svojim radom sami sebi davali. Utoliko je transformacija vlasni\u0161tva takvog jednog kolektivnog poduhvata jo\u0161 radikalnija, i ja bi to okarakterisala kao svojevrsnu plja\u010dku samog dru\u0161tva. Uloga stanovanja jako je bitna u dru\u0161tveno-ekonomskim procesima, zbog toga \u0161to stanovanje spada u one oblasti \u017eivota u kojima nemate izbor da li \u0107ete ili ne\u0107ete imati krov na glavom, i u kojoj su ljudi jako podlo\u017eni eksploataciji ukoliko se, kao \u0161to se kod nas desilo, stanovanje isklju\u010divo prepusti tr\u017ei\u0161tu. Uloga arhitekture u privredi i politici vezanoj za stanovanje drasti\u010dno se razlikuje u kom re\u017eimu vlasni\u0161tva se stanovanje proizvodi, ukoliko pri\u010damo o nekoj formi zajedni\u010dkog vlasni\u0161tva, i stanovanja koje se pravi izvan tr\u017ei\u0161ta, uloga arhitekte je da optimizuje kvalitet svakodnevnog \u017eivota uz kontrolu tro\u0161kova proizvodnje i odr\u017eavanja. Ukoliko se proizvodi za tr\u017ei\u0161te, uloga arhitekte je da maksimizuje profit investitora, to jest obu\u010de u za dru\u0161tvo prihvatljivu formu ono \u0161to je ve\u0107 odlu\u010deno na tr\u017ei\u0161tu \u0161pekulacijom. Kvalitet svakodnevice postaje manje bitan, minimum je razli\u010dito odre\u0111en i postaje ono \u0161to se pla\u0107a vi\u0161e. Me\u0111utim, u stanovanju izvan tr\u017ei\u0161ta pri\u010damo o existenzminimumu najmanjem prostoru u kome je mogu\u0107e kvalitetno \u017eiveti, dok je jedini minimum koji tr\u017ei\u0161te poznaje normiran koli\u010dinom novca a ne standardom.<\/p>\n

Kako se transformacija vlasni\u0161tva u privredi i prozivodnji odrazila na ovu oblast i kako danas stojimo sa tehnologijom i proizvodnim kapacitetima u sferi gradnje?<\/em><\/p>\n

DS: Privatizacija stanovanja kao i gra\u0111evinske industrije, u kombinaciji sa raspadom zemlje usled rata, radikalno je promenila tehnologiju i proizvodne kapacitete za gradnju, te se mo\u017ee re\u0107i da smo se od 1990. godina vratili par decenija unazad, dok je svetska gra\u0111evinska industrija nastavila da se ubrzano razvija, posebno posle 2001, sa globalizacijom gra\u0111evinskog tr\u017ei\u0161ta. Kod nas gotovo da vi\u0161e i ne postoji prava industrijska proizvodnja prostora, takozvana prefabrikacija, u kome se gra\u0111evinski elementi proizvode u fabrici u velikim serijama i ugra\u0111uju na gradili\u0161tu, proizvodnja se vratila u predindustrijsko stanje u kome je manualni rad re\u0111anja cigli osnovni na\u010din gra\u0111enja. Ta deindustrijalizacija procesa uti\u010de i na budu\u0107nost obnove gra\u0111evinskog fonda iz vremena socijalizma koji je proizveden u uslovima razvijene industrije. Nemogu\u0107e je zameniti deo fasade, ili zidove, grede ili plo\u010de, kada fabrike koje su te komponente proizvodile vi\u0161e ne postoje.<\/p>\n

\u0160ta bi gra\u0111ani trebalo da u\u010dine i kako vidi\u0161 njihovu ulogu u borbi za stambeni prostor i njegovo odr\u017eavanje?<\/p>\n

DS: Gra\u0111ani su od 1990, kada se odustalo od \u201cprava na stan\u201d a re\u0161avanje stambenog pitanja preba\u010deno na pojedince, i 1992, kada je privatizovan stambeni fond, prepu\u0161teni sami sebi. Zakon o privatizaciji u Srbiji je posebno glupo napravljen \u0161to se ti\u010de budu\u0107eg investicionog odr\u017eavanja zgrada, i o tome se, jednostavno, nije mislilo. Hrvatski zakonodavac je mislio o tome i uveo obavezu pla\u0107anje mese\u010dne pri\u010duve, od koje se pravi specijalni fond za budu\u0107e ve\u0107e intervencije na zgradama. Nedostak sistemskog razmi\u0161ljanja o budu\u0107im ve\u0107im izdacima nije vezan isklju\u010divo za stambeni fond nastao u re\u017eimu dru\u0161tvenog vlasni\u0161tva i posle privatizovan, ve\u0107 i za novoizgra\u0111eno stanovanje za tr\u017ei\u0161te, po\u0161to ni tu ne postoji obaveza mese\u010dnog izdavanja za budu\u0107a investiciona odr\u017eavanja. Zbog toga \u0161to tako ne\u0161to ne postoji kao zakonom definisana obaveza, ovaj tip razmi\u0161ljanja unapred zavisi isklju\u010divo od samoorganizovanosti gra\u0111ana u okviru jedne zgrade, \u0161to je verovatno i najve\u0107i izazov za gra\u0111ane: kako se organizovati i upravljati zgradom kao celinom, a ne skupom jedinica u individualnom posedu. Gra\u0111ani moraju, s jedne strane da preuzmu odgovornost za svoje zgrade, a s druge strane, da udru\u017eeni u \u0161ire koalicije lobiraju kod dr\u017eave za promenu zakonskih okvira koji bi sistemati\u010dnije podr\u017eali udru\u017eivanje gra\u0111ana, suvlasnika zgrada.<\/p>\n

Koji su na\u010dini organizovanja i organizovanog delovanja koji su gra\u0111anima na raspolaganju, ako imamo u vidu ekonomsku i socijalno-politi\u010dku situaciju u kojoj se nalaze postsocijalisti\u010dke zemlje?<\/em><\/p>\n

DS: Ono \u0161to karakteri\u0161e postsocijalisti\u010dke zemlje je da su gra\u0111ani postali \u201clak plen\u201d za akumulaciju kapitala. U postjugoslovenskim zemljama, u kojima je postojao sistem dru\u0161tvenog vlasni\u0161tva, njihov doprinos u izgradnji socijalisti\u010dkog dru\u0161tva je minimalno priznat. Restitucija kapitalizma je bila mogu\u0107a upravo privatizacijom socijalisti\u010dkog nasle\u0111a i, na taj na\u010din, uni\u0161tenjem sistema dru\u0161tvenog vlasni\u0161tva, a nova baza, koja bi omogu\u0107ila proizvodnju, nije stvorena. Ve\u0107ina gra\u0111ana postaje sve siroma\u0161nija, a nejednakost sve ve\u0107a. Siroma\u0161ni ljudi nemaju puno vremena za samoorganizaciju, iako jedino tako mogu da promene svoju situaciju. Paralelno s tim, zakoni gotovo isklju\u010divo predvi\u0111aju individualno ili udru\u017eeno delovanje zarad profita, te gra\u0111ani moraju sami da izmisle nove organizacione formate.<\/p>\n

Onda ostaje jedno bitno pitanje, kako da se u te procese uklju\u010de i arhitekti, stru\u010dna pomo\u0107 koja \u0107e zajedno sa gra\u0111anima da re\u0161ava probleme i akumulira znanje o temama o kojima arhitekti malo u\u010de tokom formalne edukacije, koja je gotovo isklju\u010divo fokusirana na proizvodnju novih oblika. Stvaranje \u0161ire platforme oko tema ku\u0107nih saveta i odr\u017eavanja zgrada otvara prostor da se kroz saradnju redefini\u0161u kako struka shvata \u0161ta treba da da dru\u0161tvu, a i \u0161ta dru\u0161tvo tra\u017ei od arhitekata. \u010cini mi se da je zbog toga projekat lokalne politike bitan, da napravi most izme\u0111u ta dva sveta, onih koji su u dru\u0161tvu zadu\u017eeni da misle o stvaranju novog prostora, ali i odr\u017eavanju, i onih koji u tom prostoru neposredno \u017eive.<\/p>\n

Kako gleda\u0161 na pritisak na skup\u0161tine stanara i njihove predstavnike koji je danas sve ve\u0107i, budu\u0107i da su stanari postali privatni vlasnici svojih stanova i na taj na\u010din preuzeli materijalnu i pravnu odgovornost nad svojom imovinom i stambenim jedinicama za \u010dije izdr\u017eavanje je potrebno daleko vi\u0161e od onoga \u0161to su sami u stanju da zarade?<\/p>\n

DS: Odr\u017eavanje stambenog fonda nastalog na principima solidarnosti i dru\u0161tvenog vlasni\u0161tva u periodu socijalisti\u010dke Jugoslavije nikada nije mi\u0161ljeno kao individualna odgovornost vlasnika pojedina\u010dnih stanova, \u010dak ne ni zajedni\u010dkih vlasnika celih zgrada, ve\u0107 kao sistemska stvar koja \u0107e se odr\u017eavati isto kao \u0161to je i nastala. Iz stambenog fonda u koji su svi doprinosili kroz svoj rad i plate. Mi sada imamo neverovatnu situaciju megastruktura o \u010dijem odr\u017eavanju se i ne zna puno, ali sigurno da odr\u017eavanje u mnogome nadilazi mogu\u0107nosti onih koji su stanove kupili. Bojim se da bez strukturne pomo\u0107i dru\u0161tva, jedino \u0161to stanovnici prepu\u0161teni sami sebi mogu da rade jeste da krpe. Tako\u0111e, ne treba upasti u cini\u010dnu zamku i re\u0107i, ljudi su sami to odabrali kada su otkupili stanove za koje su imali stanarska prava. U trenutku privatizacije stambenog fonda nije bilo puno izbora, niti je otpor rastakanju dru\u0161tvenog mogao da bude na individualnom nivou. Mi sada imamo neku bizarnu situaciju tamnog vilajeta, i jedini na\u010din kako mo\u017eemo da je re\u0161imo jeste da sara\u0111ujemo, na nivou sprata, na nivou zgrade, na nivou bloka, mesne zajednice, dru\u0161tva.<\/p>\n

Da li gra\u0111ani treba sami da zavode red i sprovode zakon \u2013 na \u0161ta dr\u017eava jo\u0161 nije u potpunosti spremna po\u0161to to tretira kao socijalnu politiku, odnosno politiku neuznemiravanja ionako osiroma\u0161enog i obespravljenog stanovni\u0161tva?<\/p>\n

DS: Gra\u0111ani treba da se samoorganizuju i u svojim zgradama defini\u0161u zajedni\u010dka pravila teku\u0107eg i budu\u0107eg odr\u017eavanja kroz dijalog, i jedino tako \u0107e to biti stvarne inicijative. Solidarnost se ne mo\u017ee nametnuti zakonom. Ali s druge strane, zakonski okvir je neophodan, da uspostavi strukturu. Mene li\u010dno pla\u0161i ideja da gra\u0111ani uzimaju sprovo\u0111enje zakona u svoje ruke, to mi previ\u0161e li\u010di na \u201cneighbourhood patrol\u201d sisteme, uglavnom u Americi, u kome se gra\u0111ani nekog kom\u0161iluka organizuju i postaju para-policija, koja vodi ra\u010duna o sigurnosti. Stanovanje u zajednici, bilo ona stambena zgrada, ili grad, podrazumeva imanje odre\u0111enih prava i preuzimanje nekih obaveza.<\/p>\n

Solidarnost i politi\u010dka subjektivnost u sferi reprodukcije?<\/em><\/p>\n

DS: Ja iskreno verujem da se na pitanjima stanovanja mo\u017ee roditi nova politi\u010dka subjektivnost. Vi\u0161e od jednog veka trajala je borba da kapital internalizuje tro\u0161kove dru\u0161tvene reprodukcije i borba za pravo na stan je bila sastavni deo te borbe, da bi se jako brzo od toga odustalo i stanovi ponovo vra\u0107eni na milost i nemilost tr\u017ei\u0161nim \u0161pekulacijama. U pogledu koli\u010dine jedinica, kod nas stanje mo\u017eda nije jo\u0161 uvek akutno, zbog toga \u0161to imamo nasledstvo iz perioda socijalizma, ali u polju odr\u017eavanja, ta zaliha je potro\u0161ena. U kakvim uslovima \u0107emo \u017eiveti kao dru\u0161tvo jeste novi horizont borbe, i zbog toga ne mo\u017eemo da dopustimo da se vratimo u stanje u kome samo bogati mogu sebi da priu\u0161te stan u kome je higijenski dostojno \u017eiveti.<\/p>\n

Dubravka Sekuli\u0107<\/strong> (Beograd) je arhitektica i istra\u017eiva\u010dica tema koje se ti\u010du transformacije javnog domena u savremenim gradovima, zajedni\u010dkih dobara i prostorne pravde, kao i uticaja neoliberalnog planiranja na prostor grada. Saradnica je na projektu \u201eLokalne politike i urbana samo-uprava\u201c.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

\u010cime se trenutno bavi\u0161 i kako iz svoje profesionalne i aktivisti\u010dke pozicije gleda\u0161 na ovaj projekat? Dubravka Sekuli\u0107: Nekako uvek radim na vi\u0161e stvari istovremeno, jedino je razli\u010dit intenzitet, to jest, dok na ne\u010demu radim, kao proces u pozadini mi […]<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":1338,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[51,40],"tags":[],"jetpack_sharing_enabled":true,"jetpack_featured_media_url":"https:\/\/gkp.org.rs\/wp-content\/uploads\/2017\/12\/Dubravka-Sekulic.jpg","_links":{"self":[{"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1337"}],"collection":[{"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=1337"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1337\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/media\/1338"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=1337"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=1337"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/fr\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=1337"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}