Pošto na novosadskim televizijama nemamo priliku da odgovorimo gradonačelniku koji nas neimenujući gotovo pa redovno spominje u svojim javnim nastupima, mi ćemo mu, takođe ne izgovarajući ime, odgovoriti na neka od pitanja koja se mogu izvući iz aluzija i ironičnih opaski kojima uvaženi gospodin funkcioner, odlučujući u gradu, komunicira sa svima nama i šalje poruke koje nisu samo informativnog sadržaja. Da li će Forum nastaviti da štampa naše novine, pokazaće vreme, a možda već i ovaj broj u kojem čitate napisano, a da li je neko gradonačelniku pretio porazom na izborima za mesne zajednice, nećemo moći odgovoriti jer nismo u stanju da analiziramo strahove koje ljudi imaju, kao ni opsesije koje upravljaju njihovim životima potmulije nego što bilo ko može upravljati gradom i životom njegovih stanovnika.
Pre no što bilo šta kažemo o građanima, pa onda i šišarkama, potrebno je razjasniti jednu stvar za sva buduća slušanja gradonačelnikovih govora i izjava koje daje medijima i koje ljudi uvažavaju kao signale za svoje akcije ili nepostupanja. Novi Sad nije preduzeće, niti je mesto sa kog se posle radnog vremena odlazi kući, na odmor i oporavak. Novi Sad je mesto u kome ljudi žive i rade, stanuju i stare, i većina bi još uvek volela da to radi u društvu svojih potomaka čiji će im život biti dokaz da se nisu uzalud trudili. Znamo da su se vremena promenila i da u tome nema ničeg od vremena koliko od istorije i politika koje su se u njihovo ime vodile, ali one su danas takve da se ljudi potiskuju na svim planovima odlučivanja. Izbori već duže vreme, i kada su pošteni, nisu dovoljan dokaz da u politici učestvujemo i to je nešto što ponavljamo iz broja u broj, iz teksta u tekst, iz javnog govora u svakodnevni, a grad je upravo takvo jedno mesto odlučivanja, što bi onaj koji ga „vodi“, onaj koji ima zadatak da njime „upravlja“, trebalo najbolje da zna. I kada se samo ispunjavaju nečije naredbe i želje, i možda biva nagrađen za to, odlučivanje ostaje dokaz postojanja slobode. Možda mu je, kao pravniku, to najteže da shvati. Kao advokat, on sigurno misli da je sloboda nešto što se ili kažnjava, jer je ne vidi izvan normi kojima je nešto dopušteno samo kada nije zabranjeno, ili je nešto čime se preti, pošto u partiji kao što je SNS čovek volju može videti samo kao samovolju. Mnoge nepravde se gnezde u tom pravničkom mraku i odande gmižu zakonima do čijeg se duha, a našeg daha, ne može doći. Poštovanje duha zakona je ipak nekakvo suđenje, a od advokata, pa još onog koji se advokaturom ne bavi, teško je očekivati da priželjkuje status sudije. Da skratim: ni duh, ni poštovanje, nisu kategorije koje smo ikada mogli čuti u gradonačelnikovim iskazima. Isključivo biznis, samo gradnja i niko drugi do predsednik stranke. Čitav napredak se pod vlašću SNS-a sveo na rast građevinskih poslova i svega onoga što taj posao dozvoljava. Pranje novca i špekulacije su vodeća tehnologija u svim radovima koji se obavljaju bez učešća ljudi kojima se ono što se gradi i proizvodi nudi. Jer, da u društvu i mi pitamo nešto gospodina gradonačelnika, ko traži garaže, kome treba „Novi Sad na vodi“ i ko je taj koji je tražio stambeno-poslovne objekte koji se deceniju unazad grade u Novom Sadu? Gde je on to čuo ljude? Možemo li se uveriti da su se građani bilo gde o tome izjasnili?
Ako je potražnja s jedne strane, sa druge nije samo ponuda već i pravo da budemo pitani o tome na kakvom mestu želimo živeti. Stan je možda roba, ali je on i takva stvar koja nas može zarobiti ukoliko se u njemu ne može disati. I zato, ako već ne možemo da biramo gde ćemo živeti – i dalje većina ljudi na planeti ne može da ode gde želi uprkos liberalizaciji svih režima kretanja i propusnosti – trebalo bi da možemo odlučivati o tome kako ćemo graditi mesto na kome moramo živeti. Eto, stanovati. Hoće li to biti mesto na kome se nećemo trovati i umirati brže nego što su umirali naši preci, što je van pameti svakome ko je učio u školi da je napredak nešto što podrazumeva i produženje ljudskog životnog veka, ili će to biti opustošena i mrtva zemlja kojom teku mrtve reke i, što je u ovom trenutku postalo jednako važno, mrtvi ljudi i ubijene duše koje nemaju petlju ni da pod stare dane kažu nešto o odlukama koje se u njihovo ime donose? Grad je, a gospodinu gradonačelniku to nikako da padne na um, jedinica lokalne samouprave i ustavom je predviđen kao politička zajednica. Jer da nije tako, kako bi se on našao na mestu gradonačelnika? I ne samo on, naravno. Svaki iskaz, kako naš tako i njegov, jeste politika ako se tiče svih i ako sadrži predlog koji bismo, i mi, i on, trebali da prihvatimo ukoliko se sa njim slažemo. I zato diskvalifikacija nečijeg rada i govora kao političkog nije samo licemerna, već i cinična. Kao što je cinična opaska da građani žele šišarke, i to po paprenoj ceni, pošto bi oni te šišarke na mestu koje je danas u privatnom posedu i koje bi sada morali da otkupe ako žele Jelu ili Bor pod svojim prozorom. Zašto da ne? Pa naučeni smo već da se lečenje plaća, što onda ne bi i preventiva bila plaćena? Konačno, to su naše pare, pare poreskih obveznika, a među njima je više nas šišarki i veverica, nego kapitalaca kojima se baš na porezima gleda kroz prste, ako se i ne radi sa njima na njihovoj utaji.
I to nije sve, politika podrazumeva organizaciju ljudi, a i to bi trebalo da mu je poznato, tako da ne vidimo osnov njegove namere da optužbom za bavljenje politikom obesmisli nečiji stav, zahtev ili predlog. Kao gradonačelnik, on bi baš takve stavove trebalo da čuje i sa njima uđe u dijalog, a da ono što se tiče biznisa prepusti onima kojima je profit jedini interes i koji nemaju obavezu da nas čuju niti da sa nama bilo šta dele, pa tako ni život u ovom gradu i zemlji kojom on, kao potpredsesnik Srpske napredne stranke, takođe upravlja. Gospodin gradonačelnik bi trebalo da je na našoj strani. Na strani ljudi koji su se udružili i organizovali kao politička zajednica i koji su se tako i našli u brojnim političkim organizacijama i koje, kao što je i sam primetio, nisu samo partije, već i ovakve kakvo je naše udruženje, Grupa za konceptualnu politiku. Da pojasnimo: civilno društvo i organizacije koje u njemu deluju deo su političkog sistema koji, pored stranaka sa parlamentarnim ambicijama, predviđa i druge oblike udruživanja i delovanja, tako da se ne svodi svaki politički angažman na osvajanje vlasti, kako je to Šešelj, prvi među radikalskim cinicima, znao reći i sablazniti građanske partije i ljude koji su u politici očekivali moral. O Điniđićevoj crkvi ćemo drugom prilikom, kada na dnevnom redu budu olevosvešćeni novosadski aktivisti.
Da se razumemo, politika je danas posao gradonačelnika jer on više nije advokat. On zato i ne bi trebalo da izigrava bilo čijeg advokata, već da ulazi sa ljudima u politički odnos i da im nešto predlaže i onda s pravom očekuje da mu se oni u ostvarenju predloga pridruže. Lično sumnjam da se takvo šta događa i u samoj stranci kojoj pripada. Međutim, jedno od mesta našeg susreta bi mogle biti i mesne zajednice, jer nisu samo mediji, stranka i kapilarno ubeđivanje način da se neka stvar stavi pred ljude, a ovi pred svršen čin. U našim gradovima postoji i mesna samouprava koja je zakonima i statutima podržana i izborena kao sloboda koja se nije povlačila pred normama i gledala kako da ih izbegne, već ih je sama i stvarala. Sa tom slobodom i slobodnom voljom bi gradonačelnik trebalo da ima posla, a sve druge, slobode stvaranja, gradnje, proizvodnje i istraživanja, trebalo bi da privede našoj slobodi odlučivanja o tome trebaju li nam uopšte rezultati njihovog rada. E zato je potrebno sa ljudima razgovarati politički. Kao što rekosmo više puta, ljudi na to imaju pravo i to pravo je zakon za svakoga, pa i za gradonačelnika. Kao što svako ima pravo da bude stručnjak, svako ima pravo i da kao nestručan govori o politici i političkim pitanjima jer za njih ne postoji nikakvo zvanje. Istraživati i naukovati politiku nije isto što i vođenje političkog života, jer je ovaj život svakog slobodnog čoveka u zajednici sa sebi jednakima. Bez toga nema politike, a mi znamo da je i ne mora biti. Samo to onda treba i obznaniti. O kakvoj ćemo onda vlasti govoriti, ostaje da se vidi. Ali politička to sigurno ne može biti.
Ne želim da idem dalje sa analizom i izvlačenjem pitanja iz njegovih iskaza jer stvar postaje ozbiljnija i opasnija po zdravlje od klimatskih promena i onih koje izaziva naprednjački urbani progres. Vlast koja nije politička je nešto od čega me podilazi jeza jer je u pitanju moć koju priznajemo, koja je dakle legitimna, ali po procedurama u kojima se legitimacija i odlučivanje događaju daleko od drugih ljudi. U pitanju su intimne stvari u kojima je potraga za slobodom zaista stvar struke, ali one psihijatrijske, pošto pokoravanja ima koliko i razloga kojima se ono može razumeti i objasniti. Lično, ne bih ni meditirao na ovu temu.
Ali istini za volju, gradonačelnik, ako zanemarimo ton kojim priča o ovako važnim stvarima, nije rekao da ima bilo šta loše u našem političkom radu ili u projektnom radu na izdavanju novina koje izlaze već deset godina i u kojima iznosimo svoje političke stavove iako nismo politička stranka. Ne zna on naše kategorije i ne mora znati šta je politika na strani ljudi ili politika kao mišljenje ili intelektualnost. Dovoljno je da konsultuje zakone i povelje, ugovore i deklaracije koje su oni koji više znaju potpisali sa svima onima sa kojima se mislilo ući u političku zajednicu ili bar odnos političke saradnje. Odjek njihovog smisla, ako ne i duh, stiže i do njega i on mora da se kontroliše kada izražava svoje neprijateljstvo prema bilo kome drugom, a koji se za njega pojavljuje odmah iza vrata stranke, možda već i kabineta u kojem sedi. Da, mi imamo i novine. Bilten Stanar, koji izdajemo uz pomoć fondacija koje nas podržavaju, a to su Hajnrih Bel Štiftung i Fondacija za otvoreno društvo, i koje besplatno delimo stanovnicima Novog Sada u pokušaju da ih ohrabrimo da i sami progovore i pišu o tome šta misle o životu koji žive u državi i gradu kao političkoj zajednici, Novosađani mogu da čitaju godinama unazad. Ispočetka jednom godišnje, a ove izborne godine biće ih i više, i poslužiće našem oglašavanju i našoj komunikaciji sa građanima jer su zato i plaćene fondacijskim parama koje na ime projekata tražimo i kao podršku dobijamo. To su fondacije koje rade u ovom društvu, u ovoj državi, i koje su partneri svake, pa i ove vlasti, jer su to fondacije civilnog društva. Ali kako se stranke finansiraju, o tome bi gradonačelnik sigurno mogao više da kaže, kao što bi i o medijima i novinama u Srbiji njegovom predsedniku trebalo dati reč. No ono što nas više brine od pretnji koje i mi, možda isto tako uplašeni, možemo čuti, jesu prigovori zbog štampe Stanara koji nam upućuju novosadski građanski aktivisti. I njima je žao para, samo što ih oni, budući ekološki osvešćeni, nazivaju papirom. Ovom prilikom se zato i njima zahvaljujem na podršci, a čitaocima želim da se drže napisanog i javno rečenog, te da obrate pažnju na čudnu podudarnost između stavova vlasti i aktivista koji bi da se njihov angažman zove građanskim, a nipošto političkim. Jer ako su se oni uplašili, ne bi trebalo da se bojite i vi. Sigurno vas je više.
Zoran Gajić, Grupa za konceptualnu politiku
