Nepredviđena koincidencija između opšte zabrane kretanja i perioda posta još uvek je prilično dobrodošla za one koji su iz solidarnosti zamoljeni da ne učine ništa i da ostanu što dalje od bojnog polja. Ovaj obavezni post, ovaj sekularni i republikanski Ramazan može za njih da bude dobra prilika da razmisle o onome što je važno i o onome što je zanemarljivo… Kao da bi intervencija virusa mogla da posluži kao generalna proba za sledeću krizu, onu u kojoj će preusmeravanje životnih uslova biti izazov postavljen pred sve nas, kao što ćemo i sve pojedinosti svakodnevnog postojanja morati pažljivo da naučimo da rešavamo. Kao i mnogi drugi, razvijam hipotezu da nas zdravstvena kriza priprema, navodi, podstiče da se pripremimo za klimatske promene. Ovu hipotezu još treba ispitati.
Ono što omogućava da se dve krize dešavaju sukcesivno je iznenadna i bolna spoznaja da klasična definicija društva – ljudi među sobom – nema smisla. Stanje društva u svakom trenutku zavisi od povezanosti mnogih aktera, od kojih većina nema ljudske oblike. To se odnosi na mikrobe – kao što znamo još od Pastera – ali i na internet, zakon, organizaciju bolnica, državnu logistiku i klimu. I naravno, uprkos buci koja prati „ratno stanje“ protiv virusa, to je samo jedna karika u lancu u kom se upravljanje zalihama maski ili testova, regulacija imovinskih prava, građanske navike, geste
solidarnosti, u jednakoj meri uzimaju u obzir prilikom određivanja stepena virulentnosti infektivnog agensa. Jednom, kada se iz celokupne mreže u obzir uzme samo jedna od karika, videće se da isti virus ne deluje na isti način na Tajvanu, u Singapuru, Njujorku ili Parizu. Pandemija nije ništa više „prirodan“ fenomen od gladi u prošlosti ili trenutne klimatske krize. Društvo je odavno izašlo van uskih okvira društvene sfere.
Rekavši to, nije mi sasvim jasno da paralela ide mnogo dalje. Napokon, zdravstvene krize nisu nove, a brza i radikalna državna intervencija zasad ne izgleda da je posebno inovativna. Treba samo pogledati entuzijazam predsednika Makrona da preuzme lik šefa države, koji mu je do sada tako patetično nedostajao. Mnogo bolje od terorističkih napada – koji su, na kraju krajeva, samo stvar policije – pandemije probuđuju u vođama i onima na vlasti neku vrstu samorazumljivog osećaja „zaštite“ – „moramo da vas zaštitimo“, „vi morate da zaštitite nas“ – što osnažuje autoritet države i omogućava joj da upućuje zahteve zbog kojih bi se inače mogla suočiti sa neredima.
Ali ovo stanje nije stanje dvadeset prvog veka i ekološke promene; to je stanje devetnaestog veka i takozvane biomoći. Po rečima pokojnog Alena Desrosijera (Alain Desrosières), to je stanje onoga što se s pravom naziva statistika: upravljanje stanovništvom na teritorijalnoj rešetki na koju se gleda odgore i koju vodi moć stručnjaka. 1 To je upravo ono što danas vidimo da je ponovo oživelo – sa jedinom razlikom što se ono preslikava sa jedne nacije na drugu, do tačke dostizanja svetskih razmera. Originalnost trenutne situacije, čini mi se, leži u tome da ostajući zarobljeni kod kuće, dok na ulici postoji samo proširenje policijskih ovlašćenja i gomila kola hitne pomoći, mi kolektivno igramo karikaturalan oblik figure biopolitike koja je izgleda direktno izašla sa predavanja Mišela Fukoa (Michel Foucault). Uključujući i brisanje vrlo velikog broja nevidljivih radnika koji su ionako prisiljeni da rade, kako bi drugi mogli da se ulogore u svojim domovima – da ne spominjemo migrante koji, po definiciji, ne mogu biti izolovani ni u kakvom svom domu. Ali ova karikatura je upravo karikatura vremena koje više nije naše.
Postoji ogroman jaz između države koja je u stanju da kaže „Ja vas štitim od života i smrti“, tj. od infekcije virusom čiji trag je poznat samo naučnicima i čiji se efekti mogu razumeti samo prikupljanjem statistika, i države koja bi se usudila reći: „Ja vas štitim od života i smrti, jer ja održavam uslove habitualnosti svih živih ljudi od kojih zavisite“.
Razmislite o tome. Zamislite da je predsednik Makron, u duhu Čerčila, najavio paket mera kojim bi ostavio rezerve gasa i nafte u zemlji, zaustavio promet pesticida, ukinuo duboko oranje i, uz veliku hrabrost, zabranio grejanje u otvorenim delovima kafića. Ako je porez na gas pokrenuo pobunu Žutih prsluka, zamislite nerede koji bi usledili nakon takve najave, i koji bi zapalili zemlju. Pa ipak, zahtev da se zaštiti francuski narod za svoje dobro i od smrti mnogo je opravdaniji u slučaju ekološke krize nego u slučaju zdravstvene, jer ona pogađa bukvalno sve, a ne nekoliko hiljada ljudi – i ne na neko vreme, već zauvek.
Jasno je da takva država ne postoji – a možda je sreća što je tako. Ono što zabrinjava je da ne vidimo kako bi ta država pripremila prelaz iz jedne krize u drugu. U zdravstvenoj krizi, administracija ima vrlo klasičnu obrazovnu ulogu i njen se autoritet savršeno poklapa sa starim nacionalnim granicama – arhaizam naglog povratka na evropske granice je bolan dokaz toga. U slučaju ekoloških promena, odnos je obrnut: administracija je ta koja mora da uči od raznih ljudi, na mnoštvu nivoa, kakve će biti teritorije na kojima će ljudi pokušavati da prežive na mnogo novih načina, dok pokušavaju da pobegnu od globalizovane proizvodnje. Sadašnja država bila bi potpuno nesposobna da diktira mere odozgo. Ako su u zdravstvenoj krizi hrabri ljudi ti koji moraju ponovo da nauče da peru ruke i kašlju u laktove kao što su to radili u osnovnoj školi, u slučaju ekološke mutacije, država je ta koja će se naći u situaciji učenja.
Ali postoji još jedan razlog zbog čega je figura „rata protiv virusa“ toliko neopravdana: u zdravstvenoj krizi je možda tačno da se ljudi u celini „bore“ protiv virusa – čak i ako nas on ne zanima i ako ide svojim putem od grla do grla ubijajući nas bez da to želi. Situacija se tragično preokreće u ekološkim promenama: ovaj put, patogen čija je užasna virulencija promenila životne uslove svih stanovnika planete uopšte nije virus, već čovečanstvo! Ali to se ne odnosi na sve ljude, samo na one koji ratuju protiv nas, bez da su nam objavili rat. Za ovaj rat, nacionalna država je jednako loše pripremljena, loše podešena, najlošije dizajnirana, jer su frontovi borbe višestruki i pređu svakog od nas. U tom smislu, „opšta mobilizacija“ protiv virusa ni na koji način ne dokazuje da ćemo biti spremni za sledeći. Nije samo vojska ta koja uvek kasni za jedan rat.
Ali konačno, nikad se ne zna; doba posta, bilo sekularnog ili republikanskog, može dovesti do spektakularnih preobražaja. Po prvi put tokom svih ovih godina, milijarda ljudi, zaglavljena kod kuće, pronalazi taj zaboravljeni luksuz: vreme da razmisli i na taj način da razazna ono što ih obično i nepotrebno uznemirava na svim nivoima. Poštujmo ovaj dugački, bolni i neočekivani post.
26. mart 2020.
Izvor: https://critinq.wordpress.com/2020/03/26/is-this-a-dress-rehearsal/
Prevod: GKP
