{"id":2246,"date":"2019-04-17T19:18:54","date_gmt":"2019-04-17T19:18:54","guid":{"rendered":"https:\/\/gkp.org.rs\/?p=2246"},"modified":"2019-04-20T09:22:25","modified_gmt":"2019-04-20T09:22:25","slug":"beton-br-206-prenosimo-tekst-o-cutanju-i-posledicama","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/tekstovi\/beton-br-206-prenosimo-tekst-o-cutanju-i-posledicama\/","title":{"rendered":"BETON br. 206, prenosimo tekst: O \u0106UTANJU I POSLEDICAMA"},"content":{"rendered":"

Pi\u0161e: Branka \u0106ur\u010di\u0107<\/strong>, Grupa za konceptualnu politiku<\/span><\/p>\n

\u201eAko bih bilo \u0161ta branio, bila bi to fundamentalna institucionalna sloboda umetnosti. Po meni, u principu sve mo\u017ee da u\u0111e u sistem savremene umetnosti, dok god ga umetnici, kustosi, kolekcionari ili publika tamo \u017eele [\u2026] Institucija je u principu otvorena za sve. Mi smo ti, ljudi, koji odlu\u010dujemo \u0161ta \u017eelimo, i ukoliko se sa tim ne sla\u017eem, ja mogu ili protestovati ili s\u00e2m to uraditi: galerijski prostor ne mora biti ve\u0107i od portabl kutije. [\u2026] Ipak, najve\u0107a mo\u0107 institucionalne slobode je da se nove zajednice mogu pojaviti oko njihovih sopstvenih koncepata umetnosti, nezavisne od onog \u0161to zvani\u010dne institucije mo\u017eda misle ili cene. Umetnost se uvek mo\u017ee pojaviti me\u0111u onima koji je \u017eele.<\/em>\u201c (Asmund Havsten-Mikelsen, Ne-filozofija i savremena umetnost, Grupa za konceptualnu politiku, Novi Sad, 2018, str. 144)<\/span><\/p>\n

I bi tako. Nismo mogli da se slo\u017eimo sa institucionalnom slobodom umetnosti koja se ovog puta pojavila u obliku cenzure jedne izlo\u017ebe. Izlo\u017eba je stoga postavljena na korice knjige Ne-filozofija i savremena umetnost (fotografija iz izlo\u017ebe \u201eRitam zlo\u010dina\u201c umetnika Borisa Buri\u0107a i Nenada Rackovi\u0107a, 2018.) i umetnost se pojavila me\u0111u onima koji je \u017eele. Umetnici tako\u0111e. Napravljena je tek toliko povezana zajednica da smo bili u mogu\u0107nosti da izdr\u017eimo ono \u0161to Havsten-Mikelsen naziva \u201esistemskom histerijom\u201c i internalizaciju sveta umetnosti kao sudije koji nagra\u0111uje ili ka\u017enjava. Mogu\u0107nost objavljivanja ovog teksta upravo proisti\u010de iz pojavljivanja takve zajednice, kao i iz prve u seriji diskusija \u201eO \u0107utanju i posledicama\u201c u organizaciji Centra za kulturnu dekontaminaciju koja je odr\u017eana krajem 2018. godine. Reklo bi se, mali koraci u odbijanju da se \u0107uti \u2013 bez obzira na posledice.<\/span><\/p>\n

Ako se dr\u017eimo tuma\u010denja citata iz knjige-galerije, postoji odstupanje u odnosu na stvarnost doga\u0111aja cenzure izlo\u017ebe. Ono se ogleda u tome da nije bilo potrebno referisati na svet umetnosti, niti se distancirati od stava zvani\u010dne i dr\u017eavne institucije umetnosti, ve\u0107 od postupka nezavisne galerije. Da li se radi o dvostrukom pojavljivanju nezavisnosti i poni\u0161tava li se time nezavisnost kao princip? Pre je u pitanju borba oko principa nezavisnosti, odnosno distance koju zauzimamo u odnosu na politiku dr\u017eave. Upravo je to polje u kojem deluju akteri ovog slu\u010daja \u2013 polje organizovane nezavisne kulture i savremene umetni\u010dke produkcije, odnosno civilnog dru\u0161tva u kulturi, iako je jedan njegov deo kroz izbornu mobilizaciju napravio korak ka politici dr\u017eave smatraju\u0107i da u tome nema ni\u010deg ne\u010dasnog. Ne bi zaista ni bilo da na tom putu nisu stradale umetnost i organizacije civilnog dru\u0161tva u kulturi, tj. da nisu izbrisane od strane onih koji ih nisu \u017eeleli. S jedne strane, postoji mo\u0107 organizovanih ljudi, a sa druge dr\u017eava, dok su izbori ono \u0161to potvr\u0111uje tranzitivnost od organizovanih ljudi ka politici dr\u017eave. U ovom slu\u010daju, izbori i dr\u017eavna politika pojavljuju se posredovanjem, programskom politikom galerije i izbornom disciplinom u asocijaciji organizacija. Me\u0111utim, nije u pitanju dijalektika, ve\u0107 realno brisanje, ili kako se to ka\u017ee, \u201e\u010di\u0161\u0107enje\u201c u \u201enovim prostorima dru\u0161tvenosti\u201c.<\/span><\/p>\n

O cenzuri izlo\u017ebe Borisa Buri\u0107a i Nenada Rackovi\u0107a u Uli\u010dnoj galeriji nije bilo javnog govora, ve\u0107 \u0107utljive saglasnosti organizatora galerije sa saop\u0161tenjem Inicijative Ne davimo Beograd (NDMBGD) kojim se, nakon izborne no\u0107i marta 2018. godine, pozvao umetni\u010dki svet da se jednom od njih, ta\u010dnije umetniku \u010dije delo, kako je tu formulisano, nije ni\u0161ta drugo do \u201epodmetanje nasilja nad \u017eenama kao umetnost\u201c uskrati prostor na \u010ditavoj umetni\u010dkoj sceni. Nasilje je sprovedeno nad \u017eenom, a nasilnik je umetnik. Na\u010din \u017eivota i shvatanje umetnosti i kulture iz koje prema tom saop\u0161tenju treba da \u201ekrene \u0161ira dru\u0161tvena promena\u201c, donelo je svoj sud o umetnosti, ali je on vanumetni\u010dki. Izlaskom iz umetnosti u novo dru\u0161tveno polje umetnik je javno osu\u0111en, a umetni\u010dko institucionalno polje oblikovano prema politi\u010dkim imperativima koji zahtevaju pristajanje ili isklju\u010denje, bez polemike i mogu\u0107nosti rehabilitacije. Jedini poziv na diskusiju bilo je saop\u0161tenje Nezavisne umetni\u010dke asocijacije Remont kojim se apelovalo na o\u010duvanje \u201etek uspostavljene dru\u0161tvene platforme\u201c na kojoj su se susrele pristalice Inicijative NDMBGD i akteri savremene umetni\u010dke scene. Bio je to povratak razumu, dok se povratak na samu umetnost dogodio drugim predlogom umetnika za izlo\u017ebu u Uli\u010dnoj galeriji. Ovog puta je umetnik trebalo da se bavi samom cenzurom, dakako, umetni\u010dki interveni\u0161u\u0107i u nastalu situaciju. Ali nasilnik-umetnik ni kao element umetni\u010dkog dela nije mogao da bude prikazan, \u010dime nas je umetnik Buri\u0107 uverio da se radi o cenzuri, a ne tek o otkazivanju izlo\u017ebe ili o njenom bojkotu.<\/span><\/p>\n

Poziv na osudu umetnika je poziv na osudu umetnosti, u koju se, kao i u umetnika, gubi poverenje. Umetni\u010dkom polju i polju autonomnog organizovanja ljudi name\u0107e se banalizacija politi\u010dkog promocijom \u201enovih prostora dru\u0161tvenosti\u201c \u2013 taj termin se pojavio tokom diskusije o ovom slu\u010daju na mejling listi \u010dlanica Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije (ANKSS) tokom septembra 2018. godine \u2013 opsednutih izbornom mobilizacijom koja se danas sprovodi i u ime politi\u010dke korektnosti. \u0160to se potonje ti\u010de, ona se od interne \u0161ale u levi\u010darskim krugovima po tre\u0107i put vratila kao istorija, dakle ne kao farsa, ve\u0107 kao ona koja mo\u017ee zaista da nas ujede za dupe. Slom masovnih partija kao politi\u010dkih organizacija i nestajanje politi\u010dkog kapaciteta radni\u010dkih pokreta kao oslonca dru\u0161tvu bez klasa tokom nestajanja dr\u017eave, dovelo je do krize politike koja i danas traje. Prema re\u010dima Stjuarta Hola (Stuart Hall), od tada je na delu fragmentacija politi\u010dkog polja politikama identiteta \u010diji deo predstavlja i politi\u010dka korektnost. Ako se potonja i pojavila kao posledica udara nove desnice i neoliberalne dr\u017eave na sve oblasti \u017eivota ljudi, nova leva politika ipak ne bi mogla da se svede samo na suprotstavljanje dr\u017eavi pa ni korektno\u0161\u0107u, iako pitanje dr\u017eave i dalje ostaje krucijalno za politiku, kako smatra Silven Lazaris (Sylvain Lazarus). Kada politi\u010dki i subjektivni kapaciteti ljudi postoje, oni nisu isklju\u010divo karakterisani njihovim zahtevima prema dr\u017eavi niti sukobom sa njenom idejom vlasti i dominacije, ve\u0107 u onome \u0161to je mogu\u0107e na strani ljudi i unutar njihovog prostora organizovanja. U tom prostoru ponajmanje ima mesta \u010di\u0161\u0107enju, pa i u ime korektnosti. A poslednjih dana vidimo da je korektnost tako\u0111e briga dr\u017eave i da je nasilje nad \u017eenama postalo stvar manipulacije i vlasti i opozicije.<\/span><\/p>\n

U slu\u010daju \u201enulte tolerancije na nasilje\u201c u politi\u010dkom programu gra\u0111anske opcije koja je iza\u0161la na izbore, suprotstavljanje nasilju je bilo usmereno na unutra\u0161njost organizacije u koju su uklju\u010deni i simpatizeri Inicijative. To usmerenje dobilo je naziv \u201e\u010di\u0161\u0107enje sopstvenih redova\u201c. O tom \u201e\u010di\u0161\u0107enju\u201c govorimo, jer kada se ono pojavi, zapo\u010dinje regresija koja ne mo\u017ee zaobi\u0107i ni levicu. Do\u017eivljaj poraza zbog nepovoljnog izbornog rezultata rezultirao je osudom na mestu gde je bila mogu\u0107a diskusija umesto \u0107utanja i rehabilitacija umetnika, \u0161to bi zaista bio iskorak ka budu\u0107em nenasilnom prostoru dru\u0161tvenosti. Umesto toga, usledilo je politi\u010dko nasilje, odnosno situacija u kojoj su poku\u0161aji povezivanja fragmentiranih politi\u010dkih borbi postali isklju\u010divost, a ona za sobom ostavlja ne samo posledice, nego i ljude. Ali \u0107utanjem o tome, slu\u010daj se ne zavr\u0161ava…<\/span><\/p>\n

\u201eU Francuskoj se smena mladih u Partiji obavljala vrlo brzo. Partiju sam napustio nakon \u010duvene zavere lekara protiv Staljina, u zimu 1952. godine. To se dogodilo zbog toga \u0161to me je nelagoda neprestano pritiskala. Ne\u0161to pre Staljinove smrti ra\u0161irila se vest prema kojoj je jedna grupa jevrejskih lekara poku\u0161ala da ga ubije. Andre Virmser je odr\u017eao sastanak u na\u0161oj studentskoj partijskoj \u0107eliji da bi nam objasnio kako se dogodila zavera. Iako nismo bili ube\u0111eni, prisiljavali smo se da verujemo. To je tako\u0111e bio deo tog \u017ealosnog sveta, tog na\u010dina da se bude u Partiji: \u010dinjenica da ste obavezni da podr\u017eite i ono \u0161to je bilo u najve\u0107oj suprotnosti sa onim u \u0161ta se moglo poverovati [\u2026] Staljin je umro. Tri meseca kasnije shvatili smo da zavera lekara nije postojala. Pisali smo Virmseru tra\u017ee\u0107i od njega da nam objasni \u0161ta je to bilo. Nismo dobili odgovor. Re\u0107i \u0107ete mi: to se doga\u0111a, mali incident na putu… \u010dinjenica je da sam tog trenutka napustio KPF [Komunisti\u010dku partiju Francuske].<\/em>\u201c (Mi\u0161el Fuko, Spisi i razgovori, Fedon, Beograd, 2010, str. 181)<\/span><\/p>\n

Mali incident na na\u0161em putu je \u010dinjenica da nije bilo saop\u0161tenja niti diksusije u okviru ANKSS nakon izborne no\u0107i, a zatim ni saop\u0161tenja, iako ne bez diskusije, povodom cenzure izlo\u017ebe u okviru onoga \u0161to je Remont nazvao \u201etek uspostavljena dru\u0161tvena platforma\u201c. Re\u010d \u201eplatforma\u201c je danas aktuelna i naj\u010de\u0161\u0107e je prisutna u okviru novih izbornih mobilizacija kod nas i u regionu. To \u0161to je najpre sre\u0107emo u diskursu projektnog rada nije \u010dudno, jer njome se misli na povezivanje organizacija civilnog dru\u0161tva (i u umetnosti i kulturi), a \u0161to je za nas politi\u010dki prostor i prostor za nove politike koje se te\u0161ko pojavljuju kada su nadodre\u0111ene izborima. Izbori su deo dr\u017eavne politike, a kada se nude kao jedino mesto politike, postaje samorazumljivo da \u201eorganizacije civilnog dru\u0161tva zapravo ne zastupaju gra\u0111ane\u201c, kako je sam Dobrica Veselinovi\u0107 (NDMBGD) tvrdio u tekstu za portal Novosti 2015. godine. U takvim uslovima je nemogu\u0107e misliti nove politike ili politizaciju postoje\u0107ih organizacijskih formi, pa onda ni platformu kao mesto politike. Ono \u0161to izborna mobilizacija radi je da nas stavlja u poziciju odmeravanja snaga sa dr\u017eavom i da nas uvodi u registar pobednika i pora\u017eenih, pri tome naj\u010de\u0161\u0107e \u017ertava, \u0161to ne pripada registru politike koja referi\u0161e na politi\u010dki kapacitet ljudi i njihovu subjektivnu mo\u0107 da diskutuju, deluju i tragaju za zajedni\u010dkom ta\u010dkom mogu\u0107eg unutar postoje\u0107e situacije.<\/span><\/p>\n

Da nije bilo pitanja koje je postavila jedna od \u010dlanica ANKSS, Art Brut Serbia, i zahtevala izja\u0161njavanje Asocijacije povodom cenzure izlo\u017ebe, odluka Uli\u010dne galerije bi bila interna stvar organizatora i njegove ure\u0111iva\u010dke politike, a mi bismo imali opet jedno \u0107utanje me\u0111u onima kojih se to ti\u010de. Ali pitanje je postavljeno i diskusija je usledila, me\u0111utim ishod je bio takav da je zajedni\u010dka politika postala nemogu\u0107a, ni po\u0161to se kona\u010dno dogodila u Asocijaciji. Ona je nastavila da bude izborna sa ambicijom da postane i parlamentarna (bivaju\u0107i parlamentarni bivamo i korektni). Reflektovanje organizacijskih i politi\u010dkih pitanja postalo je izli\u0161no, a direktna posledica njegovog odsustva je suspenzija svakog kapaciteta da se odluke promene, da se na cenzuru javno reaguje i da se iz situacije iza\u0111e podignute glave i dostojanstveno. To svakako ne bi pripadalo re\u017eimu pobede i njenog \u201eklejmovanja\u201c, ve\u0107 bi to bila politika na strani ljudi i njihovih organizacija. Nadodre\u0111enost Asocijacije interesima izborne mobilizacije i samorazumljiva izborna sabornost pokazala je da je platforma propu\u0161tena kao mogu\u0107nost i da je asocijacijsko-organizacijski kapacitet razoren. Umesto politi\u010dkog spajanja pokreta i inicijativa, asocijacija i mre\u017ea, dogodilo se kadrovsko spajanje individualaca koje vi\u0161e nije ni delegatsko, ve\u0107 isklju\u010divo odborni\u010dko… \u010cinjenica je da smo tog trenutka napustili Asocijaciju.<\/span><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Pi\u0161e: Branka \u0106ur\u010di\u0107, Grupa za konceptualnu politiku \u201eAko bih bilo \u0161ta branio, bila bi to fundamentalna institucionalna sloboda umetnosti. Po meni, u principu sve mo\u017ee da u\u0111e u sistem savremene umetnosti, dok god ga umetnici, kustosi, kolekcionari ili publika tamo […]<\/p>\n","protected":false},"author":9,"featured_media":2203,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[52,43,33],"tags":[],"jetpack_sharing_enabled":true,"jetpack_featured_media_url":"https:\/\/gkp.org.rs\/wp-content\/uploads\/2019\/03\/beton-za-web2.jpg","_links":{"self":[{"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/2246"}],"collection":[{"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/users\/9"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=2246"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/2246\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media\/2203"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=2246"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=2246"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=2246"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}