\u0160ta zna\u010di akt prevo\u0111enja i objavljivanja manje-poznatog pisca (pardon?) u uobi\u010dajenim krugovima koji opcrtavaju na\u0161u scenu i u njenim vode\u0107im diskursima? Da li je to uop\u0161te bitno pominjati, ili je razumnije pustiti da ma\u0161ina mre\u017ee d\u00e2 svoju sliku uposlenih pregala\u010dkih zup\u010danika? Ako jeste, a jeste, i iz kojih razloga onda? \u0160ta bi zna\u010dilo prevodom uvesti u polje, a onda i biti jedan \u201emanjinski pisac\u201c, tj. ne biti pisac od drugih pisaca? Da li se prevo\u0111enjem zapravo formira strani jezik u maternjem i na koji na\u010din? \u0160ta zna\u010di prevoditi u tom slu\u010daju? Prevoditi pojmove\/koncepte a ne re\u010di? Ne zaboraviti cilj ovog rada koji nije saglasje originala i prevoda. Locirati za\u0161to je neko mesto mesto ne-mogu\u0107e proizvodnje. Prevesti i uvesti praksu, \u010diji pesnik\/pisac\/teoreti\u010dar zna da je istovremeno njen zup\u010danik, mehani\u010dar, upravlja\u010d i \u017ertva, i odatle ulaziti u jedno preskriptivno koje uvek zna\u010di ne samo opis situacije ve\u0107 i jednu odluku, raskid, skok; raskid, skok, odluku. Praksa prevo\u0111enja kao mikro-politika: prakti\u010dno-konceptualna i teorijsko-konceptualna.<\/p>\n
Sme\u0161teni na klackalicu (klackalice) izme\u0111u teorijskog, nau\u010dnog (analiti\u010dkog) diskursa i politike u subjektivnosti, politi\u010dko-teorijski bismo insistirali na \u201epreispitivanju proizvodnih odnosa\u201c, kada je bilo kakva proizvodnja u pitanju \u2013 materijalna; teorijska; umetni\u010dka; prevodila\u010dka; odnosno, na \u201epreipsitivanju sopstvene prakse\u201c. Insistirati na analiti\u010dkoj autonomiji instanci, razmakmaknuti svaki uticaj, zaposedanje, iznutra i spolja. Tako bismo rekli, kada je umetni\u010dka proizvodnja u pitanju, napipavaju\u0107i granice sopstvene misli, da je: ono \u0161to obezbe\u0111uje raskid sa politi\u010dkom normom u polju politike politika umetnika koji prepoznaje proizvodni odnos sopstvene proizvodnje i suprotstavlja se politici lokalizovanoj u umetni\u010dkom polju, koja podr\u017eava taj odnos. Pre svega, suprotstavljanjem politi\u010dkom dr\u017eave, koja je svojom funkcijom reprodukcije u smislu nosioca ideolo\u0161kih i represivnih aparata, prisutna u svim proizvodnim odnosima u kojima se i umetnost kao praksa odvija. U pitanju je politi\u010dki raskid sa politi\u010dkim normama u umetnosti, preko raskida sa umetni\u010dkim normama koje ovaj politi\u010dki sistem podr\u017eava. Itd. itd. Za\u0161to insistiranje na (analiti\u010dkoj) autonomiji instanci? Zbog toga \u0161to autonomije umetnosti mora biti kako je vi\u0161e ne bi bilo kao institucionalizovane i odvojene prakse. Zarad ukidanja podele rada, sada i ovde.<\/p>\n
Analiza polja i teorijski uvid je jedno i isto, ali da li se time lome specifi\u010dni i ciljani odnosi proizvodnje i menja data situacija? Ta\u010dnije, postavlja se pitanje mesta politike. Ve\u0107 smo morali napraviti korak dalje i re\u0107i da politika, politi\u010dka praksa, ona koja je suprotna od politi\u010dkog dr\u017eave, mora pripadati poretku mi\u0161ljenja. Ispod toga se vi\u0161e ne mo\u017ee i\u0107i. Ali \u0161ta je onda sa teorijskom, klasnom analizom? Da li nju ostavljamo nauci, nauci koja ne obitava vi\u0161e ni na univerzitetu ni u nau\u010dnim institucijama, dok se istovremeno njeni epigoni izlivaju u alternativno polje teorijske proizvodnje? Odatle i polazimo kada ka\u017eemo da je preispitivanje sopstvenih odnosa proizvodnje uslov i granica te proizvodnje. Sme\u0161tamo se na, uslovno re\u010deno, me\u0111i mi\u0161ljenja teorijske klasne analize i proizvodnje nedijalektizovane subjektivnosti, vagaju\u0107i afektivnost \u2013 njeno uzap\u0107enje i njen emancipatorski potencijal.<\/p>\n
Ne nala\u017ee li onda \u201epreispitivanje sopstvene proizvodnje\u201c jednu svest o uslovima te proizvodnje (klasna svest), jedno \u201emi\u0161ljenje stvarnosti\u201c i cirkulisanje nau\u010dno-politi\u010dkih pojmova ([nestanak] klasa, [odumiranje] dr\u017eave kao pojmova politi\u010dke svesti)? S jedne strane, tu je objektivna svest kao proizvod materijalnih uslova proizvodnje. To je ona la\u017ena svest koja je istinita svest o jednom la\u017enom kretanju. S druge strane, tu je svest koja pripada poretku subjektivnog kao pogled na svet, u najboljem slu\u010daju kao svest koja obznanjuje antagonizam stvarnosti ome\u0111uju\u0107i politi\u010dki i preskriptivni prostor. Ali taj subjektivni prostor svesti ima svoje objektalije: svest odre\u0111enu i ome\u0111enu objektom klasa; svest koja vodi partiji u politici i dr\u017eavi u istoriji. Svest kao desubjektiviraju\u0107a-objektivna-objektalnost. Problem je u onom \u201eo\u201c u svesti o ne\u010demu, \u010dime se jo\u0161 uvek ne napu\u0161ta veza subjektivnog i objektivnog; mi\u0161ljenja i objekta mi\u0161ljenja; a politi\u010dka svest ne ustupa prostor mi\u0161ljenju politike i politici kao mi\u0161ljenju.<\/p>\n
\u010culi smo za preuzimanje kontrole nad reprodukcijom radne snage, kroz brigu za javne slu\u017ebe, kroz sindikate, kroz menjanje zakon\u00e2 obnavljaju\u0107i ih, kroz dr\u017eavu. Mi znamo da dr\u017eava ne mo\u017ee biti sfera u kojoj se politika u svojoj interiornosti odigrava. Ako je to slu\u010daj, potenciranje preuzimanja kontrole, onda imamo reprodukciju reprodukcije \u2013 udvostru\u010davanje, a ne ponavljanje. Nau\u010dni vanakademski diksurs, a ne mislivost mi\u0161ljenja. \u0160ta nam onda preostaje? \u201ePreuzimanje kontrole\u201c nad \u201eproizvodnjom subjektivnosti\u201c; duboko kopanje u afektivnost\/afekte? Po\u010detna ta\u010dka bi bila: Politika u poretku mi\u0161ljenja. A \u0161ta je sa afektivno\u0161\u0107u, da li i ona pripada modalitetu mi\u0161ljenja?<\/p>\n
\u0160tavionica koja \u010deka one koji su na tr\u017ei\u0161te izneli sopstvenu ko\u017eu, idu pla\u0161ljivo, opiru\u0107i se, za razliku od zna\u010dajno nasmejanog kapitaliste, koga ovaj prvi sledi. Iza njih nema nikoga? Pobuna, \u0161trajk, sindikat, a onda i zagovornici preuzimanja kontrole koji svojim litanijama zarobljavaju proletarijat identitetskim odre\u0111enjima nadodre\u0111uju\u0107i ga sopstvenom ideologijom; propagiraju sopstvenu subjektifikaciju u proletarijat (pojam saborci je time ispra\u017enjen, izgubio je na zna\u010daju, jer je jedina njegova realizacija \u2013 kolokvijalno rabljenje) i \u010dine radnike, te ljude, gospodarima sveta… a ipak se varaju. Iza njih ve\u0107 nadiru sekretari, \u010dinovnici, profesionalni politi\u010dari, svi moderni sultani kojima oni utiru put ka vlasti. \u010cesto su ti koji vr\u0161e deskripciju radni\u010dkog pitanja oni kojima se taj put utire. Pokretna traka dru\u0161tvene pokretljivosti i sazrevanja. U? Institucije, nosioce odbrambenog samoodr\u017eanja individue i podstreka\u010de strasti za funkcijom. Takva deskripcija realnih dru\u0161tvenih prilika\/odnosa spada u domen predstava, a ne u razaranje ustrojstva za \u0161ta je neophodno namerno odsustvo deskriptivne dru\u0161tvene kritike. I preskripcija. Kako se razbija okamenjena slika o sebi?<\/p>\n
Intelektualni rad \u010duvara tajne znanja razvrstava manuelni rad i istovremeno dominira i intelektualnim i manuelnim radom grade\u0107i politi\u010dko i ideolo\u0161ko ustrojstvo proizvodnog odnosa. Kao \u0161to par proizvodni\/neproizvodni rad ne mo\u017ee da se svede na podelu intelektualni\/manuelni rad jer operi\u0161u na druga\u010dijoj ravni, tako ni razvla\u0161\u0107enje od sredstava za proizvodnju nije pandan razvla\u0161\u0107enju od znanja. Rad rastavljanja. I obrnuto. Svojevrsna sinteza. Tesna-sinteza-rastavljanja. \u201ePrljave ruke\u201c i \u201e\u010diste ruke\u201c \u2013 da li to zaista nema veze sa podelom na intelektualni i manuelni rad. \u201eSterilne ruke\u201c a glava poreme\u0107ena \u201etajnom znanja\u201c koje reprodukuje ideolo\u0161ke odnose i subordinira kontrolom i nadzorom. Sve se to zove \u201epolitizacijom\u201c klju\u010dnih pitanja. A zatim se svi duplo rekuperiraju \u2013 rekuperira se sopstvo nepostavljanjem pitanja sopstvenih proizvodnih odnosa i objektivizuje\/objektalizuje se istorijski subjekt borbi \u017eeljom da se priklju\u010di ukupnom proizvodnom radniku. Znanje koje intelektualizira i slu\u017ei odvajanju razvla\u0161\u0107enjem. Znanje koje renderuje i intelektualni i manuelni rad, razvla\u0161\u0107uje, rastavlja obrazovanjem i paternalizacijom. Znanje koje nas prisiljava da \u201elepo govorimo\u201c i da se odazovemo polisu; znanje koje nas prisiljava da \u201erespektabilno i referentno pi\u0161emo\u201c i da se odazovemo akademiji. \u0160ta ako bismo rekli da nema ama ba\u0161 ni\u0161ta da se zna da bi se zahtevala jednakost?<\/p>\n
Razvla\u0161\u0107enje od znanja i reprodukcija dominacije-subordinacije. Mi bismo jedno ne-znanje, razdvojeno od kompetitivnog znanja na levici, a to znanje proizvodi konkurentsku izolovanost povezivanja i lajkovanja; delirijum \u017eelje za pripadanjem i strah od (samo-)izolacije. Kakvo je to znanje koje u sebi ne sadr\u017ei sopstvenu kritiku? Znanje podvrgnuto politi\u010dkim i ideolo\u0161kim uslovima svoje konstitucije, tako da te uslove iznova reprodukuje, bez dolaska do granice tih uslova koja se probija. Limit analize i teorije politike? Mo\u017eda. Ali svakako limit kompetitivnog ovladavanja i plasiranja koncepata i ograni\u010davanja misli njihovim beskona\u010dnim gomilanjem; suspenzija afektibilnosti kao oblika mi\u0161ljenja. Nismo se ose\u0107ali emancipovanim spoznajom svoje situacije: radni\u010dke ankete i empirijske litanije potla\u010denosti samo su nas u\u010dinile jo\u0161 zabrinutijim.Jednostavno ili nadasve komplikovano, trebalo bi promeniti ne ono \u0161to mislimo, ve\u0107 na\u010din na koji posmatramo svoje mi\u0161ljenje. Mi\u0161ljenje mi\u0161ljenja. Mi se pozivamo na taj u\u017easan pritisak na tok misli koja [mora da] se misli.<\/p>\n
Kakva je to \u201eorganizacija\u201d koja u sebi ne sadr\u017ei sopstvenu kritiku? \u201eOrganizacija\u201d podvrgnuta politi\u010dkim i ideolo\u0161kim uslovima svoje konstitucije, tako da te uslove iznova reprodukuje, bez dolaska do granice tih uslova koja se probija. Grupuskula, na\u0161organizacija sigurno nije. Organizacija koja nas zanima ne bavi se \u201epitanjem organizacije\u201c utoliko \u0161to je koncentrisana na one prakse koje su posve\u0107ene pitanju odnosa-izme\u0111u i koje idu dalje od okamenjenja individualnih identiteta. Organizacija kao super-ego i mesto pseudo-kolektivnosti. Uvek [je] posto[jalo]i ne\u0161to ve\u0107e od grupe i njenih dela, ne\u0161to \u0161ire i provetrenije od individualnog posedovanja znanja. Ne\u0161to u vezi s grupom \u0161to je dalje od preduzetni\u0161tva; prakse bazirane na ciljeve i njihovo ostvarivanje; od odazivanja pozivu polisa, akademije, instituisanog-logi\u010dnog-znanja; od ideologije diktirane ovolikim ili onolikim mese\u010dnim prihodom ili odsustvom istog; od unutra\u0161njeg (moralnog) disciplinovanja\/peglanja. Ali ne\u0161to u vezi s grupom \u0161to se pribli\u017eava afektivnosti kao onome \u0161to neposredno prethodi svakoj diferencijaciji (iznutra i spolja [vi\u0161kom vrednosti, supsumcijom-proizvodnjom subjekta kapitalom]).<\/p>\n
I tako dolazimo do forme. Pisanja. Izra\u017eavanja. U ambijentu koji opcrtava akademska opsada alternativnih politi\u010dkih, teorijskih praksi i organizacija. Supsumcija alternativne scene i preuzimanje akademskog paterna \u2013 sa njihovim proizvodnim odnosima i formom teksta. Akademska forma teksta\/predavanja postaje uvre\u017eena i tako\u0111e se i time iz vanakademskog polja doprinosi reprodukciji celokupnog sistema. Scijentizam koji formuli\u0161e stanje stvari a ne neko mogu\u0107e \u2013 etatisti\u010dki diskurs. Zatim se sve to razvodnjava u novinarskim \u010dlancima. Biti razumljiv \u2013 kome? Biti razumljiv u teorijskoj proizvodnji koja zahteva referentnost, razumevanje i napu\u0161tanje prethodnog teorijskog rada a tada saturacija nije mogu\u0107a, ve\u0107 samo priznanje poraza i antiproizvodnja indisponiranosti. \u0160ta zna\u010di raskid s tom formom? \u201eAfektivno\u201c pisanje; vra\u0107anje svojim starim tekstovima koji se ne smatraju prevazi\u0111enima (za razliku od njihovog napu\u0161tanja); vibriranje intenziteta jezika; pisanje poezije bez formalnosti, poezije izgnanih i samo-izgnanih. Afektivnost afektivnosti. Ovo nije udvostru\u010davanje ve\u0107 ponavljanje. Afektivnost u interiornosti. Autonomija afekta.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"
Pogovor za prevod knjige \u201eAnomija\/Bonomija i drugi tekstovi\u201c, Howard Slater<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":1168,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[44,33],"tags":[],"jetpack_sharing_enabled":true,"jetpack_featured_media_url":"https:\/\/gkp.org.rs\/wp-content\/uploads\/2017\/12\/Howards_book-2.jpg","_links":{"self":[{"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1166"}],"collection":[{"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=1166"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1166\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media\/1168"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=1166"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=1166"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=1166"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}