Grupa za konceptualnu politiku<\/p>\n
Krajem septembra 2012., u Ve\u010dernjim novostima se pojavila vest o predlogu izmena Zakona o radu[1], koju su preneli i neki drugi mediji[2]. Me\u0111utim, izostale su bilo kakve dalje reakcije ili osvrti na ovu temu: niko nije na\u0161ao za shodno da se tim povodom oglasi, kako u tzv. levim krugovima, tako i u \u0161iroj javnosti, \u0161to, kada se uzme u obzir ko su uop\u0161te akteri na sceni i \u010dime su prete\u017eno okupirani, u velikoj meri i ne iznena\u0111uje. Ipak, reakcija nije bilo \u010dak ni u onom delu javnog mnenja koje je uvek budno i pripravno da podr\u017ei i opravda svaku kapitalisti\u010dku ofanzivu. Dakle, sve je pro\u0161lo vrlo nezapa\u017eeno.<\/p>\n
O \u010demu je zapravo re\u010d? Sude\u0107i prema oskudnim medijskim izve\u0161tajima, u toku su pripreme za izmene Zakona o radu: rad na zakonskoj regulativi zapo\u010deo je pre vi\u0161e od godinu dana, ali tek ovih nedelja ulazi u intenzivniju fazu. Predlozi izmena formulisani su, a zatim dora\u0111ivani i prera\u0111ivani u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja, a prva instanca kojoj su prosle\u0111eni na razmatranje je bio Socioekonomski savet, iz kojeg su, me\u0111utim, sve reakcije na predlog izmena izostale. Nije sigurno \u0161ta bi to trebalo da zna\u010di: da li je Savet nezadovoljan, pa se \u201ciz principa\u201d ne ogla\u0161ava, ili je zadovoljan i nema primedbi? Bilo kako bilo, medij u kojem se vest pojavila konsultovao je tim povodom sve aktere \u201csocijalnog dijaloga\u201d, ili barem one koji su uvereni da predstavljaju aktere u jednom takvom procesu. Dok je zastupnik Ministarstva rada iznosio svoju viziju reforme tr\u017ei\u0161ta rada, predstavnici sindikalnih organizacija imali su primedbe na izmene, vide\u0107i u njima nastavak politike naru\u0161avanja radni\u010dkih prava. Dr\u017eanje zvani\u010dnika Unije poslodavaca prema predlozima izmena tako\u0111e je obele\u017eeno skepsom, budu\u0107i da su one ocenjene kao manjkave, ali prete\u017eno zato \u0161to ne idu dovoljno daleko u prote\u017eiranju interesa poslodavaca. To \u0161to nam se na ovaj na\u010din ukazalo, dakle, predstavlja socijalni dijalog.<\/p>\n
Naj\u0161ira javnost, u svakom slu\u010daju, pokazala je krajnje odsustvo interesovanja za ovaj problem, uprkos njegovoj va\u017enosti, budu\u0107i da ukazuje na pripremu jo\u0161 jedne velike ofanzive na srpskoj kapitalisti\u010dkoj periferiji. Zato bi se ovde moglo postaviti pitanje \u0161ta se to novom zakonskom regulativom posti\u017ee, kao i \u010dijem interesu ona slu\u017ei?<\/p>\n
Predlozi izmena Zakona o radu doneti su, kako se u tekstu isti\u010de, na inicijativu \u201cstru\u010dnjaka\u201d iz MMF-a i \u201cinvestitora\u201d, a po ugledu na zakonska re\u0161enja koja ve\u0107 postoje u ve\u0107ini evropskih zemalja, kao i u zemljama regiona. Njima se \u201cukidaju socijalisti\u010dke povlastice\u201d zaposlenih u Srbiji, iako se ne navodi \u0161ta su to konkretno socijalisti\u010dke povlastice, gde se\u00a0 ogledaju povlastice u prethodnom zakonu ili \u0161ta je to u njima \u201csocijalisti\u010dko\u201d. Osim \u0161to se time nagove\u0161tava da je, zapravo, socijalizam kriv za trenutno stanje stvari. Upravo zbog namere da se ukloni ova \u201csocijalisti\u010dka komponenta\u201d, kako vele protagonisti, \u201cnijedan od predloga jo\u0161 uvek nije dobio zeleno svetlo u narodu\u201d. Ni\u0161ta nije re\u010deno ni o tome ko je taj narod, a naro\u010dito gde i kako je pitan za mi\u0161ljenje.<\/p>\n
Uglavnom, su\u0161tina izmena ogleda se u pove\u0107avanju fleksibilnosti tr\u017ei\u0161ta rada: olak\u0161avaju se procedure sklapanja i raskidanja radnih ugovora; produ\u017euje se trajanje radnih ugovora na odre\u0111eno vreme (koji od sada mogu va\u017eiti tri godine umesto godinu dana); uvo\u0111enjem razli\u010ditih oblika fleksibilne i delimi\u010dne zaposlenosti, zakonski su \u201crelaksirane\u201d odredbe o radnom vremenu; zatim se, \u0161to je za \u201cinvestitore\u201d i najva\u017enije, druga\u010dije reguli\u0161e pitanje otpremnina za otpu\u0161tene radnike, kojima je poslodavac u obavezi da isplati otpremnine ne za ceo radni sta\u017e, ve\u0107 samo za period koji su radnici proveli kod poslodavca u preduze\u0107u; na posletku, na tr\u017ei\u0161te rada se uvodi i jedna nova ustanova, a to su agencije za posredovanje pri zapo\u0161ljavanju. Spomenutim predlozima bi\u0107e postignuta, kako se o\u010dekuje, ve\u0107a \u201cfleksibilnost\u201d i \u201cmobilnost\u201d radne snage, kojom \u0107e tr\u017ei\u0161te rada biti u\u010dinjeno \u201cprimamljivijim\u201d za \u201cinvestitore\u201d, \u0161to \u0107e u celini uticati na \u201cporast konkurentnosti\u201d srpske privrede, a \u0161to \u0107e na posletku dovesti do \u201cpove\u0107anja stranih investicija\u201d, \u201crasta privrednih aktivnosti\u201d i \u201cporasta zaposlenosti\u201d.<\/p>\n
Pre svega treba naglasiti da \u0107e nova zakonska regulativa, zapravo, samo zakonski uokviriti neke ve\u0107 postoje\u0107e, a neregulisane prakse \u2013 utoliko se pokazuje da zakoni uvek kasne za praksom i da ve\u0107 u trenutku svog dono\u0161enja bivaju zastareli, jer dok dr\u017eava registruje i, na posletku, zakonski formuli\u0161e postoje\u0107a prakti\u010dna re\u0161enja, ona su u me\u0111uvremenu oti\u0161la ve\u0107 korak dalje. Otuda zakon uvek kaska za \u201c\u017eivotom\u201d, koji, to znamo \u010dak i iz jedne politi\u010dke kampanje, \u201cne mo\u017ee da \u010deka\u201d. Tako \u0107e novo zakonsko re\u0161enje samo izvr\u0161iti, ne vi\u0161e ni legalizaciju (jer one nisu bile nelegalne, iako nisu bile ni sasvim legalne), ve\u0107 neku vrstu legitimizacije postoje\u0107ih praksi u oblasti rada i zapo\u0161ljavanja. Ali, izme\u0111u redova mo\u017ee da se pro\u010dita da ova regulativa nastoji \u2013 i po tome se ona razlikuje od prethodnih zakonskih re\u0161enja \u2013 da na neki na\u010din anticipira prakse poslodavaca, jer se osvr\u0107e i na prakse koje do sada, barem u Srbiji, nisu bile uobi\u010dajene i predvi\u0111a ustanovljenje mehanizama koji do sada nisu postojali (ili barem ne u toj formi o kojoj govori novo zakonsko re\u0161enje). Time \u0107e se, ujedno, produ\u017eiti \u017eivot va\u017eenja samog zakona.<\/p>\n
Ako se osvrnemo na osnovne predloge izmena zakona \u2013 barem kako oni mogu da se i\u0161\u010ditaju iz ovih malobrojnih medijskih napisa \u2013 moglo bi se re\u0107i da se njima ponavljaju re\u0161enja iz sli\u010dnih zakona drugih evropskih zemalja, a koji se svi u manjoj ili ve\u0107oj meri naslanjaju na nema\u010dki Hartz-koncept o reformi tr\u017ei\u0161ta rada i program Agenda 2010, koji je realizovan od 2002 do 2005 godine (o tome \u0107e kasnije biti re\u010di u tekstu). Ukratko re\u010deno, sprovo\u0111enje neoliberalnog programa se nastavlja jednako suvereno, u inat svima onima koji su tako samouvereno najavljivali da je neoliberalizmu do\u0161ao kraj[3].<\/p>\n
Dakle, predlo\u017eenim izmenama bi\u0107e liberalizovana regulacija tr\u017ei\u0161ta rada, \u0161to \u0107e posledi\u010dno imati neke od slede\u0107ih efekata:<\/p>\n
Ovakvim re\u0161enjem u pogledu fleksibilizacije radnog vremena (i pozicija), formalno \u0107e se ste\u0107i uslovi za otvaranje \u201cnovih\u201d radnih mesta, t.j. formalno pove\u0107anje zaposlenosti. Me\u0111utim, u pitanju je pove\u0107anje zaposlenosti bez promene nivoa privrednih aktivnosti koje \u0107e biti omogu\u0107eno preraspodelom ve\u0107 postoje\u0107ih mesta u okviru sistema (posledicu svega predstavlja\u0107e multiplikacija prekarnih radnih pozicija i pojava hroni\u010dne nedovoljne zaposlenosti). Prakti\u010dno, time \u0107e do\u0107i samo do anga\u017eovanja vi\u0161e zaposlenih na jednom radnom mestu, \u010dega \u0107e krajnji efekti biti gotovo zanemarivi. Jer \u0107e pove\u0107anje potro\u0161nje (koje treba da predstavlja prate\u0107i rezultat ovih mera) biti minimalno, a pogotovo \u0107e neznatan biti uticaj na porast doma\u0107e proizvodnje, budu\u0107i da ona vi\u0161e ne postoji. Zato se i mo\u017ee re\u0107i da \u0107e porast potro\u0161nje \u2013 ukoliko do njega i do\u0111e \u2013 izazvati jedino pove\u0107anje uvoza t.j. da \u0107e efekat ovih mera u celini, osim formalnog smanjenja stope nezaposlenosti, biti mizeran. Ipak, kreativnost autora novog zakona se ne zaustavlja na ovim merama \u2013 ona ide i dalje, vode\u0107i nas tako prema onome \u0161to se u socijalnoj psihologiji defini\u0161e kao \u201cskok ma\u0161te\u201d. Naime, spomenute mere predstavljaju samo prvi korak: one treba da stvore predstavu o nekoj privrednoj dinamici, koja bi dalje imala da vodi \u201cpovratku poverenja investitora\u201d; ohrabreni, investitori \u0107e se upustiti u ulaganje, \u0161to \u0107e doprineti realnom intenziviranju privrednih aktivnosti i otvaranju novih (realnih) radnih mesta, \u010dime \u0107e se stopa zaposlenosti zna\u010dajno pove\u0107ati itd. Opa\u017eaju\u0107i novu privrednu dinamiku u Srbiji na posletku \u0107e se \u201codobrovoljiti\u201d i bankarski sektor, do\u0107i \u0107e do uspostavljanja \u201cklime poverenja\u201d i, na posletku, pobolj\u0161anja kreditnog rejtinga Srbije. A to \u0107e omogu\u0107iti dalje kreditno zadu\u017eivanje po povoljnijim uslovima, \u0161to \u0107e na srednje staze omogu\u0107iti opstanak ve\u0107eg dela glomaznog dr\u017eavnog aparata u Srbiji. I tako u krug. To je otprilike misaona konstrukcija koja se nalazi u osnovi ove zakonske odredbe i, ujedno, jedno od klju\u010dnih mesta nove zakonske regulative, u kojem se ona, kao \u0161to se vidi, razotkriva kao ideologem u svoj svojoj ru\u017eno\u0107i. Ali, nije da nismo i ranije znali da je u pitanju ideologija. Znali smo, naravno, samo smo sada saznali ne\u0161to o tome kako ona radi.<\/p>\n
Kao \u0161to se iz izlo\u017eenog mo\u017ee videti, u pitanju su tek delom nova zakonska re\u0161enja \u2013 nova u srpskom kontekstu, ali ve\u0107 uveliko poznata i isprobana u drugim evropskim zemljama. Ve\u0107inom su po sredi prakse uveliko poznate, ali neomasovljene na tr\u017ei\u0161tu rada u Srbiji. Utoliko \u0107e se uloga novog zakona sastojati pre svega u tome da doprinese omasovljenju i do sada \u201cuspe\u0161nih\u201d i \u201cefikasnih\u201d, ali ipak slabo rasprostranjenih praksi.<\/p>\n
Agenda 2010 kao paradigma<\/strong><\/p>\n Kao \u0161to je re\u010deno, uzor za dono\u0161enje svih ovakvih i sli\u010dnih regulativa predstavljala je famozna Agenda 2010, kao i Koncept tzv. Hartz-komisije za reformu tr\u017ei\u0161ta rada, koji je kao program po\u010deo da se 2002. godine sprovodi u Nema\u010dkoj. \u0160ta vi\u0161e, upravo u trenutku nastajanja ovog teksta obele\u017eena je deseta godi\u0161njica reforme, \u0161to predstavlja odli\u010dan povod za sumiranje njenih efekata.<\/p>\n Nema\u010dka ima, \u010dak i danas u jeku ekonomske krize, jednu od najni\u017eih stopa nezaposlenosti u Evropi i privredni sistem sa jednom od najdinami\u010dnijih stopa rasta[4]. Nema\u010dki privredni sistem se smatra jednim od \u201cnajsna\u017enijih\u201d i \u201cnajkonkurentnijih\u201d na planeti, \u0161to vladaju\u0107e strukture u samoj Nema\u010dkoj, naravno, uvek isti\u010du sa velikim zadovoljstvom. Mi\u0161ljenja se u politi\u010dkim krugovima razmimoilaze jedino kada su u pitanju razlozi uspeha nema\u010dke ekonomije, budu\u0107i da svi akteri na politi\u010dkoj sceni nastoje da konjunkturu predstave kao posledicu sopstvene politike. Bilo kako bilo, svi se sla\u017eu u tome da je \u201cmudra socioekonomska politika\u201d, pogotovo ona vo\u0111ena poslednjih deceniju i po, a koja je i\u0161la u pravcu uve\u0107anja tzv. konkurentnosti (Wettbewerbsf\u00e4higkeit) nema\u010dke ekonomije, ono \u0161to se nalazi u osnovi privrednog uspeha. \u010cinjenica koja dodatno doprinosi zadovoljstvu nema\u010dkih vladaju\u0107ih krugova jeste da se i u vremenu krize \u2013 koja, evo, ulazi u petu godinu \u017eivota \u2013 ovaj model pokazao izdr\u017eljivijim od ve\u0107ine drugih socioekonomskih obrazaca u Evropi. Otuda se u dejstvo magi\u010dne formule \u2013 pove\u0107anja konkurentnosti \u2013 nastoje ubediti i re\u017eimi drugih zemalja, pogotovo onih koje se, usled udara krize, ve\u0107 neko vreme nalaze u nezavidnom polo\u017eaju (Gr\u010dke, \u0160panije, Portugala, a sve vi\u0161e i Italije i Francuske)[5].<\/p>\n U \u010demu se ogleda \u201ctajna\u201d nema\u010dkog uspeha? \u0160ta se nalazi iza \u201cpove\u0107anja konkurentnosti\u201d? Trenutna privredna konjunktura nema mnogo veze sa \u201cprivrednim \u010dudom\u201d (Wirtschaftswunder) iz 50-ih i 60-ih godina 20. veka, iako bi, naravno, bez prethodnih rezultata privrede ostvarenih u posleratnim decenijama dana\u0161nja konjunktura bila nezamisliva. Naime, veliki privredni rast je u Nema\u010dkoj, kao i u ve\u0107ini drugih zemalja, prekinut u prvoj polovini 1970-ih, iako nikada nije do\u017eiveo pad koji je zabele\u017een u nekim drugim zemljama, tako da se ekonomija kretala i u toku 1980-ih relativno sigurno, jo\u0161 uvek predstavljaju\u0107i sna\u017enu silu, ali silu koja je bila sve sporija i sve manje prilago\u0111ena promenama na svetskom nivou. A onda je 1990. godine do\u0161lo ujedinjenje sa DDR-om, koje je u ekonomskom pogledu bilo vrlo kontroverzno i koje do danas predstavlja predmet sporenja. Naime, prema vladaju\u0107im shvatanjima, ujedinjenje je predstavljalo izuzetno skup proces, u toku kojeg je u isto\u010dnu Nema\u010dku ulo\u017eena sada ve\u0107 nepregledna koli\u010dina novca, \u0161to je u celini znatno iscrpelo ekonomsku snagu (zapadno)nema\u010dke privrede. Sa druge strane, prema nekim nalazima, privreda DDR-a uop\u0161te nije bila u toliko lo\u0161em stanju kao \u0161to se to predstavlja, tako da je ujedinjenje, zapravo, predstavljalo proces beskrupulozne plja\u010dke tzv. novih saveznih pokrajina, zbog \u010dega su, uostalom, mnogi stanovnici na Istoku ujedinjenje do\u017eiveli kao proces kolonizacije. Iako nema sumnje da su nakon 1990-te u biv\u0161i DDR ulo\u017eena ogromna sredstva, pre svega za sanaciju i izgradnju infrastrukture, istovremeno sa prelivanjem sredstava iz fondova sa Zapada na Istok zbivala se i prava pohara resursa u isto\u010dnom delu zemlje \u2013 privatizacija po neoliberalnom modelu predstavljala je samo jedan deo cele ove pri\u010de. Tako da bi se na kraju moglo re\u0107i da je posledica ujedinjenja dve Nema\u010dke bilo drasti\u010dno pra\u017enjenje dr\u017eavnih fondova, manje u pravcu \u201cgladnog Istoka\u201d, a vi\u0161e u smislu prelivanja sredstava, kroz razli\u010dite \u201cinvesticione i infrastrukturne projekte\u201d, na ra\u010dune privatnih kompanija, koje su, osim na ovaj na\u010din, velike profite zabele\u017eile i u\u010de\u0161\u0107em u privatizacijama preduze\u0107a na Istoku (\u201cvelika plja\u010dka\u201d). Tako da je, u celini, ujedinjenje predstavljalo proces u kojem su, kao i u drugim delovima isto\u010dne Evrope, postojali \u201cdobitnici\u201d i \u201cgubitnici\u201d: u prvom slu\u010daju, to su bile velike kompanije (krupni kapital), u drugom slu\u010daju, to su bili skoro svi ostali koji nisu predstavljali deo vladaju\u0107eg bloka.<\/p>\n Uglavnom, ovaj proces se predstavlja kao jedan od presudnih faktora koji je doprineo slabljenju \u201csocioekonomskih potencijala\u201d Nema\u010dke i sve \u010de\u0161\u0107im govorima o \u201cdubokoj strukturnoj krizi\u201d, \u201cnekonkurentnosti privrede\u201d i \u201cneophodnim reformama\u201d, koje su predstavljale dominantni diskurs u toku poslednje decenije XX veka. Upravo pred izmak stole\u0107a, sa politi\u010dkom smenom t.j. dolaskom na vlast socijaldemokrata, zapo\u010delo je intenziviranje ideolo\u0161ke kampanje u Nema\u010dkoj, koje je trasiralo put za reformu socioekonomskog sistema. Obi\u010dno se za po\u010detak te kampanje uzima jedan \u010desto navo\u0111eni govor nema\u010dkog predsednika Romana Hercoga iz 1997. godine, ali tek je dolazak na vlast tzv. crveno-zelene koalicije godinu dana kasnije omogu\u0107io po\u010detak velikih promena.<\/p>\n Priprema za izradu jednog op\u0161teg programa neoliberalnih reformi zapo\u010dela je ve\u0107 1999. kada je publikovan takozvani Schr\u00f6der-Blair dokument, koji je predstavljao polaznu osnovu reforme. U pitanju je bio programski dokument kojim je istaknuta neophodnost promena, koje \u0107e omogu\u0107iti reorganizaciju socijalne dr\u017eave, ve\u0107u zaposlenost i ve\u0107u konkurentnost evropske privrede u celini. Sve u svemu, su\u0161tina reformi se ogledala u stvaranju \u201cpogodne klime za poslodavce i investitore\u201d i \u201cpodsticanju privatne inicijative\u201d, \u0161to je direktno zna\u010dilo razgradnju dotada\u0161njeg modela socijalne dr\u017eave i reorganizovanje radne politike tako da ova \u0161to vi\u0161e bude u interesu poslodavaca. Nakon toga oformljena je i posebna komisija, sa ciljem analize tr\u017ei\u0161ta rada, politike zapo\u0161ljavanja, sistema socijalne za\u0161tite itd., markiranja osnovnih problema i pru\u017eanja konkretnih predloga za njihovo prevazila\u017eenje. Ova komisija[6] iza\u0161la je sa svojim nalazima pred vladu u avgustu 2002 godine, na osnovu kojih je vlada izradila \u010detiri paketa zakona (poznatih kao Hartz I-IV), koji su na snagu stupali u razdoblju od januara 2003. do januara 2005. godine. Mere usvojene kroz ova \u010detiri zakonska paketa \u2013 koje je u martu 2003. nema\u010dki kancelar predstavio kao deo jedne \u0161ire strategije dru\u0161tvenih transformacija, a koja je poznata kao Agenda 2010 \u2013 donele su zna\u010dajne promene na svim poljima.<\/p>\n Ukratko, rezultati reforme su bili slede\u0107i: do\u0161lo je do reorganizacije Savezne slu\u017ebe za rad, \u010dija je delatnost podeljena izme\u0111u dve ustanove, Agenture za rad i Jobcenter-a; zakonska regulativa o zapo\u0161ljavanju je zna\u010dajno \u201cliberalizovana\u201d, pre svega \u201crelaksiranjem\u201d odredbi o otpu\u0161tanju zaposlenih, du\u017eini va\u017eenja ugovora na odre\u0111eno vreme i honorarnih ugovora, kao i podsticanjem uvo\u0111enja part-time i fleksibilnog radnog vremena. Uvedene su agencije za posredovanje u zapo\u0161ljavanju (Personal-Service-Agenturen), \u010diji je rad podstaknut subvencijama. Razli\u010dite vrste socijalnih davanja za nezaposlene su ukinute i zamenjene dvostepenim, vrlo restriktivnim sistemom socijalne pomo\u0107i i poo\u0161travanjem kontrole nad nezaposlenima (izme\u0111u ostalog, u vidu \u201cstimulisanja\u201d aktivnog tra\u017eenja posla, odnosno ka\u017enjavanja pasivnosti itd.). Zatim, granica za odlazak u penziju je podignuta na 67 godina starosti, a svi oblici prevremenog penzionisanja su destimulisani razli\u010ditim finansijskim rezovima. Ovim reformama do\u0161lo je i do umanjenja socijalnih davanja za decu i omladinu, \u0161to je, prema autorima reforme, trebalo nadoknaditi ve\u0107im ulaganjem i drugim podsticanjem \u201cobrazovanja za zaposlenje\u201d (Berufsausbildung)[7]. I tako dalje i tako dalje.<\/p>\n Reakcije na reforme su bile vrlo burne. U samim redovima vladaju\u0107eg SPD-a do\u0161lo je do potresa usled nezadovoljstva levog krila partije i sindikata. Organizovani su protesti, potpisivane peticije, objavljivane analize i publikacije… ali sve to nije imalo nikakvog efekta. Vlada je uspela da sprovede reforme, \u0161to je, me\u0111utim, \u201cplatila\u201d drasti\u010dnim padom broja glasova i osvojenih mesta u parlamentu na izborima 2005. godine (s tim \u0161to su socijaldemokrati nastavili sa trendom pada i na izborima 2009.). Ali, \u0161ta mari \u2013 iako je izvesno da jo\u0161 dugo socijaldemokrati u Nema\u010dkoj ne\u0107e dosti\u0107i onaj nivo popularnosti koji su imali 1998 ili 2002, ipak je jasno da su deset godina nakon po\u010detka reforme i otpo\u010dinjanja procesa koji kriti\u010dari ovog reformskog paketa nazivaju \u201crazgradnja dru\u0161tva\u201d, socijaldemokrati uspeli da povrate ve\u0107i deo u javnosti izgubljenog poverenja. \u0160to je samo po sebi simptomati\u010dno[8].<\/p>\n Deset godina eksperimentisanja<\/strong><\/p>\n Godi\u0161njica po\u010detka velikih reformi u Nema\u010dkoj predstavlja idealnu priliku da se sagleda njihov razvoj i (neki) njihovi efekti, \u010dime \u0107e se ujedno pru\u017eiti i odgovor na gore postavljeno pitanje o \u201ctajni nema\u010dkog uspeha\u201d.<\/p>\n Deset godina od za\u010detka reforme, neki od proklamovanih ciljeva (jo\u0161 uvek) nisu ostvareni, a sude\u0107i prema trendovima, najverovatnije i ne\u0107e biti ostvareni. To su, pre svega, radikalno smanjivanje tro\u0161kova socijalne dr\u017eave, kao i plan da se broj nezaposlenih prepolovi (sa tada\u0161njih 4 na 2 miliona). Prema nalazima razli\u010ditih analiza, samo u toku prvih nekoliko godina tro\u0161kovi socijalnog staranja su gotovo udvostru\u010deni (sa oko 15 na 26 milijardi eura), sa tendencijom daljeg rasta. \u0160to se broja nezaposlenih ti\u010de, bilo je potrebno vi\u0161e od 7 godina da se broj nezaposlenih smanji na ispod 3 miliona, da bi, prema podacima iz septembra 2012, ukupan broj nezaposlenih iznosio 2.788.000 ili 6,5% ukupno radno sposobnog stanovni\u0161tva[9]. Broj nezaposlenih varira od jedne do druge pokrajine i kre\u0107e se od 4,7% na jugu (Bavarska), do 13,5% na istoku i severoistoku (Meklenburg, Berlin itd.). Me\u0111utim, ovom statistikom, zbog njenog selektivnog karaktera, stvarno stanje je predstavljeno druga\u010dijim (boljim) nego \u0161to jeste, budu\u0107i da su iz nje isklju\u010dene mnoge kategorije stanovni\u0161tva, pre svega one, \u010diji se status nalazi negde, uslovno re\u010deno, izme\u0111u nezaposlenosti i zaposlenosti. Naime, oni koji su samo delimi\u010dno upu\u0107eni na socijalnu pomo\u0107 dr\u017eave (recimo, minid\u017eoberi i zaposleni na tzv. 1-Euro-Jobs) ispadaju iz statistike o nezaposlenosti, iako se za njih ne mo\u017ee re\u0107i ni da su zaposleni u pravom smislu te re\u010di, budu\u0107i da im visina primanja koju ostvaruju na ovim radnim mestima ne omogu\u0107ava finansijski samostalan \u017eivot, zbog \u010dega su i dalje upu\u0107eni na socijalnu pomo\u0107. Ukoliko bi se i oni ubrojali u statistiku, pokazalo bi se da je stvarni broj nezaposlenih i lica koja su prinu\u0111ena da se prevashodnim delom oslanjaju na pomo\u0107 dr\u017eave, vi\u0161estruko ve\u0107i od onoga koji se u aktuelnoj statistici prikazuje[10].<\/p>\n Reforma tr\u017ei\u0161ta rada u celini je, kako to pokazuju nalazi, doprinela drasti\u010dnom smanjivanju najamnina u svim sektorima privrede, op\u0161tem pogor\u0161anju uslova rada i, sa druge strane, izazvala je pravu ekspanziju onih delova privrede koji se oslanjaju na slabo pla\u0107ene radne pozicije[11]. Posebno se uve\u0107ao broj minid\u017eobova, kao i obim prisilnog rada (1-Euro-Jobs)[12], tako da je procena, da u ovom trenutku vi\u0161e od \u010detvrtine zaposlenih u Nema\u010dkoj obavlja svoju delatnost upravo u prekarnom sektoru.<\/p>\n Jedna od najve\u0107ih promena koje je donela primena nove zakonske regulative, bila je ekspanzija posredovanja pri zapo\u0161ljavanju t.j. svojevrsnog podzakupljivanja radne snage, koje je najizra\u017enije na delu tr\u017ei\u0161ta rada kojim dominiraju prekarna zaposlenja. Usluge ovih novih ustanova na tr\u017ei\u0161tu rada pokazale su se vi\u0161estruko korisnim za poslodavce, zbog \u010dega su oni vrlo rado po\u010deli da postaju njihovi klijenti. Naime, sa jedne strane, poslodavci su se time oslobodili odre\u0111enih odgovornosti prema zaposlenima anga\u017eovanim posredstvom agencija, kojima su, ujedno, ustupili i znatan deo kontrole zaposlenih, te su tako uspeli i da umanje ulogu sindikata u preduze\u0107ima. Sa druge strane, poslodavci su na ovaj na\u010din lak\u0161e uspeli da nametnu svoje uslove pri odre\u0111ivanju visine najamnina i uslova rada zaposlenih, budu\u0107i da agencije nemaju interesa da se po ovim pitanjima konfrontiraju sa poslodavcima. Tako\u0111e, anga\u017eovanjem posredni\u010dkih agencija je znatno pojednostavljena procedura otpu\u0161tanja zaposlenih[13]. Velike kompanije bile su prvi korisnici usluga ovih agencija, pre svega same osnivaju\u0107i posredni\u010dke agencije \u2013 tako su se ne samo oslobodile dela obaveza i rizika u odnosu prema zaposlenima, nego su uspele da na vi\u0161e na\u010dina zabele\u017ee direktno pove\u0107anje stope profita. Naime, sa jedne strane su preko sopstvenih agencija oborile visinu najamnina radnicima, a, sa druge strane, ubele\u017eile su posredni\u010dke takse i provizije, kao i razli\u010dite dr\u017eavne subvencije i stimulacije[14], tako\u0111e kao deo prihoda kompanije. Drugim re\u010dima, ustanovljenje jednog ovakog odnosa predstavlja \u0161kolski primer prakse minimiziranja tro\u0161kova i maksimiranja profita na osnovu anga\u017emana radne snage. Kako se primena ovog novog na\u010dina poslovanja \u0161irila, brojni poslodavci su u\u0161li u proces \u201cmasovne transformacije\u201d radne snage, nastoje\u0107i da \u0161to ve\u0107i procenat direktno zaposlenih zamene radnom snagom anga\u017eovanom preko posredni\u010dkih agencija: nisu bili retki slu\u010dajevi otpu\u0161tanja ili \u201cotpremanja\u201d radnika, uz prate\u0107e zatvaranje proizvodnih pogona \u201cusled negativnih uticaja krize\u201d (\u0161to je bio formalni izgovor), koji su odmah potom ponovo bili zapo\u0161ljavani, ali ovaj put preko agencija, uz uslove rada i visine najamnina koji su bili znatno lo\u0161iji nego ranije. U nekim firmama je na taj na\u010din \u201ctransformisano\u201d i do 70% radne snage[15].<\/p>\n Posredovanje je, dakle, kao nova aktivnost na tr\u017ei\u0161tu do\u017eivelo pravi \u201cbum\u201d, jer je, zbog njene velike isplativosti, sve ve\u0107i broj poslodavaca po\u010deo da pribegava bilo osnivanju sopstvenih posredni\u010dkih agencija, bilo anga\u017eovanju usluga postoje\u0107ih posrednika[16]. Primera radi, samo jedan povr\u0161an pogled na ponude poslova koje isti\u010de Savezna agentura za rad pokazuje, da se u 20-70% slu\u010dajeva (zavisno od kategorije poslova itd.) radi o poslovnim anga\u017emanima preko agencij\u00e2 za posredovanje. Upravo u sektoru prekarnih zaposlenja, koji je, kao \u0161to je re\u010deno, do\u017eiveo i najve\u0107i rast u poslednjih deset godina, prisustvo posredovanja je najizra\u017eenije: anga\u017eovanje radne snage za tzv. Lagerarbeit t.j. jedan vid rada u proizvodnji odvija se gotovo u stoprocentnom iznosu preko posredni\u010dkih agencija. Drugim re\u010dima, u ovoj meri je najve\u0107i interes prona\u0161ao proizvodni industrijski kapital, koji upravo igra jednu od vode\u0107ih uloga u nema\u010dkoj privredi. Stoga se, na posletku, mo\u017ee re\u0107i da je ustanovljenje i \u0161irenje posredovanja pri zapo\u0161ljavanju direktno doprinelo pogor\u0161anju uslova rada i generalnom sni\u017eavanju nivoa zarada u Nema\u010dkoj, \u010dime je, me\u0111utim, do\u0161lo do rasta profitne stope od kapitala, pre svega u sferi u kojoj dominira proizvodni industrijski kapital, \u0161to je zna\u010dajno pove\u0107alo famoznu konkurentnost nema\u010dke privrede.<\/p>\n Transformaciji tr\u017ei\u0161ta rada i op\u0161toj prekarizaciji je naro\u010dito doprineo proces \u201cfragmentacije\u201d radnih mesta (razbijanja jednog mesta sa punim radnim vremenom na vi\u0161e minid\u017eobova), a posledicu svega toga predstavlja pojava hroni\u010dne nedovoljne zaposlenosti.<\/p>\n Naime, zakonskom regulativom je utvr\u0111ena mogu\u0107nost otvaranja radnih mesta na mini-job osnovi (radno mesto sa radnim vremenom do 15 \u010dasova nedeljno i maksimalnim mese\u010dnim prihodom do 400 Eura) koja su prete\u017eno namenjena osobama sa ni\u017eim kvalifikacijama, studentima, u\u010denicima, \u201cpo\u010detnicima\u201d u struci, kao i osobama koje su na ovaj na\u010din te\u017eile ostvarivanju dodatnog prihoda, \u010desto (mada ne isklju\u010divo) na pomo\u0107nim poslovima. Zarada ostvarena po ovom osnovu ne podle\u017ee oporezivanju \u0161to se, bar za one koji na ovaj na\u010din \u017eele da ostvare dodatnu zaradu, \u010dini vrlo povoljnim. Me\u0111utim, kako su poreske olak\u0161ice date i poslodavcima \u2013 koji na ime zaposlenih na minid\u017eobovima nemaju obavezu da upla\u0107uju bilo kakve doprinose, ili tro\u0161kove zdravstvenog i penzijskog osiguranja, osim pau\u0161alnog poreza od 2% \u2013 do\u0161lo se u situaciju intenzivne fragmentacije postoje\u0107ih radnih mesta (bilo sa punim, bilo sa delimi\u010dnim radnim vremenom) t.j. njihove transformacije u minid\u017eobove. Na taj na\u010din, poslodavci su ostvarili vi\u0161estruku korist od reforme: transformacijom postoje\u0107ih radnih mesta, de facto su u\u0161tedeli iznos koji su do tada upla\u0107ivali na ime razli\u010ditih socijalnih davanja, tako da im se znatno vi\u0161e isplatilo da na mesto jedne osobe sa punim radnim vremenom, koje podrazumeva ne samo mese\u010dnu platu, ve\u0107 i (prili\u010dno visoke) iznose poreza i izdatke za zdravstveno i penzijsko osiguranje, zaposle 2 ili vi\u0161e osoba na minid\u017eob bazi, na ime kojih ne moraju da upla\u0107uju nikakve doprinose, osim spomenutog pau\u0161alnog poreza od 2%. Po\u0161to je, \u010dak i prema pravilniku sindikata, radni sat na minid\u017eobovima (koji se percipiraju kao zaposlenje za po\u010detnike, privremeno re\u0161enje ili dodatni posao) pla\u0107en manje od poslova koji podrazumevaju poreska i socijalna davanja, poslodavci su spomenutom transformacijom i na ovaj na\u010din ostvarili dodatne profite. Omasovljenjem ove vrste zaposlenja, do\u0161lo je do fakti\u010dkog (i to drasti\u010dnog) sni\u017eenja nivoa zarada na jedan vrlo prefinjeni na\u010din, protiv kojeg su se, \u010dak i poslovi\u010dno sna\u017eni nema\u010dki sindikati, pokazali nemo\u0107nim[17]. Na posletku, treba re\u0107i da je otvaranje novih radnih mesta i intenzivno zapo\u0161ljavanje bilo na razli\u010dite na\u010dine subvencionisano od strane dr\u017eave, tako da su poslodavci, u celini posmatrano, ovim zahvatom na tri na\u010dina uve\u0107ali svoj profit \u2013 smanjuju\u0107i tro\u0161kove radne snage sni\u017eavanjem najamnina, zatim na osnovu osloba\u0111anja od tro\u0161kova socijalnog osiguranja radnika, i, pored toga, na bazi primanja dr\u017eavnih subvencija za zapo\u0161ljavanje.<\/p>\n Zbog op\u0161te ekspanzije ovog modela na tr\u017ei\u0161tu rada, minid\u017eob zaposlenje nikada nije postalo, a kako je to bilo \u201cplanirano\u201d, polazna, prelazna, privremena ili dodatna forma zaposlenja, ve\u0107 je postala jedina vrsta zaposlenja za ogroman deo radnog stanovni\u0161tva[18]. Neki delovi populacije predstavljaju posebnu \u017ertvu ovog radnog modela, a najvi\u0161e migranti, \u017eene, omladina i stariji od 55 godina \u017eivota, koji ne uspevaju ni tokom du\u017eeg vremenskog perioda da sa minid\u017eobova pre\u0111u na bilo koju drugu vrstu poslova, naro\u010dito ne na ona zaposlenja koja su bolje pla\u0107ena ili sa sobom nose beneficije kao \u0161to su pla\u0107eno zdravstveno i penzijsko osiguranje. Tako da mini-job model predstavlja jednu vrstu socijalne barijere, koja je zapravo klasna barijera, jer nije odre\u0111ena individualnim karakteristikama i sposobnostima ovih ili onih individua, ve\u0107 klasnim pozicijama i uticajem klasnih pozicija na one koji ih zauzimaju (agense)[19]. Njome se odvajaju deklasirani delovi dru\u0161tva (pre svega proletarijata i sitne bur\u017eoazije) od ostalih klasa i delova klasa t.j. tzv. ni\u017ei slojevi[20] se razdvajaju od ostatka dru\u0161tva. U tom smislu se i mo\u017ee re\u0107i da je mini-job posebna forma isklju\u010divanja na na\u010din uklju\u010denosti, uklju\u010divanja u sistem (i dr\u017eanja na njegovoj margini) koje, zapravo, isklju\u010duje iz sistema.<\/p>\n Ipak, treba re\u0107i da je transformacija tr\u017ei\u0161ta rada bila donekle ograni\u010dena zakonskim re\u0161enjem, jer je zakonodavac predvideo da svaki pojedinac mo\u017ee na osnovu minid\u017eob anga\u017emana zaraditi najvi\u0161e 400 eura mese\u010dno, \u0161to je onemogu\u0107ilo poslodavce da dosledno sprovedu svoju politiku i izvr\u0161e fragmentaciju doslovno svih radnih mesta u Nema\u010dkoj, \u010dime bi maksimalno umanjili tro\u0161kove anga\u017eovanja radne snage. Time je, izme\u0111u ostalog, izbegnut scenario da celokupni tro\u0161kovi zdravstvenog i penzijskog osiguranja budu potpuno izba\u010deni iz oblasti odgovornosti poslodavca i preneti na teret samih radnika. Umesto toga, tro\u0161kove socijalnog osiguranja i sufinansiranja zaposlenih u prekarnom sektoru \u2013 naj\u010de\u0161\u0107e u vidu pla\u0107anja najamnine za stanove, tro\u0161kova zdravstvenog osiguranja i manjih mese\u010dnih nov\u010danih doplata (jer se od mese\u010dnih prihoda u visini od 200 do 300 eura ni uz najbolju volju ne mo\u017ee pre\u017eiveti) \u2013 preuzela je dr\u017eava. U tome se ogleda obja\u0161njenje za \u201cneobja\u0161njiv\u201d porast tro\u0161kova socijalne dr\u017eave od po\u010detka sprovo\u0111enja reforme \u2013 jer postoji situacija da, istovremeno, broj nezaposlenih formalno opada, a tro\u0161kovi socijalnih izdataka dr\u017eave konstantno rastu. Me\u0111utim, po\u0161to su ovi tro\u0161kovi ve\u0107 dostigli \u201cneodr\u017eivi\u201d nivo, dr\u017eava \u0107e zbog odr\u017eanja bud\u017eetske stabilnosti biti prinu\u0111ena na radikalne finansijske rezove i intenzivnije represivne mere prema korisnicima socijalne pomo\u0107i, mere sa \u010dijim se sprovo\u0111enjem, zapravo, ve\u0107 po\u010delo[21].<\/p>\n Na taj na\u010din u\u010dinjen je jo\u0161 jedan korak dalje u produbljivanju neoliberalnih reformi, koje treba da doprinesu daljem odr\u017eanju i sna\u017eenju nema\u010dke Wettbewerbsf\u00e4higkeit. Ukoliko se ove mere poka\u017eu nedovoljnima, nema sumnje da \u0107e dr\u017eava preduzeti sve potrebne korake da taj cilj na kraju i ostvari, pre svega kroz dalju \u201cliberalizaciju\u201d i \u201cderegulaciju\u201d tr\u017ei\u0161ta rada i politike zapo\u0161ljavanja[22]. Takav jedan potez, nema sumnje, u\u010dvrstio bi nema\u010dku privredu i njenu konkurentnost na samom svetskom vrhu, \u010dime bi ona mogla u toku dugog niza godina svima da parira, pa \u010dak i proizvodnji stacioniranoj u Kini, kao apsolutnom \u0161ampionu u sferi prekarnog rada, bore\u0107i se protiv nje upravo njenim sredstvima. Jer dok industrije iz drugih zemalja i dalje budu uve\u0107avale profit selidbom proizvodnih pogona u Kinu, a kineska dr\u017eava im izlazila u susret uvla\u010denjem u proizvodni proces nove i jeftine, a do tada isklju\u010dene radne snage iz duboke provincije (i time odr\u017eavala svoj status \u201cposlovnog raja za investitore\u201d sa najjeftinijom radnom snagom na svetu)[23], nema\u010dka privreda \u0107e po\u0107i drugim putem i tome konkurisati uvo\u0111enjem kineskih uslova rada na doma\u0107em terenu. Presudan korak u toj politici na\u010dinjen je upravo sa reformom zapo\u010detom 2002-2003. godine. Ba\u0161 u tome, dakle, ogleda se \u201ctajna nema\u010dkog privrednog uspeha\u201d kojoj svi toliko zavide.<\/p>\n Socijalne posledice reformi<\/strong><\/p>\n Reforme zapo\u010dete 2002\/3 godine izazvale su (i izazivaju), kao \u0161to je re\u010deno, velike reakcije: samo broj raznovrsnih analiza, istra\u017eivanja i studija na ovu temu dostigao je, u poslednjih deset godina, sada ve\u0107 jednu nepreglednu cifru. U svima njima termin Hartz IV, kao oznaka za novi sistem zapo\u0161ljavanja i socijalne pomo\u0107i, zauzima centralno mesto, odnosno, postao je, prema re\u010dima istra\u017eiva\u010da Kristofa Butervegea, \u201cnajmarkantnija \u0161ifra za onaj proces razgradnje socijalne dr\u017eave, koji je zapo\u010deo 1975\/76 sa Zakonom o bud\u017eetskoj strukturi, a u novom veku dostigao svoj vrhunac pod vladavinom tri razli\u010dite vlade (Crveno-zelene, vlade Velike koalicije i konzervativno-liberalne vlade)[24]\u201c.<\/p>\n Hartz IV je tako postao simbol za jedan proces koji vodi tzv. socijalnoj eroziji i slabljenju dru\u0161tvene kohezije, a ogleda se, prema percepciji istra\u017eiva\u010da, u podizanju socijalnih barijera i drugih vidova ograni\u010davanja i isklju\u010divanja, pove\u0107avanju razlika izme\u0111u siroma\u0161nih i bogatih (\u201csiroma\u0161ni su sve siroma\u0161niji, bogati su sve bogatiji\u201d), sve ve\u0107oj reprodukciji socijalne bede, ja\u010danju socijaldarvinisti\u010dkih praksi i nestanku dru\u0161tvene solidarnosti (ne samo u \u201cposlovnim\u201d, ve\u0107 i u \u201cli\u010dnim\u201d odnosima), uve\u0107anju \u201cnacionalnog egoizma\u201d (naro\u010dito u odnosu na \u201cju\u017enjake\u201d t.j. zemlje i narode ju\u017ene Evrope, pre svega Gr\u010dku, ali sve vi\u0161e i \u0160paniju), zatim porastu unutardru\u0161tvenih tenzija koje imaju klasna, rasna i religijska obele\u017eja (pogotovo u odnosu prema siroma\u0161nima i migrantima, naro\u010dito onima iz arapskih zemalja i Turske, kao i muslimanima uop\u0161te) i tako dalje. Svi ovi razli\u010diti oblici socijalnog diferenciranja, isklju\u010divanja, ograni\u010davanja itd., kao i njihove propratne pojave u vidu razli\u010ditih netrpeljivosti, simboli\u010dki se sa\u017eimaju u figuri primaoca socijalne pomo\u0107i (Hartz IV-Empf\u00e4nger), kao asocijalne pojave koja \u201cpreti da ugrozi socijalnu stabilnost\u201d. Njena prevashodna funkcija ogleda se u tome \u0161to, poput stra\u0161ila i upozoravaju\u0107eg \u201cpedago\u0161kog\u201d primera, treba da disciplinuje najamnu radnu snagu, koja po\u010dinje da veruje i \u2013 po\u0161to to nije samo pitanje \u201cvere\u201d ili \u201cznanja\u201d, ve\u0107 u prvom redu prakse \u2013 da praktikuje shvatanje po kojem je zaposlenje pod bilo kakvim uslovima bolje nego nezaposlenost (i prate\u0107i gubitak dru\u0161tvenog presti\u017ea)[25]. U tome se, naravno, shvatanja ve\u0107ine zaposlenih (ispoljena u njihovom prakti\u010dnom delovanju) podudaraju sa percepcijom poslodavaca, \u0161to i jeste cilj ovakve politike.<\/p>\n Utoliko bi se, na posletku, moglo zaklju\u010diti, da su spomenute reforme (i njihove dopune iz 2010. i 2012. godine) samo vrhunac politike koja se odvija ve\u0107 decenijama, politike \u010dija se su\u0161tina mo\u017ee na pravi na\u010din sagledati tek kada se udaljimo od polja u kojem se vrte sociolozi, koji \u2013 uprkos mo\u017eda dobrim namerama koje imaju \u2013 i sami u velikoj meri doprinose reprodukciji vladaju\u0107eg diskursa (i tako daju svoj doprinos njegovom odr\u017eanju). Re\u010d je o tome da je na delu politika zao\u0161travanja sukoba izme\u0111u bloka na vlasti i naroda (u onom zna\u010denju koje ovi termini imaju kod N. Pulancasa), odnosno, intenziviranje klasnog rata koji, u ovom slu\u010daju u Nema\u010dkoj, vladaju\u0107a klasa (zajedno sa svojim saveznicima) vodi protiv radni\u010dke klase i drugih klasnih frakcija i delova klasa koje spadaju u narodni blok[26]. Cilj koji se zao\u0161travanjem klasnog sukoba \u017eeli posti\u0107i je isti kao i uvek \u2013 to nisu vi\u0161e mo\u0107i\/manje mo\u0107i, sprovo\u0111enje ovih ili onih \u201cpoliti\u010dkih re\u0161enja\u201d, \u201cvizija\u201d ili \u201czamisli\u201d, ve\u0107 prosto-naprosto intenziviranje eksploatacije u cilju pove\u0107anja profitne stope kapitala i, time, daljeg uspe\u0161nog odr\u017eanja i razvoja kapitalisti\u010dkog dru\u0161tva. Osnovni imperativ kapitalisti\u010dkog na\u010dina proizvodnje (koji odre\u0111uje karakter dru\u0161tva) jeste sopstveno samoodr\u017eanje t.j. reprodukcija, a upravo, dakle, u cilju obezbe\u0111ivanja dalje uspe\u0161ne reprodukcije kapitalisti\u010dkog na\u010dina proizvodnje, vodi se politika intenziviranja klasnog sukoba, koji le\u017ei u osnovi posmatrane reformske politike.<\/p>\n Stanje na srpskoj periferiji<\/strong><\/p>\n Kada se, nakon ovog kratkog pregleda razvoja reformi i njihovih efekata u nema\u010dkom dru\u0161tvu, vratimo na slu\u010daj Srbije t.j. na predlog izmena zakonske regulative o radu i zapo\u0161ljavanju, postavlja se pitanje kakvi \u0107e biti rezultati njene primene u jednom dru\u0161tvu kapitalisti\u010dke periferije, kakvo je Srbija?<\/p>\n Pre svega, o\u010digledno je da dono\u0161enje nove zakonske regulative predstavlja jednu relativno zakasnelu meru \u2013 ona bi imala daleko \u201cpozitivnije efekte\u201d po razvoj kapitalisti\u010dkih odnosa, da je kojim slu\u010dajem stupila na snagu pre 5 ili 10 godina. Ona u tom smislu mo\u017ee da se tuma\u010di i kao izraz zabrinutosti (dela) bloka na vlasti, koji uvi\u0111a da postoje\u0107i socio-ekonomsko-politi\u010dki sistem po\u010dinje da pokazuje svoju neodr\u017eivost, koja bi u perspektivi mogla ugroziti ne samo raspodelu mo\u0107i unutar vladaju\u0107eg bloka, nego i samu njegovu poziciju kao bloka na vlasti t.j. dominantni polo\u017eaj u dru\u0161tvu[27]. Iz tog razloga se i pristupa reformskim potezima, koji treba da omogu\u0107e ne nekakve \u201cpromene\u201d, ve\u0107 odr\u017eanje dru\u0161tvenog statusa quo[28]. Dakle, da bi se odr\u017eala generalna konstelacija odnosa snaga u dru\u0161tvu t.j. pozicija vladaju\u0107eg bloka, potrebno je zadovoljiti interese svih zna\u010dajnih \u201cdru\u0161tvenih aktera\u201d. To obuhvata zadovoljavanje interesa svih klasa, frakcija i slojeva klasa koje se nalaze u vladaju\u0107em bloku, pre svega \u201cstvaranjem povoljne poslovne klime\u201d t.j. uslova koji \u0107e omogu\u0107iti ostvarivanje ve\u0107e stope profita kroz intenzivniju eksploataciju podre\u0111enih klasa (polaznu osnovu toga treba da predstavlja spomenuta izmena zakona). Pod time se, dakle, podrazumeva \u201cigranje\u201d u interesu svih pojavnih oblika krupnog kapitala \u2013 industrijskog, trgova\u010dkog i bankarskog \u2013 mada pitanje kojoj od ove tri frakcije zakon ide najvi\u0161e na ruku ostaje otvoreno. Isto tako, ostaje otvoren i problem (i tradicionalne i nove) sitne bur\u017eoazije: ostaje da se vidi ho\u0107e li zakon za\u0161tititi interese ove klase (ili nekih njenih frakcija), ili \u0107e nastaviti raniju politiku, kojom je manevarski prostor sitnih preduzetnika bio izuzetno ograni\u010den, ukoliko ve\u0107 nije do\u0161lo do njihove disolucije (kao u slu\u010daju tradicionalne sitne bur\u017eoazije). U tom smislu \u0107e izmena zakonske regulative pru\u017eiti deo odgovora na pitanje o sastavu i odnosu snaga unutar bloka na vlasti, jer \u0107e se videti spada li (i na koji na\u010din) u njegove interese i za\u0161tita interesa sitne bur\u017eoazije? Do sada to nije bio slu\u010daj, a ho\u0107e li se to promeniti, ostaje da se vidi.<\/p>\n Zatim, novom regulativom \u0107e biti potrebno zadovoljiti i interese posebnih dru\u0161tvenih kategorija, onih dru\u0161tvenih snaga koje imaju naro\u010ditu te\u017einu u sistemu podele mo\u0107i unutar dru\u0161tva; u ovom konkretnom slu\u010daju, re\u010d je o dr\u017eavnoj birokratiji koja popunjava mesta u dr\u017eavnim aparatima, a koja u Srbiji predstavlja uticajan faktor u ukupnim dru\u0161tvenim odnosima. U tom smislu, mo\u017ee se re\u0107i da postoje dva mogu\u0107a scenarija (jer, iz do sada dostupnih informacija o izmenama zakona, nije sasvim jasno koja je sudbina namenjena dr\u017eavnom sektoru). Sa jedne strane, mogu\u0107e je da \u0107e pozicija dr\u017eavne birokratije ostati manje-vi\u0161e neizmenjena, \u0161to je u su\u0161tini bio rezultat i prethodnog zakona o radu, koji je tako ostao ograni\u010den na privatni sektor, kao i na firme koje su trebale da pre\u0111u iz dr\u017eavne u privatnu svojinu. \u0160tite\u0107i zaposlene u (odabranim) dr\u017eavnim preduze\u0107ima i dr\u017eavnim institucijama, prethodna (i zapravo jo\u0161 uvek aktuelna) regulativa je time zna\u010dajno pove\u0107ala privla\u010dnost zapo\u0161ljavanja u dr\u017eavnim slu\u017ebama, koje su se, u odnosu na ostale sektore tr\u017ei\u0161ta rada, izdvojile kako visinom prihoda, tako i sigurno\u0161\u0107u radnih mesta. To je vodilo intenzivnom zapo\u0161ljavanju u dr\u017eavnom sektoru i porastu optere\u0107enja koja su morali podneti ostali sektori (koji finansiraju dr\u017eavni sektor), tako da je dr\u017eava postala, na posletku, veliko optere\u0107enje za privredu (t.j. krupni kapital), ali se ujedno profilisala kao vode\u0107i poslodavac u srpskom dru\u0161tvu. Druga posledica ovakve politike bio je drasti\u010dni porast (ionako velikog) uticaja politi\u010dkih partija na politiku zapo\u0161ljavanja, budu\u0107i da je upravo \u010dlanstvo u nekoj od vladaju\u0107ih partija predstavljalo ulaznicu ne samo za zapo\u0161ljavanje u dr\u017eavnom sektoru, ve\u0107 i za razne oblike preduzetni\u0161tva t.j. unosne poslove sa dr\u017eavom (nabavke, opremanja, investicije itd.)[29]. U tom smislu se i mo\u017ee re\u0107i da je u Srbiji uspostavljen model sli\u010dan onom u Kini, gde tek \u010dlanstvo u KP omogu\u0107ava bolje pozicioniranje u socioekonomskom sistemu. Zato bi se i moglo zaklju\u010diti da \u0107e se, ako izmenama zakona ne bude obuhva\u0107ena dr\u017eavna birokratija (ili barem njen deo), samo poja\u010dati utisak o nastupaju\u0107oj \u201ckineskizaciji\u201d uslova rada u privatnom sektoru u Srbiji. Me\u0111utim, ako su aktuelnim zakonom o radu za\u0161ti\u0107eni interesi dr\u017eavne birokratije, \u0161to je kumovalo \u201coptere\u0107enju\u201d celokupnog privrednog sistema, zna\u010di da je ovakva za\u0161tita birokratskih interesa ugrozila interese nekih drugih frakcija u bloku na vlasti.<\/p>\n Upravo iz tog razloga \u2013 ugro\u017eavanja interesa nekih drugih dru\u0161tvenih snaga \u2013 izmena zakonske regulative se mo\u017ee posmatrati i kao poku\u0161aj da se uspostavi ravnote\u017ea interesa, \u0161to bi, zapravo, zna\u010dilo da \u0107e privilegije dr\u017eavne birokratije morati da budu umanjene i da se upravo u tome ogleda jedna od su\u0161tinskih transformacija koju donosi predlog izmena zakona o radu. Dakle, to bi bio drugi mogu\u0107i scenario: promena regulative kao na\u010din \u201cotvaranja\u201d dr\u017eave t.j. pro\u0161irenje neoliberalnih reformi na dr\u017eavni sektor ili na jedan njegov (najmanje za\u0161ti\u0107eni) deo. Ako je to slu\u010daj, onda treba o\u010dekivati dalju \u201cliberalizaciju\u201d i privatizaciju onih sektora koji su ostali pod dr\u017eavnom kontrolom[30] \u2013 u prvom redu to su oblast energetike, po\u0161tanskih usluga, komunalnih slu\u017ebi, sektora zdravstva i socijalnog staranja itd. \u2013 kao i primenu novih odredbi o zapo\u0161ljavanju i ugovorima o radu na sve dr\u017eavne slu\u017ebe (produ\u017eenje va\u017enosti ugovora na odre\u0111eno vreme[31], olak\u0161ana procedura otpu\u0161tanja i sli\u010dno). Ovakva jedna, reklo bi se, epohalna izmena, mogla bi da uka\u017ee na \u010dinjenicu da je do\u0161lo do promene odnosa snaga u vladaju\u0107em bloku (na \u0161tetu interesa dr\u017eavne birokratije), \u0161to bi trebalo da nas vodi ka pitanju \u2013 koja je to snaga koja je uspela da nametne spomenutu promenu? Mo\u017ee se pretpostaviti da su va\u017enu ulogu u ovom sukobu interesa imali strani konsultanti na izradi zakona (eksperti MMF-a itd.), koji upravo poseduju politi\u010dku te\u017einu neophodnu radi formulisanja takve zakonske regulative koja \u0107e ukinuti do sada privilegovani polo\u017eaj dr\u017eavnih ustanova i najve\u0107eg dela \u010dinovnika. Mo\u017eda upravo na taj na\u010din treba tuma\u010diti buncanje o \u201cukidanju socijalisti\u010dkih povlastica\u201d, o kojem je u tekstu o izmenama zakona bilo re\u010di? Naravno, strani konsultanti sami po sebi ne predstavljaju posebnu (autonomnu) snagu u postoje\u0107em sukobu interesa, nego, umesto toga, zavodljivo odenuti u tehnokratsko ruho stru\u010dnosti i tehni\u010dke podr\u0161ke, zastupaju interese jedne od sukobljenih strana, a to mo\u017ee biti samo krupni kapital. Mislim da nije neophodno ulaziti u analizu da li je to kapital stranog ili doma\u0107eg porekla, jer je to sasvim svejedno, budu\u0107i da strani kapital lako postane doma\u0107i, a doma\u0107i je tako\u0111e i strani. Bilo kako bilo, \u0161to se ti\u010de polo\u017eaja dr\u017eavne birokratije kao posebne dru\u0161tvene snage u dru\u0161tvenim odnosima, mogu\u0107a su dva osnovna scenarija \u2013 kako \u0107e kona\u010dni predlog izmena zakona izgledati, u kojoj \u0107e formi biti usvojen i sprovo\u0111en, ostaje tek da se vidi, a na osnovu toga \u0161to proiza\u0111e, bi\u0107e mogu\u0107e suditi o odnosu snaga u vladaju\u0107em bloku.<\/p>\n Na posletku, novi set reformi \u0107e (kako zakonodavac pretpostavlja) omogu\u0107iti \u201cotvaranje novih radnih mesta\u201d t.j. uve\u0107anje mogu\u0107nosti za zapo\u0161ljavanje radnog naroda (proletera i najamnih radnika iz drugih klasa i frakcija klasa). Time \u0161to \u0107e se tek omogu\u0107iti najamnom radni\u0161tvu da u potpunosti realizuje svoju \u201cslobodu\u201d prodaje sopstvene radne snage \u2013 koje sada uglavnom nema tu mogu\u0107nost, zbog enormne stope nezaposlenosti (koja se prema zvani\u010dnoj statistici kre\u0107e oko 22%, ali je realnije zaklju\u010diti da obuhvata, okvirno, izme\u0111u 30 i 45% radno sposobnog stanovni\u0161tva) \u2013 novu reformu \u0107e biti mogu\u0107e tuma\u010diti i kao neku vrstu \u201custupka\u201d podre\u0111enim klasama. One su sada prinu\u0111ene da ostanu izvan sistema, fakti\u010dki osu\u0111ene na vegetiranje i pre\u017eivljavanje kroz razli\u010dite \u201calternativne\u201d oblike privre\u0111ivanja, naj\u010de\u0161\u0107e kombinaciju povremenog najamnog rada, poljoprivrednih aktivnosti niskog intenziteta (na sitnim porodi\u010dnim imanjima), sitnog kriminala i \u0161verca, te jednostavnih formi naturalne i\/ili robno-nov\u010dane razmene. Ovakvo isklju\u010divanje ogromnog dela populacije mo\u017ee predstavljati veliku politi\u010dku opasnost i mo\u017eda na tom mestu treba tra\u017eiti neke motive vladaju\u0107ih dru\u0161tvenih snaga za okretanje reformama. Naime, najamni rad u kakvim god uslovima zaista mo\u017ee delovati kao \u201cperspektiva\u201d (i u tom smislu kao ustupak na\u010dinjen od strane vladaju\u0107ih klasa) u odnosu na aktuelno stanje masovne hroni\u010dne nezaposlenosti: iz toga proizilazi da se intenziviranje klasnog rata \u2013 \u010diju manifestaciju predstavljaju nove reforme \u2013 ponekad stvarno mo\u017ee percipirati i kao neka vrsta ustupka. Ono \u0161to je verovatno, jeste da se u vladaju\u0107im krugovima upravo i ra\u010duna na jedan ovakav efekat izmena zakona. Stoga se i da zaklju\u010diti da je, ipak, re\u010d o relativnom ka\u0161njenju ove zakonske regulative, jer nikad nije zaista kasno da se zapo\u010dne sa ovakvim merama i da se na taj na\u010din pripremi teren za uvo\u0111enje onoga \u0161to simboli\u010dno nazivamo kineskom proizvodnjom i kineskim uslovima rada[32].<\/p>\n Ipak, postavlja se pitanje da li \u0107e \u010dak i takve mere zaista doneti promene, barem onako kako se to od njih o\u010dekuje, a o \u010demu zaklju\u010dujemo na osnovu oskudnih vesti o izmenama zakonske regulative. U svakom slu\u010daju, nema sumnje da \u0107e dr\u017eavna politika u narednim mesecima \u2013 izme\u0111u ostalog i kroz novu regulativu o zapo\u0161ljavanju \u2013 upravo pratiti ovu logiku. Prvi efekti ovih reformi oseti\u0107e se vrlo brzo kada se pristupi \u201cotvaranju\u201d dr\u017eave t.j. liberalizaciji i privatizaciji onih privrednih sektora, preduze\u0107a i ustanova koje jo\u0161 uvek nisu liberalizovane, pre svega kada usledi privatizacija Elektroprivrednog sistema (EPS-a) \u2013 jer nema sumnje da \u0107e upravo nastavak privatizacije predstavljati prvi korak u implementaciji nove regulative. Uglavnom, ve\u0107 se u ovom trenutku mo\u017ee pretpostaviti da \u0107e to biti privatizacioni talas koji \u0107e po uspe\u0161nosti prevazi\u0107i sve prethodne privatizacije javnih preduze\u0107a \u2013 s obzirom na odredbe zakona kojima se zna\u010dajno pojeftinjuje otpu\u0161tanje zaposlenih, koje \u0107e privu\u0107i daleko ve\u0107i broj potencijalnih investitora (jer se time tro\u0161kovi u startu umanjuju, a samim tim raste i projektovana stopa profita). Drugi o\u010dekivani korak bi\u0107e \u0161irenje tzv. javno-privatnih partnerstava t.j. privatizacija javnih i komunalnih preduze\u0107a u velikim gradovima (pre svega vodovoda, usluga odno\u0161enja sme\u0107a, gradskog saobra\u0107aja, snabdevanja gasom itd.). Zakonski je teren tu ve\u0107 trasiran, a povu\u010deni su i brojni prakti\u010dni potezi u pravcu njihovog uspostavljanja: u mnogim gradovima su gradske uprave ve\u0107 krenule da pripremaju predloge za javno-privatna partnerstva, u nekima je zapo\u010delo i strate\u0161ko uni\u0161tavanje odre\u0111enih javno-komunalnih preduze\u0107a \u2013 sa idejom da se, obaranjem cene preduze\u0107a, ona u\u010dine primamljivijim za potencijalne investitore \u2013 a u nekim gradovima i sektorima ve\u0107 se krenulo sa realizacijom (npr. uvo\u0111enje sistema BusPlus u javnom prevozu u Beogradu). Tre\u0107i mogu\u0107i korak je privatizacija (delova) sektora zdravstvene i socijalne za\u0161tite \u2013 u kojoj meri i na koji na\u010din, ostaje da se vidi.<\/p>\n Uglavnom, ovako ili onako, nastavak privatizacije bi\u0107e prvi rezultat primene nove regulative, jer se njime pre svega otvara mogu\u0107nost kapitalu da u relativno kratkom roku zabele\u017ei veliki profit. Zato \u0107e ona, pre svega, privu\u0107i one najdinami\u010dnije frakcije globalne bur\u017eoazije t.j. one frakcije kapitala uz koje se obi\u010dno vezuje epitet \u201cme\u0161etarski\u201d[33], sem u slu\u010dajevima u kojima je, uz dr\u017eavnu asistenciju, predvi\u0111ena uspostava strate\u0161kog partnerstva[34]. Da li \u0107e, osim toga, biti nekih drugih efekata novog zakona, te\u0161ko je re\u0107i. Jer ne treba isklju\u010diti mogu\u0107nost da novi zakon kao svoje jedine rezultate zabele\u017ei upravo privatizacije do sada neprivatizovanih preduze\u0107a, iako \u0107e biti otvaranja i novih proizvodnih pogona i firmi iz onih sektora koji se oslanjaju na trgova\u010dki i bankarski kapital. Me\u0111utim, verovatnije je da \u0107e se to doga\u0111ati tek sporadi\u010dno, a ne u nekim masovnim razmerama. Drugim re\u010dima, sasvim je mogu\u0107e da \u201cveliki skok unapred\u201d \u2013 na koji se, izgleda, u dr\u017eavnim krugovima ozbiljno ra\u010duna (simptom toga je ve\u0107 spomenuto zazivanje o\u017eivljavanja proizvodnje) \u2013 izostane i da, umesto reindustrijalizacije i masovnog zapo\u0161ljavanja i svega ostalog, efekat novog talasa reformi bude taj da se aktuelno stanje doslovno ni u \u010demu ne promeni, ali da to postane o\u010digledno tek za tri ili \u010detiri godine. Kada se 2017. srpsko dru\u0161tvo na\u0111e na istoj onoj ta\u010dki na kojoj je bilo 2011. ili 2012. godine, situacija \u0107e zapravo biti jo\u0161 drasti\u010dnija, jer \u0107e (i relativno i apsolutno) socioekonomsko zaostajanje i prate\u0107e zao\u0161travanje dru\u0161tvenih odnosa po svim mogu\u0107im osnovama postati neodr\u017eivo. Takva jedna situacija bi predstavljala sasvim prikladan dru\u0161tveni ambijent uo\u010di obele\u017eavanja 100-te godi\u0161njice Oktobarske revolucije…<\/p>\n [1]\u00a0 http:\/\/www.novosti.rs\/vesti\/naslovna\/aktuelno.290.html:399102-Gazde-pisu-zakon-o-radu (poslednji pristup 22. 10. 2012)<\/p>\n [2] http:\/\/www.b92.net\/info\/vesti\/index.php?yyyy=2012&mm=09&dd=30&nav_category=12&nav_id=647381 (poslednji pristup 22. 10. 2012)<\/p>\n [3] Na primer, Zagorka Golubovi\u0107 je 2009. godine visokoparno u dnevnom listu Danas objavila smrt neoliberalizma i potrebu povratka proverenim vrednostima u vidu Kejnza, oceniv\u0161i kako su pozicije sprovodnika neoliberalne politike (Dinki\u0107 i dru\u0161tvo) postale neodr\u017eive. Tri i po godine kasnije, neoliberalna politika se nastavlja,\u00a0 a neoliberali sede i dalje jednako \u010dvrsto u ministarskim foteljama, tako da se kao neodr\u017eivo u celoj pri\u010di pokazalo samo buncanje Zagorke Golubovi\u0107. No, uzev\u0161i u obzir njen praksisovski background, ne\u0161to vi\u0161e od spontanih filozofsko-sociolo\u0161kih mudrolija za jednokratnu upotrebu nije se ni moglo o\u010dekivati.<\/p>\n [4] Iako su u poslednje vreme u nema\u010dkim medijima sve u\u010destalija upozorenja da stopa rasta opada, da je u nekim privrednim granama ve\u0107 dva kvartala uzastopno zabele\u017eena stagnacija, a da je u nekim sektorima pad privrednih aktivnosti ve\u0107 dostigao alarmantan nivo. Za kona\u010dnu ocenu godi\u0161njeg bilansa u 2012. jo\u0161 uvek je rano.<\/p>\n [5] O planu reformi predstavljenom u Francuskoj vidi: \u2013 http:\/\/www.spiegel.de\/wirtschaft\/soziales\/frankreich-gallois-reformkonzept-a-la-hartz-hat-kaum-chancen-a-865407.html\u00a0 (posl. pristup 06. 11. 2012)<\/p>\n [6] Komisija je bila poznata kao Hartz-komisija, po svom predsedniku Peteru Hartzu, koji je ujedno \u2013 \u0161to je zanimljiv podatak sam po sebi \u2013 u komisiji zastupao interese krupnog industrijskog kapitala, budu\u0107i da je bio istovremeno i \u010dlan uprave kompanije Volkswagen AG.<\/p>\n [7] Jedna od posledica bio je porast siroma\u0161tva me\u0111u decom, iako procenat dece koja odrastaju u siroma\u0161tvu u poslednjih nekoliko godina (navodno) opada. U 2012. godini gotovo petina dece mla\u0111e od tri godine u Nema\u010dkoj (18,2%) odrasta u siroma\u0161tvu. Taj procenat se razlikuje od jedne do druge pokrajine i od grada do grada \u2013 recimo, u Brandenburgu iznosi 24,3%, u Berlinu 34,3%, a rekord dr\u017ei zapadnonema\u010dki grad Gelzenkirhen sa 40,5% siroma\u0161ne dece. \u2013 http:\/\/rbb-online.de\/nachrichten\/politik\/2012_10\/kinderarmut_in_der.html (posl. pristup 03. 11. 2012)<\/p>\n [8] Zanimljiv je podatak da je ovakva politika SPD-a vratila u opticaj staru parolu KP Nema\u010dke iz me\u0111uratnog perioda \u2013 Wer hat uns verraten? Sozialdemokraten! (Ko nas je izdao? Socijaldemokrati!) \u2013 parolu, \u010dija je utemeljenost u toku tih doga\u0111aja dobila samo jo\u0161 jednu dodatnu potvrdu.<\/p>\n [9] http:\/\/www.arbeitsagentur.de\/nn_27030\/zentraler-Content\/Pressemeldungen\/2012\/Presse-12-037.html\u00a0 poslednji pristup 24. 10. 2012.<\/p>\n [10] Pored 2,78 miliona nezaposlenih, dr\u017eavna statistika bele\u017ei jo\u0161 i slede\u0107e kategorije: 3,75 miliona minid\u017eobera, koji su do zaposlenja stigli \u00bbzahvaljuju\u0107i merama za zapo\u0161ljavanje\u00ab, 4,38 miliona onih koji primaju socijalnu pomo\u0107 (Alg II) i 792.000 osoba koje primaju pomo\u0107 za nezaposlene (Alg I). Iz ovih kategorizacija (koje se delimi\u010dno \u00bbseku\u00ab) te\u0161ko je izvu\u0107i jedinstveni zaklju\u010dak koji je stvarni broj nezaposlenih i nedovoljno zaposlenih (delimi\u010dno zavisnih od socijalne pomo\u0107i), jer deo ovih statistika uklju\u010duje i decu i druge \u010dlanove doma\u0107instva. Sa druge strane, oni nezaposleni koji iz nekog razloga nisu prijavljeni u Agenturi za rad ili su upu\u0107eni na neke druge kategorije pomo\u0107i (npr. majke koje se staraju o deci, neke kategorije migranata, besku\u0107nici itd.) nisu uklju\u010deni u ovu statistiku.<\/p>\n [11] Treba naglasiti da u Nema\u010dkoj, jo\u0161 uvek, ne postoji zakonski regulisana minimalna najamnina i da postoji veliki otpor udru\u017eenja poslodavaca, unije industrijalaca itd. uvo\u0111enju bilo kakve zakonske regulative u ovu oblast. Stoga se, vi\u0161e neformalno i po nekom nepisanom pravilu, prekarnim sektorom smatraju zaposlenja na kojima satnica iznosi manje od 9 Eura. Po pravilu, satnica na radnim mestima koja spadaju u kategoriju minid\u017eobova (pomo\u0107na ili prosta radna mesta, sa radnim vremenom do 15 sati nedeljno), a koja su u ovom sektoru i najbrojnija, iznosi od 5 do 7,50 Eura.<\/p>\n [12] 1-Euro-Jobs predstavlja tip prisilnog rada, namenjen onima koji se u statistikama defini\u0161u kao dugogodi\u0161nja nezaposlena lica (Langzeitsarbeitslosen) t.j. lica koja su bez zaposlenja du\u017ee od godinu dana. Takvim licima posao pronalazi Jobcenter i ona su prinu\u0111ena da ga obavljaju, ne bi li nastavila da dobijaju socijalnu pomo\u0107. Ukoliko odbiju obavljanje posla, gube sva prava na socijalna primanja. Prakti\u010dno, re\u010d je o modelu \u00bbradom do socijalne pomo\u0107i\u00ab, koji je od ranije poznat u Sjedinjenim Dr\u017eavama. Pored socijalne pomo\u0107i, ova lica mogu od svog poslodavca da dobiju najvi\u0161e 1 Euro po radnom satu (maksimalno do 165 Eura mese\u010dno), zbog \u010dega je ova vrsta zaposlenja \u00bbu narodu\u00ab i poznata kao 1-Euro-Job.<\/p>\n [13] Otpu\u0161tanje je proces koji je uvek povezan sa velikim te\u0161ko\u0107ama, nailazi na prepreke, izaziva otpor sindikata, traje \u00bbneopravdano dugo\u00ab, a naj\u010de\u0161\u0107e ima i sudski epilog. U ovom slu\u010daju procedura je znatno ubrzana, budu\u0107i da poslodavac ne mora da ulazi u procese pregovaranja sa zaposlenima, nego to direktno re\u0161ava sa agencijama za posredovanje, koje to dalje re\u0161avaju sa radnicima, kojima su, za svaki slu\u010daj, sami ugovori vremenski ograni\u010deni, a u ugovorima su im ograni\u010dena i druga prava, pre svega u pogledu \u017ealbi i drugih oblika pravne borbe.<\/p>\n [14] Uobi\u010dajena taksa za posredovanje pri zapo\u0161ljavanju iznosi 500 \u20ac. Ovaj tro\u0161ak snosi sam (ne)zaposleni, ili, ukoliko poseduje odgovaraju\u0107e uverenje slu\u017ebe za rad, pokrivanje ovog iznosa preuzima sama slu\u017eba (dr\u017eava). Pitanje provizije reguli\u0161e se sistemom dvostrukog ugovoranja (izme\u0111u poslodavca i agencije i izme\u0111u zaposlenog i agencije), pri \u010demu posrednik bele\u017ei profit na ime razlike izme\u0111u visine nadnice koju poslodavac odre\u0111uje u ugovoru sa agencijom i visine nadnice koju agencija odre\u0111uje u ugovoru sa zaposlenim. Naravno, ova razlika je pravno uobli\u010dena na suptilan na\u010din, ali joj je su\u0161tina upravo ta.<\/p>\n [15] Iako je ovakva praksa bila povezana sa odre\u0111enim rizicima i velikim tro\u0161kovima (tro\u0161kovima otpremnina i sudskih procesa, ukoliko su radnici podnosili \u017ealbe sudskim instancama itd.), te je \u010desto znala da i vremenski dugo traje (jer su bile u pitanju vi\u0161emese\u010dne procedure), postojala je procena poslodavaca da \u0107e se ovakvi zahvati na kraju, ipak, isplatiti, \u0161to se pokazalo kao ta\u010dno. Velik deo tro\u0161kova na posletku je amortizovan i to ne samo posredni\u010dkim poslovima agencija, ve\u0107 i na taj na\u010din \u0161to su zaposleni, koji su primili otpremnine, \u010desto kao preduslov za ponovno zaposlenje, morali da vrate ispla\u0107ene otpremnine svojim starim-novim poslodavcima. Onaj deo zaposlenih koji ne bi pristao na takvu meru, nije bio uop\u0161te vi\u0161e uziman u obzir za zaposlenje u tim kompanijama.<\/p>\n [16] Procena istra\u017eiva\u010da (iz 2006) je bila da je \u00bbudeo na tr\u017ei\u0161tu\u00ab posredni\u010dkih agencija vredeo oko 9 milijardi eura. Godi\u0161nji promet samo tri najve\u0107e agencije iznosio je 2005. godine oko 1,5 milijardi i to: Randstad 754 miliona \u20ac (28.900 radnika \u00bbu podzakupu\u00ab), Manpower 402 miliona (16.700 radnika) i ADECCO 365 miliona (12.500 radnika) \u2013 Achim Vanselow, \u201cLeiharbeit \u2013 eine atypische Arbeitsform macht Karriere\u201d, u: Arbeiten ohne Netz. Prek\u00e4re Arbeit und ihre Auswirkungen, ured. Klaus Pape, Hannover: Offizin, 2007, 116.<\/p>\n [17] Iako su sindikalne organizacije u odre\u0111enim delovima privrede ostale izuzetno sna\u017ene \u2013 pogotovo u rudarstvu i energetici, auto-industriji, gra\u0111evinarstvu, \u017eeleznici itd. \u2013 \u010dinjenica je isto tako, da je pozicija sindikata u dru\u0161tvu, pogotovo u poslednjih deset godina, zna\u010dajno oslabljena i da se broj sindikalno organizovanih radnika smanjio.<\/p>\n [18] Prema podacima sindikata, u Nema\u010dkoj postoji oko 7,5 miliona zaposlenih na minid\u017eob bazi, od \u010dega je za 2\/3 (4,9 miliona) minid\u017eob jedina vrsta zaposlenja. U nekim sektorima, posebno u ugostiteljstvu, 50% svih radnih mesta su minid\u017eobovi \u2013 u: Barbara Dribbusch, \u201cMinijobs bald f\u00fcr 450 Euro\u201d, Die Tageszeitung, 9940, 26. 10. 2012, 9.<\/p>\n [19] Nikos Pulancas, Klase u savremenom kapitalizmu, Beograd: Nolit, 1978, 16, 20.<\/p>\n [20] To je u Nema\u010dkoj jedan od zvani\u010dnih naziva za ovaj deo populacije (prema podeli na ni\u017ee, srednje i vi\u0161e slojeve). Osim toga, postoji i sli\u010dna klasifikacija prema nivou zarada na Geringverdiener (slabo pla\u0107ene), Normalverdiener (normalno pla\u0107ene) i Besserverdiener (bolje pla\u0107ene). \u0160ta ta\u010dno u klasifikaciji predstavljaju slabo, normalno i bolje, te\u0161ko je re\u0107i, ali to i nije toliko bitno. Jer je u pitanju jedna mistifikacija birokratske statistike u Nema\u010dkoj, kojom se iz dominantnog diskursa potpuno potiskuje bilo kakvo referiranje na klase, pa \u010dak i toliko rasprostranjena upotreba distinkcije na bogate i siroma\u0161ne (koja i sama ima mistifikatorski karakter), pre svega zato \u0161to ukazuju na nekakve suprotnosti i konflikte, koji le\u017ee u njihovoj osnovi. Umesto toga, operi\u0161e se pojmovima u kojima formalno ne postoji nikakva vrsta suprotstavljenosti i u kojima nema \u00bbgubitnika\u00ab. Jer su svi \u00bbdobitnici\u00ab, budu\u0107i da svi zara\u0111uju, neki zara\u0111uju slabo, neki normalno, a neki bolje, ali svi zara\u0111uju, niko ne gubi.<\/p>\n [21] Zao\u0161travanje politike prema nezaposlenima i drugim primaocima nekih vidova socijalne pomo\u0107i najavljeno je 2010. u vladinom dokumentu Zukunftspaket 2011-2014 \u2013 Christoph Butterwegge, \u201cVon Hartz IV zu \u00bbHartz V\u00ab?\u201d, u: Kaltes Land. Gegen die Verrohung der Bundesrepublik, ured. R. Bauer, H. Platta, Hamburg: Laika, 2012, 95.<\/p>\n [22] Prvi korak u tom pravcu ve\u0107 je preduzet: od januara 2013. visina primanja za zaposlenja na minid\u017eob osnovi bi\u0107e podignuta sa 400 na 450 \u20ac, \u0161to \u0107e, prema procenama, doprineti daljoj transformaciji (fragmentaciji) radnih mesta i \u0161irenju prekarnog sektora \u2013 Barbara Dribbusch op.cit.<\/p>\n [23] Uprkos informacijama iz poslednje dve godine o tome kako je u Kini, ipak, do\u0161lo do pove\u0107anja iznosa minimalnih najamnina, podatke o realnom iznosu minimalne mese\u010dne naknade, a pogotovo nadoknade po radnom satu i prose\u010dnog broja radnih sati u nedelji (\u0161to su pravi pokazatelji stanja u pogledu uslova rada), vrlo je te\u0161ko ustanoviti. Zvani\u010dne brojke o tome \u2013 kako su oni, na primer, izneti u: Bernd Schaaf, Lohn- und Lohnnebenkosten: VR China, Bonn: Germany Trade and Invest, 2011, 12. \u2013 ne treba uzimati za ozbiljno. Minimalne mese\u010dne nadoknade u Kini kre\u0107u se, otprilike, u opsegu izme\u0111u 28 i 200 \u20ac mese\u010dno, \u0161to zavisi od raznih faktora, ali je pre svega regionalno odre\u0111eno, jer se minimalci razlikuju od jedne do druge provincije. Ali nam to i dalje ne pru\u017ea pravu sliku, jer nije jasno prema kojim tarifama se ra\u010duna satnica, kao i koji je broj radnih sati u pitanju. Ipak, ono \u0161to bi moglo da poslu\u017ei kao ilustracija stanja u Kini jeste poverljivi podatak o \u00bbrezervnoj armiji rada\u00ab u unutra\u0161njosti Kine, koji je \u00bbiscureo u javnost\u00ab 2008. godine. Prema tom podatku, \u010dak 230 miliona ljudi u Kini ima godi\u0161nji (!) prihod manji od 44 $ (\u0161to je manje od 3,5 $ mese\u010dno). Na osnovu tog podatka je ustanovljeno da 600-700 miliona ljudi u Kini (gotovo polovina populacije) \u017eivi ispod granice siroma\u0161tva odre\u0111ene standardima UN (1$ dnevno po osobi), po \u010demu je Kina \u00bbprevazi\u0161la\u00ab \u010dak i najve\u0107i deo siroma\u0161nih afri\u010dkih zemalja. \u2013\u00a0 http:\/\/www.epochtimes.de\/chinas-mindestlohn-einer-der-niedrigsten-in-der-welt-551484.html (posl. pristup 03. 11. 2012). Taj podatak dovoljno govori o \u00bbpredestiniranosti\u00ab kineske ekonomije da dominira na svetskom nivou za celi niz narednih decenija.<\/p>\n [24] C. Butterwegge op.cit. 93.<\/p>\n [25] Primera radi, istra\u017eivanje me\u0111u radnicima jedne kompanije za proizvodnju automobila iz zapadne Nema\u010dke je pokazalo da 54% ispitanika smatra da je potrebno izvr\u0161iti ve\u0107i dru\u0161tveni pritisak na nezaposlene, u \u010demu se delimi\u010dno sla\u017ee jo\u0161 oko 1\/3 ispitanih. Zanimljiv je, sa druge strane, odnos prema istom pitanju koji postoji u isto\u010dnom delu zemlje, gde se ogromna ve\u0107ina ispitanika jasno usprotivila takvim stavovima. \u2013 u: Klaus D\u00f6rre, \u201cAbwertung, die aus der Mitte kommt. Prekarit\u00e4t als fatales Wettbewerbsystem\u201d, u:Eine Frage der Klasse? Deutschlands Mitte zwischen Abstiegsangst und dem Tritt nach unten, Potsdam: HBS Brandenburg, 2012, 38.<\/p>\n [26] Zao\u0161travanje klasnog sukoba je, o\u010digledno, globalni fenomen, jer postoji svuda, iako se njegove konkretne forme mogu razlikovati (kao \u0161to se i razlikuju) od jednog do drugog dru\u0161tva (t.j. dru\u0161tvene formacije).<\/p>\n [27] Izraz blok na vlasti nema nikakve veze sa politi\u010dkim partijama, ve\u0107 sa klasnom strukturom jednog dru\u0161tva i klasnim pozicioniranjem unutar njega. Politi\u010dke partije mogu, ali i ne moraju na razli\u010dite na\u010dine odra\u017eavati ove rasporede.<\/p>\n [28] Potvrdu tog nalaza mo\u017ee predstavljati \u010dinjenica da je rad na izmenama zakona po\u010deo pod vla\u0161\u0107u jednog politi\u010dkog saveza, a da se sa njim nastavlja pod vla\u0161\u0107u drugog (dakle, u druga\u010dijim politi\u010dkim okolnostima), \u0161to zapravo pokazuje da politi\u010dka konstelacija u srpskom dru\u0161tvu, sama po sebi, i ne igra neku presudnu ulogu. Da je to zaista tako, mo\u017ee kao dalja potvrda da poslu\u017ei podatak da je \u00bbpolitika reformi\u00ab zapo\u010dela jo\u0161 davne 1988. godine, sa odustajanjem od samoupravljanja, te da su je sve vlade i partije, koje su nakon toga vr\u0161ile politi\u010dku vlast (od SK Srbije do aktuelne koalicije), vodile u istom pravcu \u2013 naravno, neke manje, a neke vi\u0161e dosledno, neke manje, neke vi\u0161e uspe\u0161no, u boljim ili lo\u0161ijim okolnostima itd. \u2013 ali u pravcu koji je zacrtan jo\u0161 krajem 1980-ih. Zato, kada se sagleda poslednjih 25 godina, mo\u017ee da se zapazi postojanje vi\u0161estrukih kontinuiteta u razvoju Srbije: oni se izra\u017eavaju u manje-vi\u0161e kontinuiranoj neoliberalnoj socioekonomskoj politici, kao i u politi\u010dkom kontinuitetu.<\/p>\n [29] To bi zna\u010dilo da jedan od najva\u017enijih dr\u017eavno-ideolo\u0161kih aparata u Srbiji danas jeste sistem politi\u010dkih partija, budu\u0107i da upravo on igra presudnu ulogu u pro\u0161irenoj reprodukciji dru\u0161tvenih klasa. Va\u017enost koju ima ovaj aparat u slu\u010daju srpskog dru\u0161tva predstavljao bi jednu od njegovih specifi\u010dnosti u odnosu na ostale dru\u0161tvene formacije (recimo, u Nema\u010dkoj je jedan od va\u017enijih dr\u017eavno-ideolo\u0161kih aparata \u0161kolski sistem itd.), koja \u010dak ima i odre\u0111eni istorijski kontinuitet i mo\u017ee da se prati od poslednje \u010detvrtine 19. veka (ako ne i od ranije).<\/p>\n [30] Mo\u017ee se re\u0107i da \u0107e novi talas privatizacije slediti ovako ili onako t.j. da \u0107e privatizacija svakako biti prvi efekat nove regulative, bez obzira na to kako \u0107e ona u celini tretirati dr\u017eavnu birokratiju.<\/p>\n [31] U mnogim dr\u017eavnim ustanovama neke od novih odredbi su primenjivane i do sada, dakle, \u010dak i pre dono\u0161enja novog zakona. Iako aktuelni zakon predvi\u0111a da nakon isteka ugovora na odre\u0111eno vreme, osoba anga\u017eovana po ovoj osnovi mora biti ili zaposlena na neodre\u0111eno vreme ili otpu\u0161tena, prakti\u010dno je dolazilo do daljeg produ\u017eavanja ugovora na odre\u0111eno vreme, time \u0161to su zaposlenima preimenovana radna mesta, te su oni, na taj na\u010din, ponovo anga\u017eovani na odre\u0111eno vreme, ali na \u00bbnovim radnim pozicijama\u00ab. U tom smislu, dakle, potvr\u0111uje se teza da \u0107e zakon samo regulisati i do sada rasprostranjene prakse (prebacuju\u0107i ih iz sive u belu zonu).<\/p>\n [32] Valjalo bi se na ovom mestu prisetiti istorijskog primera prvobitne akumulacije kapitala u Engleskoj: intenzivni razvoj kapitalisti\u010dkih odnosa bio je mogu\u0107 tek kada su, nakon razno-raznih dru\u0161tvenih procesa (dugogodi\u0161njeg procesa propadanja sitnog selja\u0161tva, privatizacije javnih povr\u0161ina kroz proces ogra\u0111ivanja itd.), vlasnici kapitala na raspolaganju imali dovoljnu koli\u010dinu radne snage spremne (osu\u0111ene) na radni anga\u017eman pod bilo kakvim (to zna\u010di \u2013 najgorim) mogu\u0107im uslovima (jer alternative vi\u0161e nije bilo). Opa\u017eaju se izvesne sli\u010dnosti izme\u0111u ovog i primera koji predstavlja dana\u0161nje srpsko dru\u0161tvo.<\/p>\n [33] Zoran Gaji\u0107, \u201cNagovor na kritiku politi\u010dke ekonomije\u201d, u: Kroz tranziciju. Prilozi teoriji privatizacije, ured. \u017deljko Popovi\u0107, Zoran Gaji\u0107, Novi Sad: AKO, 2011, 270.<\/p>\n [34] Scenario sli\u010dan prodaji NIS-a o\u010digledno se priprema i za EPS, \u010diji \u0107e strate\u0161ki partner biti nema\u010dki koncern RWE \u2013 vidi: http:\/\/www.manager-magazin.de\/unternehmen\/energie\/0,2828,855032,00.html (posl.pristup 08. 11. 2012)<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":" O predlogu izmena Zakona o radu u Srbiji i njegovim mogu\u0107im posledicama<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":1114,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[33],"tags":[],"jetpack_sharing_enabled":true,"jetpack_featured_media_url":"https:\/\/gkp.org.rs\/wp-content\/uploads\/2017\/12\/industnovi-sad-1.jpg","_links":{"self":[{"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1113"}],"collection":[{"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=1113"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1113\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media\/1114"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=1113"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=1113"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/gkp.org.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=1113"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}