Suočititi se sa novim
Intervju sa Silvenom Lazarisom (Sylvain Lazarus)
Intervju vode: Aleksandr Konstanco (Alexandre Costanzo) i Filip Ru (Philippe Roux), časopis De(s)générations
De(s)générations: S obzirom na vaše aktivističke delatnosti i sve što ste radili i pisali, želeli bismo da čujemo vaše mišljenje o aktuelnoj situaciji i o načinu na koji zamišljate horizont, svet koji dolazi?
Silven Lazaris: „Horizont? Nema horizonta.“, to je naslov teksta koji sam priložio za ovaj broj vašeg časopisa. Mislim da bih najpre započeo tako što ću vam reći nešto o mojim aktivističkim iskustvima koja na posletku čine jednu genealogiju, i što mi pomaže da mislim. I to mi se čini primerenim jer, o svemu što želim da vam kažem, to će biti mišljenje onih koje zovem „ljudi“. Biće tako i kada budem govorio o vašem pitanju o trenutnoj situaciji.
Ali dobro, želite da vam kažem šta raditi danas s obzirom na ono što radim? Da li zato što se to nalazi u jednoj radikalnoj drugosti? Ja nisam filozof i oduvek sam verovao da filozofija kao takva nema kompetenciju kada je politika u pitanju. Ovo pitanje profesije, kompetencije, koje je ono „znati odakle govorimo“, jeste veliko pitanje. Postoje načini mišljenja i operacije mišljenja. Postoji sve ono što naučimo na univerzitetima i u školama: govoriti kao filozof, govoriti kao psihoanalitičar, kao istoričar umetnosti, itd. Smatram da ovo pitanje trasira pravu liniju demarkacije, i otkriva poredak izbora, odluke. Ja govorim o aktivisti politike, polazeći od prakse politike i njene intelektualnosti i nikada nezaboravljajući slavnu izreku Kangilema (Canguilhem) (velikog otporaša, prijatelja Kaveja [Cavaillés], kojeg su ubili Nacisti): „Kada izađemo iz Sorbone u ulicu Sen-Žak (Saint-Jacques), možemo se popeti ili sići; ukoliko se penjemo, dolazimo do Panteona koji je mesto večnog počinka nekoliko velikih ljudi, ali ukoliko silazimo, zasigurno stižemo u prefekturu policije.“ Koju stranu biramo? Koji je ulog te odluke, tog izbora? Reč koja mi odmah dolazi na um jeste hrabrost. Hrabrost da se suoči sa samom politikom. I hrabrost licem u lice sa onim što jesmo u trenutku kada je sve što je dominiralo tokom velikog perioda na planu politike, istorije ili intelektualnosti, zatvoreno. I zbog toga reči kao što su revolucija, komunizam, ideja proletarijata kao alternative kapitalu i dominaciji, sve to pripada poretku onoga što je bilo, i kao svi oblici mišljenja, prakse, subjektivnosti, oni su sekvencijalni i ne pripadaju poretku nepromenljivih, večnosti čovečanstva. „Ima/postoji“ je pitanje koje je stalno otvoreno, u kompleksnom odnosu sa „imalo/postojalo je“.
Evo, govorim o politici. O svemu što nas okružuje, gde odnos između „ima/postoji“ i „imalo/postojalo je“ nije jednostavan. I ako hoćete, to je ujedno i glavna poenta. Štaviše, u prethodnom dispozitivu imali ste jedan čvor, odnosno poseban oblik kontinuiteta koji je moguće pratiti, između marksizma i potom marksizma-lenjinizma. Kao i između svih vizija povezanih sa idejom alternative državi, i onih koje su povezane sa popularnom moći – bilo da je to radnička klasa, narod, mase, bilo njihov savez. Dolazio je trenutak kada bi trebalo imati moć i kapacitet da se stavi tačka na lošu Državu, da se uspostavi nešto što bi bilo „Država koja više ne bi bila“ (Marksova teza o proleterskoj državi koju obnavljaju Lenjin a zatim i Mao), ili čak, u nemačkoj marksističkoj školi, Država naroda, popularna i nehijerarhijska država.
Sve vreme ste govorili na kraju vaše prezentacije nešto kao: „… pronaći politiku koja se suprotstavlja sistemu“. Ali po mom mišljenju, to nije pitanje. Kapitalistički sistem je jedno ogromno pitanje, ali ako treba naći i kad treba naći politiku, to je kada se suočimo sa drugom politikom: nije u pitanju postavljanje nasuprot sistemu. Ja sam frapiran da se danas u čitavom nizu tekstova kaže: „treba se suprotstaviti kapitalu“, i to je izmeštanje koje se zasniva na ideji, po mom mišljenju potpuno neutemeljenoj, da je opozicija kapitalu, na određen način, ključ. Problem nije neophodnost emancipacije, progresivizma, itd. Stvarno pitanje je: ima li u tome načina koji vodi ka mogućoj politici, nešto što bi opet bila nada na strani ljudi, onoga što zovem ljudima i koje smo ranije nazivali klasom – objasniću malo dalje izbor izraza „ljudi“? Bilo je to posve drugačije jer je klasa bila subjektivna/objektivna, radnička klasa je postavila pitanje „ko“ i pitanje organizacije. Postojala je jedna partija i ona je postavljala pitanje Države budući da proletarijat treba da zadobije moć i Država mora da nestane. Dakle, postojao je odgovor na pitanje ekonomije, Države, organizacije. I postojao je odgovor na pitanje „subjekta“ – koje očigledno interesuje mnoge filozofe. Istorijski subjekt, da li je to narod? Radnici?
Uvek sam govorio da se hrabrost nalazi ovde: u znanju o onome što je ušlo u zastarevanje, ili o onome što je završeno. I kada sam diskutovao sa mojim prijateljima iz Srbije – među kojima su neki bili pravi marksisti i koji su želeli svoje mesto u radničkoj klasi, Marksa u stvarnosti – upotrebio sam ovaj izraz: „bolje stajati u čarapama, nego biti ogrnut intelektualnim kostimom što je moguće sjajnijim, a koji je satkan od bespomoćnosti“. Drugačije rečeno, ukoliko su vremena nova, treba prihvatiti da na planu onoga šta ima da se radi, na rečima i leksici, treba započeti. Postoji jedna askeza nasilnosti koja izgleda neophodna za svaki početak: ukoliko su vremena nova, treba započeti.
De(s)générations: Možete li precizirati?
Silven Lazaris: Kako se suočiti sa novim? Trebalo bi promeniti reči, jer one koje koristimo su prastare. Mogli bismo locirati velike, stare operacije i suspendovati ih, izjaviti da ih za trenutak odlažemo sa strane, da ih ostavljamo tamo gde se one i nalaze. Ne nosimo ih sa sobom. Jer ovo pitanje zatvaranja starog perioda je apsolutno očigledno. Ja sam bio marksista, marksista-lenjinista, ima od tada četrdesetak godina. Nešto kasnije, okarakterisao sam ono što zovem post-lenjinizmom sledećim rečima: „to je bilo veliko i važno iskustvo, i kolika god da je istorijska i politička, pa i moralna važnost ovog iskustva, ono je završeno.“ Pitanje novog će biti malo po malo formulisano, imaćemo reči, oslanjaćemo se na pravila novog. Istoričar, helenista, Mozis Finli (Moses Finley), autor dela Invencija politike: demokratija i politika u Grčkoj i u republikanskom Rimu, koga vrlo poštujem i koga sam išao da posetim u Kembridžu zajedno sa Natašom Mišel (Natacha Michel), napisao je jednu malu knjigu o Trojanskom ratu, i na kraju jednog od tekstova on malo podiže ton i afirmiše nešto kao: „kada svedemo račun, nikada ne treba pisati istoriju do one koja se tiče sadašnjosti.“ Sve ovo vam govori da prihvatiti zahtev sadašnjosti, savremenosti, u smislu reči, referenci ili intelektualnosti, u smislu inteligencije, za mene je zahtev da se pronađe sadašnjost, ulozi i izbori kod čitavog niza drugih ljudi.
De(s)générations: Kod vas postoji jedan determinišući iskaz na koji bismo želeli da se vratimo: „ljudi misle“.
Silven Lazaris: Ta teza je od suštinskog značaja. Njoj se vraćam u Antropologiji imena, knjizi u kojoj sam predložio ovu tezu kao noseću: „ljudi misle“. Treba prihvatiti iskaz „ljudi misle“, sa konsekvencom koja je veoma važna, da ukoliko ljudi misle, onda je pogrešno i nedovoljno osloniti se na ono što se često tvrdi: za mišljenje, potrebno je biti učen i govoriti učenim jezikom. Treba biti kvalifikovan, nije važno u kom domenu, i imati reči, leksiku, operacije. Ili mišljenja može biti i na prirodnom jeziku. Ovo je prva tačka. Naravno, divno je reći da ljudi misle, ali ono što me je interesovalo već u Antropologiji imena bilo je doći do formulacije: ukoliko ljudi misle, možemo ići dalje s hipotezom da ljudi misle politiku, može biti mišljenja ljudi o politici. To je hipoteza koja me interesuje, ona koja dopušta nadu da ljudi jesu prisutni u prostoru politike, što nazivam: „subjektivnim kapacitetom ljudi“, gde „subjektivno“ označava volju da se stvara, ili ako hoćete, da se razmatra i konkretno konstruiše „moguće“. Kada se radi o jednoj intelektualnoj koncepciji ili o pravom mišljenju, na ljudima je da ih formulišu iskazom, svakako polazeći od sopstvene situacije, i da žele da od ovog poslednjeg načine realno, da ga upišu u činjenice, odnosno u akcije. Novi iskaz menja dato jer je on na jedan način mišljenje situacije i indikacija za akciju. Primer za „ljudi misle“ je iskaz kojim radnici stranog porekla na pokretnoj traci u fabrici kažu: „U fabrici me nazivaju radnikom, van fabrike imigrantom.“ Vidite koji prostor i kakvu direktivu to daje – za i u akciji. Ne radi se o bilo kakvom spontanizmu ili uvrijerizmu (ouvriérisme, radnicizam, prim. prev.) mišljenja, već o formulaciji realnog političkog iskaza poput onih koji sasvim jednostavno vode – ako se usudim da kažem – borbi da „imigrant“ znači „radnik“ ili, drugačije rečeno, da je prepoznat kao takav. Ne samo protiv uvreženog rasizma već protiv reči „imigrant“ i protiv činjenja ljudi nevidljivima. Ideja ovog subjektivnog kapaciteta koju sam vam prikazao na jednom kanonskom primeru, za mene i moje prijatelje je rascep i vrlo je udaljen od marksizma, lenjinizma, progresivizma XX veka, gde je svest bila povezana sa klasom na putu ka boljševičkoj partiji. Ali, vratimo se na ovo mesto: šta je mišljenje ljudi u suštini? Kada to mišljenje misli, šta ono misli? Ono ne misli kao filozof, istoričar, kao ekonomista. Ono ne misli u terminima Države, policijske prefekture, institucija. Stoga sam bio u obavezi da formulišem sledeći predlog (proposition): mišljenjem nazivam suspendovanje polisemije. Vratimo se na primer radnika u fabrici i njihovih iskaza. U velikoj anketi u fabrici automobila Reži Reno (Régie Renault) 1986. godine, sa radnicima na pokretnim trakama (proveo sam dva meseca u fabrici), pitanje je glasilo, a vi ćete ga razumeti: „radnik, šta je to za vas?“. Oni su mi odgovarali, a ja sam kasnije rezimirao odgovore, no ovde želim da stavim akcenat na jednu drugu konsekvencu – pošto je taj iskaz imao drugačiju aktivističku konsekvencu od one koju smo imali maločas: „Radnik, radnik. Unutar fabrike zovu me radnikom. A van nje, oni zaboravljaju da sam radnik i zovu me imigrantom.“ Iz čega smo izvukli ideju da je 1986. „radnik“ bio najpre odsutan i diskvalifikovan u opštem prostoru, a potom, ukoliko ima moguće mesto svoje konzistencije, to je onda fabrika. Kanonsko mišljenje po kojem je ime „radnik“ bilo nošeno imenom „radnička klasa“ pokazalo je svoje zastarevanje, jer je takođe „radnik“ kao kategorija nestajao za druge ljude, nestajao je iz rada, iz kolektiva i nije više identifikovao čoveka ili ženu koji su živeli i radili u Francuskoj. I reč je izašla iz opšteg rečnika, posebno iz jezika politike, sve do svoje nedavne reprize koju je načinio Nacionalni front i koji tvrdi da radi na tome da ih načini novom klijentelom. Radnik versus imigrant: dajem ovaj primer takođe i kao slučaj suspenzije polisemije od strane radnika, iz kojeg izvodim predlog: radnik danas, zavisi gde. Izvan fabrike to više ne funkcioniše, u fabrici reč funkcioniše. I tu je drugi fundamentali iskaz za akciju: fabrika je mesto radnika. Drugačije rečeno, prestanimo da govorimo „radnik“ generalno, jer možemo da ga mislimo singularno: fabrika je mesto radnika. Dakle, kada kažem: „Mišljenje, to je suspenzija polisemije“, ta suspenzija polisemije može savršeno da se praktikuje na prirodnom jeziku nasuprot jakoj akademskoj tradiciji, koja obeležava čitavu sociologiju i takoreći sve društvene nauke u Francuskoj. Ali za ove potonje, jedina poznata suspenzija polisemije jeste definicija. Verujem da sam vam pokazao da ima i drugih. Dakle, ako postoje različiti modaliteti mišljenja, postoje i različiti modaliteti suspenzije polisemije, različiti procesi. U Antropologiji imena predložio sam da se kaže da je politika bila „mišljenje-odnos stvarnosti“, filozofija mišljenje-odnos mišljenja, i istorija mišljenje-odnos države. Tada sam imao duge diskusije sa Natašom Mišel i Alenom Badijuom (Alain Badiou) koji su se složili sa ovim dispozitivima, posebno sa ovim koji se tiče filozofije – mišljenje-odnos mišljenja.
Kada se radi na mišljenju-odnos stvarnosti, pitanje je strukturirano onim mogućim. I danas u politici, trebalo bi da kažem možda sa rezervom, mišljenje ljudi mora biti odnos-mišljenja mogućeg, odnos mišljenja stvarnosti. Vi se interesujete za situacije masa, pokreta, itd; pitanje mogućeg je od ogromnog značaja u situaciji u kojoj postoji štrajk radnika ili borba koja je aktuelna. Ono što angažuje nije „odakle to dolazi“ ili „šta to označava?“, već „šta je ono što je moguće?“. U vreme zatvaranja fabrika, možemo uvek praviti istoriju katastrofa, zašto to nema smisla, zašto je to bilo planirano. Ali kada se podvuče crta iz rakursa mobilisanih ljudi, pitanje jeste: da li će biti otpremnina za sve? Ko je isključen?, itd. To je postavljeno pitanje striktno iz poretka mogućeg. To nije bilo neko malo mišljenje u odnosu na veliko mišljenje koje bi bilo kauzalna analiza, već je to bilo „mišljenje invencije radnika“. Pitanje mogućeg je glavno pitanje – i ono nije pitanje nauke, kulture, erudicije, diskursa, retorike. U drugim domenima koji nas takođe zanimaju – poezija, muzika i drugi – vrlo je zanimljivo videti da oni (takođe) počinju pitanjem mogućeg, u apsolutnoj drugosti s obzirom na ono što je učinjeno pre. Ona se takođe sastoji od potpunog prekida sa rečima, tehnikama, figuracijama, reprezentacijama, sa starim mentalnim shemama. To mišljenje je drugde. U jednoj radikalnoj drugosti, u pitanju je invencija, ono novo. Pitanje mogućeg je upravo to.
De(s)générations: A što se horizonta tiče?
Silven Lazaris: Na pitanje o horizontu dao sam vam odgovor: moje ubeđenje je da nema horizonta. Svi koji pokušavaju da ga opišu – žongliraju. Ukoliko nema horizonta, hrabrost je suočiti se s mrakom. Mrak nije samo tama vremena, tama stvarnosti, ratovi, to je ono što stiže do ljudi, dezintegracija državnih dispozitiva. Realno.
De(s)générations: Želeo bih da se vratim na mnoge stvari: poteškoća imenovanja, „ljudi“, „ekspertiza“. Čitajući vaše tekstove, ekspertizu vidim kao: „ići videti način na koji su ljudi odgovorili na problem.“ Postoje mogućnosti da se iznova misli politika. Druga reč me interesuje, reč koju vi ne upotrebljavate, a to je nepripadnost (dé-filiation). Ukoliko očevi i majke govore da je ciklus politike završen, moglo bi se reći da bi bilo dosta toga za naučiti mlade ljude u dvadesetim godinama, one koji su iz ovog vremena i koji su zasigurno na putu da izumeju dispozitive, kolektivne odnose.
Silven Lazaris: Ali, „ljudi“, to je jedno ime! To su oni koje susrećete na ulicama, u kvartovima, školama ili u redovima nezaposlenih koje vidimo, bez etiketiranja. Bez prejudiciranja o tome ko su oni. Za mene su ljudi neosporno indistinktno i o tome ću vam govoriti nešto kasnije. Razmotrimo „ekspertizu“: termin je preuzet od države, na pobornički i manjkav način. Ja preferiram reč „kompetencija“. Rad sa ljudima se sastoji u pronalaženju predloga alternativa u odnosu na državne: stoga nije potrebna ekspertiza u etatističkom smislu već kompetencije koje postavljaju drugu politiku. Postoji racionalnost pitanja o mogućem, gde ljudi sami elaboriraju svoje projekte i svoja rešenja.
Vraćam se na pitanje o ekspertizi u situacijama mobilizacije, pobune. Imao sam fantastično iskustvo vezano za kompetenciju a propos poplava u Dakaru koje su se dešavale tokom čitave godine, u sezonama kiša – to je pitanje na kojem sam radio sa Opservatorijom predgrađa od 2010. godine. To mi liči i slično je slučaju ZAD-a (Zone A Défendre – Zona odbrane) vezano za izgradnju aerodroma Notr-Dam-de-Land (Notre-Dame-des-Landes). Kompetencija povodom postavljenog problema i moguća rešenja na strani ljudi savršeno su izvodljivi. Važno je uvideti da država nema monopol nad „ekspertizom“ – da su ekspertize države lažne, navijačke – i da se može u svakom trenutku postati kompetentnim o svim pitanjima i iznalaziti moguće na drugim osnovama. Ova tačka je važna jer, u istraživanju o eventualnoj političkoj moći ljudi, ono se ne sastoji iz toga da se odmah pronađe opšti princip političke moći, već je moć delovanje u sopstvenoj situaciji. Raditi na moći države, rata, prava, kapitala, analizirati ih, razotkrivati njihove mehanizme, kritikovati ih, to je sve čist apstraktni rad. Za početak je potrebna subjektivna moć između onih koji diskutuju i deluju da bi znali da pronađu zajedničku tačku, tačku mogućeg situacije. I ona se ogleda u tome da između različitih ljudi nešto moguće bude formulisano, na čemu zajedno rade. U situaciji mobilizacije ljudi, ubeđen sam da se samo tada odjednom oseti moguće, njegova neophodnost i njegov značaj.
Kada je reč o onome na šta ste ukazali tokom mog govora, naime na nepripadnost, u tom smislu želeo bih da citiram Marka Bloka (Marc Bloch), tačnije njegovu propoziciju u knjizi Apologija za istoriju, koju on predstavlja kao arapsku poslovicu: „Mladi izgledaju kao da više pripadaju svom vremenu nego njihovi očevi.“ Mladi su iz svog vremena, to je neosporno, ali šta se događa sa roditeljima? Indeksiranje je urađeno na osnovu pitanja o savremenosti jer je ono u deobi. Istoričnost je, ukoliko postoji, u podeli. Istoričnost je u raspodeli, u dispozitivu gde zajedno rade različite generacije ljudi, s jedne strane, i takođe ljudi drugačijeg mesta života i rada: radnici, ljudi iz predgrađa, zanatlije, učenici, intelektualci, umetnici, itd. Pitanje je pitanje aktuelnih mostova u njihovoj realnoj istoričnosti, u onome što nazivam savremenošću. Iznenađuje me činjenica da izvestan broj ljudi poziva na zajednički rad različitih generacija. To je vrlo dobra ideja, ali nije u pitanju zajednički rad polazeći od baze koja bi već trebalo da bude intelektualno ili politički dostupna. Taj rad se sastoji od zajedničkog investiranja u ovu drugu opskurnu i tamnu tačku. Mora se naglasiti da su, na primer Nuit debout dale ovaj uvid i pozivale na svakodnevne tribine na Trgu Republike, gde najmanje što možemo reći jeste da su oni prevazišli svoje godine (dvadesete ili tridesete), da bi dali svoje gledište, da bi debatovali.
Upravo zbog ovoga je, u mojim očima, kategorija ankete apsolutno esencijalna. Anketa za cilj ima pokušaj rasvetljavanja nekoliko stvari koje su nam nepoznate. Svakako, možemo ići negde, videti neke stvari, pričati sa nepoznatima, „ići videti“, jako je važno ići videti, ali anketa je posve drugačija stvar. I da se vratim na moje ubeđenje, filozofija je jedna stvar a politika sasvim druga, jer uvek sam smatrao da filozofija ne pravi ankete pošto one ne čine deo njenih procedura saznanja. Ona misli drugačije. Ali, ankete u predgrađima pariskog regiona, u predgrađima Dakara o poplavama, ili drugde, zahtevaju da se čuju reči ljudi, da se prodre u situaciju. Potrebno je slušati, opipavati; u pitanju je rad koji je sasvim singularan. I konačno, predložiti ili dobro raditi na zajedničkom nalaženju konkretnog predloga: na primer, u Senegalu, ispumpavanje podzemnih voda – to je ono što nije uopšte rađeno tokom deset godina. Raditi s ljudima, ono što danas nazivam anketama, ima za cilj takođe jedan oblik organizacije. Pri tome znajući da se to tiče samo malog broja ljudi, jer za druge to ne rešava ništa. Ipak, veoma je važno znati kako to radi, kako to reflektovati, kako govoriti o tome u situacijama koje smatrate aktivističkim situacijama.
Ono što me takođe iznenađuje jesu tenzije i nemiran karakter vaših predloga. Nije da i sam nisam u tenziji kada je reč o pitanju: „Šta možemo da uradimo danas? Šta je moguće?“ Situacija je možda gora nego što mislimo: poslednjih deset godina nose velike poteškoće. Takođe i za mene: nakon kraja Političke organizacije (koja je bila osporavana od strane izvesnih aktivista), bilo je potrebno nastaviti. Ali iskreno, nije bilo ničega od čega bi se nastavilo. Trebalo je „držati“ nekoliko stvari, početak, i trebalo ga je držati za njih nekoliko. Napravili smo malu grupu koja se zove Nekoliko. I evo, mi smo nas nekoliko. Bez organizacije, bez pretenzija, ali mi smo nekoliko nas koji drže masovnu situaciju, susrete sa ljudima, na mestima, u predgrađima, u Kaleu, ili drugde… Masovne situacije, ima ih nekoliko, ljudi koji traže, ima ih nekoliko, ljudi koji traže i ne pronalaze, ima ih, i za sada to nije konkluzivno za vas. To nije konkluzivno u odnosu na stvarnost i na aktuelnu situaciju, kao da postoji neka vrsta uvlačenja u „veliku epohu“ ili nostalgije za prošlošću. Moja intencija nikako nije biti protiv inteligencije, protiv intelektualnosti – nadam se da me čujete – treba prihvatiti postavljanje mišljenja u centar i istraživanje počev od aktuelne situacije, počev od činjenice koja je u velikoj meri u mraku, da je situacija katastrofična i da smo u ratu. Pričaću vam drugi put o nacionalnoj i internacionalnoj situaciji. Ovde su pitanja sledeća: u datom trenutku, mislio sam da možemo da tražimo, i nastavio sam da mislim o tome kako počev od atentata u Francuskoj ni država ni religija ne donose bilo kakvu ideju mira. S njihove strane, to je rat. Minimum o kojem sam mogao da govorim jeste pitanje mira, mira među ljudima, nasuprot podelama koje pravi Država u ime različitih konfesija ili zbog njihovog odsustva. To što sam radio sa drugima deluje skromno i lokalno. Ali ipak odlučno jer je to ono što možemo uraditi, i jer se ostalo sastoji od bespomoćnog žaljenja na opštu katastrofu. Iako intelektualan, opis opšte katastrofe nema efektivnu moć za pitanje makar malog napretka vezanog za sadašnju opskurnost i za ono što se može dogoditi. Dakle, ja se poptuno slažem sa vama vezano za neophodnost rada između različitih ljudi i različitih generacija, to je esencijalno. Ali raditi na čemu, kako?
De(s)générations: „Ljudi“, jedna reč?
Silven Lazaris: Ja sam vam dao značenje toga ljudi kao „neosporno indistinktno“. Ljudi, uvek govorim da je to jedno neosporno indistinktno. U mojoj formuli, „indistinktno“ ne prejudicira ko su oni (radnička klasa, „revolucionarna“ grupa, itd.) a „neosporno“ je postulat njihove egzistencije: još jedanput moguće. Držim do toga. Nije dakle u pitanju subjekt kao što je bio definisan u prošlosti: mase, ljudi, mladi, stranci, žene… To nije bilo kakva kategorija. To je živo mesto koje se konstituiše u subjektivnosti. Ali u tome nema nikakve pretpostavke. Zbog ovoga je takođe kategorija anketa toliko važna.
U epohi političkog rada Političke organizacije, postojala je organizacija gde smo predstavljali predloge i ono što bi trebalo raditi. Da, ono što bi trebalo raditi: perspektive, reči, propozicije i predlozi organizacije. Ankete su u ovom smislu bile način da se predlozi organizacije stave pred ljude, u kvartovima, u fabrikama, među stranim radnicima (radnici-imigranti); one su bile sredstvo pažljivog slušanja kako oni reaguju, i problemski intelektualni dispozitiv je bio konstituisan. Nije bio zatvoren, niti rigidan, već je bio konstituisan. Danas, to uopšte nije više slučaj jer je pitanje individualne subjektivnosti jednih i drugih potpuno determinisano.
De(s)générations: Dopada mi se način na koji vi činite neprisvojivim ono što nazivate „ljudi“. Vi takođe imate i sledeću formulu: „rad koji radimo s ljudima“. Kao što možemo pretpostaviti, kroz „ljudi misle“, odmah afirmišemo jedan svet gde možemo konstatovati da postoji mogućnost. I to je ono oko čega bih želeo da razgovaramo. U svom delu, Franc Kafka se suprotstavlja ovom pitanju koje se pojavljuje u obliku susreta koji smo propustili, stvari koje je trebalo da imamo ili koje nije trebalo da uradimo. Drugačije rečeno, ono što ga zanima, to je ono „može“ što je ponekad ono što odmah sledi.
Silven Lazaris: To je teško pitanje na koje ne želim da odgovorim jednostavno rekavši „evo kako ja to radim“. Odgovoriću još jednom kroz Marka Bloka, velikog istoričara kojeg mnogo cenim ali sa kojim se apsolutno ne slažem kada je u pitanju jedna teza koja se tiče mogućeg. U suštini, on kaže: u datom trenutku, mnoštvo mogućih je otvoreno u datoj situaciji, ali jedno od mogućih je nosi, dok su druga zatvorena jer postoji nešto što se pojavljuje kao neophodnost zahvaljujući kojoj je morala održati mesto. Ja mislim da nije u pitanju to da moguće nije imalo mesto koje se nije desilo, i koje je do sada već zatvoreno. To nije bez odnosa sa našom diskusijom: ono što se dešava, to su logike moći, države, sile, nasilja; ono što je nada ljudi: pokreti, pokušaj da se napravi nešto novo, uništeno je. I ukoliko se nalazimo u ovoj logici, imamo samo obeshrabrenje, fatalizam i napuštanje: vraćamo se svojim poslovima i onome za šta smo sposobni, pravimo karijere, i to je biografija mnogih ljudi. Moja pozicija je da se treba vratiti na ono što je imalo mesto, izvan figura pobednika i žrtava (političkih), ne tražiti greške u smislu da su ih mnogi prošli (greška angažovanosti, kako se kaže), već ono što se traži jeste „nalazivo“ ili autentično moguće, saznati bolje zašto je ono što je imalo mesto imalo mesto, ići dalje od pozicije pobednika i žrtve.
To je ono što Blok pokušava da uradi u delu L’étrange défaite objavljenom 1946. godine. Sa Blokom se nalazimo u četrdesetim, kada se dešava Poraz, a on odbija Petenovo primirje i kolaboraciju; bio je borac u Prvom svetskom ratu, ranjen je, jedva se oporavio i potom se vratio na front. Bio je patriota. Nije hteo da prihvati ono što se dešavalo četrdesetih i zbog toga je odlučio da zaustavi rat. I odlučio je da nastavi. On je figura vojnika. Čitao sam i držim do toga da je u realnosti Blok neko kome kategorija člana Pokreta otpora nije odgovarala: nije odustao od figure vojnika. I šta bi značilo držati se figure vojnika kada je moć države kapitulirala, kada više nema vojske? Njegovo ubeđenje, koje se pojavljuje u L’étrange défaite, kaže: „treba za sebe biti sopstvena vojska“. Ja pozajmljujem ovu rečenicu od njega i primenjujem je za sebe. Naravno, u pitanju je jedna figura, slika, a mislim da je danas prihvatam kao znak ili znamenje. Uz dodatnu poteškoću, jer nikada vam neću reći „treba za sebe biti sopstvena organizacija“. Ono što treba za sebe biti u aktuelnoj situaciji nije ni vojska niti organizacija: treba prihvatiti donošenje te i te odluke, ponovo čitajući, radeći u novoj intelektualnosti… Sve ovo, jer je u pitanju odluka i jer se neke stvari mogu desiti. A susreti sa ljudima, raditi nešto sa njih nekoliko, videti kako je moguće raditi… to je ono što se može praktikovati: drugačije rečeno, to je „moguće“. I ukoliko postoje neke stvari koje su došle do svog kraja, do zatvaranja, tada se nalazimo u onome što preostaje, u invenciji, u opskurnom. I to je pravilo, treba ići videti, treba tražiti. I ponekad se traži dugo. Ukoliko se, naravno, ne pređe na drugu stranu. To je moje ubeđenje.
Biti stalno prisutan na strani poretka stvarnosti težak je zadatak. Da, mladi deluju kao da su više u svom vremenu od svojih očeva, ali pitanje sadašnjeg vremena postavljeno je svima i treba da odlučimo da se suočimo s njim, u jednom periodu u kom nema glavne struje koja se bavi njime. Recimo to. Ali uključujući i to da je u pitanju usamljen izbor, ličan. Svako bira.
Prevod sa francuskog: GKP
Intervju je objavljen u časopisu De(s)générations broj 27, koji nosi naslov „horizon(s)“, 2017.
