Zašto se moramo ujediniti za mir i ljudska prava preko starih podela

Dmitrij Makarov i Meri Kaldor pozivaju na solidarnost i dijalog između antiratnih pokreta van hladnoratovskih podela

Jedna od ranih inicijativa pokreta „ne ratu“ ruskih građana, koji sada ispunjava trgove Moskve, Sankt Peterburga i drugih gradova i suočava se sa brutalnom represijom, bila je javno saopštenje pokreta građanskih aktivista u Rusiji koji se protive vojnoj akciji u Ukrajini. Jedan od njegovih organizatora, Dmitrij Makarov, sa Meri Kaldor piše protiv hladnoratovskog načina mišljenja, kao i o važnosti solidarnosti i dijaloga između antiratnih pokreta koji prelaze granice bivših podela.

Jedini način da se okonča rat u Ukrajini jeste kombinacija ukrajinskog otpora i ruske opozicije. Uprkos razbijanju svih oblika opozicije u Rusiji, hiljade ljudi je bilo dovoljno hrabro da protestuje protiv rata u najmanje 53 grada širom Rusije; na hiljade je uhapšeno, a protesti se nastavljaju. Mnogi lokalni odbornici, dva člana parlamenta, direktori pozorišta, sportske ličnosti, TV voditelji, kao i novine Novaja gazeta javno izražavaju svoje protivljenje ratu.

Raspoloženje u Rusiji je mešavina zbunjenosti, očaja i prkosa. Oni koji su deo grupe podrške režimu su angažovani u samoispunjavajućem proročanstvu, ukazujući da je odgovor Zapada na rat dokaz zapadne agresije. Mnogi drugi su izgubili nadu i pričaju o tome kako da napuste zemlju. Postoji i veliki broj onih koji se pitaju kako da izgrade antiratni pokret suočeni sa široko rasprostranjenom represijom. Ova peticija je bila prvi korak u tom pravcu; sada postoji mnogo diskusija među različitim grupama i mrežama o tome kako nastaviti dalje sa tim.

Ono što je sada potrebno jeste da aktivisti za mir i ljudska prava na Zapadu organizuju intenzivan dijalog sa mirovnim aktivistima širom Rusije kako bi razvili zajedničku transnacionalnu strategiju. To je dijalog koji treba da uključi i aktiviste iz Belorusije i Ukrajine.

Kraj binarnog hladnoratovskog razmišljanja

Polazna tačka je potreba za zajedničkim razumevanjem rata u smislu demokratije i ljudskih prava. Primarna briga ruskog režima je da ostane na vlasti i on strahuje da bi demokratija u Ukrajini mogla biti primer za kojim bi se povela i Rusija. On ne može da prihvati demokratiju u Ukrajini isto kao što Asadov režim ne može da prihvati demokratiju u Siriji. Takvo jedno razumevanje je potrebno da bi se suprotstavilo dominantnim tumačenjima rata koja se fokusiraju na geopolitiku pre nego na demokratiju i ljudska prava, a koja takođe marginalizuju ulogu antiratnog aktivizma.

Postoji tendencija da se rat objasni binarnim terminima, baš kao što je to bilo tokom Hladnog rata: zapadni establišmenti pripisuju krizu u potpunosti agresivnom ponašanju Rusije, dok ruska država svoje ponašanje opravdava kao odgovor na ekspanzionizam NATO-a. Ruska država tretira svaki antiratni pokret u Rusiji kao kreaciju Zapada, dok se činilo da oni na Zapadu koji se protive širenju NATO-a često odobravaju rusko ponašanje.

Tokom perioda Hladnog rata, aktivisti su bili uhvaćeni u sličnu zamku. Borci za mir na Zapadu bili su politički marginalizovani jer je na njih gledano kao na sovjetsku petu kolonu, dok su aktivisti za ljudska prava u Sovjetskom savezu i Istočnoj Evropi tretirani kao oruđe zapadnih vlada. Samo udruživanjem, naglašavanjem i mira i ljudskih prava, bilo je moguće proširiti njihov politički uticaj.

Istorija se obično priča odozgo, tako da se često potcenjivala važnost dijaloga između pokreta za mir i ljudska prava koji se vodio preko podele između Istoka i Zapada, i koji je doprineo okončanju Hladnog rata.

Poslednjih godina u Rusiji su veliki protesti ugušeni, a aparat civilnog društva – institucije za ljudska prava, opozicione političke stranke, nevladine organizacije raznih vrsta i nezavisni mediji – država je napala i razbila, čineći aktivne proteste sve težim i težim. Razbijanje civilnog društva je racionalizovano argumentom da su takve grupe „strani agenti“ koje promoviše Zapad.

Ukoliko želimo mir u Evropi, onda antiratni aktivisti i na Zapadu i u Rusiji moraju da napuste binarne poglede na svet. Za one koji se protive militarizmu i trci u naoružanju na Zapadu veoma je važno da se uključe u dijalog sa onima koji se zalažu za mir i ljudska prava u Rusiji i pronađu načine da udruženo ostvare svoje zajedničke ciljeve.

Crony kapitalizam (kronizam) i ekskluzivni nacionalizam

Agresivno ponašanje Kremlja treba shvatiti kao manifestaciju veoma savremenog fenomena – novog oblika desničarskog autoritarnog populizma koji kombinuje crony kapitalizam i ekskluzivni nacionalizam – koji se može naći ne samo u Rusiji, već i u Džonsonovoj Britaniji ili Trampovoj Americi, da ne pominjemo Modijevu Indiju ili Bolsonarov Brazil. Može se reći da je Zapad ovom fenomenu doprineo na dva načina.

Pre svega, kada se završio Hladni rat, mnogi su se nadali da će to dovesti do demilitarizacije Evrope. Sovjetska alijansa, Varšavski pakt, raspušten je – ali NATO je nastavio da postoji i zaista se proširio. To je delom bilo zbog inercije, delom je to bio odgovor na zahteve zemalja iz centralne i Istočne Evrope koje su mu se želele pridružiti, a delom posledica pritiska vojno-industrijskog kompleksa. Putin bi verovatno delovao agresivno i bez širenja NATO-a, ali je bilo sasvim nepotrebno da mu Zapad za to daje izgovor. Propuštena je šansa da se restruktuira evropska bezbednosna arhitektura sa fokusom na ljudsku bezbednost i odgovori na kompleksnost krize.

Možda još važnije, Zapad je uveo tržišni fundamentalizam u sve postkomunističke zemlje. Privatizacija i liberalizacija proizvode kombinaciju kronizma i socio-ekonomske nejednakosti koja je na mnogim mestima obezbedila kontekst za novi autoritarizam. Uprkos izvesnoj kritičkoj retorici i razgovorima o sankcijama, zapadne elite su uglavnom odobravale skladištenje ekstrahovanog ruskog bogatstva u sopstvenim finansijskim centrima, što je dovelo do dalje korupcije i nekažnjivosti.

Postoji potreba da se aktivisti širom Evrope udruže i odupru novom desničarskom autoritarizmu. Postoji potreba za intenzivnom transnacionalnom komunikacijom – koja je, sa internetom, sada mnogo lakša nego tokom Hladnog rata – kako bi se razvile zajedničke analize o tome šta je pošlo po zlu i kako se suprotstaviti opasnim tendencijama. Svi mi treba da skrenemo pažnju na rasprostranjena kršenja ljudskih prava u Rusiji i zemljama oko nje, posebno u regionu Krima i Donbasa, kao i u drugim sivim zonama i spornim teritorijama. Ključni fokus takođe treba da bude na odbrani i pomoći u jačanju institucija civilnog društva koje su pod udarom, kako na postsovjetskom prostoru tako i u sopstvenoj zemlji. A antiratni aktivisti, gde god da se nalaze, treba da kritikuju kontinuirani militarizam i trku u naoružanju sa svih strana kao i da izgrade veze i mreže jedni sa drugima.

Moramo se upustiti u zajedničku potragu za rešenjima za ovu kontinuiranu i urgentnu krizu, koja ima ne samo vojnu dimenziju ili dimenziju ljudskih prava, već i konceptualnu. Možemo li zamisliti Evropu koja ne prestaje na granicama EU? Ili, pak, civilno društvo koje vidi dalje od nacionalnih razlika i odupire se izolaciji i podelama koje podsećaju na doba Hladnog rata?

Iznad svega, ova kriza nudi priliku za novi panevropski sistem bezbednosti koji se zasniva na ljudskoj bezbednosti pre nego na nacionalnoj bezbednosti, na multilateralizmu pre nego na geopolitici. Ljudska bezbednost se odnosi na bezbednost pojedinaca i zajednica u kojima žive. Pretpostavka je da je bezbednost Ukrajinaca i Rusa važna isto koliko i bezbednost Britanaca ili Amerikanaca. Radi se takođe o sigurnosti od siromaštva, bolesti i degradacije životne sredine, kao i od represije i oružanog napada. U osnovi se, dakle, nalaze ljudska prava, vladavina prava i pravda.

Diskusija o stvaranju takvog sistema bi uključivala tri komponente:

• Mir: teritorijalni status quo, mere izgradnje poverenja, kontrola naoružanja i razoružanje;
• Ekonomska, socijalna, kulturna, zdravstvena i ekološka saradnja. Posebno je važna saradnja kao odgovor na globalne izazove našeg vremena kao što su pandemije ili klimatske promene;
• Ljudska prava: sloboda okupljanja i udruživanja, sloboda štampe, sloboda kretanja, vladavina prava i odgovornost za korupciju i kršenje ljudskih prava.

Poziv na takvu diskusiju upućuje se u ovom nedavno objavljenom apelu aktivista civilnog društva, akademika i političara iz cele Evrope. Ako nisu dopunjene ljudskim pravima, participativnom demokratijom, ekonomskom i socijalnom pravdom, trka u naoružanju i militarizacija na kraju ne osiguravaju osnovnu ljudsku potrebu za bezbednošću i zaštitom. Ljudi koji veruju u to treba da se pridruže pozivu i doprinesu pokretu.

Dmitrij Makarov je aktivista za ljudska prava i antiratni aktivista i član Saveta Moskovske helsinške grupe.
Meri Kaldor je profesorka globalnog upravljanja na Londonskoj školi ekonomije i aktivistkinja za mir i ljudska prava.

Objavljeno 1. marta 2022. na: https://www.redpepper.org.uk/russia-ukraine-left-solidarity-cold-war/

Prevod sa engleskog: GKP

Izvor fotografije: internet